offline
- Pridružio: 26 Apr 2014
- Poruke: 2136
|
Пошто се говори о копненој интервецији НАТО пакта на СРЈ
ево један интервју бившег пуковника ЈНА који је својевремено
службовао у Србији. Интервју је дат у јеку агресије
Intervju - Pukovnik Milan Gorjanc
Klopke kopnene intervencije
+ ИнтервјуPukovnik slovenačke vojske i jedan od najpoznatijih slovenačkih vojnih komentatora Milan Gorjanc objašnjava zbog čega je kopnena intervencija NATO-a protiv SR Jugoslavije teško izvodljiva, zašto CNN spominje a ne pokazuje vojne uspehe UČK-a i kakvi gubici čekaju snage NATO-a ukoliko upadnu na Kosovo
Pukovnik Milan Gorjanc, dosadašnji direktor Centra vojnih škola Vojske Slovenije i predavač strategije i taktike na istoj školi, jedan je od najboljih, najobrazovanijih i najpoznatijih vojnih stručnjaka u Sloveniji. Gorjanc je u nekadašnjoj JNA sve vojne škole završio sa odličnim uspehom i četiri puta vanredno napredovao; najbolje rezultate postigao je na mestu načelnika štaba Užičkog korpusa. Prešao je u Slovenačku vojsku 1991. godine, ali je zbog profesionalnog nastupa izazivao zavist mlađih oficira koji su zahvaljujući osamostaljenju države veoma brzo napredovali. Gorjanc je uprkos tome autor predloga slovenačke vojne doktrine i bio je direktor Centra za strateške studije. Dva puta je izrađivao i nacrte za odbranu južne Srbije od napada sa Zapada, a njegov generalski zadatak se bazirao na protivhelikopterskoj borbi odnosno borbi protiv - apača. Za AIM smo razgovarali o razvoju sadašnjeg rata na Balkanu.
Da li bi NATO ipak mogao, uz podršku apača i avijacije iz vazduha, akcijama UČK-a na terenu i nadmoćnošću u vazduhu prodreti na Kosovo ili zaposesti deo Kosova?
M. GORJANC: Hipotetički možemo da razmatramo tu mogućnost. Ali odmah treba postaviti pitanje je li UČK sposoban da upotrebi inženjersku tehniku potrebnu za razminiranje pograničnog područja. Najverovatnije će NATO-u trebati još tri do četiri meseca da uopšte osposobi UČK, kako bi mogao na Kosovo. Drugo je pitanje kako će se pokazati u borbi. Dobro poznajem mentalitet tih ljudi. Oni su veoma hrabri dok su u grupama. A kako će biti na Kosovu - to niko ne zna. Već i sada su pripadnici UČK-a imali mogućnost da pokažu šta znaju. Ali od UČK-a nema nijednog dokaza o tome da zaista vode neke borbe. Setite se Vijetnama ili Drugog svetskog rata: tada su novinari otišli u gerilske jedinice, ili su sami vojnici izveštavali kao novinari. Septembra 1944. godine su, na primer, u Sloveniji partizani obavili napad na "Poganjk", most kod Litije. Tada je kapetan savezničke misije kod glavnog štaba 9. korpusa u tom napadu napravio fotografije. Četrnaest dana kasnije u >Tajmu
Recimo da tih uspeha zaista nema, ali da se NATO, posle očiglednih neuspeha vazdušnih napada, ipak odluči za napad kopnenim snagama. Iz kojih pravaca bi mogao napasti SR Jugoslaviju i da li su ti napadi uopšte izvodljivi?
NATO bi za takve napade prvo trebalo da dobije političku saglasnost, koje još nema. Francuzi nisu dali saglasnost za nešto tako, Englezi se vade na razne izgovore, Grci su protiv, Talijani su svakim danom sve više protiv takve akcije, Nemci su takvu mogućnost otvoreno odbili, a drugi uopšte neće prihvatiti nešto tako ako nisu svi za akciju. Njihovo jedinstvo je, dakle, slično onom našem jedinstvu u Jugoslaviji pre deset godina. Drugo pitanje je priprema država iz okruženja da dozvole izvođenje napada.
Ali, države koje se graniče sa SRJ ipak sve više dozvoljavaju korišćenje svog vazdušnog prostora za napade na Jugoslaviju?
Jedno je dopustiti vazdušni, a drugo kopneni napad. Koridori se i sada uglavnom daju za napuštanje jugoslovenskog vazdušnog prostora, a ne toliko za dolazak aviona. Zbog toga je napad, ako bi do njega došlo, moguć pre svega iz Makedonije i Albanije.
A iz Crne Gore?
Iz Crne Gore je, preko Čakora ili preko Rožaja, jednostavno nemoguće izvesti uspešan napad. Nacrti za prodor stranih trupa iz Crne Gore u središte Srbije nikada nisu ni razmatrani u vreme Jugoslavije. Sâm sam vodio izradu dva nacrta odbrane zapadne Srbije od agresije NATO-a sa zapada, i to veoma dobro znam. Prvi sam u tadašnjoj armiji postavio tezu da bi NATO mogao napasti i iz Mađarske. Posle osam godina se ta teza pokazala kao tačna. Ali akcija preko Crne Gore ne dolazi u obzir. Što se tiče Bosne - tamo je pogranično područje sa SRJ pod kontrolom Republike Srpske. Dovesti trupe NATO-a za napad iz tog pravca bilo bi veoma teško. Ako bi napravili to, onda bi odmah imali jedan rat više i jednu vojsku na strani SRJ više - a Dejtonski sporazum bi propao. Hrvatska može da ponudi Srem i Baranju. Baranja zbog Dunava nije relevantna, značajniji je Srem. Ali teško je verovati da bi Hrvatskoj bilo u interesu da propadne Dejton, jer su Srbi kod Bosanske Dubice, Prijedora kod Bosanskog Novog - na 120 kilometara od Zagreba. Sledeća mogućnost bio bi napad iz Mađarske. Ali mislim da je Mađarima već pomalo žao onih srećnih vremena kada nisu bili umešani u strane ratove. Mađari imaju u Jugoslaviji oko pola miliona Mađara, kojima bi se u slučaju intervencije iz Mađarske verovatno desilo to što se desilo Albancima na Kosovu. Ako bi NATO u Bačkoj hteo napraviti nekakvu posebnu upravu kojom bi upravljali iz Mađarske - onda bi opet pao osnovni koncept zapada, a to je očuvanje granica. I kod Rumunije je sličan problem - čak i ako daju svoju teritoriju, prepreka će ostati Dunav. Iza toga NATO čeka desantna operacija. Bugarska - znam veoma pouzdan podatak da je Turska 1992. već sklopila jedan sporazum o tome da bi turske jedinice, prilikom one prve intervencije u Bosni, mogle krenuti preko Bugarske. Ali je problem u tome što Turska verovatno ne bi učestvovala u budućoj intervenciji sa nekim velikim snagama. Transport drugih snaga je teoretski moguć, ali teže izvodljiv. Upad u Timočku krajinu je, za razliku od toga, lako izvodljiv. Ali doći preko Kučevskih planina do doline Morave - to je već mnogo, mnogo teže. I preko Niša je veoma, veoma teško. Izvodljiva bi bila jedino operacija iz Makedonije prema Kosovu - takav napad bi se mogao završiti za nekoliko dana. A da li NATO zaista može prikupiti oko 300.000 ljudi, koliko ih treba za napad na Srbiju?
Kakvi bi bili gubici?
To je posebno pitanje. U Srbiji bi operacija NATO-a bila isključivo desantnog tipa. To znači desante za zauzimanje prelaza, desante preko velikih reka, napadi na gradove. A to je nešto što NATO uopšte nema u svojoj doktrini. Njihova strategija i taktika se sastoje u napadima izdaleka, slamanje protivnika brzinom manevra u operacijama, pogodnim za ravničarske, gotovo pustinjske uslove u kojima dolazi do izražaja nadmoćnost njihovog oružja. NATO u svojoj doktrini, na primer, uopšte nema napade na gradove, dok Srbi imaju doktrinu odbrane gradova. To je doktrina SLO i DS. Gradovi se brane. Radi se o borbi čoveka protiv čoveka. Bez tenkova i oklopnih vozila i iz takve blizine da i vatrena podrška postaje beznačajna, jer se može lako desiti da tučete svoje. Proračuni - zapadni, NATO-ovi i i istočni - pokazuju da su gubici u desantnoj operaciji na nivou jednog bataljona od 8 do 12 posto dnevno. Ako bataljon broji oko 1000 ljudi, to znači oko 80 do 100 ljudi van stroja. Svakog dana. Među njima oko 30 mrtvih vojnika. Ako se u jednoj diviziji upotrebljava bar tri bataljona, onda to znači bar 100 mrtvih dnevno. A za napad bi bilo potrebno upotrebiti nekoliko divizija i napad što pre okončati. Da li si NATO može priuštiti takve gubitke? Ni u Vijetnamu Zapad nije pristao na takve gubitke. U Somaliji su imali 28 mrtvih i otišli su bez obzira na to što nisu postigli svoj cilj.
Šta je onda, na kraju, suština i pouka cele tužne priče o vazdušnim napadima na SR Jugoslaviju?
Mislim da je NATO želeo povodom svoje pedesete godišnjice postojanja sam i u spektakularnoj akciji da reši problem Kosova. Već pre toga je Zapad zaobišao Savet bezbednosti, kada je prvo ohrabrio Makedoniju da prizna Tajvan, a posle toga zadržao svoje snage u uniformama OUN-a, što očigledno nikome, pa ni Rusima, nije posebno smetalo. Akcija na Kosovu je samo nastavak te politike. Ali, u tim nastojanjima NATO nije uspeo.
Otpor Srba je NATO, izgleda, poprilično iznenadio?
Srbi - šta da kažem? Inat narod...
Ima li još nečega, što treba dodati za kraj?
Treba na kraju reči i nešto što je očigledno u pozadini svakog kapitalizma i skoro svakog savremenog rata. Američki vojni budžet je od 1985. godine pao za 37 posto. U avijaciji još više, za oko 44 %. Rat zvezda je stao, razvoj aviona F-22 je stao, stali su i mnogi drugi vojni programi. Sve to smanjivanje je došlo ispod granice podnošljivosti. Nestali su profit i obnova vojne privrede. Klinton je svoje izbore uvek dobijao na smanjivanju vojnih izdataka. A treće izbore sigurno neće dobiti smanjivanjem troškova, nego obnavljanjem vojnih programa. Zbog toga mislim da se iza velike retorike o ljudskim pravima i kao jedan od uzroka tog tragičnog rata pokazuje baš to - da je cilj te vojne akcije pre svega pražnjenje arsenala i njegovo obnavljanje.
|
Jedino mi je Grka malo žao, oni izgleda neće progledat', a ovo im je posljednja prilika. Mene brine to što smo mi ovde crna rupa, ne znam zašto Rusi i dalje obraćaju pažnju na nas, ni Srbija ni Republika Srpska nemaju izlaz na more, nit' išta što Rusima treba. Stoji to da smo im jedini saveznici za sad, al' to ne znači ništa, njima naša zemlja ne treba, oni sa svoje teritorije mogu da "dobace" gdje hoće... Sad' treba posmatrat Turke, da vidimo na koju stranu će da prevagnu, pa da jednog dana i ozvaničimo orušavanje zločinačke organizacije, doživićemo sigurno! 
