online
- Tandrčak
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 04 Okt 2025
- Poruke: 25
|
mercedesamg ::
Hoćeš reći da im se svi vojnici drogiraju?
Vojnik se dobro sakrio, ali su ga ipak pronašli.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Постоје извештаји о коришћењу психоактивних супстанци у ратним условима, што није ни ново, ни универзално, ни ограничено на једну страну, нити значи „сви“, „увек“ и „добровољно“.
То је разлика коју обично праве људи који пажљиво читају цео пасус, а не само реч која им боде очи.
Ако желимо да поједностављујемо до нивоа „сви“ и „никo“, можемо и то ,али онда то више није анализа, него парола.
@"Futog 74"
да искористим прилику и наставим са одговором,требало мало времена за одговор.Можда га не бих ни објавио ,али последња твоја објава просто "вапи" за истим.
Занимљиво је , колега, како сте кренули од „психологије“, а завршили на готово романтизованој представи „врхунског војника“, иако сами признајете да о тактици не знате ништа и да војску нисте служили. То није грех, али јесте ограничење које би ваљало имати у виду.
Украјински војник није ни генетски супериоран, ни психолошки мистично другачији од било ког другог регрута у рату. Он је, као и већина у историји ратова, производ комбинације присиле, пропаганде, страха, социјалног притиска и врло конкретних санкција ако се „предомисли“.
Патриотизам и наводни фанатизам се у оваквим "анализама" често истичу јер лепо звуче и добро служе за медијску употребу. У пракси, међутим, та „упорност“ се неретко додатно појачава постојањем запречних формација, односно казнених („шрафбат“) јединица, чија је улога да војнику јасно стави до знања да повлачење није психолошка дилема, већ дисциплински прекршај са врло опипљивим последицама. Такав систем не производи узвишени морал, већ страх, а страх уме да буде изузетно ефикасан мотиватор.
У тај контекст се уклапају и бројни извештаји и сведочења о коришћењу различитих психоактивних супстанци у ратним условима, са циљем смањења страха, замора и психолошке блокаде. То, наравно, није никаква новина нити украјински изум, такве праксе прате ратове већ деценијама. Али њихово постојање додатно руши романтичну слику „свесне и узвишене борбене мотивације“ и показује да се издржљивост на линији често постиже вештачким, а не моралним средствима.
Идеја да војник „нема интернет ни ТВ“ и да би се „украјинско друштво распало“ чим би људи видели право стање код куће, прилично је поједностављена. У савременим ратовима проблем није у недостатку информација, већ у њиховој строгој селекцији. Информација има на претек, али је дозвољен само један наратив. То, узгред, такво ограничење нета ,није никаква украјинска специфичност, већ стандардна пракса сваке државе у ратном стању.
Што се тиче „прашинара који с*ре у рову на кесу“, ту сте, занимљиво, најближе реалности, али са погрешним закључком. Управо тај прашинар не држи положај зато што је „врхунски војник“, већ зато што често нема реалан избор.
Он не ратује вођен великим идејама, већ свешћу о томе шта следи ако положај не задржи. То важи за Украјинце, Русе, Србе, Американце, без икаквог изузетка.
Зато бих рекао да овде не гледамо у неки нови, психолошки узвишени тип ратника, већ у врло стару и добро познату појаву: обичног човека самлевеног између државе, рата и пропаганде, коме се накнадно приписује херојска аура како би се цео систем оправдао. Све остало је лепо упаковано, али и даље остаје оно што јесте: маркетинг.
|
