Vojska Srbije - vežbe i aktivnosti

967

Vojska Srbije - vežbe i aktivnosti

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 12936



















https://www.mod.gov.rs/cir/18142/prikaz-sposobnost.....gade-18142



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • pein 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 09 Jan 2012
  • Poruke: 27501




offline
  • Pridružio: 26 Jun 2019
  • Poruke: 3169

Konacno.
Citat: У јединицама Команде за обуку у току је оспособљавање лица из грађанства за пријем у професионалну војну службу у својству подофицира Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране.
.
.
.
Последња фаза обучавања реализује се у јединицама Војске Србије, где ће се кандидати оспособљавати за дужности авио-оружара, авио-техничара, оператора на радарским и ракетним системима и опште ваздухопловне дужности.

https://www.mod.gov.rs/cir/18136/obuka-kandidata-z.....-pvo-18136

offline
  • Pridružio: 01 Mar 2021
  • Poruke: 107

Nisi pratio, u dve ture letos primeljno je oko 200 "omladinaca i omladinki" do 26 godina starosti u službi podoficira u RV i PVO, ovo je nova tura. Svakako podjednako važne vesti kao i nabavka tehnike. Ziveli

offline
  • Pridružio: 26 Jun 2019
  • Poruke: 3169

https://www.vs.rs/sr_cyr/vesti/62DF00755D9C11EC8D0.....federacije

Citat:Висока делегација Војске Србије ове недеље борави у званичној посети Руској Федерацији ради реализације генералштабних разговора.

Домаћин сусрета је заменик начелника Главне оперативне управе Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације генерал-потпуковник Виктор Викторович Познихир, а нашу делегацију предводи начелник Оперативне управе (Ј-3) Генералштаба Војске Србије генерал-мајор Желимир Глишовић.

Током разговора делегација у седишту руског генералштаба у Москви анализирана је досадашња билатерална војна сарадња, политичко-безбедносна ситуација у региону и свету и дефинисани су модалитети за унапређење војно-војне сарадње са тежиштем на заједничким вежбама и обуци.

Генералштабни разговори представника Војске Србије и Оружаних снага Руске Федерације успостављени су 2014. године и од тада се одржавају једном годишње, наизменично у Србији и Русији. Ово је први пут да су разговори вођени на нивоу оперативних управа генералштабова, што даје нови квалитет процесу планирања војно-војне сарадње.

Делегација Војске Србије ће током боравка у Руској Федерацији посетити и Конгресно-изложбени центар „Патриот“, Централни музеј и Главни храм Оружаних снага Руске Федерације.


...a u plavoj uniformi general Milan Popovic, nacelnik J-5, zaduzen za nabavke Smile

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 12936

Citat:Pripadnici Oklopno-izviđačkog bataljona iz sastava Kopnene vojske uspešno su realizovali obuku u skijanju i sadržaje obuke u zimskim uslovima na 51. skijaškom poligonu na Kopaoniku.
https://www.vs.rs/sr_lat/vesti/BF4532B05F4611EC8D0.....m-uslovima



offline
  • Toni  Male
  • SuperModerator
  • Pridružio: 18 Jun 2008
  • Poruke: 27562
  • Gde živiš: Petrovgrad

Intervju sa Zdravkom Ponosem, isekao sam ovaj deo vezan za vojsku posle 5. oktobra do njegove smene.

-----------------------------------------------------------------------------------------------------------------

-Kaze da je plan bio prodaja nepotrebne vojne imovine i zemljista i da bi tu dobili 2 milijarde za naoruzanje jos tad. Imali su podrsku ministra Stankovica i ministra finansija Labusa i Dinkica. Problem je bila kasnija politicka volja, prosto je nije bilo na nivou ministarstva.

-Za britansku formaciju oklopnih bataljona kaze da je uvedena da nebi doslo do smanjenja broja M-84 jer je odgovarala broju od 212 koliko smo imali.

-Za Sutanovca kaze da nije razumeo taj resor i da je tu upao jer nije dobio neki drugi.

-Prica o reformi i svojoj pobuni i smeni, jer nije bilo plana za vojsku.

Citat:Kako je bilo posle 5. oktobra? Kakve su se promene dešavale u vojsci?

To je jedna od razočaravajućih stvari za nas koji smo se nadali promenama i u Vojsci. Desio se 5. oktobar, a u vojsci se ništa ne dešava. Sve je začaureno i vojska se ne dira. Pavković ostaje tu, sad se ne slika šest puta dnevno, ali je tu. Sećam se da sam se posle godinu ili dve zadesio u Skupštini na nekom skupu i tada sam video prvi put Borisa Tadića koji je bio šef parlamentarnog odbora za odbranu i bezbednost. I ja mu priđem i pitam ga: Izvinite, a kada će nova vlast da se pozabavi vojskom? Kako to mislite, pita me on. Kažem, sve se nešto menja, jedino ste vojsku zaboravili. Nije valjda da smo mi najnevažniji.

Tu ste se upoznali?

Da, izgledao mi je kao čovek koji bi mogao da ima sluha. Imao je. Iz razgovora sam zaključio da nova vlast zna za stanje u Vojsci, ali da nema snage ili da postoji neka računica da još ne može vojska da se dira. A mi koji smo bili unutra već smo bili prilično rezignirani jer smo i mi očekivali neki 6. oktobar u vojsci. Posle se ispostavilo da ga nije bilo uopšte.

U to vreme ste vrlo mlad oficir, da li je moguće u vojsci menjati stvari iznutra? Ide li to teško?

Uvek mogu da se menjaju stvari. Vojska je dosta uređen i krut sistem, ali to ne znači da ne može da se iznese stav i da se promene stvari. Čak i u onom klasičnom vojnom procesu donošenja odluke gde komandant iznosi osnovnu zamisao i na kraju preuzima odgovornost za donetu odluku, sve između je intenzivan i koordinisan timski rad gde se poštuje autoritet struke svakog člana štaba. Jer svako u tom štabu predstavlja svoju struku. Nije vojska takva da dođe šef i prospe svu pamet sveta. Nije tako. Zato što ne može da bude, a da bude uspešno. Naravno, stvari su u izvesnoj meri uvek obojene i ličnim stilom, karakterom. A karakter je sudbina, kako reče Heraklit. Taj individualni karakter zna i te kako da se odrazi na tok stvari. Neki ljudi su rizikovali živote potčinjenih i kad nije trebalo, zamišljajući novu zvezdicu na svom ramenu, a drugi su postali i uspešni i slavni radeći sasvim suprotno.

Naravno, što si više u hijerarhiji, to možeš više da utičeš. Kad hoću nekog da motivišem da položi ta preostala dva ispita, kažem mu: imaćeš veću šansu da ti neka budala ne bude šef. Budala, naravno, ima na svim obrazovnim nivoima, ali barem malo možeš da smanjiš rizik.

Tih godina ste iz tehnike napravili iskorak u politiku odbrane. Kako je do toga došlo?

Negde 2002, dobio sam ponudu da pređem u Ministarstvo odbrane, u Upravu za međunarodnu vojnu saradnju, što je bio izlazak iz inženjerske priče. Čovek sa kojim sam se konsultovao je profesor Dukić, moj mentor na ETF-u. Od njega sam očekivao da me ohrabri da ostanem u inženjerstvu, ali mi je on rekao ovako: „Ovaj rat se završio kako se završio. Elektronsko ratovanje je skup sport, ova zemlja će se dugo oporavljati, neće moći da ulaže u vojsku, posebno ne u ovoj oblasti koja je ekstremno skupa. Neće biti tehničkog napretka neko vreme, a tebi će proći najbolje godine. Kreće otvaranje prema svetu, ako hoćeš da ostaneš u vojsci, idi tamo ako ti se nudi. Imaš dara za to.“

Kako vam je tamo bilo?

Nova sredina, novi izazovi. Početkom 2003. upućen sam na usavršavanje u Ženevski centar za bezbednosnu politiku. To je bilo jako korisno. Recimo, pregovaranju nas je učio jedan od direktora iz Britiš petroleuma. Kriznom PR-u su nas učili neki jako iskusni ljudi. Ðinđić je ubijen dok sam bio tamo. Tadić je postao ministar odbrane posle toga i kad sam se vratio iz Ženeve, kažu mi da me je tražio novi ministar. Otišao sam kod njega na razgovor i on je rekao da ne poznaje ljude u sistemu i da mu je potrebna pomoć. Bio je svestan da je dobio vruć krompir i voljan da se posveti tom poslu. Rekao sam: Ja sam potpukovnik, tebi treba general. Rekao je da i ja mogu da mu pomognem u početku. Imali smo zajedničkog prijatelja koji je mene poznavao iz te inženjerske faze i on je Tadiću rekao za mene: On je inženjer, reći će ti šta zna i priznati šta ne zna. I tako je počela komunikacija. Ona je u tom periodu potrajala samo devet meseci jer sam početkom 2004. otišao na jednogodišnje školovanje na Rojal koledž u London.

Koliko je bilo značajno to školovanje u Londonu?

Bilo je jako korisno u obrazovnom i iskustvenom smislu. Recimo, taj krizni PR. Imali smo neku vežbu u štabu gde su učestvovali novinari BBC-ja. Scenario je bio takav da se desila krizna situacija, snage su intervenisale, civili su stradali. Važno je bilo kako se komunicira sa javnošću u takvoj situaciji u što realističnijem ambijentu. Na primer, krenem van zgrade da zapalim cigaretu, na stepenicama me presretne novinarska ekipa i traže izjavu. Svaki dan je bio po neki predavač sa zavidnom karijerom, ne samo u vojsci nego i u politici, biznisu, diplomatiji. Jedan od predavača je bio Džejmi Šej, portparol NATO-a iz vremena bombardovanja. Imali smo zanimljiv razgovor. Ta škola je pružila mogućnost da se steknu interesantna poznanstva, pa i prijateljstva. Recimo, jedan od klasića bio je američki pukovnik koji je bio pilot na Spejs-šatlu. Imao sam zadovoljstvo da se družim sa budućim načelnicima generalštaba Jordana i Pakistana. General Rahel Šarif je stekao nacionalnu slavu u Pakistanu, a kasnije i uspešnu međunarodnu karijeru.

Stekli ste znanje, iskustvo, poznanstva, a ovde ste dobili etiketu NATO generala koju vam i danas spočitavaju?

Radikali su svakom oficiru koji završi neki kurs engleskog jezika pripisivali tu NATO etiketu. Ali nije samo kod nas ta priča sa školovanjem u inostranstvu nosila izvesne izazove. Sećam se da je na nekom prijemu u našoj ambasadi u Londonu, ostalo neko društvo pri kraju i meni priđe hrvatski vojni izaslanik koji je službovao u Londonu. Kaže mi: Nećete se baš usrećiti sa ovom dobrom školom. Kad se vratite u zemlju, guraće vas u stranu. Tako su u početku i naše koji su završavali strane škole.

Ipak, nije se desilo guranje u stranu u to vreme. Brzo ste postali zamenik načelnika GŠ?

Nije, ali stvarno mislim da je to bio sticaj okolnosti. Da general Panić nije angažovao vojni helikopter za odnošenje one limene crkve na Rumiju, oni njega ne bi smenili. Da njega nisu smenili, onda ne bi morali da dovode novog načelnika Generalštaba i u paketu novog zamenika. Ja sam doveden kao zamenik. Crna Gora je davala načelnika, a Srbija zamenika. Mislim da je politička odluka u to vreme bila da se napravi smena generacija.

Vi ste najmlađi zamenik, pa zatim i načelnik GŠ?

Moguće, ne znam. Nisam se bavio time, možda bi Bojan Dimitrijević mogao da zna. Ali, u svakom slučaju, ja sam u kolegijumu bio najmlađi. Moj zamenik i kasniji naslednik, general Miletić je stariji od mene 11 godina. Bio je to veliki izazov. Ja sam znao da će da mi mere svaku reč i odluku. Nisam rodovac, znači nisam ni artiljerija, ni pešadija, nego dolazim iz elektronskog izviđanja, inženjer, to je ogromno podozrenje. Trebalo je neko vreme da izgradimo odnos poštovanja. Verujem da sam doprineo izgradnji tog odnosa tako što sam ja pre svega poštovao njih. Ali nisam dozvoljavao da mi neko prodaje autoritet statusa i godišta, nego znanja i kompetentnosti. Smenio sam načelnika jedne od uprava jer svaki put kad ga nešto pitam, ispada da ja znam više od njega. Izvinite, ne treba mi takav. Treba mi neko ko u svojoj oblasti zna više od mene.

Reforma vojske je bila glavni zadatak?

Reforma mi je tada zvučala kao potpuno potrošen izraz, radije sam govorio o reorganizaciji. Imali smo preko 50 brigada od kojih su neke u kadrovskom smislu postojale na papiru, sa nekoliko potpukovnika i vojnika, nedovoljno i za stražu. Hteli smo da napravimo nešto što je operativno upotrebljivo i održivo. Reorganizacija je urađena brzo, za 13 meseci. Sećam se da smo iz Svilajnca povukli vojsku, a da je Bidža počeo da se buni tek kad je shvatio da se to desilo. Ta brzina je onemogućila da sve postane politička igranka. To je izazov ne samo u Srbiji, nego i u Americi se digne frka kad se gasi garnizon u nekom gradu, jer neki ljudi tu rade, zarađuju i troše. Ali vojska ne može da se bavi obezbeđivanjem socijalnog mira nudeći posao za što veći broj ljudi. Vojska mora da, funkcionišući u okviru dodeljenog budžeta, bude u stanju da izvrši zadatke za koje je namenjena.

Tada su Labus i Dinkić vodili finansije u Vladi. I mi smo iz vojske otišli kod njih da im kažemo kakav je plan reformi što se tiče finansijskih implikacija. Izložili smo to što smo imali i rekli da predlažemo da se pare za to generišu iz prodaje viška vojne imovine. I sećam se da je Labus tada rekao: ovo je prvi put da je neko iz državnog sistema došao i rekao da su svesni da treba da se reformišu, da znaju kako, da imaju plan i da to državu neće ništa dodatno da košta. Samo je trebalo da se obezbedi mehanizam da novac od prodaje viška vojne imovine ne ide u neki opšti budžet, već da se vrati vojsci. I oni su rekli da je to prihvatljivo. U to vreme je ministar bio Zoran Stanković i tada su legli prvi prihodi u vojnu kasu od prodaje imovine. Procenjeno je da je vrednost te imovine koja je mogla da se proda oko dve milijarde dolara, a vojska taj novac ne bi mogla da izdvoji za investicije iz redovnog budžeta ni u narednih 10 godina. Ideja je bila da se u kratkom periodu uloži u modernizaciju i da se napravi tehnološki iskorak od 20 godina. To je imovina koju smo imali, postala je na neki način vojna u ovih 200 godina srpske države. Vojsci je trebalo moderno naoružanje i oprema, a ne oronule kasarne građene za veliku stajaću vojsku, zarobljene u gradovima. Kad su građene, bile su na periferiji.


Kako ste sarađivali sa Zoranom Stankovićem?

Zoran Stanković je bio domaćin. On je, kao i ja, doživljavao vojsku kao svoju kuću do koje mu je stalo i u kojoj je proveo život. Naravno, posebno je bio osetljiv na VMA. Naši odnosi su znali da budu tenzični s vremena na vreme zato što je on bio više vezan za Koštuničin kabinet, a ja za Tadićev. Ali i njemu i meni je bila važna vojska, pa smo uvek nalazili način da nađemo rešenja koje je bilo prihvatljivo i jednom i drugom centru moći.

To je period kohabitacije?

Da. Inače mislim da je taj period u političkom smislu bio najzdraviji u Srbiji od 2000. do danas. Taj sistem u kojem postoji neka varijanta političkog checks&balances. Partneri su jedan od drugog zazirali i to je bila takva kočnica korupciji i bahaćenju. Daleko od idealnog, ali bolje nismo imali. Čini mi se da ona standardna varijanta gde izvršna vlast polaže računa parlamentarnoj u Srbiji nije profunkcionisala od obnavljanja višestranačja.

Posle je došao Šutanovac za ministra?

Stanković je bio domaćin, a Šutanovac se više ponašao kao upravnik koji je dobio posao koji nije bio njegov prvi izbor. Možda sam ja imao nerealna očekivanja od situacije gde se više neće nadgornjavati dva centra moći. Pokazalo se suprotno. To što je moglo da se uradi reformski u Vojsci iz nadležnosti Generalštaba bilo je već privedeno kraju, sve ostalo je bilo ograničeno sa onim što Ministarstvo treba da uradi kao što je prodaja imovine, kadrovska struktura celog sistema. U jednom trenutku, Ministarstvo je imalo više generala nego GŠ. O pukovnicima da ne govorim. I onda iz ugla GŠ sam došao u situaciju da ljudi kažu: e, pa ti si nas iskasapio, imamo malo generalskih pozicija, a vidi u Ministarstvu svi ostali. A posao opušteniji.

Kako ste vi zamišljali da vojska treba da izgleda tada? Da postane – šta?


Da od jedne komunističke vojske koja je prošla ratove i koja je bila stajaća, primerena evropskom ratištu za 20. vek, napravimo manju, pokretnu, dobro opremljenu i obučenu vojsku. Ni demografija ni ekonomija ni bezbednosni izazovi nisu išli u prilog zadržavanju glomazne stajaće vojske koju smo imali na početku novog veka. Na stranu nove tehnologije u vojnoj primeni i vrednosni trendovi u društvu. Ratovi više nisu faktor u planiranju porodice u našem delu sveta, prošla su vremena kada se računalo da treba imati više potomaka jer će neke odneti rat, a neke bolest i glad.

Mislio sam da treba ulagati u neku vrstu elitizma. Vojna profesija treba da bude elitna. U naše vreme ona teško da može da bude elitna za bogatije slojeve društva, ali može za porodice sa nižim standardom. Vojna profesija može da bude brzi socijalni lift da se u jednoj generaciji napravi iskorak. Niotkuda da stigneš negde. To je i u Americi tako. Daš mu dobru školu, pristojnu platu, mogućnost da naporno radeći i spremnošću na odricanje napravi iskorak koji će njegovoj deci otvoriti još šire perspektive, da završe dobre škole i steknu dobre profesije. A ne da vojna profesija bude socijalno tavorenje i posao koji se radi jer ga ima, a niko ga neće.


U tom smanjivanju, vama zameraju topljenje tenkova?

To načelnik GŠ i da hoće, ne može da radi. Vojska proglasi šta joj više ne treba i onda ministarstvo gleda šta će s tim. Ni Šutanovac to nije topio, tehnološki to nije moglo i da je neko hteo. Pa šta bi oni sada prodavali da smo Šutanovac i ja to topili? Ono što smo sačuvali, to su svi novi tenkovi koje smo zatekli. To su osamdesetčetvorke i sedamdesetdvojke. Mene su tad neki vojni analitičari prozivali zašto sam uveo u tenkovske jedinice britansku formaciju, a sve ostalo je bila ta kvaziruska. Pa zato što je jedino ta britanska formacija od 53 tenka u bataljonu obezbeđivala da sačuvamo 212 tenkova, a da niko ne pita šta će nam toliko tenkova. Bio je pritisak da se to smanjuje, a mi smo sačuvali sve novije tenkove. Problem je što sada nema ko da ih vozi.

Kako je došlo do prekida saradnje sa Šutanovcem?

Duga priča. Prostor za reformu koji je Vojska imala na raspolaganju bio je istrošen. Dalji koraci bili su mogući samo reformskim potezima Ministarstva odbrane. To nije išlo. Nije išlo ni oko redovnog funkcionisanja. Iskreno mislim da Šutanovac nije sasvim razumeo taj sistem ni kad je odlazio iz njega. Kad sam istrošio sve mehanizme, razgovora s njim, a potom i skretanja pažnje Tadiću, odlučio sam se na simboličan gest upozorenja koji je trebalo da primeti šira javnost. To je bio bojkot tog novogodišnjeg prijema.

To je bila ozbiljna poruka?

Da. Demonstrirao sam da imam punu kontrolu nad vojskom. Generali su se vratili sa pola puta iz raznih delova Srbije. Boris je znao šta sam tim poručio, ali opet nikakva reakcija. Onda sam ja dao intervju Ljubi Stojadinoviću i argumentovano ustvrdio da Srbija nema politiku odbrane. Znao sam da tim gestom okončavam svoj mandat na čelu Generalštaba, a samim tim i vojnu karijeru, ali sam računao da će to pokrenuti neke stvari sa mrtve tačke.

Niko to nije uradio pre toga, posebno u vojsci, u smislu da dođe do tako visoke pozicije i da je svesno napusti?

Napravio sam gest zbog kojeg sam znao da ću biti smenjen. Sasvim je normalno da šef države, posle takvog gesta, smeni prvog vojnika da bi pokazao supremaciju civilne vlasti nad vojskom. Računao sam da je to poslednja stvar koju mogu da uradim u pokušaju da ukažem na stvari koje ne valjaju i da to izazove konačno ozbiljniji odnos prema Vojsci i rešavanje nagomilanih problema iz nadležnosti Ministarstva. Kad je izgorelo skladište u Paraćinu, bilo je pitanje kad će druga izgoreti jer su bila prenatrpana, a nisu se gradila nova. Usledi obećanje – gradićemo, pa u sledećem budžetu opet nema para za to. To tako nije moglo dalje.

Vi ste se sukobili oko koncepcije…

Nije ni bilo druge koncepcije. Ja sam insistirao na stvarima od interesa za sistem odbrane. Drugi su imali neke druge prioritete, uključujući i odnose u Demokratskoj stranci. Važni su ti odnosi u vladajućoj stranci, ali važnija je država. I tada se pokazalo da je loše kad je neko istovremeno šef partije i države.


https://www.nedeljnik.rs/amerikanci-su-probali-sa-.....ka-ponosa/

offline
  • Pridružio: 26 Jun 2019
  • Poruke: 3169

Citat:Recimo, pregovaranju nas je učio jedan od direktora iz Britiš petroleuma.

...početkom 2004. otišao na jednogodišnje školovanje na Rojal koledž u London.

Jedan od predavača je bio Džejmi Šej, portparol NATO-a iz vremena bombardovanja. Imali smo zanimljiv razgovor.

offline
  • pein 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 09 Jan 2012
  • Poruke: 27501

offline
  • Pridružio: 26 Jun 2019
  • Poruke: 3169

Valjda ce biti nekih svezih zvanicnih informacija u nedeljnom izdanju Politike:

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 458 korisnika na forumu :: 11 registrovanih, 2 sakrivenih i 445 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: draganl, FileFinder, gorantrojka, ILGromovnik, kihot, Mixelotti, pavle_pzs, sombrero, stringer bell, styg, Tas011