offline
- Dejan84
- Legendarni građanin
- Pridružio: 07 Nov 2009
- Poruke: 3114
|
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Strateški vakuum i novi vojni balans
U poslednjih dvadeset godina Irak je imao centralnu ulogu u regionalnom odnosu snaga, kao i u kreiranju konfliktne dinamike na Bliskom istoku. Vojne aktivnosti ove zemlje imale su odlučujući uticaj na dinamiku naoružavanja u regionu. Invazija na Iran 1980. godine prouzrokovala je razvoj kako konvencionalnog, tako i nekonvencionalnog naoružanja u ovoj zemlji. Deset godina kasnije, invazija na Kuvajt navela je Saudijsku Arabiju, ali i druge male zalivske zemlje da se dodatno naoružaju. Zatim, iračko učestvovanje u izraelsko-arapskim sukobima i balistički napadi na Izrael tokom prvog Zalivskog rata uticali su na izraelsku percepciju opasnosti, što je dodatno ubrzalo njegovo naoružavanje. Kao odgovor na to, izraelski susedi Sirija i Egipat pojačali su svoje programe naoružavanja. Uz izuzetak rata između Izraela i Libana, kao i uz izuzetak operacije u Sueckom kanalu 1956. godine, Irak je aktivno učestvovao u svim izraelsko-arapskim sukobima.[ii] Režim bivšeg iračkog predsednika Sadama Huseina takođe nikada nije skrivao činjenicu da je program oružja za masovno uništenje namenjen, između ostalog, borbi protiv Izraela. Osim toga, u eventualnom ratu i u koaliciji sa Jordanom, Irak je mogao naneti odlučujući udarac Izraelu, koristeći se strateškom slabošću ove države – Jordanskom dolinom. Budući da ne raspolaže ni neophodnom strateškom dubinom, a ni dovoljnim mobilizacionim kapacitetima, Izrael je morao razviti alternativnu strategiju. Ona je podrazumevala preduhitrujuće raspoređivanje masivne vojne sile u Jordanskoj dolini, koje bi vodilo odlučujućoj pobedi na neprijateljskoj teritoriji.[iii] Osnovni preduslov ove strategije bio je da izraelske vojne snage (IDF) kontrolišu dolinu. Odbijanje Izraela da se povuče sa ove teritorije, osvojene u šestodnevnom ratu 1967. godine, bilo je jedan od kamena spoticanja u izraelsko-palestinskim mirovnim pregovorima.
Nestanak Sadamovog režima i demontiranje jedne od najmoćnijih arapskih vojnih snaga nakon samo tri nedelje borbe ostavili su za sobom vakuum vojne moći. Takva situacija remeti kako stvarni odnos snaga regionalnih aktera, tako i njihovu percepciju[iv]. U zalivskom regionu, Iran postaje vojna sila bez premca. Njegovi jedini preostali rivali su Saudijska Arabija i u manjoj meri zalivske kraljevine. One su razvile značajne pomorske i vazduhoplovne kapacitete, ali su im kopnene trupe i dalje veoma skromne.[v] Rat je uticao i na izraelsko-arapski region, uklonivši najvećeg neprijatelja u prstenu zemalja neprijatelja Izraela. Iako je izraelsko-jordanski mirovni ugovor, potpisan 1994. godine, oslabio mogućnost otvaranja Istočnog fronta, operacija "Iraqi Freedom" je ovu opciju učinila potpuno nemogućom. Takav razvoj situacije stvara prostor Izraelu da promeni svoju strategiju masovnog raspoređivanja i smanji vojni budžet koji i te kako opterećuje ekonomiju ove zemlje.[vi] Nestanak iračke armije učinio je da izraelsko-arapski vojni balans konvencionalnog naoružanja uveliko postane izraelsko-sirijski balans.[vii] U kvantitativnom pogledu, odnos snaga je izjednačen, dok je u pogledu kvalitativnih kapaciteta, IDF u značajnoj prednosti. Zahvaljujući transformaciji izraelske vojske, revoluciji u vojnim poslovima, oružane snage ove zemlje su u ogromnoj prednosti u odnosu na sirijske oružane snage. Što se tiče odnosa snaga u nekonvencionalnom domenu, izraelsko-arapski vojni balans postao je uglavnom balans između Izraela i Irana. Balistički kapaciteti Irana, posebno njegove rakete Shahab 3, dometa 1300 km, kao i iranski vojni nuklearni program predstavljaju istinsku pretnju samom opstanku Izraela.[viii]
U percepciji vojnog balansa došlo je takođe do izvesnih promena. Prema iranskom viđenju, američka vojna kampanja u Iraku isključuje mogućnost da Iran postane objekat slične operacije u bliskoj budućnosti.[ix] Osim toga, Iran se nada da će sada uz pomoć svoje siitske manjine u Iraku moći da ostvaruje značajan uticaj na razvoj događaja u ovoj zemlji. Zatim, brza i odlučujuća pobeda američkih trupa istinski je šokirala sve arapske države. Od tada, one su svesne da ključ američkog uspeha leži u kvalitativnoj nadmoćnosti i da je Izrael jedina zemlja u regionu koja poseduje slične operativne i tehnološke kapacitete. Da bi parirale ovoj nadmoćnosti, arapske države i nedržavni akteri nastojaće da nastave napore u razvijanju asimetričnih odgovora koji obuhvataju oružja za masovno uništenje i konflikte niskog intenziteta, kao što su terorizam i gerilska borba. U tom pogledu veoma je simptomatično ponašanje Irana, koji je nedavno reorganizovao Revolucionarnu gardu i prilagodio je asimetričnom ratovanju. Takođe, Iran je nastavio da pruža podršku terorističkim grupama kao sto su Hezbolah, Hamas i Islamski džihad, koje ugrožavaju bezbednost Izraela. Konačno, Iran je ubrzao razvijanje oružja za masovno uništenje, a posebno razvijanje vojnog nuklearnog programa.[x] Nakon što su uočene implikacije koje je rat u Iraku imao po regionalni vojni balans, potrebno je analizirati nove strateške pozicije pojedinih zemalja suparnica Izraela.
|
, i ko je kriv? Izrel sto te ima u saci (ne tebe) ili rusija? A ovdje se povlaci teza rusija eto samo sto nije opet CCCP. Stalno nasjedate na istu fintu. 
