Rimsko carstvo

2

Rimsko carstvo

offline
  • Pridružio: 10 Sep 2009
  • Poruke: 980

ja sam dosta dobro napisao o "vladarima poslje ..............................."



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 12 Jan 2010
  • Poruke: 106

@archer: to sa odbijanjem krune (inace kraljevske, rec 'car' je kasnije nastala od njegovog prezimena) se desilo otprilike ovako- rimski plebs je imao ukorenjenu mrznju prema monarhiji. na nekoj svetkovini, kojih u Rimu nije nedostajalo, neki odusevljeni ulizica je Cezaru prineo kraljevsku krunu, medjutim masa ljudi je odjednom zacutala! Cezar je munjevito procenio situaciju i 'skromno' odbio ponudjeno! on JESTE bio i populista i sposoban vladar. te dve stvari nisu u suprotnosti



offline
  • Pridružio: 10 Sep 2009
  • Poruke: 980

Danas ce u 22:40 h na historyu biti o Cezaru,njegove dobre taktike i tako,samo se nadam da nece biti neke propagande ,ali dobro pametan covjek zna prepoznat realno od nerealnog.

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11279

Дигитална мапа Римског царства.
http://imperium.ahlfeldt.se/

offline
  • Cufo  Male
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 21 Feb 2012
  • Poruke: 569
  • Gde živiš: Whitecity

Rim je jedno citavo neverovatno razdoblje u istoriji ljudske civilizacije sa fascinantnim licnostim i dogadjajima.

Koliko god ga postovao i divio mu se,ipak mu nikada nisam oprostio Qart Haddasht te sam na RTW uvek uzimao Carthage i nemilosrdno unistavao nebrojene legije,natapajuci tlo rekama rimske krvi...uostalom,moj avatar govori vise od bilo kojih reci...

Inace,nedavno sam na Viasat History pratio odliucan kratki serijal "Majke,zene,ljubavnice"-o zenama koje su se u senci muskaraca svojim specificnim oruzjima i strategijama borile za moc,tron i polozaje.Preporucujem.

offline
  • Pridružio: 15 Mar 2012
  • Poruke: 481
  • Gde živiš: Novi Beograd

Pošto na forumu nema odgovarajuće teme, poslužiću se ovom jer vidim da je mrtva već 5 godina. Znam da se ovde radi o periodu od Avgusta pa nadalje, ali da ne bih pravio temu za svaki rad, sve ću da trpam ovde jer, Rim je jedan Wink
Dakle, pomenuo sam rad i sada ću da to obrazložim. Pre par meseci sam na drugoj temi postavi svoj maturski rad na temu Zimski rat. U međuvremenu sam upisao storiju, i naravno krenuli smo od antike. Konkretno na Rimu stalno moramo da pišemo neke referate/seminarske svake nedelje, pa sam rešio da ovde to postavljam. Nadam se da će se među vama naći ljudi koji bi mogli da mi ukažu na greške i udele poneki savet za buduće radove. Da ne dužim,prešao bih na prvi rad.

Referat I - Borba staleža u rimskoj republici


Uvođenje narodnih tribuna

Rim je u najstarije vreme bio kraljevstvo. Prvi kralj bio je sam onivač grada, Romul. Kraljeva je posle njega bilo još šest, zaključno s Tarkvinijem Oholim koji je svoj nadimak stekao baskrupuloznim ophođenjem prema svojim podanicima. 509. godine.* Tarkvinije je zbačen s vlasti, a u Rimu je proglašena republika. Stanovništvo je još u vreme kraljeva bilo podeljeno na patricije (aristokratiju) i plebejce (običan narod). Zbacivanjem kraljeva ništa se suštinski nije promenilo. Vlast je i dalje bila u rukama aristokratije. Patriciji su prigrabili svu vlast, time što su doneli zakon po kome su se samo iz njihovih redova birali magistrati. Magistrati su vršili sve javne i političke dužnosti. Vremenom, plebejci su shvatili da nekako moraju da ustanu i da se bore za svoja prava. Patricijima su plebejci bili potrebni za regrutovanje u vojsci. Naime, plebejci kao većina naroda su činili većinu vojske. 494. godine Rim su napali Ekvi, pa su patriciji proglasili regrutaciju. Plebejci su iskoristili loš momenat, pobegli na Sveto brdo, i odbili da ratuju s Ekvima sve dok ne dobiju nekakva prava. Pritisnuti neprijateljem na svojoj teritoriji, patriciji su odlučili da plebejcima dozvole da iz svojih redova biraju 2 narodna tribuna (nasurpot 2 patricijatska konzula) koji bi se borili za prava plebejaca. Narodni tribuni imali su pravo veta (zabrane) svakog poteza kojim je ugražavan interes naroda. Time su pridobili plebejce za rat, a plebejci moćno oružije u borbi za svoja prava. Tako je počela borba plebejaca za ravnopravnost s patricijima.

* Sve godine se odnose na prediod pre nove ere.

Borba za Terentilijev zakon

Nakon zauzimanja grada Ancija, nov konzul Tit Emilije, izabran po drugi put, održao je reč i predlagao da se zemlja podeli plebejcima. I narod se ponadao da će zakon proći videvši da se konzul zalaže za njega. Tim potezom, konzul Emilije je mržnju patricija sa tribuna preneo na sebe. Nastala bi borba da drugi konzul Kvint Fabije nije predložio da se novoosvojena zemlja u okolini Ancija razdeli narodu, i da se na tom mestu ustanovi nova kolonija. Predlog je prihvaćen, ali kako to obično biva kada se nešto lako dobija, to izaziva prezir tako da se mali broj Rimljana prijavio za zemlju.Većina je htela da dobije zemlju u Rimu.

Nekoliko godina kasnije bolest je opsela Rimljane. Ekvi i Volci pustošili su njihovu zemlju, ali Rimljani nisu mogli da formiraju ni propisne straže na zidinama, a kamoli da izađu izvan njih i bore se. Rim su na kraju spasli savaznici, Hernici i Latini. Ubrzo nakon toga bolest je nestala, rimske legije su naoružane i poslate na Ekve i Volke. Rimljani su gotovo uništili neprijatelje. Tako su stvari u Rimu dovedene u red, a uspešni ratovi su odmah izazvali nemire u gradu.
Tribun Gaj Terentilije Harsa optužio je oholost patricija, posebno se okomivši na konzule, smatrajući da je njihova vlast prevelika i nepodnošljiva u slobodnoj državi. Uporedio je čak i sa kraljevskom vlašću, samo što je kralj bio jedan, a konzula dva. Optužio ih je da se koriste neograničenom vlašću oslobođeni svakog straha protiv plebejaca. Da ta vlast ne bi trajala večno, Terentilije je predložio zakon da se izaberu dvojica ljudi koji će da propišu zakon o konzulskoj vlasti.Pošto su patriciji birnuli da će u odsustvu oba konzula morati da prihvate zakon, prefekt grada Kvint Fabije sazvao je Senat i oštro napao zakon i podnosioca zakona. Fabije je zahtevao da se stvar raspravi u prisustvu konzula. Tribuni su prihvatili zahtev, te su konzuli odmah pozvani da se vrate s ratnog pohoda. Nakon povratka konzula, o temi je raspravljano nekoliko dana i u Senatu i u narodnoj Skupštini. Na kraju je Terentilije odustao od svog predloga.

Međutim, narod nije odustao od zakona i sledeće godine (461. g.) novi tribuni su ponovo potegli pitanje Terentilijevog zakona. Ovoga puta zakon je podržao čitav kolegij tribuna. Te godine izdogađale su se neke nadprirodne situacije, te su se svi okrenuli magijskom tumačenju tih situacija. Između ostalog, rečeno je da se Rimljani okanu unutrašnjih sukoba. To je patricijima dobro došlo da prekinu s donošenjem zakona, na šta su tribuni optuživali sve redom da se to radi namerno, i samo protiv donošenja zakona. U jeku sukoba, stigla je vest da se Ekvi i Volsci ponovo spremaju za rat. Konzuli su pristupili regrutovanju, ali tribuni su odbijali da potvrde njihov rad. Koga god bi liktor izabrao po nardbi konzula, tribun bi naredio da se pusti. Kako su tribuni blokirali regrutovanje, tako su patriciji sprečili donošenje zakona.

Državu je potresalo suđenje Cezonu Kvinkciju i predlaganje zakona. Cezon je prognan, a tribuni su bili ubeđeni da su patriciji zaplašeni, a zakon skoro donet. Međutim, patriciji su s organizovanom vojskom pristalica napali narodne tribune, ali niko se nije pojedinačno isticao. Zato se plabejcima učinilo da sada umesto jednog, imaju hiljade Cezona. Igra patricija bila je pametna, jer kada nisu govorili o zakonu s plebejcima bili su mirni i blagi. Tako su postepeno pripitomili narod, i izbagli donošenje zakona do kraja godine.

Sledeće godine novi konzuli Gaj Klaudije i Publije Valerije Publikola primili su vlast u državi u kojoj je glavno pitanje i dalje bio Terentilijev zakon. I dok su kao i svake godine očekivali da zarate s Ekvima i Volscima, dogodi se mnogo gora stvar. Pobuniše se robovi i pod vođstvom Sabinjanina Apija Herdonija zauzeše Kapitol u sred noći. Čitav grad je bio u panici, jer su se svi pitali i plašili da li imaju neprijatelja u soptvenim domovima. Sve te nevolje uticale su na patricije tako da su potpuno zanemarili i tribune i narod, i njihov zakon. Tribuni su bili toliko besni da su čak ubeđivali ljude da je sve to zavera protiv njih i lažna briga stvorena s ciljem da se skrene pažnja s Terentilijevog zakona. Održali su skupštinu i odvukli narod od oružija.

Konzul Publije Valerije je upitao tribune kako se usuđuju da narod odvraćaju od neprijatelja i rizikuju pad države? Publije je rekao da da će krenuti s oružijem na sve koji ne krenu na Kapitol, a tribuni su odgovorili istom merom naredivši da se napadne konzul. Opšti haos sprečili su patriciji. Te noći obilazili su plebejce i ubeđivali ih da se okanu borbe staleža, pa da zajednički napadnu pravog neprijatelja države. Iste noći rimski glasnici javili su loše vesti savezničkom gradu Tuskulu. Diktator grada, Lucije Mamilije odlučio je da bez poziva odmah uputi pomoć saveznicima. Stigavši u Rim, i spojivši snage s građanima, zajedničkim snagama uspeli su da uguše pobunu robova na Kapitolu. Tokom borbe je poginuo konzul Publije Valerije.

Nakon borbe, tribuni su zahtevali da se održi Valerijevo obećanje o raspravi o zakonu. Drugi konzul odbijao je da odobri zahtev pre biranja kolege. Kada je za konzula izabran Lucije Kvinkcije Cincinat, otac prognanog Cezona, oštro se obračunao i sa svim protivnicima u oba staleža, ogorčen sudbinom njegovog sina. Lucije Kvinkcije je oštro odbio raspravu o zakonu u korist rata s Ekvima i Volscima.Tribuni su, već po pravilu objavili da će sprečiti regrutaciju, ali Lucije se pozvao na neispunjenu zakletvu položenu pokojnom konzulu Valeriju od strane vojske. Tribuni su na svaki način pokušali da izbegnu novi rat. Dogovor je sklopljen uz uzajamna obećanja konzula da neće voditi rat ukoliko tribuni odustanu od zakona i pokore se volji Senata. Senat je objavio da dogodine niko od magistrata neće moći da bude ponovo izabran. Međutim, svi su izabrani na istim pozicijama kao i godinu ranije. Tribuni su odbili da odstupe s pozicija, pa je konzul Lucije objavio da iako ga je narod izabrao, on onosi zakon po kome on ne može biti konzul te godine, čime je pokazao svoju veličinu u odnosu na narodne tribune.

Izabrani su novi konzuli, i odmah je došlo do nemira zbog rata s Volscima i Ekvima. Tribuni su jedva dozvolili da se regrutuje vojske. Time je još jednom odgođeno raspravljanje o Terentilijevom zakonu zbog rata. Kada je taj rat okončan, patricijima je kod kuće pretio rat s narodnim tribunima. Nastao je i nov problem u vezi suđenja Cezonu. Kvestori su tvrdili da je Marko Volscij bio lažni svedok protiv koji je svedočio protiv Cezona, i odlučujuće uticao na presudu. Stvar su odugovlačili tribuni, koji su odbijali da sazovu skupštinu da raspravi o tom problemu, sve dok ne bude rešeno pitanje Terentilijevog zakona. Kada su konzuli s vojskama došli iz rata, nije se govorilo ni o suđenju ni o zakonu. Naredni konzuli nasledili su oba problema. Oni su blokirali donošenje zakona, isto kao što su tribuni blokirali suđenje Volsciju. Konzulima je na kraju dat rok od dva meseca da ispitaju predloženi zakon pa da iznesu zamerke u u vezi s njim pred narod. Time su umireni tribuni. Međutim, mir su sprečili Ekvi. Tribuni su po svom starom običaju sprečili regrutaciju, ali druga pretnja od Sabinjana uplašila je narod, pa su se dobrovoljno prijavili u službu. Stvorene su dve legije, koje su otišle u rat. Međutim ubrzo su bile opkoljene. U trenutku velikog problema, za diktatora je izabran bivši konzul Lucije Kvinkcije Cincinat. On je okupio vojsku i porazio Sabinjane i trijumfalno se vratio u grad. Lucije Kvinkcije je iskoristio položaj diktatora i održao suđenje Volsciju zbog lažnog svedočenja. Strah od dikatora sprečio je narodne tribune da se pobune protiv odluke da se Volsciju sudi.

Tribuni su krajem godine ponovo potegli pitanje zakona, ali kako su obe vojske bile odsutne, senatori nisu dozvolili da se bilo šta predloži narodu. Isti tribuni su izabrani po peti put za redom, i pošto je na granicama bio mir, tribuni su ponovo insistiranjem na zakonu doveli do nereda. Neredi bi se produžili da ih nisu prekinuli Ekvi napavši saveznički grad. Tribuni su ponovo zabranili regrutovanje, i ponovo su Sabinjani napali s druge strane, ali tribuni su odbili da obustave zabranu regrutacije dok se nešto ne promeni. Patriciji nisu imali izbora i povećali su broj narodnih tribuna sa dvojice na desetoricu. Uslov za plebejce je bio da se ne biraju isti tribuni. Tribuni su izabrani odmah da se posle rata ne bi prekršilo to teško stečeno pravo. Tako su 36 godina nakon biranja prvih tribuna (458. g.) izabrana desetorica tribuna odjednom. Bila je to velika pobeda za plebejski stalež i paticiji su to znali.

Zakoni 12 tablica i decemviri

Pošto dugotrajna borba oko Terentilijevog zakona nije urodila plodom, a i pošto su tribuni počeli da gube nadu da će ga ikada isterati na svetlos dana, kao znak kompromisa ponudili su da odbace zakon ako bi zauzvrat bila izabrana komisija sačinjena i od patricija i od plebejaca koja bi donela zakone koji bi odgovarali i jednima i drugima. Patriciji su predlog odbili, obrazloživši da samo oni mogu da donose zakone. Pošto je i njima bilo u interesu da se neki zakoni donesu, poslali su poslanstvo u Atinu, kome je bilo naloženo da prepišu čuvene Solonove zakone iz 594. godine i upoznaju institucije i zakone drugih grčkih država. Kada su se vratili, tribuni su insistirali da se najzad započne pisanje zakona. Posle dužeg većanja odlučeno je da u komisiju od 10 članova ipak uđu samo patriciji. Tako se 451. godine drugi put promenio oblik državnog uređenja. Vlast je sa konzula prešla na decemvire, kao što je ranije preneta sa kraljeva na konzule. Pored sedam novih decemvira, izabrana su i trojica poslanika koji su doneli Solonove zakone. Kada su decemviri proučili tadašnje pravo pristupili su kodifikovanju zakona.

Pošto su posle nekog vremena originalni atinski zakoni izmenjeni za svrhe rimske republike, ozvaničeno je donošenje zakona 10 tablica. Tada se proširio glas da nedostaju 2 tablice, pa se u narodu rodila želja da se izaberu novi decemviri. Pošto je objavljeno da će se novi izbor decemvira čekati 24 dana, u državi je došlo do nereda. Opasnost da se tih dana izgubi visoki položaj bila je velika. Priliku je iskoristio Apije Klaudije okupivši saveznike, s kojima je bio izabran za nove decemvire. Njihov prvi nastup pred narodom bio je spektakularan. Umesto da se vodeći decimvir na Forumu pojavi s 12 liktora, svi decimviri su poveli sa sobom po 12 liktora. Izgledali su kao 10 kraljeva, te se narod bio uplašio. Izvesno vreme svi su bili zahvaćeni strahom, a onda je strah prešao samo na plebejce. Decemviri su se uzdržavali prema patricijima, ali su sa plebejcima postupali surovo. Okrenuli su se protiv ljudi a ne protiv uzroka. Suđenja su bila montirana. Pritom se pročulo po narodu da ne planiraju da sazivaju narodne skupštine, već da im je namera da večno vladaju. Prestrašeni plebejci su poglede upirali prema patricijima. Patriciji su mrzeli decimvire, ali su plebejce mrzeli još više. Nisu hteli da pomažu onima koji su se borili protiv njih. Pustili su da se nepravda decemvira gomila, s namerom da plebejci zatraže da se vrati magistratura narodnih konzula. Te godine (451. g.) dodate su i poslednje dve tablice zakonima 10 tablica.

Decemvirsku samovolju prekinuli su Sabinjani i Ekvi svojim tredicionalnim ratom protiv Rima. Decemviri su sazvali Senat s namerom da se obori senatorska vlast, i stvori apsolutna kontrala moći. Senatori su prozreli plan decemvira i odbili da se skupe, a plebejcima su savetovali da odbiju regrutovanje. Senatore su decemviri prinudno okupili, a jedan od senatora je decemvire nazvao '' desetoricom Tarkvinija'', aludirajući time na poslednjeg kralja Tarkvinija Oholog. Senator im je rekao da rimski narod nema nameru da regrutuje vojsku pod komandom ljudi koji su izabrani da donesu zakone, a umesto zakona ukinuli su i narodnu skupštinu i godišnje magistrate, simbol jednakosti i slobode.

Decemviri su silom regrutovali vojsku i poveli je u rat. Vojnici, silom odvedeni od kuća, namerno su dopuštali da budu poraženi. Tim porazima koje su trpeli od neprijatelja, decemviri su dodali i dva nečuvena zločina- ubistvo Lucija Secija (koji je zagovarao ponovno biranje narodnih tribuna) i želja glavnog decemvira Apija Klaudija da obeščasti devojku plebejskog porekla, što je na kraju dovelo do rušenja decemvira s vlasti. Time ne samo da su decemviri doživeli isti kraj kao kraljevi, nego je i uzrok bio isti. Apije je naredio da se devojka proglasi robinjom, a posle pobune naroda organizovano je namešteno suđenje. Njen otac Verginije, ne mogavši da prepusti kćer takvom tiraninu, ubio je iz saosećanja prema njenoj sudbini koja bi joj sledila. Njen verenik Ilicije organizovao je pobunu, Apije je bio primoran da pobegne, a pobunda se iz grada proširila i na vojsku u ratu. Vojska je otkazala polušnost decimviru i krenula je na Rim. Kada su stigli u grad pod komandom Verginija, srušili su režim decemvira i uveli novu magistraturu u vidu vojnih tribuna, koji su imali vrhovnu komandu i nad državom i nad vojskom. Narod je nakon toga prvi put izabrao 10 vojnih tribuna.

Ostali decemviri su odbili da siđu s vlasti dok ne donesu zakone za koje su izabrani. Plebejci su se pobunili protiv toga, i zajedno s vojskom su otišli na Sveto brdo, odakle su zahtevali raspuštanje decemvira. Decemviri su na kraju pristali da vrhovnu vlast prenesu na Senat, pod uslovom da budu zaštićeni od mržnje plebejaca. Plebejci bili radosni što je decemvirima došao kraj, i odmah zatražili ponovno uvođenje narodnih tribuna i pravo prizivanja na narod, što je činilo oslonac plebejskih prava pre dolaska decemvira na vlast. Međutim, zahtevali su da se decemvri oštro kazne. Senat je na kraju odlučio da decemviri abdiciraju, da vrhovni sveštenik izvrši izbor narodnih tribuna i da niko ne ispašta zbog nereda vojunika i plebejaca. Nakon toga, Senat je raspušten a decemviri su se odrekli vlasti uz ogromnu radost naroda. Istog dana, na Aventinu su izabrani narodni tribuni, međ kojima i Lucije Ilicije, pokretač secesije. Izabrani su i konzuli, koji su doneli odluku da sve što odluči centurijska komisija važi za ceo narod. Narodni tribuni su ubrzo vratili i pravo nepovredivosti, ne samo u religijskom nego i u pravnom smislu.

Nakon smirivanja strasti, tribuni su odlučili da prekrše uslov i sude Apiju. Apije je spao toliko nisko da se pozvao na zaštitu naroda, istog tog naroda kome je on to isto pravo ukinuo dok je bio decemvir. Apije je ubrzo osuđen i utamničen, a pre donošenja konačne presude izvršio je samoubistvo. Još dva ohola decemvira proterana su iz grada, čime je smrt plebejske devojke bio osvećen. Ti procesi izazvali su strah patricija, jer su se tribuni ponašali kao decemviri ranije. Međutim, namera plebejaca bila je osveta prema zločincima, a ne zavođenje novog terora u državi. Pre još jednog rata s Ekvima i Volscima, konzuli su naredili da se Zakoni 12 tablica ispišu na bronzanim pločama i izlože na forumu.

Trebonijev zakon o broju narodnih tribuna

448. godine grupa tribuna je sklopila plan da ponovo vrši tribunat i naredne godine. Kao pokriće svoje pohlepe za vlašću, predložili su i da konzuli učine isto. Srećnom slučajnošću, za donošenje odluke je izabran pošteni član Skupštine, Marko Duilije, koji nije imao nameru da dopusti takvu oholost tribunima. Podršku je imao i od obojice konzula, koji su odbili da ponovo vrše magistraturu konzula. Pošto je predlog odbijen, tribuni tog dana nisu stigli da izaberu svih 10 tibuna već samo 5. Pre odabira još petorice, Skupština je raspuštena, a tribuni su ostali s polovičnim brojem svojih predtavnika. Zahtevali su da odaberu i drugu petoricu, ali im je Duilije odgovorio da izbor nije obavezivao da uvek budu izabrana desetorica tribuna. Pošto su se tribuni osećali nasamerno, narodni tribun Lucije Trebonije predložio je da se donese zakon kojim je rukovodilac izbora narodnih tribuna bio u obavezi da funkciju vrši sve
dok sva desetorica ne budu izabrana. Nakon toga, nikada se više nije desila situacija da tribuna bude manje od 10.


Kanulijev zakon i vojni tribuni s konzulskim ovlašćenjem

445. godina bila je godina unutrašnjih i spoljašnjih nemira. Te godine narodni tribun Kanulej predložio je zakon o braku između patricija i plebejaca, za koji su patriciji smatrali da će doprineti kvarenju njihove plemenite krvi, pa su bili izrazito protiv tog predloga. Iste godine je prvi put proturen predlog da bi jedan od konzula trebalo da se bira iz redova plebejca. To dovede dotle da je 9 tribuna predložilo da narod bira oba konzula iz oba staleža. Patriciji su verovali da bi se time najnižim slojevima prenela vlast od prvaka države. Stoga su s radošću primili vest o napadu Veja. Objavili su regrutaciju, ali su je tribuni blokrirali i rekli da neće dopustiti regrutaciju sve dok narod ne odluči o predlogu koji su oni predložili.

Konzuli su podsticali Senat protiv tribuna, a tribuni narod protiv konzula. Konzuli su smatrali da se obest tribuna nije mogla više podnositi i da u istoj državi ne mogu opstati i narodni tribuni i senatori. Tribun Kanulej je zagovarao da plebejcima ne bi trebalo uskraćivati pravo na konzulat ukoliko su oni kvalifikovani da vrše tu magistraturu. Govorio je tome da se konzuli ne pozivaju na svoje dostojanstvo, jer ono nije bilo više od nekadašnjeg kraljevskog dostojanstva, a svima je bilo poznato da neki od kraljeva ne samo što nisu bili patriciji, nego nisu uopšte bili Rimljani. Takođe je i izrazito podržavao brakove između patricijskih i plebejskih porodica. Smatrao je da jedino što time plebejci hoće da postignu jeste da ih patriciji prime među građane. Zahtevao je od patricija da prestanu da kažnjavaju narod regrutacijom svaki put kada se predloži neki novi zakon. Rekao je konzulima da je spreman na rat s njima ako im ne pruže pravo na mešane brakove i pravo na dolazak na najviše državne položaje. Govor je završio konstatacijom da ukoliko se ti uslovi ne ispune, neće dozvoliti regrutaciju ni po koju cenu.

''Niko se neće boriti za ohole gospodare s kojima ne učestvoje ni u vlasti''

Budući da je narod u tribunima imao uporne i energične vođe, nisu se smirili dok patriciji nisu na kraju pristali na mešane brakove, misleći da će tim ustupkom tribuni odustati od zahteva za plebejskim konzulima, bar pre okončanja rata s Vejima. Međutim, tribuni su bili dosledni i zahtevali su i pravo na konzulat plebejaca za dopuštenje za regrutaciju. Patricijima je bilo jasno da će morati da popuste ili tribunima ili Vejima, pa su odlučili da plebejcima daju pravo da budu birani za vojne tribune s konzulskim ovlašćenjem, a da konzulstva ostaju i dalje isključivo patricijska magistratura. Narod, presrećan pobedom kojom su ostvarili, prve vojne tribune s konzulskim ovlašćenjem izabrao je iz redova patricija, zadovoljan samo i time što se računalo i na plebejce.

''Ovakvu skromnost, nepristrasnost i širinu duha koje je tada pokazao ceo narod, danas ne možeš naći ni kod pojedinca''

bile su reči Tita Livija povodom prvog izbora vojnih tribuna.

Izbor plebejaca za kvestore i konzule

Godine su prolazile, a narod je uporno i dalje birao sve magistrate iz redova patricija. Tribuni su na sve načine pokušavali da dovedu nekog plebejskog vojnog tribuna na vlast, ali im nije išlo. Usred nereda na granicama, Senat je prvo izabrao konzule a onda odlučio da imenuje diktatora. Međutim, konzuli su odbili da se povinuju konzulskom naređenju jer su u međuvremenu potpali pod nadležnost narodnih tribuna. Jedan od senatora je zahtevao od tribuna da urazume konzule i nateraju ih da prihvate odluku Senata. Tribuni su odlučili da podrže Senatu, i naredili su konzulima da se povinuju senatskoj odluci. Konzuli su se radije povinovali odluci tribuna nego Senata, čime je izabran dikator, a problem na granicama rešen.

Nekoliko godina posle toga došlo je do oštre borbe između patricija i plebejaca. Konzuli su predložili da se broj kvestora poveća sa 2 na 4. Narodni tribuni predložili su da se jedan broj kvestora bira iz redova plebejaca. Tom predlogu su se oštro usprotivili i konzuli i senatori. Na kraju je odlučeno da se narodu da isto pravo izbora kao i za izbor vojnih tribuna. Izbori za kvestore su izvršeni, a narod je opet izabrao sve kvestore iz redova patricija. Tribuni su bili besni, zbog zalaganja i napora koji su uložili u dobijanje privilegija koje narod ne koristi.

Nekoliko godina nakon toga, Rimljani su zauzeli zamlju Labika i tribuni su predložili da se ta zemlja podeli narodu, na štetu aristokratskih zemljoposednika. Do rešenja nije došlo, pa jedan od držanih prvaka predložio patricijima da pridobiju nekoliko narodnih tribuna i iskoriste njihovu moć veta. Sve je obavljeno po dogovoru, i kada je došlo do izglasavanja agrarnog zakona 6 od 10 tribuna je vetiralo odluku. Narod ih je prozvao izdajnicima plebejskih interesa.

Nakon godine ispunjene bolešću i problemima došla je godina ispunjena unutrašnjim problemima, i problemima na granici. Ekvi su vršili pripreme za rat, a tribuni su blokirali regrutaciju i rekli da je neće dopustiti sve dok se ne donese agrarni zakon, a nezakonita zemlja ne oduzme aristokratama. Tribuni su skovali plan i pristali da odobre regruataciju ako se plate za takav postupak. Konzul je prihvatio ponudu, i od plena zadobijenog u ratu isplatio tribune. Narod je bio besan jer mu nije bilo dopušteno da zadrži ratni plen. Pošto je nezadovoljstvo zbog konzulovog poteza bilo veliko, patricije odlučiše da te godine ne biraju vojne tribune. Narod je bio nezadovoljan tom odlukom, a osvetu su pokazali prilikom izbora kvestora, tako što je 3 od 4 kvestora izabrano iz redova plebejaca. To je bio prvi put da su plebejci izabrani da vrše neku ''patricijsku'' magistraturu. Sva trojica su bili iz plebejskog roda Ilicija. Ta pobeda je mnogo značila plebejcima, koji kvesturu nisu smatrali svojim krajnjim dometom, već su ciljali ka položaju vojnih tribuna i konzula.

Patriciji su zahtevali da se te godine biraju konzuli, položaj nedostupan plebejcima, ali su kvestori Iliciji smatrali da bi trebalo birati vojne tribune. Usled ratnog stanja, Senat je ipak doneo odluku da se biraju vojni tribuni, da se ne bi odlagala regrutacija. Iako su plebejci odlučili koja će magistratura biti birana, patriciji su za vojne tribune kandidovali ljude iz najplemenitijih patricijskih rodova, i time namamili narod da ne glasa za plebejce. Zbog toga su, iako po zahtevu plebejaca, za vojne tribune izabrani samo patriciji. Tek kasnije, tokom rata s Volscima i nemira u državi, plebejci su za vojnog tribuna s konzulskim ovlašćenjima izabrali Publija Licinija Kalva, prvog vojnog tribuna iz redova plebejaca. To je bila najveća pobeda u dotadašnjem procesu borbe za ravnopravnost s patricijima, iako je vreme koje je sledilo donelo još veće privilegije plebejcima.


Zakoni Licinija i Sekstija


367. godina bila je još jedna od bitnih godina u borbi plebejaca za svoja prava. 10 godina je bilo potrebno narodnim tribunima Liciniju i Sekstiju da donesu njihove zakone. Te godine prihvaćena su 3 zakona:
-Prvi zakon je okončao vladavinu magistrature vojnih tribuna s konzulskim ovlašćenjima i vratio konzulstvo kao jedinu i najvišu redovnu magistraturu. Bitna razlika od ranije je ta što je jedan od dva konzula bio obavezno biran iz redova plebejaca. Time je status plebejaca konačno izjednačen sa statusom patricija. Bila je to najveća pobeda plebejaca tokom čitave borbe za ravnopravnost s patricijima. Prvi plebejski knzul bio je Sekstije.
-Drugi zakon je bio agrarni zakon, koji je ograničavao svakog građanina na posedovanje maksimalno 500 jugera zemlje. Za sličan zakon se zalagao Tiberije Grah dva veka kasnije.
-Treći zakon sproveden je u interesu dužnika. Svaka kamata na zajmove uračunata je u visini duga, pri čemu se zaostali deo duga mogao platiti u toku tri godine.
Skoro u isto vreme svi rimski građani stekli su pravo ius provocationis kojim su mogli da se žale narodnoj skupštini ukoliko bi ih konzuli osudili na smrt. Takođe, pravo veta ušlo je u rimski ustav.

Petelijev i Hortenzijev zakon

326. godine plebejci su odneli još jednu podedu. Donet je Petelijev zakon kojim je dužnik pred poveriocem odgovarao svojom imovinom, a ne svojom slobodom. Time je u Rimu ukinuto dužničko ropstvo.
287. godine u Rimu je ponovo došlo do nereda. Plebejci su prešli Tibar i iselili se na Jankul. Za diktatora je izabran Kvint Hortenzije. Hortenzije je doneo zakon po kome su sve odluke plebejaca, koje su donete na komicijama narodnih tribuna, imale snagu zakona bez prethodnog odobrenja Senata.

Zaključak

Karakteristika koje je poznata samo Rimu jeste otvorenost borbe patricija i plebejaca, i miran (nenasilan) način vođenja svih političkih borbi među staležima. Sve te pobede plebejaca, nisu stečene kao u većini grčkih država žestokim oružanim klasnim sukobima i krvoprolićem, nego revolucijama bez krvi. U Rimu, kao i u Atini, one su bile rezultat postepenog procesa i uzastopnih sporazuma između patricija i plebejaca.

Čak i nakon Hortenzijevog zakona, narod nije hteo da iskoristi priliku za daljom demokratizacijom društva. Plebejci su bili zadovoljni time što su im obezbeđena ista prava koja su imali patriciji, nakon čega je narod prestao da bude agresivna sila u politici i prepustio upravljanje državom novoj aristokratiji sačinjenoj i od patricija i od plebejaca. Narod nije insistirao na korenitim promenama kojima bi ojačao uticaj narodne skupštine na račun Senata ili magistrata. Razlog tome bio je taj što borba klasa nije bila borba za političku prevlast, nego borba za političku jednakost. Time su unutrašnje borbe u Rimu utihnule na duže vreme. Ponovni nemiri su započeli čitav vek kasnije agrarnim reformama Tiberija i Gaja Graha, koje su bile uvod u eru krvavih građanskih ratova.


Spisak izvora:

1) Tit Livije - Istorija Rima od osnivanja grada, Srpska književna zadruga, Beograd 1991.


Spisak literature:

1) Nikolaj Aleksandovič Maškin - Istorija Starog Rima, Naučna knjiga, Beograd 1987.
2) Mihail Ivanovič Rostovcev - Istorija starog sveta, Matica sprska
3) Oksfordska istorija Rimskog sveta, Clio, 1999.


Sledeće nedelje sledi rad na temu: ''Tribunat Gaja Graha''. Ave!

offline
  • Neimar i savremeni farmer.
  • Pridružio: 24 Nov 2010
  • Poruke: 9633
  • Gde živiš: U sremu voljenome...

битан део сваког рисмког војника је био и његов кратки мач гладиус...
Ево једног из домаће радиности Хиспаниензис тип...

offline
  • bibliotekar
  • Pridružio: 19 Jul 2013
  • Poruke: 2090
  • Gde živiš: BG

Леп класичан комад, добро урађен.
Матица на јабуку наврнута- боље би било нитовање.

offline
  • Neimar i savremeni farmer.
  • Pridružio: 24 Nov 2010
  • Poruke: 9633
  • Gde živiš: U sremu voljenome...

Није то матица. То је метална капа која је набијена на балчак, а пре тога је била угрејана...И ја сам у првимах мислио да је матица али није...

offline
  • Pridružio: 15 Mar 2012
  • Poruke: 481
  • Gde živiš: Novi Beograd

Nakon duže pauze, nastavljam sa objavljivanjem referata. To ne znači da se u međuvremenu nije pisalo, ali nešto mi se nisu objavljivali radovi. U svakom slučaju, sledi duplo izdanje.

Referat II-Tribunat Gaja Graha


Zaostavština Tiberija Graha

Gaj Sempronije Grah imao je brata Tiberija koji je bio tribun 133. godine . On je odlučio da sprovede agrarne reforme posle dugih i teških ratova u Španiji, koji su rezultovali propadanjem imanja običnih seljaka koji su morali da vode rat. Takva imanja gubila su vrednost, a njih su za mali novac kupovali zemljoposednici. Tiberije je stao na kraj tome donevši agrarni zakon kojim je rimskim građanima količina zemlje ograničena na 500 jugera, uz po 250 jugera za 2 sina. Ostatak zemlje podelio je sitnim zakupcima, uz nižu rentu. Senat je bio protiv zakona, odbio ga je, ali Tiberije je ignorisao odluku Senata. Kolegu Marka Oktavija je razrešio dužnosti tribuna. Nameravao je da zaostavštinu pergamskog kralja Atala III iskoristi za finansiranje komisije za podelu zemlje, umesto da se novac iz riznice podelio narodu. Time je povredio prava i Senata, i tribuna i naroda. Nakon toga, došlo je do nereda a Tiberije je pao kao prva žrtva uz 300 njegovih pristalica. Međutim, agrarni zakon je bio donet i narednih 20 godina nastavilo se s deljenjem zemlje. Njegove ideje, 10 godina kasnije preuzeo je njegov brat, Gaj Grah.

Dolazak Gaja Graha na vlast

Nakon Tiberijevog ubistva, Gaj se povukao s Foruma. Kao član komisije za podelu zemlje, nastavio je da radi, zajedno sa Fluvijem Flakom (konzul iz 125.) i Papirijem Karbonom, naslednikom Tiberija. Gaj Grah podržavao je Karbonove popularske predloge. Vremenom je postajao sve popularniji,i kada je žrebom izabran da ide na Sardiniju kao kvestor konzula Oresta, on je to rado prihvatio. Kad se vratio Rim, bio je optužen za neka nedela. Grah je lako skinuo krivicu sa sebe i odmah je prijavio kandidaturu za narodnog tribuna. Svi ugledni ljudi bili su protiv njega, ali ga je podržavalo toliko ljudi iz cele Italije da nisu mogli svi da stanu na Marsovo polje, gde je vršen izbor tribuna. Aristokratija je izvršila pritiak na narod, pa je Grah izabran tek kao četvrti tribun, iako je on sam očekivao da će biti prvi. Tako je Gaj Grah postao tribun 123. godine.

Pravo provokacije i zakon o zloupotrebi položaja

Za razliku od brata Tiberija, Gaj Grah je od samog početka vršenja tribunata direktno napadao Senat. Njegova politika imala je za cilj okupljanja svih slobodnih elemenata neprijateljski raspoloženih prema senatorima-seoske i gradske plebejce, ostale narode pod vlašću Rima, i vitezove. Koristio je svaku priliku da narod podseti šta se dogodilo njegovom bratu Tiberiju. Tim je jako uticao na narod, pa je predložio dva zakona. Zakon o pravu provokacije predviđao je da neko kome je narod oduzeo magistraturu ne može da vrši drugu magistraturu. Taj zakon bio je uperen protiv Marka Oktavija kojeg je Tiberije, uz pomoć naroda, razrešio dužnosti tribuna. Drugi zakon je nalagao pozivanje na sudsku odgovornost svakog onog ko bez suda progna rimskog građanina. Taj zakon bio je uperen protiv sudije Popilija Lenata, koji je Tiberijeve prijatelje prognao iz Rima. Popilije je, ni ne sačekavši razvoj situacije, pobegao iz Rima, dok je prvi zakon Grah odbacio na molbu svoje majke.

Žitni zakon i zakon o saveznicima

Grah je doneo i zakon po kome je svaki plebejac mogao da lično kupuje žito po nižoj ceni. U ineteresu seoskog plebsa u potpunosti je obnovio agrarni zakon svoga brata, čime je kao i Tiberije 10 godina ranije značajno oštetio krupne zemljoposednike, većinom senatore.
Još jedan od loše prihvaćenih zakona bio je zakonski projekat o dodeljivanju prava rimskog građanstva saveznicima. 123. godine hteo je da svim Latinima da rimsko građansko pravo, a svim saveznicima pravo glasa na izborima. Time je hteo da poveća svoju moć tokom javnog izglasavanja zakona. Ovaj zakon nisu odbijali samo senatori, nego i plebejci, koji nisu hteli da se odreknu svog preimućstva nad saveznicima.

Sudski zakon

Zakon o sudovima najteže je pogodio Senat. Pošto je prethodno pridobio narod, onda je privezao i vitezove uz sebe 122. godine. Prvo im je dao pravo oporezivanja provincije Azije, što je omogućilo neverovatnu pljačku vitezovima. Onda ih je uveo u sudstvo. Do tada su samo senatori odlučivali na sudu, zbog čega su ulivali strah narodu i vitezovima. Ovde se izvori razlikuju. Apijan navodi da su sva sudska ovlašćenja preneta sa senatora na vitezove, dok Plutarh tvrdi da je broju od 300 senatora pridodato 300 vitezova s kojima su zajednički sudili. U svakom slučaju, vitezovi su učestvovali u suđenjima, čime je ukinuta apsolutna senatorska vlast u tom aspektu.
Narod ne samo da je prihvatio taj zakon, nego je Graha odredio za odabir sudija iz viteškog staleža. Priča se da je nakon prihvatanja zakona Gaj rekao da je jednim udarcem slomio moć Senata. Sudska ovlašćenja vitezova obuhvatala su sve Rimljanje i Italike, uključujući i same senatore. Time su senatori izjednačeni s ostalim podancima, a viteški stalež postajao je sve opasniji po Senat. Zakon o sudstvu izazvao je velike nemire.

Grahov drugi tribunat

Pridobivši narod izgradnjom puteva, naseobina i javnih žitnica, Grah je od naroda tražio uslugu za koju im je obećao da će mu biti zahvalni. Radilo se od odabiru konzula. Narod je od njega očekivao da se kandiduje za tu magistraturu, međutim on je predložio i podržao prijatelja Gaja Fanija, a onda zatražio od naroda da glasaju za njega. Te 122. godine Gaj Fanije je izabran za konzula, a Gaj Grah je ponovo izabran za tribuna, iako se nije kandidovao.
Plašeći se da Grah ne postane previše moćan, Senat je odlučio da se protiv Graha bori njegovim kolegom, tribunom Livijem Druzom. Druzov plan bio je da narodu ugađa do te mere da okrene leđa Grahu. Ispostavilo se da mu je plan urodio plodom. Kada je Grah predlagao da se osnuju kolonije, Senat je njegove ideje i predlozi odbacio s negodovanjem, međutim Druzov predlog da se naseli 12 novih kolonija Senat je prihvatio. Kada je Grah predlagao da se Latinima da građansko pravo, senatori su odbijali da prihvate zakon, a kada je Druz predložio da se položaj Latina u državi popravi, Senat je prihvatio njegov predlog. Time je polako odvlačio narod od Graha. Druz je najveću naklonost naroda stekao time što se nije petljao s novcem prilikom osnivanja kolonija, dok je Grah sebi dodelio najbitnije pozicije pri raspodeli novca.
Zbog toga, Grah je izgubio podršku naroda pa je otplovio u Afriku, i zapoćeo sa osnivanjem kolonije Junonije, na mestu nekadašnje Kartagine, iako je Scipion Afrikanac prokleo tu zemlju nakon uništavanja Kartagine 146. godine. Osnivanjem Junonije, Grah je rušio princip po kom su kolonije osnivane samo u Italiji. Kada je Grah otputovao u Afriku, Druz je iskoristio priliku da napadne Fluvija Flaka, Grahovog prijatelja i kolegu. Ocrnjujući Flaka, Druz je štetio i Grahovoj reputaciji.

Grahova smrt

Kada se Grah vratio u Rim da okupi 6000 kolona, stigla je vest da su vukovi porušili koloniju u Africi. Grah i Flak su se popeli na Kapitol praćeni svojim pristalicama.Senat je organizovao skupštinu na kojoj je imao nameru da otkaže osnivanje Junonije, a konzul Opimije je nameravao da ukine sve Grahove zakone. Te 121. godine, jedan od tribuna odbio je da zastupa Grahove zakone. Forum je tog dana bio prepun ljudi. Prilikom nesporazuma, jednog plebejca ubio je Grahov pristalica, izazvavši nemire. Grah je hteo da se opravda pred narodom, ali narod nije hteo da ga sluša. Grah i Flak su otišli kućama praćeni svojim pristalicama. Grah je bio besan na svoje ljude jer su ubistvom plebejca neprijateljima dali dugo očekivan razlog za napad. Senat je tada prvi put doneo odluku o zaštiti države - Senatus consultum ultimum. Time su konzuli dobili odrešene ruke za odbranu države. Sutradan, Senat je zvao Graha i Flaka da se opravdaju, ali oni su s naoružanim pristalicama zauzeli Aventin, odakle su planirali da se odupru konzulu Opimiju. U Senat su poslali Flakovog sina Kvinta da pregovara. Senat ga je vratio nazad i rekao da ne žele posrednike u razgovoru, već direktno odgovorne ljude. Međutim, Flak ga je poslao ponovo, a konzul Opimije ga je uhapsio. Opimije je naredio senatorima i vitezovima da krenu oružijem na Graha. Kada je došlo do borbe, svi su se razbežali.Grah je pobegao s jednim robom u polje, i pošto je video da će ga sustići, naredio je robu da ga ubije da ga se senatori i konzul ne bi dokopali živog. Flak je pobegao u kuću svog prijatelja, ali je na kraju bio otkucan i ubijen. Opimije je naredio da se njihove pristalice uhvate, utamniče i pobiju. Pored Graha i Flaka, ubijeno je još 3000 njihovih pristalica, a tela su im pobacana u Tibar. Tako je ugušena buna Gaja Graha.

Zaključak

Ubrzo nakon Grahovog ubista, postepeno se krenulo s ukidanjem svih njegovih zakona. Potvđen je zakon po kome su sopstvenici mogli da prodaju zemlju oko koje se vodio spor. Zemljo-posednici su kupovali i oduziali zemlju siromašnim seljacima kojima je bilo gore nego ikad. 111. godine narodni tribun Spurije Torije je doneo zakon da se državna zemlja više ne deli, nego da se ostavi posrednicima pod uslovom da se plaća porez. Time se, posle 20 godina i Tiberijevog zakona, prestalo s podelom zemlje. Takvim postupcima uništen je i poslednji Grahov zakon. Ubrzo posle toga ukinut je i porez.
Braća Grah, uprkos pogibiji, podelili su zemlju ljudima, uveli su vitezove u krugove senata, i ojačali njihov položaj, i otkrili slabosti Senata. Nakon braće Grah, Senat više nije bio pod udarom plebejaca već pod udarom nobila. Senat je od taka više nije ponašao naivno - ili je koristio silu za rešavanje problema, ili je kontrolisao sve zakone tribuna. Međutim, ni tribuni se nisu ponašali naivno. Kada god bi došlo do problema, napadali su Senat vojskom, a ne zakonskim predlozima i plebejcima.
Bili oni dobri ili loši u konačnom zaključku istorije, braća Grah ostala su u svetloj i trajnoj uspomeni rimskih plebejaca.




Spisak izvora:

1) Apijan - Rimski građanski ratovi, knjiga I, Kultura, Beograd 1967.
2) Plutarh - Usporedni životopisi, Gaj Grah, Zagreb 1989.


Spisak literature:

1) Nikolaj Aleksandrovič Maškin - Istorija Starog Rima, naučna knjiga, Beograd 1987.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Referat III - III Mitridatov rat

Uvod

Tokom rata između Rima i Serotrija u Hispaniji, u njega je indirektno bio uvučen i Mitridat VI, kralj Ponta u Maloj Aziji. Pre 74. godine Rim je protiv Mitridata vodio dva rata. II Mitridatov rat , vođen između 83-82. godine, okončan je ratifikacijom Dardanskog mira, sklopljenog nakon I Mitridatovog rata. Mitridat nikada nije odustao od planova da se proširi do Bosfora, ali je imao nameru i da povrati teritorije izgubljene u ratu sa Sulom. Imajući to u vidu, Mitridat je primio izbegle Marijeve pristalice (proterane Sulinim proskripcijama) koji su ponstku vojsku reformisali po rismkim pravilima.
74. god. Mitridat je kao povod za napad iskoristio prilike u provinciji Bitiniji. Napavši Bitiniju hteo je da pomogne Sertoriju u Hispaniji odvukavši jedan deo vojske na istok, i da spreči Rimljane da okupiraju tu teritoriju u njegovom neposrednom susedstvu. Sama Bitinija, koja se nalazila na severozapadu Male Azije i kojom je prethodno vladao Nikomed IV Filopator, zaveštana je rimskom narodu slično kao Pergam i Kirena pre nje. Pripajanjem Bitinije, Rimljani su imali totalnu kontrolu nad Crnim morem i moreuzima koji ga povezuju sa Mediteranom, što Mitridat sebi nije mogao da dopusti.

Početak rata – Lukulova komanda

Na početku rata, dve rimske legije bile su stacionirane u provinciji Azija, ali nisu spremno dočekale napad. To je omogućilo Mitridatu da osvoji Bitiniju praktično bez ikakvog otpora. Rimljani su jedino zadržali Halkedon, koji je opsednut. 74. Godine Senat je komandu nad vojskom poverio konzulima Marku Aureliju Koti i Luciju Liciniju Lukulu. Tokom opsade Halkedona, Mitridatova vosjka potpuno je uništila Kotinu flotu od 100 brodova. Time je sav teret rata rata preuzeo njegov kolega Lukul.
Nakon pobede kod Halhedona, Mitridat je poslao svoju flotu u Egejsko more s ciljem da započne novi ustanak Grka protiv rimske vlasti (kao za vreme sukoba sa Sulom). Taj potez dao je Lukulu vreme da sakupi raštrkanu rimsku vojsku iz Kilikije i Azije. Dok su Mitridatove snage držale opsadu Halkedona, Lukul ih je opkolio, i doveo u nezavidan položaj. Ubrzo je u pontskoj vojsci usledila glad, i Mitridat je odlučio da podigne opsadu Halkedona, i ako ikako može, spase svoju vojsku. U begu koji je usledio, mali broj Mitridatovih vojnika uspeo je da se spase i dodje do pontske flote koja ih je evakuisala. Ostatak vojske stradao je u borbi s Rimljanima.
Na proleće 73. godine, Lukul je odneo pobedu u pomorskoj bici kod Lemnosa. Rimsku flotu činila je koalicija grčkih gradova, dok je pontskom flotom komandovao jedan od Sertorijevih oficira po imenu Marije. Pred kraj bitke, rimski oficir nije na vreme reagovao, i to je omogućilo Mitridatu da pobegne nazad u Pont. Međutim, tim porazom otvoren je put kopnenoj invaziji na Mitridata.
Pred kraj 73. godine Lukul je preko Galatije ušao u središte Mitridatove pontske kraljevine. Tu se rat otegao, a Mitridatova vojska vodila je gerilski rat na dobro poznatom terenu. Uprkos svemu, Lukul je preuzeo inicijativu, i u bici kod Kabire zabeležio pobedu. Slično kao i u bici kod Lemnosa, Mitridat je uspeo da se izvuče, ali je ovoga puta ostao i bez vojske i bez kreljevstva. Izdao ga je sopstveni sin Makares, koga je Mitridat prethodno postavio za upravnika evropskih poseda na severnoj obali Crnog mora. Tako je Mitridat 71. Godine završio kod jermenskog kralja Tigrana II Velikog.
Lukul je svojim oficirima ostavio da sami vode rat, a on se vratio u provinciju Aziju da bi rešio finansijsku krizu. Nakon što je Sula porazio grčke gradove koji su sarađivali sa Mitridatom u I Mitridatovom ratu, naređeno im je da plate kaznu od 20 000 talenata. Pošto grčki gradovi nisu imali taj novac, pozajmili su ga od rimskih zelenaša, uz kamate. Nakon što su probili rokove za otplatu, dug im je skočio sa 20 000 na 120 000 talenata, što je značilo bankrot grčkih gradova. Da bi se taj scenario izbegao, Lukul je sproveo reformu, dug smanjio na 40 000 talenata i time spasao grčke gradove krize i bankrota. Time je stekao veliku naklonost grčkih gradova, ali je na sebe navukao gnev rimskih zelenaša koji su ostali bez svoje zarade. Kao što će se ispostaviti, to ga je skupo koštalo.

Lukulova kampanja u Jermeniji

Do kraja 70. godine cela Mala Azija bila je pod kontorlom Rima. Međutim, Lukul je smatrao da će rizika biti sve dok Mitridat ne bude ubijen, ili dok ne padne u rimsko zarobljeništvo. Bio je spreman da zbog toga uđe u rat s Jermenima. Jermenija je dotada bila na samoj margini istorije. Davanjem utočišta Mitridatu, Jermenija je došla u centar pažnje. Jermenski kralj Tigran II 78. godine osvojio je Kapadokiju, zapadni deo Mesopotamije oteo je Persijancima, a iz Sirije i istočne Kilikije isterao je poslednje predstavnike Seleukida. Iako Tigran nije pomagao Mitridatu u ratu protiv Rima, odbijao je i da ga izruči Rimljanima. Lukul, međutim, nije hteo da pregovara s njim. 69. godine sa vojskom je prešao Eufrat i napao Jermeniju.
Lukul je u rat ušao sa dve opasnosti. Senat mu nije dozvolio da vodi rat protiv Jermenije, a imao je samo 16 000 umornih vojnika, koji su bili preterano željni rata sa Jermenima. Uprkos tome, Lukul je direktno napao tvrđavu Tigranokertu. Bitka je kratko trajala, i ubrzo su Rimljani bili pobednici. Time se Tigranovo kraljevstvo raspalo, a Tigranokerta pala u ruke Rimljana.
68. godine Lukul se upustio u naporno gonjenje jermenske vojske. Po Mitridatovom savetu, Tigran je konstantno povlačio svoje trupe ka svojoj prestonici. U nekom trenutku, Lukulova vojska odbila je da nastavi dalji progon jermenske vojske. Pošto su vojnici pod komandom Lukula prethodno bili pod komandom Sule, koji im je dopuštao da usput pljačkaju, Lukulova disciplina nije im odgovarala. Pored toga, nisu ih interesovale Lukulove privatne ambicije. Suočen sa pobunom vojske, Lukul je popustio i sa vojskom se povukao u Mesopotamiju da prezime.
Dok su Rimljani prezimljavali u Mesopotamiji, Mitridat je iskoristio priliku i vratio se u Pont gde je otpočeo gerilski rat za povratak na vlast. Međutim, rimska vojska iz porvincije Azije borila se protiv njega. 67. godina bila je kobna po Lukula. Umesto da dobije sveže trupe, Lukula je njegova vojska napustila. U Rimu je vladalo nezadovoljstvo zbog njegovog napada na Jermeniju, a najglasniji su protiv njega bili zelenaši koje je Lukul oštetio smanjivši kamate grčkim gradovima. Protiv njega su bili i Gaj Manilije i Ciceron. Lukulovu sudbinu zapečatio je njegov komadnant koji je ušao u bitku sa Mitridatom, u kojoj je rimska vojska potučena do nogu, kod Zele. Fimbrijanovi veterani napustili su Lukula, a namesnici Kilikije i Bitinije odbili su da mu pomognu. Sa takvom vojskom, Lukul nije mogao da spreči Mitridata da povrati svoje teritorije. Iste godine, sva rezervna rimska vojska došla je pod komandu Pompeja Velikog. Pompej je za vreme Lukulovih ratova vodio kampanju protiv pirata u Mediteranu koju je uspešno okončao. Zakonom iz 66. vrhovna komanda preneta je sa Lukla na Pompeja.

Kraj rata – Pompejeva komanda

Dobivši komandu nad vojskom, i popunivši je svežim trupama, Pompej je krenuo u napad, a Lukula je razrešio dužnosti. 66. godine Mitridat je izgubio podršku Tigrana, koji je zaratio s Parćanima i koji nije hteo da ulazi u konflikt sa Popejem. Pošto nije mogao da se suprotstavi Pompejevoj vojsci od 50 000 ljudi, Mitridat se povukao u Pont nastavivši gerilski rat koji je prethodno vodio protiv Lukula. Rimljani su porazili poslednje pontske vojnike na mestu budućeg Nikopolisa. Kao i ranije, Mitridat se izvukao iz bitke, ali se ovaj put uputio ka evropskim posedima na severu Crnog mora, gde je povratio vlast nad Krimom od svog sina Makara koji ga je prethodno izdao. Između 65-63. Mitridat je u Evropi regrutovao ljude za vojsku i planirao je da preko Balkana napadne Italiju sa severoistoka. Međutim, ponovo ga je izdao jedan od sinova, ovoga puta Farnak. Izgubivši vlast nad vojskom, Mitridat je bio sateran u tvrđavu Pantikapej, gde je izvršio samoubistvo.
U međuvremenu, Pompej se okrenuo Jermeniji, a kralj Tigran mu se pokorio. Nakon toga, Pompej je 66-65. planirao da pređe preko Kavkaza i napadne Mitridata. Ubrzo je shvatio da Kavkaz neće moći da prođe, usled konstantnih borbi sa lokalnim plemenima, pa se okrenuo istraživanju Kaspijskog jezera. Tu kampanju okončao je povratkom u Pont. Tokom 64. godine Pompej se zanimao akcijama u Siriji, Arabiji i Judeji. Sa Tigranom je sarađivao, ostavivši ga da vlada u Jermeniji. Kada je 63. saznao za Mitridatovu smrt, Pompej je Mitridatovom sinu Farnaku prepustio očeve teritorije u Evropi, ali je iz Male Azije porterao sve pripadnike Mitridatove dinastije.
Proširivši rimsku vlast, Pompej je izvršio podelu novih teritorija po provincijama. Istočni Pont pripojen je Galatiji, dok je zapadni Pont pripojen Bitiniji. Uz to, proširio je Kilikiju pridodavši joj nekadašnju ničiju zemlju. Tako je istočna rimska granica učvršćena nizom provincija, od Bitinije, preko Ponta, Azije i Kilikje, sve do Sirije. Rim se poširio do Eufrata, čime je došao u direktan kontakt sa Parćanima koji su kontrolisali čitavu Mespotamiju.
Pompej se 62. Godine vratio u Rim, gde je proslavio nezaboravan trijumf, i preuzeo svu slavu i zasluge od Lukula. U političkom gledištu, Pompej je bio taj koji je stabilizovao i konsolidovao rimsku vlast na Istoku, čime je godišnji prihod od poreza povećan za 70%. Pompej je time smirio Malu Aziju, Siriju izvadio iz anarhije, a obalu Levanta spasao piratskih napada. Lukulov neuspeh ne treba tražiti u lošem komandovanu, pošto je on bio izuzetan general. Pravi razlog leži u tome što je u Rimu izgubio podršku bez koje nije mogao. Bez obzira na sve, Lukul je bio taj koji je izvojevao pobedu nad Mitridatom i Tigranom, dok se Pompej suočio sa slabim otporom obojice usled prethodnog ratovanja sa Lukulom. Ipak, istorija je zapamtila Pompeja kao velikog pobednika na Istoku.



Literatura:

1) N.A. Maškin, Istorija Starog Rima, Naučna KMD, Beograd, 2005.
2) M.Cary, H.H. Scullard, A Hisotry of Rome, St. Martin’s press, New York, 1975.

Izvori:

1) Plutarh, Usporedni Životopisi, Zagreb 1990.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 678 korisnika na forumu :: 33 registrovanih, 6 sakrivenih i 639 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2732 - dana 31 Okt 2019 06:39

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, bmw335d, bojan313, Boris90, darkangel, Dragan Mačak Damljanović, Drug pukovnik, Gama, goxin, greenmachine, HDMI, helen1, janezek67, kayvan6079, kovacicbozo, Kubovac, Lox, Mali Veseljak, Marko Marković, MB120mm, Milan.1976, MILO-VAN, Mlav, Nebo_M, piston79, S-lash, Sasa Pavlovic, Srna, stalker, stug, vasa.93, vathra, vlvl