Zorge i njegova grupa

• 7Ovo se svidja korisnicima: Khaless, vathra, ho shi min, easy, lacko, sevenino, voja64
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Jednog vlažnog januarskog dana 1930. godine stigao je u kinesku luku Šangaj elegantno odeven plavook, poprilično visok čovek sa gotovo neprimetno malo kraćom desnom nogom. Tajfun je negodstoljubivo dočekao na kineskoj zemlji doktora Riharda Zorgea (Richard Sorge), koji je ovde došao s velikim simpatijama prema njenom drevnom narodu i revolucionarnom pokretu. Taj čovek je došao da bi aktivnom borbom protiv sila zla, mraka i agresije, protiv nemačke i japanske soldateske pomogao ne samo prvoj zemlji socijalizma, već i čitavom slobodoljubivom svetu, razume se i velikom kineskom narodu. Zorge je stigao u Šangaj preko Pariza i Marselja. Neposredan zadatak mu je bio da za sovjetsku obaveštajnu službu redovno prikuplja informacije i daje ocene o političkom stanju u Kini, o odnosima te zemlje i Sovjetskog Saveza, kao i o politici Kine prema vodećim kapitalističkim državama i obrnuto.

Ipak, najvažnija strana njegove misije sastojala se u stvaranju organizovane obaveštajne grupe za skupljanje informacija o planovima japanskih militarista u odnosu na Kinu, Mongoliju i SSSR. Zorge je slao u Moskvu podatke o japanskoj agresiji na Manđžuriju, a kasnije i o drugim krajevima Kine. Kao istaknuti naučnik erudita, on je takođe pisao dugačke analize i izveštaje o japanskim, ekonomskim i čisto vojnim problemima, kao i o raznim aspektima politike Čang Kaj Šeka, čija je vlada bila smeštena u Nankingu. Zorgea je posebno zanimao uticaj SAD na stanje na Dalekom istoku i pozicije koje u raznim sferama ima ili pokušava da zadobije ova velika sila.

Kada je u januaru 1933. godine u Nemačkoj preuzela vlast Nacional-socijalistička stranka Adolfa Hitlera, Centar iz Moskve pozvao je Zorgea da dođe u sovjetski glavni grad, gde se on odmah sastao sa šefom sovjetske obaveštajne službe Pavelom Ivanovićem Berezinom. Ovde je bilo odlučeno da se Zorge uputi na rad u Tokio, ali preko Berlina, gde je trebalo da dobije nemački pasoš i novinarsku akreditaciju nekog nemačkog lista.


Zorgeova lična karta u vreme ulaska u Japan


Dok je radio u Kini Zorge je formalno bio dopisnik više nemačkih listova, pa su njegovi članci nailazili na odličan prijem kod čitalaca i na visoku ocenu u berlinskim krugovima. Osim toga uspeo je da uspostavi bliske odnose i sa brojnim nemačkim savetnicima, tačnije obaveštajcima u Čang Kai Šekovoj armiji. Zbog toga je centar iz Moskve smatrao da on treba da putuje u Tokio pod punim imenom i prezimenom s obzirom da u toku dva predhodna meseca postojanja fašistički državni aparat još nije mogao da prikupi dovoljno podataka o njegovoj ranijoj političkoj aktivnosti. Razume se da je to sadržavalo celi niz opasnosti, ali je još veći rizik bio da Zorge dobije neko drugo ime s obzirom na poslove koji su ga očekivali.

Ko je bio ovaj istinski komunista, naučnik i obaveštajac koji sve do danas izaziva interes i divljenje kod miliona ljudi u svetu. Rihard Zorge je rođen 4. oktobra 1895. godine u gradiću Sabunčiju, blizu glavnog grada Azerbejdžana Bakua od oca Adolfa Riharda Kurta Zorgea, Nemca i majke Ruskinje-Nine Kobeljeve Herman Zorge.

Stariji Zorge je najpre radio kao tehničar u naftnoj industriji Bakua, a zatim je stekao izvestan kapital i kupio jednu manju čeličanu i mehaničarsku radionicu u Sabunčiju. Kada je Rihardu bilo 3 godine otac se sa prikupljenim kapitalom preselio u Nemačku, kupivši u Berlinu ne tako veliku zgradu. Ovde je nastavio miran život kao tipičan nacionalista Pruskog formata, odgajan na reakcionarnim idejama "gvozdenog kancelara" Bizmarka.

Hermanov stric - Fridrih Adolf Zorge bio je istaknuti aktivista međunarodnog pokreta, prijatelj i saradnik Karla Marksa (Marx) i Fridriha Engelsa. Zbog učešća u revoluciji 1848. godine u Nemačkoj je osuđen na smrtnu kaznu, ali je uspeo pobeći i emigrirati u Švajcarsku, a zatim u SAD, gde je postao rukovodilac Američke sekcije međunarodnog bratstva radnika. Potom je postao generalni sekretar Internacionale u Nju Jorku (New York). U revoluciji 1848. godine takođe su učestvovali i Rihardov deda, kao i braća njegovog oca.

Rihard Zorge je sudelovao u Prvom svetskom ratu počevši od oktobra 1914. godine. Tada je kao devetnaestogodišnji mladić upućen na Zapadni front u Belgiju. Ubrzo je ranjen na reci Ipru i prebačen u jednu berlinsku bolnicu. Tu se upoznao i zbližio sa takođe mladim vojnikom Erikom Korensom, budućim krupnim naučnikom i predsednikom posle Drugog svetskog rata - Nacionalnog saveta nacionalnog fronta DR Nemačke. Već oformljeni levičar, Korens je veoma uticao na političko-ideološko opredjeljenje izuzetno elokventnog, ali do tada idejno smušenog Zorgea.

Rihard je potom poslat na Istočni front a nedugo potom ponovo se vratio na zapadni front. Učestvovao je u Verdenskoj bitci u kojoj su Nemci imali oko 600.000, a Francuzi preko 350.000 ubijenih i ranjenih vojnika. Sama ta činjenica bila je dovoljna da Zorge omrzne rat kao najstrašniju pojavu na ovom svetu. I ovde je po treći put teško ranjen, pa mu je posle operacije u Kenigzbergu desna noga ostala malo kraća. Slučaj je hteo da i u Keningzbergu upozna istinske komuniste u licu vojnog lekara i njegove kćeri, medicinske sestre, koji su ga lečili. Oni su uspeli da kod njega probude interes za naučni socijalizam.

Oktobarska socijalistička revolucija u Rusiji konačno je opredelila daljnji životni put Riharda Zorgea. On će aktivno sudelovati u narednim revolucionarnim događajima u Nemačkoj, kao student Pravnog fakulteta u Kilu (Kiel). Po skraćenom kursu će završiti fakultet i 8. avgusta 1919. godine brani doktorsku disertaciju na Hamburškom univerzitetu. U Hamburgu će se upoznati i sa lučkim radnikom Ernestom Telemanom, budućim sekretarom Komunističke partije Nemačke. Zajedno sa njim učestvovao je na mnogim mitinzima i drugim aktivnostima partije, kao i u kampanji za pomoć Sovjetskoj Republici. U decembru 1919. godine Zorge je postao član KP Nemačke, dobivši partijsku knjižicu broj 08678. Celi njegov budući život biće neodvojivo povezan sa borbom radničke klase i komunističkog pokreta u svetu.

U toku revolucionarnih zbivanja u Vajmarskoj Republici Nemačkoj Zorge je obavljao najrazličitije partijske zadatke u mnogim gradovima svoje zemlje. Uređivao je partijske listove, predavao je u partijskim školama, pisao mnogobrojne članke, studije i analize, tukao se sa policijom na radničkim barikadama i, razume se, više je puta hapšen i premlaćivan u tamnicama. Na ilegalnom kongresu KP Nemačke, održanom u Frankfurtu (na Majni) aprila 1924. godine, prisustvovala je i Sovjetska partijska delegacija na čelu sa poznatim revolucionarima Dimitrijem Zaharovičem Manuilskim, Otom Vulhelmovičem Kusinenom i Josifom Aranovičem Pjatnickim. Kao delegat na kongresu, Zorge se i lično upoznao sa njima i zadivio ih svojim umom, obrazovanjem i odlučnošću. Pozvan je na partijski rad u Moskvu, gde je stigao krajem 1924. godine.

U Moskvi je započela nova etapa u životu Riharda Zorgea. Tamo su odmah zapažene njegove izuzetne sposobnosti pa mu je predloženo da primi sovjetsko državljanstvo s obzirom da je rođen na teritoriji SSSR-a. Postao je i član KP Sovjetskog saveza sa partijskom knjižicom broj 0049927. Tokom boravka u Moskvi on je u raznim partijskim i naučnim časopisima objavljivao mnogobrojne naučne natpise i studije iz oblasti svetske privrede, politike i međunarodnog radničkog pokreta. Takođe je napisao više radova o nemačkom proleterijatu, fašizmu i "novom nemačkom imperijalizmu".


Rihard Zorge

Zorge je 1929. godine prešao na rad u obaveštajnu službu Crvene armije. Posle povratka iz Kine poslan je u Japan preko Nemačke. Sredinom 1933. godine uspeo je, uz pomoć uticajnih antifašističkih ličnosti, da postane saradnik buržoasko - liberalnog lista "Frankfurter zajtung", teško povezanog sa najmoćnijim nemačkim industrijskim kompanijama. Dogovorio se takođe i sa berlinskim listovima "Berzen zajtung" i "Dojčen folksfrit" da im redovno šalje dopise iz japanskog glavnog grada. Zatim je u Minhenu stupio u kontakt sa generalom Karlom Haushoferom, jednim od glavnih teoretičara ekspanzionističko -rasističke politike nemačkih militarista. General je zatražio od Zorgea da šalje specijalne članke o japanskim i kineskim problemima za fašistički list "Cajtštrit fir geopolitik". Naravno sovjetski obaveštajac je to oberučke prihvatio.

Veštim držanjem i određenim vezama Zorge je uspeo pridobiti naklonost ministarstva propagande, kojim je rukovodio Gebels. Potom je otputvao preko SAD i Kanade za Japan. Kada je stigao u japansku luku Jokohama, Zorge je sve izveštaje upućene u Centar u Moskvu slao pod pseudonimima RAMZEJ, FIKS i INSON. Ubrzo je prešao u Tokio i nastanio se u blizini policijske uprave. Ovde je počeo njegov hod po oštrici noža. Već na samom početku u stan "uvaženog nemačkog novinara" navalili su razni "merači vode", "elektromonteri", "predstavnici osiguravajućih društava", tačnije agenti japanske kontraobaveštajne službe, koji međutim, tokom 8 godina njegovog boravka u Japanu ništa nisu mogli da otkriju što bi izazvalo nekakvu sumnju. U to vreme "Japan je potresala psihoza totalne špijunomanije"-piše sovjetski istoričar Fjodor Volkov. Tajna japanska vojna policija "Kempetai", politička policija "Toko keisacu", kriminalistička policija "Siho keisacu" i japanska kontraobaveštajna služba bile su prekrile celu zemlju nevidljivom špijunskom mrežom. Famozni "Režim oka", odnosno praćenje svakog "podanika zemaljske imperije", uključujući i predsednika vlade i svakog stranca, ustanovljen je još od vremena tokugavskog Japana iz 18. veka postao je još svirepiji. Japanci su posebno strogo kažnjavani za intimne veze sa strancima. Za odavanje vojne tajne ili sami pokušaj odavanja se, prema zakonu iz 1936. godine, izricala smrtna kazna.

Zorge je počeo da šalje dopise nemačkim listovima u onom smislu i duhu kakav je odgovarao fašističkoj kamarili. Zbog toga nije nikakvo čudo što ga je Ministarstvo inostranih poslova proglasilo u oktobru 1941. godine "najboljim novinarem kojeg trenutno imaju u Istočnoj Aziji". Ali za komunistu Riharda Zorgea ovo je bila samo dobrodošla kamuflaža. Istinske izveštaje i analize (realno stanje) sa dalekosežnim porukama Zorge je iz Tokija slao u Centar u Moskvu tajnim kanalima.

Da bi uspešno mogao obavljati svoju misiju Zorge je Japanski jezik naučio dobro kao i svoj materinji jezik, a 1935. godine formirao je svoju obaveštajnu ćeliju. Grupu su sačinjavali jugoslaven Branko Vukelić, nemac Maks Klauzen i dva japanska levičara i komuniste Jotoku Mijagi i Hocumi Ozaki.

Vukelić je rođen i Zagrebu. U Japan je stigao u februaru 1933. godine kao specijalni dopisnik francuskog nedeljnika "VI" i Beogradske "Politike". On je postao najsposobniji, najodaniji i najkorisniji Rihardov saradnik, "njegova treća ruka". Maksa Klauzena Zorge je upoznao u Moskvi, koju je "obaveštajac veka No 1" posetio krajem jula i u prvoj polovini avgusta 1935. godine. Zadatak ovog iskusnog stručnjaka je bio da održava radio vezu između Tokija i Vladivostoka, što u ono vrijeme iz tehničkih i sigurnosnih razloga nije bio ni malo lak posao. Predajnici su se nalazili u Vukelićevom stanu, a po potrebi su se selili na druge lokacije. Ocakija je Zorge upoznao još u Kini iz koje je ovaj bio dopisnik uglednog japanskog lista "Osaka Asahi". Kao liberal i antimilitarista brzo je našao zajednički jezik sa Zorgeom, zagrejao se za ideje socijalizma i u tom cilju počeo da sarađuje sa svojim nemačkim prijateljem. Kao novinar po zanimanju, spadao je među vrlo informisane ljude. Njegovi neposredni novinarski izvori išli su čak i do predsednika vlade i carskog dvora. Glavne informacije Ocaki je crpio iz tzv. "trusta mozgova", koje su sačinjavali poverljivi ljudi princa Konojea. To su bili njegov prvi sekretar Kavami kao i njegovi prijatelji Sajonze, Jinukajn, Hoto i drugi. Odzaki je često primao informacije i direktno od premijera Konojea, prilikom privatnih audijencija u predsjedništvu vlade. Važnu ulogu u grupi "Ramzej" igrao je i japanski slikar Jotoku Mijagi, koji je još 1929. godine, pri putovanju u SAD pristupio komunističkoj partiji te zemlje.

Zorge je uspeo uspostaviti bliske veze sa nemačkim diplomatama, vojnim licima i privrednicima u Tokiju. On je jednostavno fascinirao, kao "uzorni nacista izuzetnih kvaliteta" nemačke ambasadore Herberta Dirksena i Ojgena Otoa. Oto je predhodno bio vojni ataše, ali je upravo zahvaljujući Zorgeu napredovao u diplomatskoj karijeri, postavši čak i ambasador. Osim njih, Zorge je uživao veliki ugled i kod vojnih atašea: Šola, Gerharda Matskog i Paula Venekera. Svojom elokvencijom i izigrivajući nacistu strpao je u džep celi nemački diplomatski kor u Tokiju.

Kada je ambasador-obaveštajac Dirksen prebačen za nemačkog predstavnima u Londonu, na njegovo mesto došao je u maju 1938. godine dotadašnji vojni ataše. On je bio u veoma bliskim vezama sa doajenom japanske obaveštajne službe Doiharom, načelnikom kontinentalne službe japanske imperije. Pa opet Oto nije dobro poznavao Japan, čak nije naučio ni jezik tog naroda. Zbog tih razloga, za Ota je Zorge predstavljao pravo otkrovenje, kao izvrstan poznavalac političke, privredne i vojne situacije u Zemlji Izlazećeg Sunca. Volkov piše da je izveštaj, koji je ambasadoru Otu pisao Zorge, predstavljao pravu senzaciju u nemačkom Ministarstvu vojske. Od tada je Otova diplomatska karijera munjevito krenula uzlaznom linijom. Ubuduće će sve izveštaje o situaciji u Japanu i namerama te zemlje pisati pod pokroviteljstvom Zorgea i neće poduzeti ni jedan važniji korak bez konsultacije sa ovim sovjetskim obaveštajcem.

I tako je i Zorge bio u mogućnosti da istovremeno brzo i efikasno saznaje sve o namerama Njemačke i Japana, kao i o njihovim planovima na Dalekom istoku, Pacifiku, u Europi i ostalim delovima sveta (san svakog obaveštajca). On je unapred mogao da javi Centru u Moskvi sadržaj i tačno vreme potpisivanja "Antikominternskog pakta", o karakteru "mlado-oficirske" zavere i neuspelog puča 1936. godine, o japanskoj invaziji Kine. U maju 1936. godine on je javio Centru u Moskvi da je u datom trenutku "malo verovatno da bi Japan napao SSSR, jer se već ublatio u ozbiljan konflikt sa Kinom". Međutim usledila je druga vest, nemački vojni ataše u Tokiju Šol tvrdio je da će Nemačka napasti SSSR za nekih 5-6 godina, dakle 1941. ili 1942. godine. Nešto kasnije isto će tvrditi i ambasador Dirksen. Pored grupe "Ramzej" u Japanu su radile i druge obaveštajne sovjetske ćelije, ali su takođe jake špijunske mreže imale i SAD, Britanija i Nemačka.

ISPITIVANJE SNAGA NA DALEKOM ISTOKU

Japanci su požudno gledali na ogromne prostore Sibira, sovjetskog dalekog istoka, primorja i na teritoriju Mongolije u kojoj je tada živelo samo 800.000 ljudi, mada je prostorno bila 6 puta veća od bivše Jugoslavije. Trebalo je učiniti sve da bi se nekim lokalnim sukobom isprobala snaga sovjetske vojske i da se uspostavi mostobran za daljnja osvajanja severno od Mandžurije.

U Tokiju je 25. jula 1938. godine predana nota sovjetskoj ambasadi u kojoj Japan zahteva da se trupe crvene armije smesta povuku sa visova Zaozernaja i Bezimjanaja, koji su navodno pripadali Mandžurijskoj marionetskoj vladi. Rusija je odbacila ovaj zahtev, pozivajući se na Hunčunski protokol iz 1886. godine potpisan sa Kinom. Japanci su kao odgovor prebacili u područje oko 38.000 vojnika sa tenkovima, artiljerijom i avijacijom i započeli vojne operacije da silom preotmu ta dva uzvišenja. Crvena armija i ratno vazduhoplovstvo su u toku dve nedelje porazili protivnika koji je pristao na rješenje mirnim putem.

Zatim je Šesta Japanska armija, iz sastava Kvantuške armije, započela agresiju na Mongoliju, prodrijevši 28. maja 1939. godine u dolinu rijeke Halhin Hol. Ova armija je raspolagala sa 75.000 vojnika, preko 500 artiljerijskih oruđa, 182 tenka i 350 aviona. Rasplamsale su se krvave borbe uz primenu tenkova i avijacije. Ovde je prvi put u istoriji došlo do masovne upotrebe tenkova u jednom ratnom okršaju. Na čelu sovjetsko-mongolskih trupa nalazio se tada još uvek general armije Georgij Konstantinovič Žukov, kasnije jedan od najvećih vojskovođa drugog svetskog rata. Crvena armija i mongolske jedinice prešle su 24. avgusta u odlučujuću kontraofanzivu, imajući premoć u pešadiji 1,5 puta, u artiljeriji oko 2 puta, u tenkovima 4 puta i u avijaciji potupunu dominaciju po broju i kvalitetu letelica. Invazione snage su 31. avgusta potpuno razbijene. U ovoj žestokoj bitki japanci su izgubili 55.000 vojnika, od toga 25.000 poginulih, dok su sovjetsko-mongolski vojnici izgubili 9.824 vojnika.

Poslje ovog poraza japanci su shvatili da je Sovjetski Savez protivnik sa kojim nema šale i da ne mogu parirati moderno naoružanom, strateški, operativno i taktički izvrsno uvežbanoj crvenoj armiji, a japanska štampa je svu krivicu za vlastitu nepripremljenost pripisala "agresivnosti komunističke rusije". Tu je Crvena armija opalila "sinove rase Jamato" koja se više nije usudila upuštati u okršaj sa SSSR-om.

PRIPREME I OPERACIJA "BARBAROSA"

Grupa Riharda Zorgea i drugi sovjetski izvori neprestano su od novembra 1940. godine upozoravali Kremlj da Nemci svakodnevno koncentrišu trupe na zapadnim granicama SSSR-a s namerom da u proleće započnu agresiju. Grupa "Ramzej" je konačno javila Centru u Moskvi da nemački napad počinje "u zoru 22. juna na širokom frontu". Isti je podatak potvrdila i sovjetska obavještajna služba iz Berlina i ostalih svetskih gradova. Međutim u moskovski Centar je dolazilo još više izveštaja iz takođe pouzdanih izvora da do napada u određenom trenutku neće doći nego da je to sve Nemačka kamuflaža za napad na Britaniju, Staljin je odlučio pouzdati se na sporazom sa Hitlerom o 50-o godišnjem nenapadanju.

Kada su na osnovu plana "Barbarosa" fašističke trupe Nemačke, Italije i njihovih satelita napale 22. juna 1941. godine SSSR, japanska vlada je donekle ostala iznenađena. U japanskoj vrhuški se 10 dana neprestano raspravljalo o daljnjim postupcima. Zorge je obavestio Moskvu da "ambasador Oto veruje da će za mesec-dva započeti pripreme za vojne operacije protiv SSSR". Japanci su bili donekle uvređeni što ih Hitler nije blagovremeno obavestio o svojim konkretnim planovima, a sada zahteva od njih da se upuste u sukob protiv RUSKOG MEDVEDA koji ih je prije dve godine porazio do kolena. Smatrali su da im je potrebno najmanje šest meseci da bi pripremili napad. Kvantunška armija se još nije oporavila od sukoba kod jezera Hasan i Halhin Hola. Rane su još bile sveže i ožiljci poraza nezaceljeni.

Naravno, deo utecajnih krugova se zalagao za momentalno otpočinjanje rata protiv SSSR. Na sednicama Državnog saveta, koje su održane krajem juna i početkom jula 1941. godine, takvu odluku su predlagali Ministar inostranih poslova Macuoka, ministar unutrašnjih poslova Hiranuma, član Vrhovnog vojnog saveta princ Asaki i drugi. Njima se usprotivio ministar vojnih poslova Tođo argumentima da Japan nema jakih vojnih snaga na severu, da mu smeta još uvek neokončan "Kineski incident", ali da SSSR treba napasti onda kad ga Nemačka dovoljno oslabi.

Na savetovanju 2. jula je prisustvovao i sam car. Tada je doneta odluka da se otpočnu pripreme za sukob protiv SSSR, ali vreme za takav napad nije bilo određeno. Međutim na istom sastanku je utvrđeno da se vojne operacije nastave u Jugoistočnoj Aziji. Usvojen je i "Tajni program nacionalne politike imperije". U njemu je pored ostalog utvrđeno: "Mada je naš odnos prema nemačko-sovjetskom sukobu određen duhom osovinskog pakta, mi se ipak trenutno nećemo mešati u taj sukob, ali ćemo po sopstvenoj inicijativi otpočeti tajno naoružavanje protiv SSSR. Ukoliko se nemačko-sovjetski rat bude odvijao u korist Nemačke mi ćemo primijeniti to naoružanje, rešiti severni problem i obezbediti stabilnost na sjevernim područjima.".

Isto veče Zorge je obavestio Moskvu: "1) Japan će odrediti svoj stav i sprovesti pripreme u skladu sa promenama koje se odigraju u svetu. 2) Ukoliko na međunarodnom planu situacija ne pretrpi izmene, Japan će se pridržavati japansko-sovjetskog ugovora o neutralnosti. 3) Japan će nastaviti ekspanzionističku politiku u južnom pravcu".

Kasnije, 30. jula 1941. godine Zorge je javio centru:"Japan će napasti SSSR ako Nemci zauzmu Moskvu". Potom je član grupe "Ramzej" Ocaki došao do novih informacija:"Japan će napasti SSSR pod 2 uslova : 1) ako Kvantunška armija bude tri puta brojnija i nadmoćnija u naoružanju od sovjetskih snaga u Sibiru, 2) ako u sovjetsko-njemačkom ratu SSSR bude pretrpeo takve poraze koji će izazvati raspad unutar Crvane armije.

To je naravno prinudilo SSSR da na Dalekom istoku zadrže milionsku armiju, ogromnu flotu, veliki broj artiljeriju, tenkova i aviona. Nepotrebno je komentarisati koliko bi ove statične trupe i naoružanje dobro došle Crvenoj armiji u leto i jesen 1941. godine dok su njihovi saborci nadčovečanski pružali otpor fašističkoj Nemačkoj i njenim brojnim satelitima na zapadu. Za slučaj "povoljnog" razvoja situacije na nemačko-ruskom bojištu, Japan je napravio novi plan za rat protiv SSSR. Njegov glavni autor bio je vojni ministar Tođo. Plan je usvojen 5. jula 1941. godine i imao je šifrovani naziv "Kan-Toku-EN" ("Specijalni manevri Kvantuške armije").

Zamišljeno je bilo da se iznenadnim napadom vazduhoplovstva unište sovjetske baze avijacije na Dalekom istoku i zadobije prevlast u vazduhu. Istovremeno je trebalo naneti glavni udar na području sovjetskog Primorja, izbiti u pozadinu Vladivostoka i u saradnji sa mornaricom zauzeti ovu pomorsku bazu. Kasnije bi trebalo ovladati Habarovskom, Blagoveščenskom i drugim područjima Dalekog istoka. Specijalna grupa armije i mornarice osvojila bi u međuvremenu Severni Sahalin i Kamčatku.

Međutim u Istočnoj Evropi se sve više otežavao "munjeviti rat". Vermaht se upetljao kao brod na pučini beskrajnih prostora zapadnih delova SSSR. Crvena armija je na pojedinim mestima preuzimala snažne protivudare. To je navelo japanske vođe da 9. avgusta donesu odluku o odustajanju izvršenja "Sjevernog problema do kraja 1941. godine". Razumljivo je da je to izazvalo najodlučnije nemačke proteste, pa su se u jesen iste godine pojavile određene trzavice između dva agresivna saveznika. Nemački vojni ataše u Tokiju Krečmer, dobio je od Ribentropa upustva da obavesti vojne krugove u Japanu o "grandioznim uspesima Nemačke u ratu protiv SSSR". On je tvrdio da će Moskva pasti najdalje za mesec-mesec i po dana, da je Crvena armija praktično uništena te joj je ostalo jedva još šezdesetak divizija, pa je krajnje vrijeme da "Japan stupi u rat protiv svog sjeverozapadnog komšije.".

Ali lukavi ministar Macuoka je zamolio ambasadora Otoa i Krečmera da malo pričekaju, jer Japan nije potpuno izvršio mobilizaciju ljudstva. Ona će biti gotova za mjesec i po-dva, upravo kad "Vermaht osvoji Moskvu i stigne bar do Volge". Tada će trupe Zemlje izlazećeg sunca "Ukrstiti svoje mačeve sa sovjetima i pridružiti se svetoj misiji Rima i Berlina". Na imperatorskoj konferenciji održanoj 6. septembra u Tokiju usvojena je konačna odluka:"Imperija treba da se odlučno orjentiše na rat protiv Amerike, Engleske i Holandija. Do kraja oktobra moraju se završiti sve vojne pripreme.". Japanska diplomatija je dobila zadatak da spreči jedinstveno bojište protiv SAD i SSSR. Nedelju dana kasnije, Zorge je javio Centru u Moskvi:"Japanska vlada je odlučila da ne stupa u rat protiv SSSR".

U odlučujućim trenucima bitke za Moskvu, 4. oktobra 1941. godine, ambasador Oto javlja Berlinu: "Japan će stupiti u rat tek kad pobedimo SSSR". Istog dana i Zorge javlja Centru : "rata do kraja godine neće biti". Koristeći se ovako pouzdanim informacijama, Crvena armija donela je odluku da sa dalekog istoka prebaci kod Moskve 16. armiju i znatan broj aviona, tenkova i artiljerije. U velikoj sovjetskoj kontraofanzivi kod Moskve, u jesen i zimu 1941. godine, Sibirci su direktno sa marša stupili u ljuti boj protiv Hitlerove čelične armade, koja je imala za cilj osvojiti glavni grad SSSR. Tada je prvi put u toku drugog Svetskog rata slomljen mit o nepobedivosti Vermahta koji je doživeo poraz i bio odbačen 50km na zapad.

Nažalost Zorge i njegova grupa pali su u ruke japanske kontraobaveštajne službe u noći između 17. i 18. oktobra 1941. godine. Zorge je osuđen i ubijen 7. novembra 1944. godine, Branko Vukelić je umro u zatvoru 13. januara 1945. godine, Ocaki i Mijagi su takođe dali svoje živote u borbi protiv fašizma i militarizma. Iz čitave grupe jedino je preživio bračni par Maks i Ana Klausen, koji su bolesni i do kraja iscrpljeni izvučeni iz japanske tamnice 8. oktobra 1945. godine. Oboje su neko vrijeme živeli u Moskvi, a zatim u DR Nemačkoj. Zorge je posmrtno proglašen herojem Sovjetskog saveza.


Grob Zorgea na groblju Tama u Tokiju

Zasluge Zorgea, Vukelića, Mijagija i cele grupe "Ramzej"su od neprocenjivog značaja za pobedu protiv fašizma i militarizma. Njihov podvig ima svetsku dimenziju i predstavlja vrhunac hrabrosti, umeća i upornosti u borbi za uzvišene ideale slobode i humanosti.


Autor : Damir Beroš

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 3Ovo se svidja korisnicima: ho shi min, voja64, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Branko Vukelić - jugosloven, rođen u Osijeku 1904. Član marksističkog kluba u Zagrebu. Prvi put uhapšen 1922., zbog sudelovanja u demonstracijama povodom osude Alije Alijagića na smrt. 1931. proteran iz zemlje kao agitator progresivnih ideja. 1932. se povezuje sa kominternom. 1933. doputovao je kao dopisnik "Politike" i pariškog časopisa "VU" u Japan, gde počinje obaveštajne aktivnosti pod rukovodstvom Riharda Zorgea. Zadatak te grupe je bio da saznaje vojne planove Nemačke i Japana. Najaveći uspesi Zorgea i drugova su u tome što su saznali datum nemačkog napada na SSSR, kao i to da je Japan odustao od otvaranja fronta prema SSSR-u čime je omogućeno prebacivanje sovjetskih trupa sa japanske granice na Moskovski front.
Uhapšen od japanske policije 18. oktobra 1941 zajedno sa celom grupom Riharda Zorgea.
Umro u zatvoru "Abaširi". na krajnjem severu Japana, 13. januara 1945.

BIOGRAFIJA BRANKA VUKELIĆA
1904. godine, 15. augusta, rođen u Osijeku, kao prvi sin Milivoja, oficira i književnika, i Vilme Vukelić.
Od 1919. do 1923. godine, učio gimnaziju u Zagrebu. Pripadao marksističkom klubu u Zagrebu. Prvi put uhapšen 1922. godine, zbog sudelovanja u demonstracijama povodom osude Alije Alijagića na smrt.
1924. godine, studira arhitekturu u Brnu, ali se brzo vraća u zemlju.
1926. godine, odlazi s porodicom u Pariz, gde studira pravo i druži.se sa jugoslovenskim komunistima Alešom Beblerom, Veselinom Maslešom i drugima.
1931. godine, služi vojsku u zemlji, da bi, posle četiri meseca, bio iz nje proteran kao agitator progresivnih ideja.
1932. godine, povezuje se sa Kominternom.
1933. godine, doputovao je, kao dopisnik "Politike" i pariškog časopisa "VU"-a, u Japan, gde počinje obaveštajne aktivnosti pod rukovodstvom Riharda Zorgea. Zadatak te grupe je bio da saznaje vojne planove Nemačke i Japana. Najveći uspesi Zorgea i drugova su u tome što su saznali datum nemačkog napada na SSSR, kao i to da je Japan odustao od otvaranja fronta prema SSSR-u, čime je omogućeno prebacivanje sovjetskih trupa sa japanske granice na moskovski front.
1940. godine, 26. januara, oženio se sa Toshiko Yamasaki.
1941. godine, 22. marta, rođen sin Hiroshi-Lavoslav Yamasaki-Vukelić.
1941. godine, 18. oktobra, uhapšen od strane japanske
policije, istovremeno kada je otkrivena i uhapšena cela grupa Riharda Zorgea.
1943. godine, 28. septembra, osuđen na smrt.
1944. godine, 5. aprila, preinačena odluka i osuđen na doživotnu robiju i, kasnije, iz tokijskog zatvora prebačen u zatvor "Abashiri", na krajnjem severu Japana.
1945. godine, 13. januara, umro u zatvoru "Abashiri".
1965. godine, odlikovan u SSSR-u, "Ordenom otadžbinskog rata I reda". Istovremeno, Rihard Zorge je proglašen za Narodnog heroja SSSR-a, a jedini preživeli, Maks Klauzen, takođe je dobio visoko odlikovanje od vlade SSSR-a, kao i od vlade DDR.
Podatke dao sin Branka Vukelića Hiroshi-Lavoslav Yamasaki-Vukelić maja 1974.


Branko Vukelić, jugosloven, obaštajac u grupi Riharda Zorgea u Japanu 1933 g. sa ženom Jošike Jamasaki /Yoshike Yamasaki/.

izvor: Muzej istorije Jugoslavije

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Imas li bilo kakve podatke o radiostanici koja je radila za Zorgea? Konstrukcija, snaga, frekvencija na kojoj je radila i slicne tehnicke podatke? Gde je bila stanica sa kojom je radila Zorgeova stanica?