Nad Kraljevom živa vatra seva

• 3Ovo se svidja korisnicima: lažni đoko, borko_marjanovic, Lucije Kvint
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Претходна дискусије постала је преширока, па отварам нову поводом Краљева 1941. Један дискутант је написао:

Lažni Kalabić ::Povodom aistorične teze poznatog kragujevačkog publiciste Miloslava Samardžića po kojoj su partizani navodno samo učestvovali u opsadi Kraljeva, ali ne i u napadu na Kraljevo i borbama oko Kraljeva.

Ponavljam da je zbornik radova „Narodni ustanak i borbe za Kraljevo 1941. godine“ (Kraljevo-Beograd, 1985) još uvek najsveobuhvatnija i najreferentnija knjiga na ovu temu. Naravno, pomenuti publicista će olako okarakterisati ovu knjigu kao „komunističku literaturu“, pri čemu će nam preporučiti knjigu jednog četničkog veterana koju je objavila izdavačka kuća izvesnog publiciste iz Kragujevca, koji se predstavlja kao istoričar.
Činjenicu da je ovaj zbornik uopšte publikovan imamo zahvaliti Koči Jončiću, kraljevačkom istoričaru (Jončić nije bio školovani istoričar, ali je za razliku od Samardžića poštovao naučni metod). Da kojim slučajem ovaj zbornik nije objavljen, danas bi falsifikatorima bilo lakše da podmeću neistine. Naravno, ova knjiga nije savršena i može joj se štošta prigovoriti, ali ništa iz repertoara gospodina publiciste.

O relevantnosti pomenutog zbornika svedoči i sledeći rad: Milomir Jovanović, „Borci čačanskog kraja zauvek ostali na blokadi Kraljeva ustaničke 1941. godine“, str. 569-593.
U ovom radu navedena su imena i prezimena, kao i drugi precizni biografski podaci za 130 stanovnika poreklom iz bivšeg čačanskog sreza koji su izgubili život prilikom opsade Kraljeva (od toga njih 66 kao partizanski borci i 64 kao četnički borci).

Takođe, u zborniku je objavljen rad Antuna Miletića, „Hronologija važnijih događaja u Kraljevu i okolini iz dokumenata nemačkog okupatora (april-decembar 1941)“, str. 641-657.
U ovom radu su korišćeni isključivo nemački izvori iz fondova tadašnjeg Vojno-istorijskog instituta u Beogradu.
Sačuvani nemački vojni izveštaji omogućavaju dnevnu rekonstrukciju oružanih sukoba partizana sa Nemcima od početka septembra do početka decembra 1941. u kraljevačkom kraju. Naravno, u ovim izveštajima na mnogim mestima pominju se sukobi Wehrmachta i partizana i prilikom opsade Kraljeva.
Navodim nekoliko primera:
8. oktobar – 2. bataljon 737. puka i 2. četa 592. landesšicen bataljona u akciji Kraljevo-Vitanovac-Šumarice spalila su sva sela na tom pravcu i streljali 70 sumnjivih komunista.
9. oktobar. – Skladište bombi uništeno i napadnuto od oko 500 partizana sa 6 mitraljeza i automatskog oružja iz pravca manastira Žiča.
10. oktobar – 749. puk u akciji kod kote 328 (3 km severno od Kraljeva) zbog napada partizana artiljerijom na aerodrom.
12. oktobar – Odbijeno partizansko ugrožavanje iz pravca Ratine, JI od Kraljeva.
13. oktobar – Artiljerija partizana sa JZ 20 minuta tukla vatrom Kraljevo. Borbena grupa majora Vildermuta orijentisana je na direktan pravac Kraljevo (iz pravca Kruševca) sa zadatkom razbijanja partizana na komunikaciji Kruševac-Kraljevo.

Napomena: u narednim danima, na Popini, gde su partizani danima držali liniju odbrane prema Nemcima, iako su bili višestruko slabiji u naoružanju i ljudstvu, poginulo je 38 partizanskih boraca. Njihova imena i osnovni biografski podaci su odavno poznati.

15. oktobar – 1. i 2. bat. 737. puka u borbi protiv partizana koji od 15.10. napadaju Kraljevo. Protiv partizana koji su držali most na Moravi angažovane štuke.
16. oktobar – Poručnik Lehl streljao 5 partizana, među njima dva u nemačkim uniformama, kod mosta na Moravi.

Napomena: jedan od petorice partizanskih boraca koji su tom prilikom uhvaćeni i potom streljani bio je često pominjani August Heller, prebeg iz Wehrmachta i borac Ljubićkog bataljona Čačanskog NOP odreda. Miloslav Samardžić je u nekoliko navrata pokušao da falsifikuje istorijsku pozadinu fotografije na kojoj su Heller (u nemačkoj uniformi) i borci Ljubićkog bataljona, ako tobožnji primer saradnje partizana i Nemaca, što je notorna glupost. Lažno tumačenje ove fotografijepokušao je da podmetne u najmanje dve njegove knjige, da bi u jednoj knjizi ovu fotografiju stavio na naslovnu stranu i na taj način se zauvek proslavio.

U navedenom Miletićevom radu ima još mnogo detalja iz nemačkih izveštaja u kojima se pominju partizani prilikom opsade Kraljeva i napada na nemačke položaje u Kraljevu i okolini, međutim nemam vremena da prekucavam navedeni tekst. Nadam se da je dobronamernim ljudima i ovo dovoljno.

Šta tek reći za ravnogorsko-potemkinovske korpuse u Makedoniji, haha. Copy-paste nabacivanje teksta, omiljena Spamardžićeva taktika u nedostatku argumenata. Tipična zamena teza kako bi s eizbegao odgovor na ključne aspekte naslovne teme... A pojaviće se, veli gospodin Samardžić, jednog dana i naučni rad onog ljotićevca iz čačanskog arhiva. Jedva čekam.


Имам пуно разумевање за овакву реакцију и огорченост. Заиста има доста тих књига из социјалистичке Југославије, то је трајало превише дуго и реално је очекивати да ни процес дебољшевизације историје неће бити кратак.
Другим речима, зашто би неко, не само просечно, већ и натпросечно обавештен, помислио да су све ово фалсификати!
Зашто би некоме пало на памет да је Антун Милетић фалсификовао немачка документа, да је уместо немачког ''устаници'', ''српски устаници'' или ''четници'', писао – партизани!
Дакле, Немци 1941. уопште нису користили термин ''партизани''. У конкретним, горе цитираним случајевима, говорили су о устаницима, српским устаницима и четницима, а иначе за комунисте су користили термине ''устаници'' и ''комунистички бандити''.
Има много оваквих фалсификата. На пример, у књизи о Озренском партизанском одреду, Тодор Вујасиновић је мењао усташка документа: где су усташе писале да их нападају четници, он је стављао – партизани!
Иначе, објавио сам књигу ''Фалсификати комунистичке историје'', а у њој нема ових примера за Краљево.
Додајем још да је партизански ''трећи напад на Краљвео'', 1. новембра 1941, измишљен, затим да, супротно од онога што пише Јончић у поменутом зборнику, Драгачевски и Љубићки партизански одред нису ни били на Краљеву, итд.
Као пример наводим и следећу страницу Јончићевог зборника:



Дакле, на слици су четници пали у нападу на Немце у Ратарској (Пољопривредној) школи, а не цивили стрељани крај Ратарске школе. Овде није ни било стрељања. Школа је била јако немачко упориште које су четници покушавали да освоје. У нападима је требало да учествују и партизани – али нису, саботирали су.
Овај напад четника опеван је у народној песми.
Немци са сакупили погинуле четнике и сликали их.


Опсада Краљева 1941. изгледала је овако:


4. КРАЉЕВО
У Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су око града имали низ ровова, бункера и утврђења, у две линије одбране. Најјаче утврђење Немци су направили од Пољопривредне школе. Град је нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана, који су имали по два топа без нишанских справа и два оклопна возила. План напада на Краљево донет је 4. октобра, када је формиран и заједнички штаб. Четнике су у штабу представљали мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко, а партизане Моле Радосављевић и Ратко Митровић. Ђурић је одређен за команданта опсаде и напада, а Дероко за начелника штаба.18
План је предвиђао да се, после обезбеђења прилаза Краљеву из праваца Крагујевца, Крушевца и Рашке, главни напад изврши са чачанске стране. Када јуришна колона продре до центра града, њени команданти, поручник Јован Бојовић, командант Јеличког четничког одреда, и капетан Јован Дероко, ракетом ће позвати четнике Одреда смрти и делове Чачанског партизанског одреда, док ће остале јединице продужити напад у лепезастом распореду. После сламања немачке одбране у граду, требало је позвати на предају немачку посаду у Пољопривредној школи.
Обавештавајући о опсади Краљева, командант 717. немачке дивизије писао је генералу Бемеу 10. октобра да је ''тактичко руковођење непријатељским јединицама апсолутно целисходно (српски официри и војници). Њихова борбена снага и руководство битно су се побољшали''.19
Са променљивим успехом, борбе су непрекидно вођене до 2. новембра. У ноћи између 15. и 16. октобра капетан Дероко је низ теснац Камиџор пустио железнички вагон натоварен авионским бомбама. Експлозија је уништила немачке препреке иза камиџорског моста, што је био знак за почетак четничког јуриша. Пошто је мост заузет, Дероко је наставио напад према аеродрому. Немци су пружали отпор из хангара све до зоре, када се четници враћају на полазне положаје. Разлог је био тај, што се партизани нису ни помакли из својих ровова. Они су управо те ноћи почели да повлаче десетине и водове са прве линије краљевачког фронта, и одводе их у Трнавски, Qубићки и Драгачевски срез да успостављају своју власт.
Од 16. октобра Дероко је у хотелу ''Жича'' у Матарушкој Бањи држао диверзантски курс за 100 одабраних четника и партизана. Са њима је ноћу упадао у Краљево и изненада нападао Немце.
Јака немачка колона, са борним колима на челу, извршила је 20. октобра пробој у правцу манастира Жича. Немци су разбили Жички и Љубићки четнички одред, а затим спалили манастирски конак. Тада је погинуо командант Жичког одреда, капетан Душан Лаушевић. (Према Звонку Вучковићу, Лаушевић се убио последњом бомбом, да га Немци не би заробили; био је тешко рањен у обе ноге.20) Чим је сазнао за немачки испад, мајор Ђурић је у помоћ манастиру из резерве послао Борбену групу под командом наредника Милутина Јанковића, {табну чету под командом поручника Драгомира Топаловића и Драгачевски партизански батаљон под командом Капелана. Топаловић и Јанковић су разбили Немце у манастирском забрану, док су партизани само посматрали борбу.
Пола сата после поноћи 21. октобра започео је нов неуспешан напад на град. Увече истог дана немачка колона са борним колима пробила се од Пољопривредне школе према Ружинском брду. Ту је заробила један партизански топ, јер су делови Трнавског партизанског батаљона претходних дана напустили положај и отишли у позадину да учвршћују комунистичку власт. Четници су формирали Ударну групу, на челу са поручником Јованом Бојовићем, да би извели противнапад. Успешан јуриш на Немце извршен је следећег дана у селу Јарчујак.
Када су 26. октобра у помоћ четницима стигла два велика тенка марке ''хотчкис'', заробљена у борбама на друму Крагујевац-Горњи Милановац, створен је план за нови општи напад.
Следећег дана, 27. октобра, партизани су из опсаде повукли Драгачевски батаљон и још неке јединице, због чега је избио сукоб са једним од њихових комесара, Ратком Митровићем.
Артиљеријска припрема за напад, из два четничка и једног партизанског топа, почела је 28. октобра у 20 часова и 35 минута. У 23 часа два тенка, којима су управљали поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији. Покушај да се Немци заварају кукастим крстовима на тенковима које раније нису видели код четника, прошао је успешно. Из рова је изашао један немачки подофицир и рекао посади тенкова да продужи према Пољопривредној школи. Када су прешли прву линију немачке одбране, и затим пругу Краљево-Чачак, тенкови су окренули назад и почели да газе немачке ровове. Пошто нису имали топовску муницију, митраљирали су Немце и бацали бомбе кроз куполе.
Тада су кренули у напад четници у оклопним возилима, и са свих положаја око Краљева. Ударна група успела је да се пробије до споменика у центру града. Сем Трнавског батаљона Чачанског партизанског одреда, све остале комунистичке јединице остале су на почетним положајима. Тако су настали празни међупростори, које су Немци уочили и настојали да искористе. Због тих празнина у нападу јуриш није успео. У граду је погинуо командант Јеличког четничког одреда поручник Јован Бојовић, после чега су његови четници почели да се повлаче, осуђујући издајство партизана. Прешло се на заштитничку борбу, под командом поручника Симе Узелца, који је возио једно од два оклопна возила. Видевши рањеног Узелца, наредник Милутин Јанковић је покушао да га изведе из борбе. Узелац је то одбио: погинуо је у граду са још око 250 четника.
Приликом овог напада живот је изгубио и капетан Петар Дејановић. Последњи и највећи јуриш на Краљево комунистички историчар Владимир Дедијер описује следећим речима: ''Овај напад требало је извести уз садејство пешадије, али услед неког неспоразума до тога није дошло''!
После два дана, 31. октобра, четничка батерија успела је да погоди један немачки транспортни авион, приликом спуштања на краљевачки аеродром. Опсада града напуштена је 2. новембра, када се сазнало за борбе између четника и партизана код Карана, Ужица и Пожеге. Тога дана у Краљево је возом дошао главнокомандујући немачки генерал, Франц Беме. Потпуковник Живановић овако описује шта се потом десило:
На свим кућама у Краљеву биле су истакнуте црне заставе, а на свим прозорима спуштене завесе. На улицама ни живе душе. Све је било црно, туробно, оловно тешко... Када је воз стао на станици, почела су да звоне црквена звона. Она су уместо поздрава оглашавала мртве. Када је немачки генерал све то видео и чуо, сео је у воз и вратио се.
Првих дана опсаде Немци су ухапсили неколико хиљада Краљевчана, које су држали као таоце. У знак одмазде за напад на Краљево, и претрпљене губитке, 14. октобра су, према поручнику Драгану Сотировићу, стрељали 1.738 мушкараца и 19 жена.21
Комунистичка историја нуди потпуно другачију верзију о борбама на Краљеву (као, уосталом, и о свим другим важним догађајима). Они су окренули ствар наглавачке, тврдећи да су се партизани борили, а да су четници издајници, па чак и да су партизани управљали тенковима. Ево цитата из књиге ''Србија у рату и револуцији 1941-1945'', коју је потписало чак десет одабраних комунистичких историчара:
У последњим нападима на Краљево, два партизанска тенка пробила су се до центра града, али су ипак морала да се повуку на полазне положаје. Како оцењују војни стручњаци, напад на Краљево није успео због тога што партизани нису имали довољно искуства у уличним борбама и што партизански топови и тенкови нису добро садејствовали са партизанским јединицама. Поред тога, само мали број четника учествовао је у нападу, док је већина пијанчила по селима и редовно напуштала положаје, стварајући панику и пометњу.22
Међутим, немачка документа потврђују да су тенкове ипак возили четници. Ево извештаја контраобавештајне службе Осмог немачког армијског корпуса:
1. новембра извршен је напад са два тенка ''хотчкис'' отета код Милановца. Противтенковска ватра није имала успеха и ови су продрли дубоко у град. Тенкове је пратило 50 Михаиловићевих људи који су се налазили у Матарушкој Бањи и Мусиној Реци.23
О овоме говори још један немачки документ: 17. децембра Немци су расписали потерницу за четничким официром, потпо-ручником Жарком Боришићем, иначе родом из Трбушана код Чачка, због учествовања у тенковском нападу на Краљево 1. новембра.24
Такође према немачким документима, на Краљеву није погинуо нити један партизан, док су четници изгубили четири официра и на стотине војника.25 И народ је знао ко се борио, о чему сведочи десетерац ''Над Краљевом жива ватра сева''. Ова песма, на трагу највиших домета српског народног песништва, опева погибију поручника Симе Узелца и капетана Јована Дерока, називајући партизане ''бандом''. Али, на освету позива само Симина, не и Дерокова мајка: Симо је погинуо од Немаца, а Дероко од партизана. Био је то гест народног певача против грађанског рата, који је управо почињао, али комунисти нису могли да схвате тај узвишени чин, који се не може упоредити ни са чим на њиховој страни.


18 О борбама на Краљеву, из дана у дан, видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 105-131.
19 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 24.
20 З. Вучковић, Сећања из рата, 130.
21 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 518.
22 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 131.
23 и 24 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 140, 160.
25 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича - Апостол слободе, 82. Аћин наводи четири немачка документа ''као доказ да су партизани били до те мере неактивни, да ни један једини није на Краљеву погинуо''.

Из књиге Милослава Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', Крагујевац, 2004, стране 139-143.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Samardzicu, nas ne interesuje Avakumovic, Nikolic, niti bilo koji cetnicki apologeta..Nas interesuju dokumenti , pravi dokumenti. Stavi nemacke dokumente, kopije originala..Avakumovic vadi recenice iz dokumenta , koji potvrdjuju njegovo baljezganje.Madjutim kada se procita ceo dokument realnost je malo drugacija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

M. Samardzic ::Има много оваквих фалсификата. На пример, у књизи о Озренском партизанском одреду, Тодор Вујасиновић је мењао усташка документа: где су усташе писале да их нападају четници, он је стављао – партизани!
Zvanična terminologija u NDH prošla je svoj razvojni put tokom 1941. U prvim propagandnim pamfletima, čak i pre početka otpora, figuriraju četnici i četnička organizacija kao glavni neprijatelj, jer su ti pamfleti služili poistovećivanju Srba sa četničkom organizacijom i raspirivanju mržnje. Kasnije je ta terminologija neko vreme živela i tokom ustanka. U NDH-izvorima se svi ustanici nazivaju četnicima, pa ima smešnih terminoloških sklopova kao "u redovima četnika ima i hrvatskih komunista".
Dakle, ako su ih u NDH dokumentima u tom periodu nazivali četnicima, ne znači da su to stvarno i bili.
NDH administracija napustila je propagandnu i usvojila realističnu terminologiju tek početkom 1942, kad je počela da koristi rascep i počela da sklapa separatne sporazume sa četnicima.
M. Samardzic ::План напада на Краљево донет је 4. октобра, када је формиран и заједнички штаб. Четнике су у штабу представљали мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко, а партизане Моле Радосављевић и Ратко Митровић. Ђурић је одређен за команданта опсаде и напада, а Дероко за начелника штаба.
Valjda zato što nisu dovoljno sarađivali u napadima na Nemce, četnici su u decembru uhvatili Radosavljevića i Mitrovića, i predali ih - Nemcima.

• 1Ovo se svidja korisniku: lažni đoko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

gorran ::M. Samardzic ::Има много оваквих фалсификата. На пример, у књизи о Озренском партизанском одреду, Тодор Вујасиновић је мењао усташка документа: где су усташе писале да их нападају четници, он је стављао – партизани!
Zvanična terminologija u NDH prošla je svoj razvojni put tokom 1941. U prvim propagandnim pamfletima, čak i pre početka otpora, figuriraju četnici i četnička organizacija kao glavni neprijatelj, jer su ti pamfleti služili poistovećivanju Srba sa četničkom organizacijom i raspirivanju mržnje. Kasnije je ta terminologija neko vreme živela i tokom ustanka. U NDH-izvorima se svi ustanici nazivaju četnicima, pa ima smešnih terminoloških sklopova kao "u redovima četnika ima i hrvatskih komunista".
Dakle, ako su ih u NDH dokumentima u tom periodu nazivali četnicima, ne znači da su to stvarno i bili. [/quote] А којом војском су се борци са Озрена сматрали? Мислим на обичне борце.

• 1Ovo se svidja korisniku: Lucije Kvint
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

uniformista ::А којом војском су се борци са Озрена сматрали? Мислим на обичне борце.
Kako koji. Nije bilo malo partizana, ali većina je prilikom krize 1942. optirala za četnike.
Pa je formiran četnički odred pod komandom bivšeg komandanta 2. bataljona partizanskog odreda Cvijetina Todića.
Pa je potpisan sporazum sa NDH.
Ali i posle sporazuma izbijali su incidenti, na koje su se vlasti NDH žalile. Jednom prilikom (aprila 43) je na kontrolnom punktu likvidirana grupa od 6 vojnika 369. legionarske divizije, pa je divizija poslala jedan svoj puk da ih disciplinuje (operacija Waldteufel). Međutim, četnici su onda početkom maja obnovili sporazum, pa do nastavka operacije nije došlo.
Posle je bila ona situacija da su im Nemci davali 50 metaka po glavi ubijenog partizana, što je već citirano na forumu.

• 4Ovo se svidja korisnicima: gorran, Eutropije, vathra, Gama
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gospodine Samardžiću, hvala vam na odgovoru, kao i na postavljanju ove teme. Ipak, u tekstu koji ste nam priložili kao i u vašem komentaru, potkrale su vam se izvesne greške faktografske prirode, kao i greške u interpretaciji. Rado ću vam ukazati na nedostatke vašeg teksta. Nadam se da će vam to biti od koristi i da ćete u sledećem izdanju vaše knjige ispraviti ove greške. Sem toga, ponovo ste propustili da citirate ili barem uzmete u obzir literaturu koja se bavi ovom tematikom iz ranijeg (socijalističkog) razdoblja. Naime, u naučnom pristupu nekoj temi iz prošlosti uobičajeno je da istraživač uzme u obzir, pregleda i navede svu literaturu na određenu temu koja je pre njegovog rada objavljena. OVO SE SMATRA OBAVEZNIM, kada je reč o naučnim radovima, naravno, publicisti imaju slobodu da ova pravila krše.
Takođe, niste koristili bogatu memoarsku literaturu partizanskih učesnika ovih događaja. Npr. zbornik sećanja: Краљевачки батаљон, 1-2, Краљево, 1986. Ili npr. Pavle Jakšić, Nad uspomenama, 1-2, Beograd, 1990.
Ako se dobro sećam, o borbama oko Kraljeva svedočio je i Radoslav Đurić na suđenju Draži Mihailoviću.
Naravno, niste konsultovali ni zbornik Narodni ustanak i borbe oko Kraljeva 1941. godine (Beograd-Kraljevo, 1985). Tačno je da ovaj zbornik nije naučno besprekoran (iako je i dalje najdragocenija knjiga na ovu temu). Inače, nijedna vaša knjiga nije naučno prihvatljiva, ali i pored toga autori koji bi pisali npr. o temi blokade Kraljeva 1941. dužni su da uzmu u obzir i vaše stavove.
Kada je reč o primeru koji ste naveli iz zbornika Narodni ustanak i borbe za Kraljevo, slažem se da je u pitanju falsifikat, kada govorimo o legendi ispod fotografije, jer je nesumnjivo reč o poginulim četnicima Jeličkog četničkog odreda. Međutim, u istoj toj knjizi se ne kriju imena ovih poginulih četnika (navode se do poslednjeg imena) niti se krije kojoj formaciji su pripadali. Ovo je prilično korektno, složiće te se, iako se tekst Milomira Jovanovića može problematizovati u nekim aspektima. Ipak, autor je objavio imena svih poginulih stanovnika čačanskog sreza u borbama oko Kraljeva, bez obzira da li su bili četnici ili partizani, kao i imena onih koji su streljani u Kraljevu kao taoci. Ovo je za pohvalu.
U ovom zborniku su objavljena 42 rada neujednačene vrednosti. Ipak, neki radovi su i danas referentni, za razliku od vaše knjige koju ste ničim izazvani pomenuli (marketinški refleks, šta li). Reč je o vašoj ubedljivo najslabijoj knjizi: Фалсификати комунистичке историје, Београд, 2010.
Na čak dva mesta u ovoj vašoj knjizi tvrdite: „Prema nemačkim dokumentima, na opsadi Kraljeva nije poginuo nijedan partizan.“ (str. 87, 90).
Dakle, kada neko bude pisao o borbama za Kraljevo 1941. dužan je da pomene ovu vašu nenaučnu tvrdnju koja nije zastovana na istorijskoj realnosti. I pored činjenice da je vaša teza najobičnija literarna mistifikacija, a ne naučno zasnovana teza, budući autori su dužni da se osvrnu na ovu tvrdnju.

Naravno, potpuna je neozbiljno tvrditi da „pri opsadi Kraljeva nije poginuo nijedan partizan“, kada je samo prilikom borbi na Popini (13. oktobar 1944) poginulo 38 partizana Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda, braneći potez od Kruševca prema Kraljevu od prodora Nemaca. Narednih dana poginula su i šestorica boraca u borbama odreda oko Kraljeva. Ukupno 44 borca. U ovoj borbi nisu učestvovali četnici.
„U izveštaju komandanta 18. nemačkog brdskog korpusa navodi se da je 1. bataljon 737. puka stigao u Kraljevo sa bojišta i da su u borbama gubici bili obostrano veliki.“ (Dušan Dozet, „Protivrečnosti oko Popine i Vrnjačko-trsteničkog odreda“, Narodni ustanak..., str. 369).
Imena i biografski podaci o 44 poginula borca Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda u borbi na Popini navedana su u radu Dobrivoja Sekulovića, „Vrnjačko-trstenički NOP odred i drugi oblici NOP-a u Vrnjačkom kraju 1941“, Narodni ustanak..., str. 335-354).
U ovim borbama Nemcima pomažu četnici Koste Pećanca.

Takođe, mogli ste da pomenete pogibiju petorice partizanskih boraca na mostu na Moravi 15. oktobra 1941. prilikom napada iz pravca Sirče. Naravno, ovo ste preskočili jer bi u tom slučaju bili prinuđeni da potvrdite da se među ovom petoricom nalazio i nekoliko puta pominjani prebeg iz Vermahta, August Heler, što bi direktno obesmislilo neke vaše ranije mistifikacije, koje su dospele čak na naslovnu stranu jedne vaše brošure.

Kažete da se „u Kraljevu nalazilo 3.000 Nemaca“. Nepotpuno i, u određenom smislu, netačno. Naime, početkom oktobra u Kraljevu se zateklo oko 2.000 nemačkih vojnika. Polovinom oktobra Nemcima će iz Kruševca stići pojačanje, pa će neprijateljske snage sačinjavati oko 3.000-3.5000 vojnika. (Ljubivoje Pajović, „Pregled nemačkih, izdajničkih i ustaničkih jedinica u okolini Kraljeva“, Narodni ustanak..., str. 500-506; Venceslav Glišić, Užička republika, Beograd, 1986, str. 109-110; Живота Марковић, Партизанско-четнички односи и привремена сарадња у Србији 1941. године, Ужице, 2010, стр. 254)

Zatim tvrdite sledeće: „Град је нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана.“ Netačno i jednostrano kada je reč o korišćenju izvora. Naime, vi za ovu tvrdnju koristite delo Sergija Živanovića (С. Живановић, Трећи српски устанак, Крагујевац, 2000). Međutim, Živanović je nepouzdan izvor kada je reč o broju partizanskih i četničkih boraca u borbama oko Kraljeva.
Pre svega, netačno je da je u ovom borbama učestvovalo 6.000 boraca sa srpske strane (partizani, četnici). Zatim, niko sem Živadinovića ne koristi tako veliku brojku kada piše o broju četničkih boraca (da je to kojim slučajem tačno, ispada da je u borbama oko Kraljeva bilo angažovano preko polovine ukupnih ravnogorskih snaga u zapadnoj i centralnoj Srbiji, što nije bio slučaj). Sem toga, kada pogledamo strukturu četničkih jedinica koje su učestvovale u borbama oko Kraljeva, dolazimo do zaključka da one nisu mogle brojati 4.500 boraca. U nastavku ću navesti koje su borbene jedinice partizana i četnika učestvovale u blokadi nemačkog garnizona u Kraljevu.
U knjizi Kraljevo i okolina (Beograd, 1966, str. 389) navodi se da je u borbama oko Kraljeva učestvovalo 2000 do 2.500 partizana i oko 1.000-1.500 četnika. U knjizi Čačanski odred (str. 192) oko 4.500 partizanskih i četničkih boraca ukupno. U knjizi Mitra Đurišića, Partizanski odredi u Zapadnoj Srbiji 1941 (Beograd, 1982, str. 160) navodi se da je u borbama učestvovalo oko 3.900 boraca oba pokreta. Venceslav Glišić pominje ukupno oko 4.000 boraca iz oba pokreta (Užička republika, str. 110).
Međutim, vi ste se opredelili samo za jednog autora, pri tom pripadnika četničkog pokreta, koji navodi najveću brojku za četničke borce i najmanju brojku za partizanske borce. Zanimljivo... Zašto ste se baš odlučili za taj izvor?
Objektivno, Venceslav Glišić je značajniji autoritet kada je reč o poznavanju problematike Drugog svetskog rata na tlu Srbije, ne samo kada je reč o Miloslavu Samardžiću.

Inače, vredi napomenuti da su partizanske akcije protiv okupatora i kvislinških organa u Kraljevu i okolini započele pre akcija ravnogorskih četnika, što je, uostalom, karakteristično za čitavu Srbiju. (Ljubomir Bošnjak, „Partizanske diverzije n području Kraljeva u oružanom ustanku 1941.“, Narodni ustanak i borbe za Kraljevo 1941. godine, str. 384-399. Pre 4. oktobra zabeležen je čitav niz partizanskih diverzija (rušenje nekoliko mostova, prekidanje telefonsko-telegrafskih veza i ugrožavanje saobraćajnica – železnička veza preko Kraljeva bila je u potpunom prekidu još tokom septembra, upravo zahvaljujući akcijama partizana), što je stvorilo povoljne uslove za otpočinjanje blokade Kraljeva. Diverzantska grupa NOP-a je još 14. avgusta 1941. uništila telefonsku centralu u Kraljevu. Tom prilikom su poginula dva nemačka vojnika, a dva su ranjena.
U sred Kraljeva skojevci su 7. septembra 1941. izvršili atentat na dvojicu žandarmerijskih oficira. Obojica izdajnika su platila glavom (kapetan Rajko Terzić i potporučnik Dragoslav Milić). Četnici nisu vršili slične akcije u ovom razdoblju.

Takođe, treba pomenuti uništenja nemačkog oklopnog voza koji se iz pravca Kraljeva probio prema Čibukovcu 6. oktobra 1941. Akciju je uzvršila Čibukovačka četa Kraljevačkog NOP odreda (Petar Milašinović Bane, „Prve oružane akcije druge (čibukovačke) čete Slobodan Luković Kraljevačkog NOP odreda Jovo Kursula“, Narodni ustanak..., str. 201-215. U ovoj borbi stradali su kako nemački vojnici, tako i borci Čibukovačke čete.

U blokadi Kraljeva su učestvovale 23 partizanske i 19 četničkih četa.
Pregled rasporeda partizanskih i četničkih snaga u tri pravca u opsadi Kraljeva. Jugoistočno i južno od grada 12 partizanskih i šest četničkih četa (obe formacije: 1.200-1.500 boraca ukupno). Zapadno od grada: 8 partizanskih i 8 četničkih četa (2.000-2.500 boraca obe formacije ukupno). Severno i istočno od grada 3 partizanske i 5 četničkih četa (600-900 boraca obe formacije ukupno). (Ljubivoje Pajović, „Pregled nemačkih, izdajničkih i ustaničkih jedinica u okolini Kraljeva“, Narodni ustanak..., str. 500-506).

Niste pomenuli da je u napadu na Kraljevo 10. na 11. oktobar 1941. učestvovao i Dragačevski partizanski bataljon zajedno sa jedinicama Jeličkog četničkog odreda. Tom prilikom je napadnut neprijateljski utvrđeni položaj u Poljoprivrednoj školi.

13. oktobra 1941. usledila je pomenuta borba na Popini u kojoj je stradalo 38 partizanskih boraca Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda (u operativnom sastavu ovog odreda nalazila se i Dragosinjačka četa Kraljevačkog partizanskog odreda). Oni su bili isturena odbrana opsade Kraljeva u pravcu prema Kruševcu. Višestruko jače nemačke snage su uspele da se probiju u grad tek 16. oktobra.

Takođe, u još silovitijem napadu partizana i četnika na Kraljevo (ponovo su borbe najžešće oko Poljoprivredne škole), 14. oktobra, učestvuju i četnici i partizani sa područja Čačka (Jelički četnički odred, Čačanski NOP odred – 5. ljubićka partizanska četa). Partizani zajedno sa četnicima učestvuju i u napadu u rejonu Stare čaršije, prema gimnaziji, crkvi i zgradi Okružnog suda. Gubici partizana i četnika su bili znatni u napadu 14. oktobra 1941.
Iz 2. i 4. dragačevske čete i 5. čete ljubićkog bataljona (Čačanski NOP odred), poginulo je 18 partizanskih boraca u napadu na Kraljevo 14. oktobra 1941. Velike gubitke doživeo je i Trnavski bataljon Čačanskog NOP odreda. (Milomir Jovanović, „Borci čačanskog kraja zauvek ostali na blokadi Kraljeva ustaničke 1941.“, Narodni ustanak..., str. 569-593; Живота Марковић, Партизанско-четнички односи и привремена сарадња у Србији 1941. године, Ужице, 2010, стр. 259).
Najveće gubitke doživeo je Jelički četnički odred, među njima je bio i hrabri oficir, komndant odreda, poručnik Jovan Bojović. Prema nemačkim izvorima koje navode M. Timotijević i G. Davidović, poginulo je 80 boraca iz redova četnika. (Miloš Timotijević, Goran Davidović, Zatamnjena prošlost, Knjiga prva, Čačak, 2002, str. 254-257).
Međutim, gubici ustanika u borbama 14. i 15. oktobra prilikom napada na Kraljevo bili bi još veći da partizani Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda nisu zaustavljali veliku grupaciju (oko 1.500 nemačkih vojnika) istočno od Kraljeva.

Posle drugog opšteg napada na Kraljevo, iz Vrhovnog štaba NOP odrada Jugoslavije stiglo je u Oparativni štab naređenje da se prestane sa napadima na grad i da se borbe prenesu na komunikaciju Kraljevo-Kruševac. Ocenjeno je da ustanici još uvek nemaju dovoljno snaga za uspešno slamanje nemačke odbrane. Međutim, Operativni štab je imao drugačije mišljenje. Smatrali su da će ponovljeni napad uspeti. I pored toga, ponovljeni napad nije uspeo. U ovom napadu učestvuju borci Trnavskog bataljona Čačanskog NOP odreda. (Живота Марковић, Партизанско-четнички односи и привремена сарадња у Србији 1941. године, Ужице, 2010, стр. 262).
U cilju deblokade Nemci su vršili napade i ispade van grada, naročito nakon 20. oktobra 1941. U ovim borbama napadani su partizanski i četnički položaji u okolnim selima. O učešću partizanskih boraca u ovim borbama takođe ne manjka podataka.
Zbog četničkih planova za napad na gradove pod partizankom kontrolom, kao i na gradove u kojima su podjednako bili prisutni partizani i četnici, kao i zbog početnih znatnih četničkih gubitaka u neuspelom napadu na Užice, i u drugim delovima zapadne Srbije, Draža Mihailović je naredio povlačenje četničkih snaga sa opsade Kraljeva (ali i sa fronta kod Krupnja i Valjeva). Četnici su u noći između 3. i 4. novembra 1941. povukli svoje jedinice s opsade Kraljeva i uputili ih ka Čačku. U takvoj situaciji Vrhovni štab NOP odreda Jugoslavije naredio je štabu Čačanskog NOP odreda da svoje ejdinice sa opsade Kraljeva povuče prema Čačku. U opsadi Kraljeva, koja je sada prerasla u odbranu, ostali su delovi Kraljevačkog i Kopaoničkog NOP odreda. (Зборник НОР-а, I/1, Београд, 1949, стр. 671; Милојица Пантелић, Радован П. Маринковић, Владимир Никшић, Чачански НОП одред, Чачак, 1982, стр. 188-195; Живота Марковић, Партизанско-четнички односи и привремена сарадња у Србији 1941. године, Ужице, 2010, стр. 264)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

M. Samardzic ::Претходна дискусије постала је преширока, па отварам нову поводом Краљева 1941. Један дискутант је написао:

Lažni Kalabić ::Povodom aistorične teze poznatog kragujevačkog publiciste Miloslava Samardžića po kojoj su partizani navodno samo učestvovali u opsadi Kraljeva, ali ne i u napadu na Kraljevo i borbama oko Kraljeva.

Ponavljam da je zbornik radova „Narodni ustanak i borbe za Kraljevo 1941. godine“ (Kraljevo-Beograd, 1985) još uvek najsveobuhvatnija i najreferentnija knjiga na ovu temu. Naravno, pomenuti publicista će olako okarakterisati ovu knjigu kao „komunističku literaturu“, pri čemu će nam preporučiti knjigu jednog četničkog veterana koju je objavila izdavačka kuća izvesnog publiciste iz Kragujevca, koji se predstavlja kao istoričar.
Činjenicu da je ovaj zbornik uopšte publikovan imamo zahvaliti Koči Jončiću, kraljevačkom istoričaru (Jončić nije bio školovani istoričar, ali je za razliku od Samardžića poštovao naučni metod). Da kojim slučajem ovaj zbornik nije objavljen, danas bi falsifikatorima bilo lakše da podmeću neistine. Naravno, ova knjiga nije savršena i može joj se štošta prigovoriti, ali ništa iz repertoara gospodina publiciste.

O relevantnosti pomenutog zbornika svedoči i sledeći rad: Milomir Jovanović, „Borci čačanskog kraja zauvek ostali na blokadi Kraljeva ustaničke 1941. godine“, str. 569-593.
U ovom radu navedena su imena i prezimena, kao i drugi precizni biografski podaci za 130 stanovnika poreklom iz bivšeg čačanskog sreza koji su izgubili život prilikom opsade Kraljeva (od toga njih 66 kao partizanski borci i 64 kao četnički borci).

Takođe, u zborniku je objavljen rad Antuna Miletića, „Hronologija važnijih događaja u Kraljevu i okolini iz dokumenata nemačkog okupatora (april-decembar 1941)“, str. 641-657.
U ovom radu su korišćeni isključivo nemački izvori iz fondova tadašnjeg Vojno-istorijskog instituta u Beogradu.
Sačuvani nemački vojni izveštaji omogućavaju dnevnu rekonstrukciju oružanih sukoba partizana sa Nemcima od početka septembra do početka decembra 1941. u kraljevačkom kraju. Naravno, u ovim izveštajima na mnogim mestima pominju se sukobi Wehrmachta i partizana i prilikom opsade Kraljeva.
Navodim nekoliko primera:
8. oktobar – 2. bataljon 737. puka i 2. četa 592. landesšicen bataljona u akciji Kraljevo-Vitanovac-Šumarice spalila su sva sela na tom pravcu i streljali 70 sumnjivih komunista.
9. oktobar. – Skladište bombi uništeno i napadnuto od oko 500 partizana sa 6 mitraljeza i automatskog oružja iz pravca manastira Žiča.
10. oktobar – 749. puk u akciji kod kote 328 (3 km severno od Kraljeva) zbog napada partizana artiljerijom na aerodrom.
12. oktobar – Odbijeno partizansko ugrožavanje iz pravca Ratine, JI od Kraljeva.
13. oktobar – Artiljerija partizana sa JZ 20 minuta tukla vatrom Kraljevo. Borbena grupa majora Vildermuta orijentisana je na direktan pravac Kraljevo (iz pravca Kruševca) sa zadatkom razbijanja partizana na komunikaciji Kruševac-Kraljevo.

Napomena: u narednim danima, na Popini, gde su partizani danima držali liniju odbrane prema Nemcima, iako su bili višestruko slabiji u naoružanju i ljudstvu, poginulo je 38 partizanskih boraca. Njihova imena i osnovni biografski podaci su odavno poznati.

15. oktobar – 1. i 2. bat. 737. puka u borbi protiv partizana koji od 15.10. napadaju Kraljevo. Protiv partizana koji su držali most na Moravi angažovane štuke.
16. oktobar – Poručnik Lehl streljao 5 partizana, među njima dva u nemačkim uniformama, kod mosta na Moravi.

Napomena: jedan od petorice partizanskih boraca koji su tom prilikom uhvaćeni i potom streljani bio je često pominjani August Heller, prebeg iz Wehrmachta i borac Ljubićkog bataljona Čačanskog NOP odreda. Miloslav Samardžić je u nekoliko navrata pokušao da falsifikuje istorijsku pozadinu fotografije na kojoj su Heller (u nemačkoj uniformi) i borci Ljubićkog bataljona, ako tobožnji primer saradnje partizana i Nemaca, što je notorna glupost. Lažno tumačenje ove fotografijepokušao je da podmetne u najmanje dve njegove knjige, da bi u jednoj knjizi ovu fotografiju stavio na naslovnu stranu i na taj način se zauvek proslavio.

U navedenom Miletićevom radu ima još mnogo detalja iz nemačkih izveštaja u kojima se pominju partizani prilikom opsade Kraljeva i napada na nemačke položaje u Kraljevu i okolini, međutim nemam vremena da prekucavam navedeni tekst. Nadam se da je dobronamernim ljudima i ovo dovoljno.

Šta tek reći za ravnogorsko-potemkinovske korpuse u Makedoniji, haha. Copy-paste nabacivanje teksta, omiljena Spamardžićeva taktika u nedostatku argumenata. Tipična zamena teza kako bi s eizbegao odgovor na ključne aspekte naslovne teme... A pojaviće se, veli gospodin Samardžić, jednog dana i naučni rad onog ljotićevca iz čačanskog arhiva. Jedva čekam.


Имам пуно разумевање за овакву реакцију и огорченост. Заиста има доста тих књига из социјалистичке Југославије, то је трајало превише дуго и реално је очекивати да ни процес дебољшевизације историје неће бити кратак.
Другим речима, зашто би неко, не само просечно, већ и натпросечно обавештен, помислио да су све ово фалсификати!
Зашто би некоме пало на памет да је Антун Милетић фалсификовао немачка документа, да је уместо немачког ''устаници'', ''српски устаници'' или ''четници'', писао – партизани!
Дакле, Немци 1941. уопште нису користили термин ''партизани''. У конкретним, горе цитираним случајевима, говорили су о устаницима, српским устаницима и четницима, а иначе за комунисте су користили термине ''устаници'' и ''комунистички бандити''.
Има много оваквих фалсификата. На пример, у књизи о Озренском партизанском одреду, Тодор Вујасиновић је мењао усташка документа: где су усташе писале да их нападају четници, он је стављао – партизани!
Иначе, објавио сам књигу ''Фалсификати комунистичке историје'', а у њој нема ових примера за Краљево.
Додајем још да је партизански ''трећи напад на Краљвео'', 1. новембра 1941, измишљен, затим да, супротно од онога што пише Јончић у поменутом зборнику, Драгачевски и Љубићки партизански одред нису ни били на Краљеву, итд.
Као пример наводим и следећу страницу Јончићевог зборника:



Дакле, на слици су четници пали у нападу на Немце у Ратарској (Пољопривредној) школи, а не цивили стрељани крај Ратарске школе. Овде није ни било стрељања. Школа је била јако немачко упориште које су четници покушавали да освоје. У нападима је требало да учествују и партизани – али нису, саботирали су.
Овај напад четника опеван је у народној песми.
Немци са сакупили погинуле четнике и сликали их.


Опсада Краљева 1941. изгледала је овако:


4. КРАЉЕВО
У Краљеву се налазило око 3.000 Немаца, који су око града имали низ ровова, бункера и утврђења, у две линије одбране. Најјаче утврђење Немци су направили од Пољопривредне школе. Град је нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана, који су имали по два топа без нишанских справа и два оклопна возила. План напада на Краљево донет је 4. октобра, када је формиран и заједнички штаб. Четнике су у штабу представљали мајор Радослав Ђурић и капетан Јован Дероко, а партизане Моле Радосављевић и Ратко Митровић. Ђурић је одређен за команданта опсаде и напада, а Дероко за начелника штаба.18
План је предвиђао да се, после обезбеђења прилаза Краљеву из праваца Крагујевца, Крушевца и Рашке, главни напад изврши са чачанске стране. Када јуришна колона продре до центра града, њени команданти, поручник Јован Бојовић, командант Јеличког четничког одреда, и капетан Јован Дероко, ракетом ће позвати четнике Одреда смрти и делове Чачанског партизанског одреда, док ће остале јединице продужити напад у лепезастом распореду. После сламања немачке одбране у граду, требало је позвати на предају немачку посаду у Пољопривредној школи.
Обавештавајући о опсади Краљева, командант 717. немачке дивизије писао је генералу Бемеу 10. октобра да је ''тактичко руковођење непријатељским јединицама апсолутно целисходно (српски официри и војници). Њихова борбена снага и руководство битно су се побољшали''.19
Са променљивим успехом, борбе су непрекидно вођене до 2. новембра. У ноћи између 15. и 16. октобра капетан Дероко је низ теснац Камиџор пустио железнички вагон натоварен авионским бомбама. Експлозија је уништила немачке препреке иза камиџорског моста, што је био знак за почетак четничког јуриша. Пошто је мост заузет, Дероко је наставио напад према аеродрому. Немци су пружали отпор из хангара све до зоре, када се четници враћају на полазне положаје. Разлог је био тај, што се партизани нису ни помакли из својих ровова. Они су управо те ноћи почели да повлаче десетине и водове са прве линије краљевачког фронта, и одводе их у Трнавски, Qубићки и Драгачевски срез да успостављају своју власт.
Од 16. октобра Дероко је у хотелу ''Жича'' у Матарушкој Бањи држао диверзантски курс за 100 одабраних четника и партизана. Са њима је ноћу упадао у Краљево и изненада нападао Немце.
Јака немачка колона, са борним колима на челу, извршила је 20. октобра пробој у правцу манастира Жича. Немци су разбили Жички и Љубићки четнички одред, а затим спалили манастирски конак. Тада је погинуо командант Жичког одреда, капетан Душан Лаушевић. (Према Звонку Вучковићу, Лаушевић се убио последњом бомбом, да га Немци не би заробили; био је тешко рањен у обе ноге.20) Чим је сазнао за немачки испад, мајор Ђурић је у помоћ манастиру из резерве послао Борбену групу под командом наредника Милутина Јанковића, {табну чету под командом поручника Драгомира Топаловића и Драгачевски партизански батаљон под командом Капелана. Топаловић и Јанковић су разбили Немце у манастирском забрану, док су партизани само посматрали борбу.
Пола сата после поноћи 21. октобра започео је нов неуспешан напад на град. Увече истог дана немачка колона са борним колима пробила се од Пољопривредне школе према Ружинском брду. Ту је заробила један партизански топ, јер су делови Трнавског партизанског батаљона претходних дана напустили положај и отишли у позадину да учвршћују комунистичку власт. Четници су формирали Ударну групу, на челу са поручником Јованом Бојовићем, да би извели противнапад. Успешан јуриш на Немце извршен је следећег дана у селу Јарчујак.
Када су 26. октобра у помоћ четницима стигла два велика тенка марке ''хотчкис'', заробљена у борбама на друму Крагујевац-Горњи Милановац, створен је план за нови општи напад.
Следећег дана, 27. октобра, партизани су из опсаде повукли Драгачевски батаљон и још неке јединице, због чега је избио сукоб са једним од њихових комесара, Ратком Митровићем.
Артиљеријска припрема за напад, из два четничка и једног партизанског топа, почела је 28. октобра у 20 часова и 35 минута. У 23 часа два тенка, којима су управљали поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији. Покушај да се Немци заварају кукастим крстовима на тенковима које раније нису видели код четника, прошао је успешно. Из рова је изашао један немачки подофицир и рекао посади тенкова да продужи према Пољопривредној школи. Када су прешли прву линију немачке одбране, и затим пругу Краљево-Чачак, тенкови су окренули назад и почели да газе немачке ровове. Пошто нису имали топовску муницију, митраљирали су Немце и бацали бомбе кроз куполе.
Тада су кренули у напад четници у оклопним возилима, и са свих положаја око Краљева. Ударна група успела је да се пробије до споменика у центру града. Сем Трнавског батаљона Чачанског партизанског одреда, све остале комунистичке јединице остале су на почетним положајима. Тако су настали празни међупростори, које су Немци уочили и настојали да искористе. Због тих празнина у нападу јуриш није успео. У граду је погинуо командант Јеличког четничког одреда поручник Јован Бојовић, после чега су његови четници почели да се повлаче, осуђујући издајство партизана. Прешло се на заштитничку борбу, под командом поручника Симе Узелца, који је возио једно од два оклопна возила. Видевши рањеног Узелца, наредник Милутин Јанковић је покушао да га изведе из борбе. Узелац је то одбио: погинуо је у граду са још око 250 четника.
Приликом овог напада живот је изгубио и капетан Петар Дејановић. Последњи и највећи јуриш на Краљево комунистички историчар Владимир Дедијер описује следећим речима: ''Овај напад требало је извести уз садејство пешадије, али услед неког неспоразума до тога није дошло''!
После два дана, 31. октобра, четничка батерија успела је да погоди један немачки транспортни авион, приликом спуштања на краљевачки аеродром. Опсада града напуштена је 2. новембра, када се сазнало за борбе између четника и партизана код Карана, Ужица и Пожеге. Тога дана у Краљево је возом дошао главнокомандујући немачки генерал, Франц Беме. Потпуковник Живановић овако описује шта се потом десило:
На свим кућама у Краљеву биле су истакнуте црне заставе, а на свим прозорима спуштене завесе. На улицама ни живе душе. Све је било црно, туробно, оловно тешко... Када је воз стао на станици, почела су да звоне црквена звона. Она су уместо поздрава оглашавала мртве. Када је немачки генерал све то видео и чуо, сео је у воз и вратио се.
Првих дана опсаде Немци су ухапсили неколико хиљада Краљевчана, које су држали као таоце. У знак одмазде за напад на Краљево, и претрпљене губитке, 14. октобра су, према поручнику Драгану Сотировићу, стрељали 1.738 мушкараца и 19 жена.21
Комунистичка историја нуди потпуно другачију верзију о борбама на Краљеву (као, уосталом, и о свим другим важним догађајима). Они су окренули ствар наглавачке, тврдећи да су се партизани борили, а да су четници издајници, па чак и да су партизани управљали тенковима. Ево цитата из књиге ''Србија у рату и револуцији 1941-1945'', коју је потписало чак десет одабраних комунистичких историчара:
У последњим нападима на Краљево, два партизанска тенка пробила су се до центра града, али су ипак морала да се повуку на полазне положаје. Како оцењују војни стручњаци, напад на Краљево није успео због тога што партизани нису имали довољно искуства у уличним борбама и што партизански топови и тенкови нису добро садејствовали са партизанским јединицама. Поред тога, само мали број четника учествовао је у нападу, док је већина пијанчила по селима и редовно напуштала положаје, стварајући панику и пометњу.22
Међутим, немачка документа потврђују да су тенкове ипак возили четници. Ево извештаја контраобавештајне службе Осмог немачког армијског корпуса:
1. новембра извршен је напад са два тенка ''хотчкис'' отета код Милановца. Противтенковска ватра није имала успеха и ови су продрли дубоко у град. Тенкове је пратило 50 Михаиловићевих људи који су се налазили у Матарушкој Бањи и Мусиној Реци.23
О овоме говори још један немачки документ: 17. децембра Немци су расписали потерницу за четничким официром, потпо-ручником Жарком Боришићем, иначе родом из Трбушана код Чачка, због учествовања у тенковском нападу на Краљево 1. новембра.24
Такође према немачким документима, на Краљеву није погинуо нити један партизан, док су четници изгубили четири официра и на стотине војника.25 И народ је знао ко се борио, о чему сведочи десетерац ''Над Краљевом жива ватра сева''. Ова песма, на трагу највиших домета српског народног песништва, опева погибију поручника Симе Узелца и капетана Јована Дерока, називајући партизане ''бандом''. Али, на освету позива само Симина, не и Дерокова мајка: Симо је погинуо од Немаца, а Дероко од партизана. Био је то гест народног певача против грађанског рата, који је управо почињао, али комунисти нису могли да схвате тај узвишени чин, који се не може упоредити ни са чим на њиховој страни.


18 О борбама на Краљеву, из дана у дан, видети: С. Живановић, Трећи српски устанак, књига друга, 105-131.
19 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 24.
20 З. Вучковић, Сећања из рата, 130.
21 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 518.
22 Србија у рату и револуцији 1941-1945, 131.
23 и 24 К. Николић, Историја Равногорског покрета, књига прва, 140, 160.
25 М. Аћин Коста, Дража Михаиловић Чича - Апостол слободе, 82. Аћин наводи четири немачка документа ''као доказ да су партизани били до те мере неактивни, да ни један једини није на Краљеву погинуо''.

Из књиге Милослава Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', Крагујевац, 2004, стране 139-143.

Gospodine Samardžiću,
Da li imate neke izvore koji ne pripadaju Vašingtonskoj školi?

• 2Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, Levčanin
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lažni Kalabić ::Inače, vredi napomenuti da su partizanske akcije protiv okupatora i kvislinških organa u Kraljevu i okolini započele pre akcija ravnogorskih četnika, što je, uostalom, karakteristično za čitavu Srbiju. (Ljubomir Bošnjak, „Partizanske diverzije n području Kraljeva u oružanom ustanku 1941.“, Narodni ustanak i borbe za Kraljevo 1941. godine, str. 384-399. Pre 4. oktobra zabeležen je čitav niz partizanskih diverzija (rušenje nekoliko mostova, prekidanje telefonsko-telegrafskih veza i ugrožavanje saobraćajnica – železnička veza preko Kraljeva bila je u potpunom prekidu još tokom septembra, upravo zahvaljujući akcijama partizana), što je stvorilo povoljne uslove za otpočinjanje blokade Kraljeva. Diverzantska grupa NOP-a je još 14. avgusta 1941. uništila telefonsku centralu u Kraljevu. Tom prilikom su poginula dva nemačka vojnika, a dva su ranjena.
Овај део је врло занимљив, јер је везан за тему о снабдевању Ромеловог афричког корпуса.
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/D.....dzicu.html

У књизи Мартина ван Кревелда "Supplying war", у којој је темељно анализирана ситуација са снабдевањем Афричког корпуса, Балкан се спомиње само једном. И то није током 1942, кад је била наводна "Битка за снабдевање" - већ током јесени 1941. Тад је први пут рута преко Балкана постала занимљива, али се од тога одустало одмах - јер су је устаници често дизали у ваздух.

У свом раду Самарџић не наводи овај део, али наводи акције на ускотрачним пругама које никакве везе са снабдевањем Африке нису имала. Јесте чудно, али од аутора смо већ навикли на сличне ствари.

• 1Ovo se svidja korisniku: Lucije Kvint
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Lažni Kalabić ::Gospodine Samardžiću, hvala vam na odgovoru, kao i na postavljanju ove teme. Ipak, u tekstu koji ste nam priložili kao i u vašem komentaru, potkrale su vam se izvesne greške faktografske prirode, kao i greške u interpretaciji. Rado ću vam ukazati na nedostatke vašeg teksta. Nadam se da će vam to biti od koristi i da ćete u sledećem izdanju vaše knjige ispraviti ove greške. Sem toga, ponovo ste propustili da citirate ili barem uzmete u obzir literaturu koja se bavi ovom tematikom iz ranijeg (socijalističkog) razdoblja. Naime, u naučnom pristupu nekoj temi iz prošlosti uobičajeno je da istraživač uzme u obzir, pregleda i navede svu literaturu na određenu temu koja je pre njegovog rada objavljena. OVO SE SMATRA OBAVEZNIM, kada je reč o naučnim radovima, naravno, publicisti imaju slobodu da ova pravila krše.

Да, знам за то правило, али овде имамо случај да су претходни радови заправо пропаганда једне тоталитарне странке. Ако се понашамо као да то није случај, као да је то права историја, наши радови биће постављени на климавим темељима, тачније речено и они ће представљати пропаганду.
Сем тога постоји и захтев ЕУ за дебољшевизацијом историје, који се у Србији не поштује.
И пре овог захтева, који ме иначе и не занима превише, ја сам одлучио да пишем не цитирајући комунистичку пропагандну у причи - као ни љотићевску рецимо - већ на појединим издвојеним местима, обично под насловима ''комунистичка верзија''.

Lažni Kalabić ::
Takođe, niste koristili bogatu memoarsku literaturu partizanskih učesnika ovih događaja. Npr. zbornik sećanja: Краљевачки батаљон, 1-2, Краљево, 1986. Ili npr. Pavle Jakšić, Nad uspomenama, 1-2, Beograd, 1990.
Ako se dobro sećam, o borbama oko Kraljeva svedočio je i Radoslav Đurić na suđenju Draži Mihailoviću.
Naravno, niste konsultovali ni zbornik Narodni ustanak i borbe oko Kraljeva 1941. godine (Beograd-Kraljevo, 1985). Tačno je da ovaj zbornik nije naučno besprekoran (iako je i dalje najdragocenija knjiga na ovu temu). Inače, nijedna vaša knjiga nije naučno prihvatljiva, ali i pored toga autori koji bi pisali npr. o temi blokade Kraljeva 1941. dužni su da uzmu u obzir i vaše stavove.

Нисам, из истих разлога. Сада видим шта сте све навели, у тексту испод. Ко зна шта је све ту измишљено, додато, прескочено.
Пошто сте се удубили у ову тему, мислим да је за Вас обавезна књига ''Трећи српски устанак''. Један професионални официр, уз консултацију својих колега официра учесника догађаја, и свих тада доступних докумената, описао је ове догађаје из сата у сат. Као и све остале борбе 1941. године. Шта су и где они грешили, мислим да треба утврђивати - и допуњивати - оригиналним документима, а не комунистичким књигама.
У поменутом раду пренео сам само мањи део тога, као и за Крушевац, Ваљево, Шабац, итд, јер у ствари глава у којој су та поглавља носи наслов ''Издаја комуниста у заједничким операцијама''. Јер, циљ комуниста био је да се четници вежу на фронту са Немцима, а да они сконцентришу јединице у позадини и нападну их с леђа. Подсетићу Вас да је у том смислу Ј. Б. Тито писао Ђиласу 3. маја 1942, тражећи да се о борбама за Колашин примени то искуство из ''Ужичке републике'':
''Нека вам при томе служи за пример наш ударац на Ужичку Пожегу где смо сконцентрисали најбоље јединице наше партизанске војске без обзира на то што смо неке јединице довлачили из прилично велике даљине '' (Зборник, том 2, књ. 4, стр. 26-27).
Имате и онај случај када су партизани октобра 1941. изводили маневре за грађански рат против четника.
Према томе, ни распоред јединица ни њихове акције које сте навели крајем октобра око Краљева, нису тачни. Као што рекох, ко зна шта је ту све фалсификовано, и зато је једноставније одбацити то и кренути од почетка.
С друге стране, књиге попут Живановиће су добар оријентир, јер у њима нису уочени такви фалсификати. Ипак су официри друга прича у односу на припаднике једне тоталитарне странке.

Lažni Kalabić ::
Kada je reč o primeru koji ste naveli iz zbornika Narodni ustanak i borbe za Kraljevo, slažem se da je u pitanju falsifikat, kada govorimo o legendi ispod fotografije, jer je nesumnjivo reč o poginulim četnicima Jeličkog četničkog odreda. Međutim, u istoj toj knjizi se ne kriju imena ovih poginulih četnika (navode se do poslednjeg imena) niti se krije kojoj formaciji su pripadali. Ovo je prilično korektno, složiće te se, iako se tekst Milomira Jovanovića može problematizovati u nekim aspektima. Ipak, autor je objavio imena svih poginulih stanovnika čačanskog sreza u borbama oko Kraljeva, bez obzira da li su bili četnici ili partizani, kao i imena onih koji su streljani u Kraljevu kao taoci. Ovo je za pohvalu.
U ovom zborniku su objavljena 42 rada neujednačene vrednosti. Ipak, neki radovi su i danas referentni, za razliku od vaše knjige koju ste ničim izazvani pomenuli (marketinški refleks, šta li). Reč je o vašoj ubedljivo najslabijoj knjizi: Фалсификати комунистичке историје, Београд, 2010.
Na čak dva mesta u ovoj vašoj knjizi tvrdite: „Prema nemačkim dokumentima, na opsadi Kraljeva nije poginuo nijedan partizan.“ (str. 87, 90).
Dakle, kada neko bude pisao o borbama za Kraljevo 1941. dužan je da pomene ovu vašu nenaučnu tvrdnju koja nije zastovana na istorijskoj realnosti. I pored činjenice da je vaša teza najobičnija literarna mistifikacija, a ne naučno zasnovana teza, budući autori su dužni da se osvrnu na ovu tvrdnju.

Ипак то пише у немачким документима. Ви тим документима супротстављате комунистичку књигу, са несумњивим фалсификатима. Не бих рекао да је то добар метод. У до сада познатим слулајевима, када је неко решио да заиста утврди ко су особе чија имена су унета на споменике као партизанска - утврђено је да су то махом четници. Динчић је то радио.

Lažni Kalabić ::, potpuna je neozbiljno tvrditi da „pri opsadi Kraljeva nije poginuo nijedan partizan“, kada je samo prilikom borbi na Popini (13. oktobar 1944) poginulo 38 partizana Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda, braneći potez od Kruševca prema Kraljevu od prodora Nemaca. Narednih dana poginula su i šestorica boraca u borbama odreda oko Kraljeva. Ukupno 44 borca. U ovoj borbi nisu učestvovali četnici.
„U izveštaju komandanta 18. nemačkog brdskog korpusa navodi se da je 1. bataljon 737. puka stigao u Kraljevo sa bojišta i da su u borbama gubici bili obostrano veliki.“ (Dušan Dozet, „Protivrečnosti oko Popine i Vrnjačko-trsteničkog odreda“, Narodni ustanak..., str. 369).
Imena i biografski podaci o 44 poginula borca Vrnjačko-trsteničkog NOP odreda u borbi na Popini navedana su u radu Dobrivoja Sekulovića, „Vrnjačko-trstenički NOP odred i drugi oblici NOP-a u Vrnjačkom kraju 1941“, Narodni ustanak..., str. 335-354).
U ovim borbama Nemcima pomažu četnici Koste Pećanca.

Попина је код Трстеника, дакле далеко од Краљева. А иначе и ту је прича другачија. Живановић пише да је 1. батаљон 737. пука имао губитке од четничке артиљерије (на друма Врба - Краљево).

Lažni Kalabić ::
Takođe, mogli ste da pomenete pogibiju petorice partizanskih boraca na mostu na Moravi 15. oktobra 1941. prilikom napada iz pravca Sirče. Naravno, ovo ste preskočili jer bi u tom slučaju bili prinuđeni da potvrdite da se među ovom petoricom nalazio i nekoliko puta pominjani prebeg iz Vermahta, August Heler, što bi direktno obesmislilo neke vaše ranije mistifikacije, koje su dospele čak na naslovnu stranu jedne vaše brošure.

Понављам да су они стрељани, дакле нису погинули у борби.

Lažni Kalabić ::
Kažete da se „u Kraljevu nalazilo 3.000 Nemaca“. Nepotpuno i, u određenom smislu, netačno. Naime, početkom oktobra u Kraljevu se zateklo oko 2.000 nemačkih vojnika. Polovinom oktobra Nemcima će iz Kruševca stići pojačanje, pa će neprijateljske snage sačinjavati oko 3.000-3.5000 vojnika. (Ljubivoje Pajović, „Pregled nemačkih, izdajničkih i ustaničkih jedinica u okolini Kraljeva“, Narodni ustanak..., str. 500-506; Venceslav Glišić, Užička republika, Beograd, 1986, str. 109-110; Живота Марковић, Партизанско-четнички односи и привремена сарадња у Србији 1941. године, Ужице, 2010, стр. 254)
Zatim tvrdite sledeće: „Град је нападало око 4.500 четника и 1.500 партизана.“ Netačno i jednostrano kada je reč o korišćenju izvora. Naime, vi za ovu tvrdnju koristite delo Sergija Živanovića (С. Живановић, Трећи српски устанак, Крагујевац, 2000). Međutim, Živanović je nepouzdan izvor kada je reč o broju partizanskih i četničkih boraca u borbama oko Kraljeva.

Напротив, само Живановић даје прецизан списак јединица на опсади Краљева.
Четнички одреди: Јелички, Љубићки, Трнавско-чачански, Конаревски, Жички, Трстенички, Расински, Котленички, Четнички одред поручника Ђорића, Рибнички, Витановачки, Сирчански, Доњоибарски и на крају ''Чета смрти''.
Партизански одреди: Чачански (без Таковског батаљона) и Краљевачки (без 2. батаљона).
Даје и тачна имена немачких јединица.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Lažni Kalabić, gorran, Gama
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 09 Dec 2012 16:15

M. Samardzic :: Да, знам за то правило, али овде имамо случај да су претходни радови заправо пропаганда једне тоталитарне странке. Ако се понашамо као да то није случај, као да је то права историја, наши радови биће постављени на климавим темељима, тачније речено и они ће представљати пропаганду.
Ово је толико смешно, поготово јер долази од особе која је у својим радовима направила толико грешака да је то стварно зачуђујуће.

То што не консултујете више извора, него бирате онај који вам одговара је очигледно.Као што је очигледно да све чешће и чешће за своје тврдње не дајете никакве изворе. Стварно историјски приступ, нема шта.

Dopuna: 09 Dec 2012 16:37

Једно питање за М. Самарџића:
да ли је на насловној страни Погледа објављено да је у Крушевцу стрељано 7.000 људи, и који је био извор за то?