Stalać u srednjem veku

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 09 Jul 2012 21:44

Нешто скраћена верзија овог текста је објављена у Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља.



Небојша Ђокић


ГРАД СТАЛАЋ



Историја

По мишљењу Стојана Новаковића Сталаћ се спомиње, као Истаглангон у повељи византијског цара Василија II Бугароубице из 1020. године којом је он Охридској архиепископији потврдио територијални опсег који је она имала за време ранијих бугарских царева. Интересантно је да је ово мишљење усвојено у нашој историографији, практично без озбиљније дискусује. Додуше М. Динић на једном месту наводи: “Али то су само нага|ања без сигурне потврде у изворима.” У, вероватно, најновијем раду о Браничеву, А. Веселиновић о овом проблему само укратко каже: “Тада се помиње Браничевска епархија у саставу Охридске архиепископије. Имала је велики обим. Припадало јој је Смедерево и још нека места чија убикација није сасвим сигурна. Ако би прихватили мишљење С. Новаковића, онда би она обухватала добар део данашње централне Србије, а на истоку би ишла до сливова Млаве и Пека.” Проблем са овим мишљењем је у томе што се Истаглангон налазио у Браничевској епархији а мало је вероватно да се простор око Сталаћа икада налазио под јурисдикцијом те епархије.
Кнез Лазар је даровао манастиру Раваници у Сталаћу “панађур Петров с бродом”. Тај панађур у Сталаћу помиње 1473. године и један Дубровчанин. У Раваничкој повељи кнеза Лазара помињу се и Ћићевац и Лучина, као и нека села са десне обале Велике Мораве, у близини Сталаћа, која данас више не постоје: Бежање, Грменовац, Поскурице, Придворица и Куциново.
Кнегиња Милица је 1395. године поклонила манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори у Сталаћу човека по имену Стајка.
Овај крај се спомиње и у српским летописима поводом напада принца Мусе на Србију почетком 1413. г.
Принц Муса је на Бадњи дан 24. децембра 1412. године кренуо из околине Једрена, преко Софије и Пирота да нападне Хамзу. Из Пирота је, највероватније, преко града Темске најпре напао Сврљиг. По освајању овог града освојио је и град Соко где је заробио и Хамзу. Хамза је послан за Једрене где је убрзо погубљен. Муса је, већ од раније, пописао и припремио туркменско становништво из Румелије да га насели у околини Сокола и Сврљига. Због тога је одмах по заузимању горе поменутих градова наредио да се попишу сва околна села и да се њихово становништво окупи око заузетих градова. Док је један део турске пешадије са својим старешинама извршавао ово наређење дотле је Муса наставио офанзиву на Србију. Из Сокола турске снаге су најпре напале Бован. Градска посада се предала без отпора. Пошто их је опљачкао Муса је и њих послао да се придруже онима који су били предви|ени за пресељење. Затим је освојио и опљачкао Липовац. Следећи циљ је био значајан град Сталаћ. Сам град је брзо освојен и опљачкан али се у малом граду дуго одржао командант утвр|ења. Како Константин Филозоф каже: “А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгоре, јуначан као неко од старих.” Током опсаде Сталаћа, освојен је и разорен оближњи град код Трубарева.
Османлије су ове крајеве поново напали негде крајем 1425. године. Војску је лично предводио султан Мурат и том приликом је посебно страдала околина Крушевца. Ратовање је настављено и 1426. и 1427. године током кога је султан заузео Крушевац и друге градове и то већ 1426. године а почетком 1427. године је опседао и Ново Брдо. Нови српски деспот Ђурађ склопио је 1428. године мир са султаном којим је пристао на губитак Крушевца и Ниша. Наравно, том приликом је и Сталаћ потпао под османску власт.
Овим крајем је на свом путовању кроз Србију прошао и Бертран де ла Брокијер који га је релативно детаљно описао. Ево шта он каже :
“И после ове вароши Крушевца, пређох речену реку Мораву на једној скели и уђох у државу деспота Расије или Србије. И оно што је с оне стране реке је Турчиново, а оно што је с ове стране то је реченог деспота, који плаћа за то 50000 дуката годишњег данка. А када прођох преко речене реке, наиђох на врло леп и добро насељен крај и прођох крај једног градића који називају Есталаш (Есталацхе) и који је некад био врло јако и лепо утврђење на врху једне планине, тамо где се Нишава улива у Мораву. И још стоји усправно један део зида, а има и једна велика кула слична главној градској кули, а другог нема ничег, јер је све порушено а припадало је реченом деспоту.
А у подножју те планине, тамо где се ове реке састају, има 80 до 100 шајки које ту држи Турчин, а то су галијице и ла|ице да би пребацио коње и своју војску. И наредио је да их стално чувају 300 људи, који се ту смењују свака два месеца, као што ми је рекла веродостојна личност која је све то видела, а ја их нисам видео, јер они не дозвољавају ни једном хришћанину да их види.
Од реченог Сталаћа до Дуно (Дуное) има 100 миља. И (у Сталаћу) нема никаквих утвр|ења, већ постоји само једно село и једна кућа коју је Синан бег саградио и једна xамија на узбрдици.”
Премда је овај део Брокијеровог путописа већ много пута цитиран треба ипак бити опрезан при његовом буквалном коришћењу. Наиме, Брокијер није прилазио Сталаћу ближе од 4 км а ако је ишао путем којим се кретао Митесер крајем XVIII века онда је то растојање било и знатно веће. Питање је шта је он стварно могао да тачно запази. Треба водити рачуна и о томе да се подграђе налазило поред леве обале Јужне Мораве на улазу у Сталаћку (Стеваначку) клисуру тако да га Брокијер није могао ни да види (ако је постојало). Он сам тврди да се у Сталаћу налазио османски гарнизон од 300 људи а они су негде морали да живе. У осталом постојање џамије говори само по себи да је у Сталаћу стално живео већи број муслимана. Пошто је само утврђење у контранагибу у односу на посматрача са друге обале Западне Мораве Брокијер је и могао да види само једно зидно платно. Што се тиче кула само утврђење и поред тога што је било прилично велико имало је веома мали број кула тако да је неком ко је видео друга утврђења у Србији (као, на пример, оближњи Крушевац) са великим бројем кула могао је да изгледа и рунираније него обично.
Питање је да ли је случајно што га је чувени млетачки картограф фра Мауро (fra Mauro) уцртао у своју карту света, израђеној између 1448. и 1459. године. Наиме, на овој карти су убележени и Сталаћ (stalaci) и Крушевац (crusenaci).
Уосталом, када је хетерогена хришћанска војска састављена од Угара, Пољака и Чеха, под командом Јована Марцалија прешла Дунав ноћу 19. јуна 1437. године као први циљ напада имала је турску флотилу код Сталаћа коју је уништила 21. јуна. Једа део бродовља су спалили а други део пустили низ Мораву у Дунав. Неке турске стражаре су посекли док је један део успео да побегне. Током 22. јуна Угри су спалили сва насеља изме|у Сталаћа и Крушевца да би 23. јуна око подне стигли до Крушевца и потпуно га спалили. Следећег дана, 24. јуна, нашавши неке ла|е на Морави угарска војска се ужурбано повукла преко деспотовине према Ковину.
На основу турских дефтера можемо са сигурношћу тврдити да Сталаћ (и Крушевачка Браљина), за време турске владавине - бар од почетка XVI века, нису спадали у нахију Загрлату. Загрлата је приликом припајања Крушевачком санџаку добила нека села из Крушевачке нахије али су то била села уз реку Расину и на простору између Расине и слива Шиљеговачке реке. Крушевачка Браљина, Јаковац (данас Јаковачка коса) и Гаглово припадали су крушевачкој нахији а Трубарево, Ђунис и Каоник Загрлати. Нахија Загралата је, по турским дефтерима, обухватала цео слив Рибарске реке и простор изме|у тог слива и леве обале Јужне Мораве од Трубарева на северу до слива Туријске реке на југу.

Археологија

Град Сталаћ је насеље смештено на једном издвојеном избрешку на северној ивици Мојсињских планина у троуглу који чине Западна и Јужна Морава. О значају овог положаја довољно говори и постојање два утврђења у самом насељу, на растојању од око 1 до 1,5 км ваздушне линије. Наиме, поред самог Сталаћа (“куле Тодора од Сталаћа”) на нешто више од 1000 м јужно готово на самом улазу у Стеваначку клисуру налази се утврђење познато у народу као Укоса или Кућиште. Три примерка новца који потичу са утврђења Укоса: Константина I, Јустина I и Јустинијана I као и пентанумијум Анастасија I говоре нам да време настанка утврђења на Укоси треба тражити у IV веку а да је највећу улогу имало у VI веку што сведочи и рановизантијска керамика пронађена током рекогносцирања овог подручја. Приликом више рекогносцирања нађена је већа количина касноантичке керамике углавном из VI века а знатно мање из IV века. Још значајнији су и налази четири фибуле: лангобардске “S” фибуле, рановизантијске гвоздене фибуле из V века, рановизантијска фибула са посувраћеном стопом из V века и фибулом са посувраћеном стопом из VI века. Лангобардска фибула говори о присуству Лангобарда у утврђењу у улози војне посаде. Према локалним подацима на Укоси сељаци су ископавали римски новац и прстење. Са овог локалитета продат је Народном музеју у Београду један римски златник. По површини ово је једно од највећих касноантичких утврђења у овом делу Србије, дужине 400 м а ширине 80 до 100 метара. Површина утврђења је природно каскадно подељена на 4 платоа. Са јужне стране је најлакши прилаз па је на тој страни усечен вештачки ров изнад кога се налази елипсасти (или кружни) објекат врло великог пречника, врло сличан каснијим тврђавским “бастионима”. Интересантно је, да је по подацима О. Вукадин, током рекогносцирања које је вршио Краљевачки завод за заштиту споменика културе, на Укоси нађена, поред касноантичке и керамика из (оквирно) X-XI века.
У стручним круговима постоји опште раширено уверење да је утврђење у Сталаћу настало у време кнеза Лазара. Овоме је допринело неколико радова у којима је публикован материјал са систематских археолошких ископавања вршених на утврђењу и у којима је презентиран материјал готово у потпуности из времена Моравске Србије.
Не негирајући чињеницу да је Сталаћ обновљен негде у то време и да је био у функцији у време кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревћа, ипак морамо нагласити да основни елементи фортификацијског уређења тврђаве (пре свега велики размак измећу кула – које не представљају главни елеменат одбране бедема као код осталих утвр|ења из тог времена – Крушевца, Смедерева, Београда па и Новог Брда) недвосмислено говоре да је реч о знатно старијој тврђави.
Овог пута ћемо се задржати на неким другим моментима интересантним за Град Сталаћ. Наиме, када говоримо о његовом датирању не смемо занемарити још неколико чињеница. Прво, истражен је релативно мали простор тзв “мали град” са донжон кулом. Друго, управо је овај простор вештачки нивелисан када су грађени објекти из времена кнеза Лазара. Када се исцртају прецизне изохипсе терена то постаје врло очигледно. Са друге стране, док свуда около овог простора имамо (као што ћемо даље видети) археолошки материјал из свих могућих периода од праисторије до данас овде опет нема апсолутно никаквог материјала старијег од XIV века (чак ни праисторијског) што је невероватно. Повремено вршење нивелације терена није ништа необично. Приликом вршења ревизионих ископавања у крушевачком граду средином деведестих година наилазили смо, врло често, на тај случај. Да су вршени већи нивелациони радови сведочи и дубоки и широки вештачки ров изме|у малог и великог града. Постоје и много јачи докази о континуитету живота у Сталаћу - најпре је то сам положај града.
На простору “куле Тодора од Сталаћа” тј сталаћског утврђења има случајних налаза античких фибула (каснолатенска фибула из I века пре Христа). Ту је нађен и оловни оквир минијатурног огледала такође из античког периода. Када томе додамо и групни налаз “37 комада разног римског новца из Града Сталаћа” који бележи још М. Васић, као и налаз римске цигларске пећи (уз пронађену римску керамику око пећи) добијамо чврсте корене сталаћског града бар од антике. Најновији налази бронзанодопске керамике на платоу уоколо цркве Св. Духа пронађене 1998. г. несумњиво показују и на још старије корене. То потврђују и налази забележени у литератури као што је бронзана секира са отвором за држаљу пронађена 1905. г. и камени чекић – бат кога помињу М. и Д. Гарашанин 1951. године. Током рекогносцирања Народног музеја из Крушевца уочено је да су уз саму цигларску пећ у Сталаћу налазе скелетни гробови, у којима су покојници положени на античке тегуле. Непрекинути континуитет живота на овом месту потврђује и налаз пронађен приликом конзеваторских радова на цркви Св. Духа, у црквеним темељима пронађен је примерак златног новца – солидуса Романа I (921-927). М. Ризнић је забележио важан податак који је добио од месног пароха, да су приликом обнављања цркве Св. Духа 1836. г. уједној гробници нађени: “Златни чанкасти новци и две минђуше од сребра особитог облика.” Ова два податка се врло лепо допуњују па тако можемо говорити о животу у овом граду и у X и XI веку много пре него је постојеће утврђење обновио кнез Лазар. Интересантно је, да је незнајући за ово Александар Лома лингвистичким методама дошао до закључка да је Сталаћ добио име по Св. Теодору Стратиоту и то још негде у X и XI веку.

Dopuna: 09 Jul 2012 21:45

Скренули би ипак пажњу на област Смилис која се јавља у византијским изворима из средине XII века и за коју се каже како је била посебно јако утврђена. Још пре више од три деценије Ј. Калић је доказала да се та област налазила око данашњег села Смиловца тј између Ражња и Сталаћа. Нема потреба да понављамо њене аргументе једино што се не можемо сложити са њом да та област обухвата само подручје око самог села Смиловца већ се морала простирати нешто шире. Вероватно је реч о каснијој жупи Поморавље. У сваком случају, ако Смилес не представља каснију жупу Поморавље онда сигурно одговара каснијој Ражањској нахији а никако само широј околини села Смиловца. Како било да било ова нарочито уврђена област се, у оба случаја, директно наслања на сам Сталаћ и сам њим твори “Капију Поморавља” из војно-стратегијске географије.
Непосредно са друге стране Мораве, насупрот граду Сталаћу, налази се касноантичко утврђење “Бедем” у Маскару, најважнији рановизантијски локалитет Темнића и овог дела Поморавља. У раду објављеном 1891. године, Михаило Ризнић наводи да су димензије утврђења 156x132 м и да је утврђење зидано од камена и опеке, са 12 истурених кула, удаљених 18 м једна од друге и дебљине зидова 1,25 м. Према катастарској мапи локалитета “Бедем” димензије каструма су 130 са 130 метара. Најчешћи материјал који се може пронаћи на локалитету “Бедем” су одломци опека, међу којима неке носе украс у виду мањег крста рељефно изведеног на површини опеке. Сличне крстове на опекама налазимо на локалитетима рановизантијских утврђења у Бреговини, у Балајнцу и на Царичином граду. Међутим, на две опеке се налазе рељефно изведени крстови, на крајевима рачвасто расцепљени. Примери оваквог типа крста, у сличним композицијама или усамљени, често су урезивани на зидовима цркава значајних хришћанских центара X века на територији коју је покривало бугарско Прво царство. Његова је употреба константована и у Србији у истом периоду. Постоје примери таквог крста урезани на керамичким судовима, довратницима или фасадним украсима откривеним на неким византијским утврђењима у Србији (Чечан, РасГрадина, Београд). У оближњем Варварину је нађен Темнићки натпис који потиче управо из тог периода као и некропола са материјалом из IX-X века.
Током сондажних ископавања на локалитету је нађен материјал из праисторије (гвозено доба) као и из VI века: разни гвоздени предмети , стрелица и коштани чешаљ.