Beograd i Beogradjani tokom okupacije - svedocanstvo Dragana Markovica

3

Beograd i Beogradjani tokom okupacije - svedocanstvo Dragana Markovica

offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037

Republikanac ::gorran ::Republikanac ::DJurdjija Cvetic, glumica koja je po svom opredeljenju protivnik komunista i potice iz antikomunisticke porodice. ?
Ovo sam napisao van knjige, iz jednog intervjua u kome je to navela, a sve povodom njene uloge u monodrami u kojoj glumi upravo Jelenu Cetkovic.
Koliko se ja sećam nekog njenog intervjua, rekla je da joj je otac bio prvoborac, posle golootočanin.
Ali to je samo moje sećanje, koje se pokazalo neppouzdanim...



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Napisano: 13 Feb 2014 14:52

gorran ::Republikanac ::gorran ::Republikanac ::DJurdjija Cvetic, glumica koja je po svom opredeljenju protivnik komunista i potice iz antikomunisticke porodice. ?
Ovo sam napisao van knjige, iz jednog intervjua u kome je to navela, a sve povodom njene uloge u monodrami u kojoj glumi upravo Jelenu Cetkovic.
Koliko se ja sećam nekog njenog intervjua, rekla je da joj je otac bio prvoborac, posle golootočanin.
Ali to je samo moje sećanje, koje se pokazalo neppouzdanim...

@Gorrane,
Secam se da je izjavila da su njeni bili predratni burzuji i da im je imovina oduzeta 1945. godine.

Dopuna: 13 Feb 2014 14:59

gorran ::
Ali to je samo moje sećanje, koje se pokazalo neppouzdanim...

Izgleda da nam je obojici secanje nepozdano!
Dakle jedno veliko izvinjenje tebi, ali i svima prisutnima na temi. Jelenu Cetkovic u toj monodrami Aleksandra Popovica nije glumila DJurdjija Cvetic, vec pokojna Ksenija Jovanovic. A evo i dela tog intervjua koji se odnosi na ono sto sam pomenuo:
"Kad vraćam film svoga života unatrag i pokušavam da kažem nešto što se ne zna o meni, onda mi padaju na pamet razni paradoksi u mom glumačkom životu, koji su manje ili više i dokumenti jednog vremena. Jedan od paradoksa, ne baš najveći, ali svakako značajan, je taj što sam igrala narodnog heroja Jelenu Ćetković. To je bio jedan, verovatno jedini loš tekst, pokojnog autora Ace Popovića. Ja sam se zapanjila kad sam na podeli pročitala svoje ime, jer sam i ideološki i politički bila izvan komunizma. Ne samo izvan, nego i duboko pogođena dolaskom partizana na vlast, jer su oni 1943. godine, streljali roditelje moje majke. Bez obzira na tu tragediju, ja sam uvek znala da je glumački hleb moj jedini hleb i da nemam prava na hoću-neću. Morala sam da prihvatim. Videla sam da je to loše pisan tekst. Da nije inspirativan. Da nemam za šta da se uhvatim. I onda sam krenula da tragam za Jelenom. U to vreme sam igrala kao gost Lauru u „Dundu Maroju“ na Dubrovačkim letnjim igrama pa sam iskoristila jednu pauzu između predstava da dođem u Beograd da bih potražila svedoke, koji su je poznavali. Prvo sam otišla u Istorijski muzej. Tamo sam ponešto saznala, ali najbitniji je bio moj razgovor sa majkom Jelene Ćetković. Tu je došlo do jedne fantastične spoznaje o tome šta je i kakva je ona bila: njena majka je u jednom trenutku iznela kutiju od cipela. U toj kutiji bile su složene stvari koje je Jelena Cetković u logoru na Banjici izrađivala. Bila je šnajderka po profesiji. Na primer, na jednom parčencetu platna izvezla je korpu sa cvećem i na njoj ispisala svoje ime, Jelena. Zatim mi je njena majka pokazala jednu lutkicu u crnogorskoj nošnji. Delovi na toj lutkici bili su delovi njene odeće. Iako ona nije mogla nabaviti adekvatan materijal, to je ipak bila prilično prepoznatljiva crnogorska nošnja. Crnogorski zubun bio je od delova njene spavaćice, a kosa na lutki deo njene kose. Mene je zapanjila činjenica da jedna mlada žena, koja je prošla kroz pakao mučenja, koju su tukli po tabanima tako da je na streljanje jedva otišla, imala snage i mira da veze u zatvoru. Pitala sam se koja je to snaga duha, koja može da pobedi fizičku patnju i kako snaga ideala moze da nadvisi stvarnost. Tu sada dolazimo do mene, do mog mentalnog sklopa. Ne znam od koga sam to nasledila, ali verovatno je moj život, moje najranije detinjstvo, odsustvo roditelja, formiralo moje poimanje života. Ne bih htela da budem patetična, ali rano sam shvatila da ovaj život nije bač najudobnija stvar na svetu. I da nije život isto što i poljem preći. Shvatila sam da je patnja, čeznja za nekim, vera u nešto, neodvojivi deo života i s tim sam se rano pomirila. U ličnosti Jelene Ćetković prepoznala sam tu veru i neverovatnu snagu ljudskog duha da prevaziđe, u ime svojih ideala, sve fizičke patnje. To nisu bili moji ideali, ali mene je susret sa njenom majkom preobrazio. I ja sam, takoreći, zgrabila ulogu. Sve sto sam saznala od nje pokušali smo da unesemo u predstavu. U poslednjem činu, ja sam stalno ležala na podu zatvora, uvijenih nogu u krpe, a dizala sam se u trenutku kad umirem. Metaforično."

Dopuna: 13 Feb 2014 15:39

Lazara Dozica otkrio je predratni clan KPJ, Janko Jankovic, koji se infiltrirao u redove Specijalne policije. Jedne noci tajno je "cesljao" arhivu Bozidara Becarevica i pronasao da najvrednije tajne komunista agentima izdaje neko ko se potpisuje sa "Sotir Sotirovic". Jednu od ceduljica sa potpisom "Sotir Sotirovic" Jankovic je predao sekretaru PK KPJ za Srbiju Blagoju Neskovicu. Neskovic je odmah posumnjao u Dozica, ali nije imao dokaza. Onda je otisao u tajnu stampariju CK KPJ u Beogradu, u kojoj se krila i arhiva. U toj arhivi nalazili su se i neki Dozicevi izvestaji. Neskoviceve sumnje su se obistinile. Dozic je "provaljen". Ali, Dozic je to saznao pre nego sto su mu se ilegalci osvetili i ubili ga. Prebegao je iz Beograda u Zemun i u NDH je ziveo sve do kraja Drugog svetskog rata. Ni sa kim se nije druzio, postao je izuzetno paranoican i ziveo je na ivici nervnog sloma. Posle rata partizani su ga streljali.
Jedan od najinteresantnijih likova u seriji "Otpisani", Paja Baksis, stvoren je po liku kelnera iz kafane "Ginic" koja se nalazila u blizini "Politike". Kelneru je bilo ime Karlo Lukac. Za vecinu gostiju kafane "Ginic", kao i za samog gazdu Karlo Lukac bio je miran i vredan covek. Medjutim, on je bio jedan od udarnika medju ilegalcima u gradu. U martu 1942. godine on je ubio sefa policijskog kvarta Dragoljuba Sterlica. Bezao je od policijske patrole, ali se kod Botanicke baste sudario sa drugom grupom nedicevaca koji su ga ranili. Bezeci od velike potere Karlo Lukac je iskrvario i umro od gubitka krvi. Nedicevci su zatim dugo mucili i na "Banjici" streljali njegovog rodjenog brata Vilmosa Lukaca.
Rad tajne stamparije CK KPJ jos od 1940. godine osmislio je i jedno vreme direktno vodio Svetozar Vukmanovic-Tempo. Ova stamparija nalazila se na Banjici i bila je u kuci Branka Maksimovica. Zakupac te kuce bio je formalno dr Milo Boskovic, lekar koji se skoro vratio iz Beca. Studirao je medicinu u Bolonji, Firenci i Becu, a prvi dani rata zatekli su ga na poslu u Bakterioloskom institutu. Da ne bio bio sumnjiv kao samac komsiluku, fiktivno je bio u braku sa jos jednom komunistkinjom, studentkinjom medicine Zagorkom Jovanovic. Bas kao i u seriji (epizoda "Stamparija") fiktivni bracni par imao je kucnu pomocnicu, LJubicu DJonovic. NJen brat Branko DJonovic i njegov nerazdvojni drug Slobodan Jovanovic obecali su Tempu da su sposobni da rade sve vreme u partijskoj stampariji i da ne izadju na Sunce sve dok traje rat.

Dopuna: 14 Feb 2014 13:01

Stampariju nisu otkrili Nemci, ali teski dani za nju nastupili su zbog sasvim drugog razloga. Dr Milo Boskovic, naime, nije bio u evidenciji predratnih komunista, ali je bio sumnjiv agentima Specijalne policije jer se na Bakterioloskom institutu nije pohvalno izrazavao o Nemcima. Bio je veoma rezervisan. Nije nikako odavao ni svoje simpatije prema oslobodilackom pokretu. Agenti Specijalne policije smatrali su da dr Boskovic sasvim sigurno nije komunista, ali su smatrali da je u pitanju mason ili anglofil. Dr Boskovic poceo je da se plasi odlaska na posao, pa je pocetkom 1942. godine prestao da odlazi. Gestapo mu je dva puta kucao na vrata. On se krio zajedno sa stamparima. Zagorka Jovanovic tvrdila je da je njen formalni suprug otputovao negde, da joj se vise ne javlja i da je toboz zabrinuta zbog toga. Isto je pricala i komsiluku. Jedno vreme u toj stampariji krio se i cuveni slikar DJordje Andrejevic-Kun.
Sama Specijalna policija nije mogla da veruje da komunisti imaju u posedu tako super modernu stampariju. Najpre je sumnjala da se takva stamparija nalazi negde na slobodnoj teritoriji u unutrasnjoj Srbiji, a da beogradski ilegalci dobijaju na nekoj lokaciji komunisticki propagandni materijal i sa puno entuzijazma ga distribuiraju po gradu. Zatim je ustanovljeno, s obzirom na aktuelnost stampanog sadrzaja da se stamparija nalazi u samom Beogradu.
Dr Boskovic je pocetkom jula 1942. godine, po naredjenju CK KPJ i pod laznim imenom "Vinko Tomasevic", napustio Beograd. Trebalo je da se prikljuci partizanskoj glavnini, koja se tada nalazila u Bosanskoj krajini. Putovao je preko NDH. Uhapsile su ga, medjutim, u Zagrebu ustase, odmah posle hapsenja vec pomenute dr Ivanke Muaacevic-Nikolis. Dr Boskovic je sproveden u "Jasenovac", gde je i streljan, krajem 1944. godine.
Zanimljivo je da se tek posle Drugog svetskog rata, i to tek deset godina kasnije, saznalo nesto vise o dr Boskovicu. Dotle se nije ni znalo da je kod njega drzana ilegalna partijska stamparija u Beogradu, a, takodje, partizani su imali informaciju da je streljan 1942. u Zagrebu. Ponosni Crnogorac iz okoline Kolasina svirepo je mucen od strane ustasa jos u Zagrebu. Izbili su mu sve prednje zube i bacali kroz prozor na beton. Tada su mu polomili jedno koleno. U "Jasenovcu" se, samoinicijativno, starao o ranjenim partizanima koje su ustase posle bitke na Sutjesci sproveli u taj zloglasni koncentracioni logor. Krajem 1944. godine pripremao je begstvo logorasa iz "Jasenovca". Covek za vezu bio je neki jevrejski veterinar. Taj veterinar, medjutim, provaljen je pre pokusaja begstva. On je strahovito mucen i ustasama je odao imena organizatora begstva. Pod tom optuzbom je streljan dr Boskovic. Maks Luburic je licno pistoljem pucao u njega. Prethodno je rekao dr Boskovicu:"E, doktore, tebe cu kao klasnog neprijatelja osobno streljati".

Dopuna: 15 Feb 2014 1:07

Koliko je KPJ bila staljinizovana i koliki je bio kult Josifa Staljina medju jugoslovenskim komunistima tokom Drugog svetskog rata mozda najbolje pokazuje cinjenica da su stampari ilegalne stamparije CK KPJ u Beogradu sa velikim entuzijazmom i posebnim udarnickim motivom pristupili stamanju Istorije SKP (b)-a. Ta Staljinova knjiga trebalo je da bude odstampana za cetiri ili pet meseci, ali dva stampara - ranije spomenuti Branko DJonovic i Slobodan Jovic - zavrsili su predvidjeni posao za dva meseca. Korice je uredio sam DJordje Andrejevic-Kun. Naravno, ovakva knjiga je specijalno posvecena 1. proleterskoj brigadi, koja je osnovana na sam Staljinov rodjendan, 21. decembra 1941. godine u Rudom. Meni je posebno interesantno sto se na posveti borci 1. proleterske brigade nazivaju najpre kao "najbolji sinovi" Sumadije, zatim Srbije i na kraju Jugoslavije.
Stamparija nije otkrivena na toj lokaciji, ali se u avgustu 1943. godine u tu kucu uselio Gestapo. Komunisti nisu uspeli da presele sav materijal iz kuce jer je vlasnicima dat izuzetno kratak rok (samo tri dana) da se isele. Nemci nikada nisu saznali da se na toj lokaciji dugo nalazila stamparija. Stamparija je preseljena u Krajinsku ulicu, gde su je agenti Specijalne policije otkrili krajem jula 1944. godine. Djonovic i Jovic, uvidevsi da se nalaze u bezizlaznoj situaciji, najpre su spalili svu arhivu, a onda ubili jedan drugog (bas kao i u epuzodi "Stamparija"). Vlasnici kuce u Krajinskoj ulici skoncali su na "Banjici" pocetkom septembra 1944. gdoine

Dopuna: 18 Feb 2014 0:37

Janko Lisjak-Puska bio je radnik iz Zemuna koji je dosao na celo MK KPJ za Beograd posle smrti Jelene Cetkovic. To je bio jedan mali covek silne volje. Sto bi nas narod rekao "stian, al' dinamitan"! Osnovna karakteristika Lisjakovog ilegalnog rada bila je jedna preterena nepoverljivost u ljude koja je u pojedinim trenucima prelazila u paranoju. Neke ljude, inace proverene ilegalce je sumnjicio. Ovo Lisjakovo ponasanje na najbolji koguci nacin pokazuje koliko su ceste provale i rad Specijalne policije i Gestapoa uticale na rad partijskog i skojevskog vrha u jugoslovenskom glavnom gradu.
Lisjakova velika nepoverljivost prema kadrovima zakazala je kada je to bilo najpotrebnije. Jednom je na ulici, sasvim slucajno, sreo predratnog ideoloskog saborca, koji je u to vreme radio u jednoj pekari. Dogovorio je da on snabdeva ilegalce hranom. Taj pekarski kalfa izdao je Lisjaka i on se ubrzo nasao u nedicevskogm zatvoru. Posle svirepog mucenja ubijen je.
Kada se govori radu Specijalne policije, valja uvek imati na umu da je njena pedantnost u radu i izuzetna kompetentnost za antikomunisticko delovanje, stecena u predratnom vremenu pod Obznanom, Nemcima bila od izuzetne koristi kada su umarsirali u Beograd. Agenti Specijalne policije bili su iskreni antikomunisti i predani sadisti koji su razvili citav niz metoda rada kojima su slamali komuniste. Nemci nisu skrivali simpatije prema njima ne zato sto su bili ljigavi i sto su im se odmah stavili na raspolaganje 1941. godine vec iz razloga sto su bili odani i sposobni za zadatke koje su obavljali. Cesto je Gestapo umeo da moli Bozidara Becarevica za pojedine zarobljenike, ali je on bio revnostan u radu,
Jedan od heroja serije "Otpisani" bio je Vlada Rus (u istoimenoj epizodi glumio ga je Misa Janketic). On je, zapravo, bio Srbin sa Vozdovca, a njegova veza sa Rusima bila je baba Ruskinja. Pre Drugog svetskog rata pripadao je izuzetno snaznom levicarskom delu akademske zajednice na Beogradskom univerzitetu. Levicar u dusi je ostao i u doba okupacije, ali su ga njeni prvi dani cesto dovodili u Dom ruskih emigranata (danasnji Ruski dom). Upao je nekako u kvislinski aparat preko Ruskog zastitnog korpusa, ali se nekako preko Bore Romica-"Studenta" povezao sa komunistima. Preko raznih veza uspeo je da dodje do samog vrha cetnickog pokreta i partizanima, a pogotovu PK KPJ za Srbiju i srpskim odredima bio je od izvanredne koristi.
@Sajkaca je spomenuo cuvenu cetnicku radio-stanicu usred Beograda, To je ono cuveno "opste mesto" Miloslava Samardzica, jako ugodno za "ostrenje ponosa" preostalih ravnogoraca u Srbiji. Ne jednu vec vise radio-stanica cetnicima je dopremio visoka licnost Abvera dr Erih Grote. (NJega u "Povratku "Otpisanih"", u epizodi "Agent" glumi Milan Puzic.) Dr Grote je cak mimo volje pojedinih nacista stupio u kontakt sa pripadnicima cetnickog pokreta u Beogradu u zimu 1942/1943. godine i dogovorio zajednicki obavestajni i kontraobavestajni rad protiv partizana. Cak se razmisljalo i o cetnickom obavestajnom centru u Solunu u slucaju saveznicke invazije u Grcku. Prva i najznacajnija radio-stanica koju je cetnicima dao dr Grote nalazila se u Kostolackoj ulici broj 33 u Beogradu. Kao telegrafista te radio-stanice radio je upravo Vlada Mirkovic. Skoro uvek PK KPJ za Srbiju je preko Vlade Mirkovica znao sve pre nego Nemci i cetnici.
Vlada Mirkovic se toliko penjao u cetnickoj hijerarhiji da je u jednom trenutku ocekivao i znacajnije zadatke od samog dr Grotea. Medjutim, pred kraj 1943. godine dr Grote je iznenada napustio Beograd i otisao u Atinu, gde mu se nalazio ratni centar. Vladu Mirkovica otkrili su i streljali nedicevci ubrzo zatim. U knjizi "Otpisani nije navedena nikakva veza izmedju odlaska dr Grotea iz Beograda i policijskog hvatanja Vlade Mirkovica.

Dopuna: 19 Feb 2014 13:37

Taman posto se KPJ konsolidovala u gradu, reseno je da bude formiran novi MK KPJ za Beograd. Tada se racunalo da u gradu ima oko 100 komunista i na desetine propartizanski organizovanih rodoljuba koji su na razne nacine pomagali NOP. U vrh MK KPJ za Beograd premestena je Vera Miletic, koja je u grad dosla iz pozarevackog kraja i bila je majka kasnije predsednice JUL-a prof.dr Mire Markovic. Vera Miletic ubrzo je pala u ruke Specijalnoj policiji. Lazar Dozic je, naime, dostavio Bozidaru Becarevicu podatke da iz jedne kuce u Krajinskoj ulici u Beogradu ilegalke non-stop iznose kofere i posumnjao je da se tu nalazi vec pominjana i dobro cuvana stamparija CK KPJ. Stan Olivere i Miroslava Parezanovica agenti su dobro pretresali. Na kraju su osrafili pod i u sklonistu nasli Veru Miletic. Uhapseni su svo troje. Neki dan kasnije u toj kuci je uhapsen i clan PK KPJ za Srbiju Vasilije Buha. Agenti su cekali nekoliko dana u praznoj kuci ocekujuci da pohaspe jos neke istaknute komuniste i tako im je Buha pao u ruke. Posle dugih mucenja u Specijalnoj policiji Buha i Vera Miletic odali su dosta tajni agentima. Tako je novi MK KPJ za Beograd prakticno propao pre pocetka bilo kakvog ozbiljnijeg rada. Becarevic i drustvo tih dana opsesivno su tragali za Petrom Stambolicem, koji se pokazao kao veoma dragocen NOP-u u Beogradu.
Odluke II zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra 1943. godine obnarodovane su Beogradjanima putem proglasa koji su zajednickim snagama sastavili Marko Ristic i Stambolic. Inace, isti taj Ristic, poznati knjizevni kriticar i nadrealista, docniji ambasador Jugoslavije u Parizu, bio je unuk cuvenog liberala Jovana Ristica, jednog od najvecih srpskih politicara svih vremena i najznacajnijih nasih licnosti XIX veka. Interesantno je da od celog Predsednistva AVNOJ-a Stambolic jedino nije znao ko je Edvard Kardelj. U istocnoj Bosni se ranije sreo sa njim, ali tada mu se Kardelj predstavio samo sa "drug Bevc". Kada je naisao na Kardeljevo ime u Predsednistvu AVNOJ-a Stambolic je dopisao "hriscanski socijalist".
U martu 1944. godine Stambolic je napustio Beograd i otisao u juznu Srbiju, tada najjace srpsko ustanicko zariste.
Rekao sam da necu ucestvovati na temi o marsalu Josipu Brozu-Titu jer je ona od loseg moderatora nakrivo postavljena, a, sto bi rekao veliki srpski pravnik Valtazar Bogisic, "sto se grbo rodi vrijeme ne ispravi". Ali, evo na sta sam simpaticno naisao o Titu u knjizi "Otpisani" Dragana Markovica. Prvi podaci o Titu dolaze iz avgusta 1941. godine i oni su skoro sasvim netacni. Gestapo je referisao u Berlin da se radi o nekom graficaru, obucenom za ilegalni partijski rad u specijalnim centrima u SSSR-u pre Drugog svetskog rata. Tito, po tim podacima, ima crnu kosu i brkove, a zapazeno je da se elegantno oblaci. Ako su u ovom izvestaju Nemci i nesto "uboli", u sledecem major Hajnrih, stacioniran u istocnoj Bosni nije apsolutno nista pogodio. On se sa partizanima blize upoznao pocetkom 1942. godine, kada je njihova glavnina prodrla iz Srbije u istocnu Bosnu. Major Hajnrih je izneo podatak da je na celu partizana neki Tito, koji je profesor iz Skoplja?!? Sasvim tacne podatke u prolece 1942. godine o Titu Nemcima je izneo major Jezdimir Dangic, koji je bio saradnik Gestapoa. Prema recima majora Dangica, Tito je bio metalski radnik koga svi jugoslovenski komunisti slepo slusaju! Nosi neko lovacko odelo, mnogo voli crnu kafu, hoda blago pogureno. Parizani ga zovu jos i "Stari". Izgleda da Nemci nisu bas nesto narocito verovali sasvim tacnim podacima koje su dobili od majora Dangica. U oktobru 1942. godine sef Specijalne policije Ilija Paranos referisao je Gestapou o svojim saznanjima o Titu. Napisao je da je Tito, verovatno, po nacionalnosti Slovenac (ili Ceh), da je, verovatno intelektualac, da odlicno poznaje vojno-politicku situaciju u Srbiji, ali da je Beograd za njega velika nepoznanica. Paranos navodi da je Tito ucestvovao u gradjanskom ratu u Spaniji i da je tu stekao ratno iskustvo. Gestapo je, medjutim, dugo sumnjao da je Josip Broz, zapravo, Tito. Nemci nisu ocekivali da je na celu jugoslovenskog pokreta otpora tako prozaicni lik. U vrhu Gestapoa u Berlinu smatrali su da je teza o jedinstvu lika Josipa Broza i Tita namerno poturena iz NOP-a agentima Specijalne policije i gestapovcima na terenu. Vrh Gestapoa smatrao je, pak, da je u pitanju neki sovjetski drzavljanin koga je III Internacionala instalirala u Jugoslaviju u toku samog rata ili neposredno uoci fasisticke agresije na nasu zemlju. Gestapovci koji su radili na terenu u okupiranim delovima SSSR-a pojacavali su uverenje u opravdanost ove teze. Na jugoslovenskom terenu gestapovski centri za prikupljanje i obradu podataka o Titu bili su u: Beogradu, na Bledu, u Mariboru i Zagrebu. U toku 1943. godine iz tih centara, a najvise iz Zagreba, dolazilo je sve vise informacija koje su potkrepljivale tezu da su Josip Broz i Tito jedna te ista osoba. U sedistu Gestapoa u Berlinu nastala je groznicava zurba da se to dokaze. Himler je septembra 1944. godine rekao da ga izludjuje upornost marsala Tita, ali da joj se, u isto vreme, istinski divi. Za marsala Tita rekao je da je to cvrst i vest covek koji je sasvim zasluzio cin marsala. Spominjao je Himler grdna opkoljavanja snaga marsala Tita, ali je napominjao da su one uvek uspevale da se iz toga izvuku. Kao najvecu podvalu marsala Tita, Himler je napominjao imenovanje jedinica u rangu bataljona za brigade. Te brigade zadavale su mnogo muka Nemcima. Cesto su ih Nemci, po Himleru, razbijali, ali marsal Tito ih je uvek nanovo izgradjivao. Na kraju je rekao da bi voleo da na nemackoj strani vidi "tuce Tita". Da li ce se ovakva karakteristika marsala Tita od strane njegovog neprijatelja ikada naci zabelezena kod @Sajkace ili Miloslava Samardzica?



offline
  • Pridružio: 16 Maj 2009
  • Poruke: 157

Citat:Spominjao je Himler grdna opkoljavanja snaga marsala Tita, ali je napominjao da su one uvek uspevale da se iz toga izvuku. Kao najvecu podvalu marsala Tita, Himler je napominjao imenovanje jedinica u rangu bataljona za brigade. Te brigade zadavale su mnogo muka Nemcima. Cesto su ih Nemci, po Himleru, razbijali, ali marsal Tito ih je uvek nanovo izgradjivao. Na kraju je rekao da bi voleo da na nemackoj strani vidi "tuce Tita".

Pozdrav,

za razliku od onog "jetijevskog" pominjanja Draže Mihailovića od strane Hitlera u jednom novogodišnjem obraćanju (svi tvrde da postoji, ali ga niko nikad nije vidio), Himmlerov govor od 21. septembra 1944. u Jägerhöhe je svima dostupan na

archive.org/details/HeinrichHimmler-SpeechFrom21.09.1944.

Za dio o Titu fastforvardovati na 28:10.

K.

P.S. Meni je u streaming opciji zvuk bio slab, pa savjetujem skidanje fajla.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Napisano: 19 Feb 2014 14:51

[quote="Koca Popovic"
Pozdrav,
za razliku od onog "jetijevskog" pominjanja Draže Mihailovića od strane Hitlera u jednom novogodišnjem obraćanju (svi tvrde da postoji, ali ga niko nikad nije vidio), Himmlerov govor od 21. septembra 1944. u Jägerhöhe je svima dostupan na
https://archive.org/details/HeinrichHimmler-SpeechFrom21.09.1944.[/quote]
Pozdrav i tebi, druze Koco!
Da, u pitanju je upravo taj govor Himlera u Jegerhehu. Sto se tice cetnika, koliko mogu da primetim, kako je rat odmicao, Nemci u svojim poverljivim izvestajima iz Jugoslavije njih spominju ili na snage na koje racunaju na svojoj strani, prvenstveno u momentima kada je Crvena armija bila sve blize nasoj zemlji, ili ih ne spominju uopste posto nisu bili nikakav znacajan faktor antifasistickog otpora kod nas!

Dopuna: 20 Feb 2014 14:03

Inace, Vera Miletic je streljana zajedno sa jos 13 zena, logorasica sa "Banjice" u septembru 1944. godine, u sklopu nemacko-nedicevskog plana o likvidaciji logora neposredno pred oslobodjenje Beograda. Posle Drugog svetskog rata mnogi komunisti su se ostrvili na Veru Miletic i njeno drzanje pred agentima Specijalne policije i Gestapoom. Medju tim ljudima bio je i Aleksandar Rankovic.
Jedna grupa zena 11. septembra 1944. godine napala je u hodniku logora sadistickog folksdojcera Krigera. (O sadisti Krigeru mislim da ste mogli po novinama poslednjih godina procitati mnogo toga, a i Stevo Zigon ga je briljantno odigrao, tako da ne bih sada sirio pricu o njemu). Dakle, neke logorasice su napale tada Krigera na hodniku, oborile ga i tukle sve vreme. Bio je gotovo u samrtnom ropcu kada su reagovali agenti Specijalne policije i spasli ga. Posto nisu mogli da pucaju strahujuci da ne ubiju samog Krigera, oni su se sa golorukim logorasicama obracunali nozevima. Izbodene su izdahnule na podu tri logorasice. Jos jednu su nedicevci ubili udarcem gvozdene poluge u glavu. Ipak, jedna logorasica je iskoristila guzvu i spasila se sigurne smrti s obzirom da je bila u grupi koju su toga dana planirali da streljaju. Ipak, njena sreca nije trajala dugo. Zapravo, trrajala je samo jednu noc. U sobi gde su je primile druge logorasice, smestili su i dve kriminalke koje su odmah sutradan nedicevcima prijavile zenu koja se spasla streljanja. (Toliko o onome sto se forsira u nekim procetnickim krugovima da su kriminalci rado prilazili komunistima.) Na kratko spasena logorasica streljana je istog dana na "Banjici". A dan ranije jedna druga logorasica porodila se na "Banjici"!
Tragove streljanja Nemci su pokusali da zatru spaljivanjem leseva. Taj posao radili su i sami logorasi. Ko je odbijao da se povinuje tome, bio bi i sam streljan. Prema svedocenju jednog odbeglog logorasa u "Jajincima" je zapaljeno oko 70.000 leseva!
Sa, Svetozar Vujkovic priznao je na sudjenju 1949. godine u Beogradu da je izdao naloge da se streljaju tri porodilje sa decom. Kasnije je, pak, tvrdio da su od najmladjih banjickih logorasa streljana samo jevrejska deca. Prema Vujkovicevim recima o tome ko ce biti streljan od banjickih logorasa u najvecem broju slucajeva odlucivao je Gestapo. Za one ostale odlucivao je Dragi Jovanovic u konsultacijama sa Specijalnom policijom. Nove komunisticke vlasti su nakon Drugog svetskog rata procenile da je od ljudi koji su prosli kroz "Banjicu" streljano njih oko 10.000.
Za one slucajeve za koje su nedicevci procenjivali da su "blazi" ili se jos mogu "popraviti" i "prevaspitati" u duhu ideje o "novom svetskom poretku" u cijoj izgradnji ucestvuje i Srbija, kako se zanosio general Milan Nedic, kvislinska uprava osnovala je "Zavod za prinudno vaspitanje omladine" (tako su oni nazvali tu ustanovu) u Smederevskoj Palanci. Ovde su odvodjeni najvise skojevci i tretman je bio daleko blazi nego na "Banjici" ili "Starom Sajmistu". Za nesto vise od dve godine (od avgusta 1942. do oktobra 1944. godine) kroz ustanovu u Smederevskoj Palanci proslo je oko 1.300 omladinaca i omladinki. Ovde je znatno veca paznja posvecena indoktrinaciji nego batinanju i unistavanju omladine. Medju predavacima koji su govorili mahom protiv marksizma i u duhu nacistickih ideja isticali su se Dimitrije LJotic i Dragoslav Najdanovic. Ovaj potonji se, inace, zanosio da konstituise pravac srpske nacisticke knjizevnosti. Osnovne ideje tog pravca Najdanovic je uspeo da formulise, ali knjizevnika srpskog nacizma - nije bilo! (O ovome poslednjem sto sam napisao nema u knjizi Dragana Markovica "Otpisani", ali ima u fenomenalnoj analizi srpskog nacionalizma Filozofija palanke Radomira Konstantinovica.) Poslednji pokusaj prevaspitanja u logoru u Smederevskoj Palanci desio se u leto 1944. godine, kada su nedicevske vlasti tada pustile cetnike u logor, da zastrase omladinu.
Prvo saveznicko bombardovanje Beograda dogodilo se 16. aprila 1944. godine. Saveznici su ubili oko 200 Nemaca, ali i preko 1.100 Beogradjana. Nemacka i kvislinska struktura vlasti u Beogradu nije znacajnije onemogucena da vrsi svoje zadatke. Jedini efekat bio je psiholoski i kratkotrajan. Na momente je zavladala panika. Vlada generala Nedica izbegla je na Avalu. Drugi put Saveznici su bombardovali Beograd 20. aprila. Najznacajnija posledica tog bombardovanja nije bila smrt jos dosta civila u gradu vec novi talas straha i jos jaca glad posto se seljaci nisu vise usudjivali da dolaze i prodaju robu u gradu koji je ponovo tesko stradao od udara avijacije. Sledili su novi talasi bombardovanja: 18. maja, 6. juna, pocetkom jula i, najzad, 3. septembra. Da ovde napomenem da je Ivo Andric napisao o ovome zabelesku pod nazivom "Razaranja". I on je zalio nad sudbinom toliko puta razorenog Beograda!
U leto 1944. godine Beograd je bio sve blizi frontu tj. front je bio sve blizi Beogradu. Crvena armija prodirala je sa istoka ka Jugoslaviji. Jake partizanske snage prodirale su preko Drine u Srbiju. Nemci su osecali da je njihova vlast u Beogradu sve izlozenija opasnosti. Zato su poceli da grade i umnozavaju lanac bunkera.
Partizani su se pripremali za oslobodjenje grada. Pocetkom septembra 1944. godine uputili su aktiviste KPJ u grad da ilegalno organizuju borbene grupe za ucesce u bitci za oslobodjenje jugoslovenske prestonice, ali i da se pripreme za preuzimanje vlasti u Beogradu nakon dugo cekanog oslobodjenja. Ovu grupu poslao je OK KPJ za Beograd, a u isto vreme je stab 1. proleterskog korpusa, tada najblize jake partizanske formacije gradu poslao majora Milosa Vuckovica sa radio-stanicom u nas glavni grad. Zadatak majora Vuckovica bio je da prikupi informacije o borbenom stanju neprijatelja, da izvestava stab 1. proleterskog korpusa o raspolozenju gradjana i da se informise o svemu bitnom za predstojecu opseznu Beogradsku operaciju Crvene armije i NOVJ.
Napomena za @Sajkacu: vidis li da su i partizani imali svoju radio-stanicu u Beogradu i da nije bas tako kako vi mastate da je bilo?
Prica o majoru Vuckovicu veoma je slicna prici iz, po meni najbolje epizode "Povratka "Otpisanih"". Partizanska jedinica uspela je da presretne automobil u kome je bio zamenik ministra socijalne politike i narodnog zdravlja u Vladi generala Nedica, dr DJonic. Automobil je bio izuzetno dragocen. Bio je to crni "mercedes" koju su vozili samo Nemci i najvisi predstavnici nedicevske vlasti. Sa jos tri osobe major Vuckovic usao je u Beograd upravo tim "mercedesom", a Nemcima je na trosarini rekao da zuri na sednicu Vlade generala Nedica, pa su ga propustili izuzetno brzo. Major Vuckovic je, inace, pre Drugog svetskog rata bio muzicar u Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci.
Komunisti koji su dosli u Beograd iz partizanskih jedinica u pozno leto i ranu jesen 1944. godine zatekli su vec samoincijativno okupljene gradjane koji su se pripremali za cas oslobodjenja. NJihovi zadaci bili su, pre svega, cuvanje objeakat od miniranja. Ocekivalo se, naime, da Nemci neposredno pre napustanja grada dignu u vazduh najznacajniji deo ekonomske infrastrukture grada. Osim toga, formiran je Inicijativni odbor Narodnog fronta (u epizodi "Moljac", u "Povratku "Otpisanih"" ima nesto o tome). NJegov osnovni zadatak bio je formiranje ilegalnih bolnica koje su se pokazale kao dragocene u teskim borbama za oslobodjenje grada.

Dopuna: 21 Feb 2014 13:55

Cetnici su racunali da u jesen 1944. godine u samom Beograd imaju 5119 pristalica od cega bi, u slucaju da cetnici ucestvuju u borbama za oslobodjenje Beograda pod oruzjem moglo da se nadje 3.398. Medjutim, mnogo slikovitije o stanju cetnickog pokreta u gradu od te brojnosti kazuju izvestaji koje su slali u stab generala Draze Mihailovica. U tim izvestajima se kaze da je cetnicki moral na veoma niskom nivou i da se ubistva bez presude, pljacke i koketiranje sa Nemcima bez ikakvog stida ne daju zabasuriti nikakvom propagandom. "Crne trojke" radile su svoj krvavi posao i u samom gradu. Trojicu cetnika koji su zaklali jednog vozdovackog komunistu sa zenom odlikovao je i unapredio 6. marta 1944. godine sam general Draza. Autor knjige Dragan Markovic zakljucuje da je cetnicki teror u Beogradu jacao kao posledica razularenosti citavog njihovog pokreta, blizine Crvene armije i prodora jakih partizanskih jedinica iz Bosne i Hercegovine u Srbiju.
Jedan od poslednjih nemackih pokusaja da uniste ilegalni komunisticki pokret u glavnom gradu Jugoslavije predstavljalo je formiranje tzv. "bunker celije". To drustvo okupilo se i pocelo da radi u februaru 1944. godine. Cilj je bio da se javno prikazu kao ilegalni centar i da tako zavrbuju sto vise iskrenih ilegalaca na svoju stranu. Na celu "bunker celije" bio je nekadasnji ilegalac Milorad Ilic, koji je tajno radio za nedicevce. Ilic je iskrene komuniste odavao Gestapou, a svoje ljude slao je u sremske i sumadijske odrede kako bi se sto dublje infiltrirali u partizansku organizaciju. Interesantno je da je najvise poverenja u Ilicevu grupu imao Gestapo. Specijalna policija i cetnici smatrali su da je stari komunista Ilic nekako prevario Nemce. Kada su Nemci obezbedili prelazak od oko 30 ljudi na celu sa Ilicem u partizanski odred u Banatu, jedan cetnik se prikrao i ubio Ilica. NJegova grupa prestala je da postoji kao grupa, ali su Nemci itekako koristili pojedine clanove te grupe individualno. Poslednji clan te grupe otkriven je u Beogradu tek 1947. godine!
General Milan Nedic pokusao je krajem jula i pocetkom avgusta 1944. godine da mobilise srpsku omladinu da ratuje protiv partizana. Ovaj pokusaj mobilizacije Srba na strani sila Nemaca, prema priznanju samih pripadnika marionetskog rezima, doziveo je totalni krah! Srbi nisu zeleli da ratuju na strani Nemaca i nikakva patetika generala Nedica tu nije pomagala!
Ni cetnici nisu sedeli skrstenih ruku pred Crvenom armijom koja je nezadrzivo napredovala ka Jugoslaviji i priblizavala se Beogradu kao velikom cilju. U samom gradu cetnicka organizacija osnovala je neki odbor koji je trebao da preuzme vlast u gradu posto jedinice Crvene armije udju u njega.
Cetnici su, izgleda, jos racunali na zasluge iz 1941. godine i trazili neki izlaz koji vodi do pobednicke strane preko Sovjete. Takvog izlaza za generala Nedica i Dimitrija LJotica, otvorene saradnike okupatora nije bilo. Oni su imali jedan jedini plan - begstvo iz Beograda na sigurniju lokaciju. Tacno u ponoc 3. septembra 1944. godine general Nedic je odrzao groznicavu sednicu Vlade. Bila je to, ujedno, i njena poslednja sednica u Beogradu. Nedicevci ni ovoga puta nisu imali nista da odlucuju. Oni su morali da slusaju. A jos pre sednice Vlade generalu Nedicu je saopsteno da se pakuje jer funkcije njegove vlasti na teritorije Srbije prestaju s obzirom da je nemacka komanda odlucila da se pripremi za borbu u Srbiji. To je znacilo da su Nemci ponovo, kao i 1941. godine, preuzeli sve konce vlasti. Nemci su organizovali i evakuaciju srpskog kvislinskog aparata, a na generalu Nedicu bilo je samo da se pobrine oko redosleda i rasporeda konvoja. Medju prvima koji su pobegli iz Beograda bili su nedicevski ideolog Miroslav Spalajkovic i Aleksandar Cincar-Markovic. Oni su evakuisani najpre u Bec, a zatim u Semering. Specijalna policija prebacena je u Nemacku 1. oktobra 1944. godine. S obzirom da su jedinice NOVJ znacajno ugrozavale saobracaj u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, evakuacija agenata Specijalne policije isla je preko Madjarske. Samo tri dana kasnije, 4. oktobra 1944. godine iz Beograda su otisli i general Nedic i LJotic. A poslednji je otisao Dragi Jovanovic, 5. oktobra 1944. godine. Centar srpske emigracije bio je Kicbil. Vlada je odrzala jednu sednicu u Becu i vise u Kicbilu. Spalajkovic je imao energiju i volju da jos masta o velikoj nemackoj pobedi u Drugom svetskom ratu i da zamislja mesto Srbije u "novom svetskom poretku" Interesantno je da se 1944. i 1945. godine u Semeringu pojavljuje Milan Acimovic kao zastupnik cetnickog pokreta pred Nemcima. Svo ovo sarenoliko drustvo trazilo je sebi spas na kraju rata na vise razlicitih strana.
Inicijativni odbor Narodnog fronta u Beogradu formiran je u danasnjoj zgradi SANU pocetkom oktobra 1944. godine. Ilegalci su bili organizovani kao obavestajna sluzba partizanske glavnine. Takodje, oni su spasavali objekte infrastrukture od nemackog miniranja. Jedan vid diverzija je obrtanje i iskretanja saobracajnih znakova nemackim trupama koje su time dovodjene u zabunu. Koliko je i pre bitaka za oslobodjenje grada bilo zestokih obracuna ilegalaca sa Nemcima mozda najbolje pokazuje podatak da je jedna rejonska grupa ilegalaca desetkovana. Od njih 47, oslobodjenje je docekalo samo sest ilegalaca iz te grupe.
U borbi za spasavanje vodovoda u Belim Vodama ilegalcima su se pridruzili i radnici, ali i jedan mlad nemacki vojnik koji ih je prepoznao na Slaviji i predao im se. I za spasavanje Glavne telefonske centrale u Palmoticevoj ulici beogradski ilegalci su nasli saradnike. Ovoga puta to je bio jedan nedicevski oficir i jedan nemacki podoficir.
Svi sposobni ilegalci i mnogo rodljuba ucestvovali su grandioznoj Beogradskoj operaciji, koja je vodjena od 14. do 20. oktobra 1944. godine. Nadam se da vam je dovoljno poznata sudbina mosta na Savi i njegovog spasioca, Mihaila Zarica, ucitelja iz Kosjerica i srpskog inzenjerca iz Prvog svetskog rata. Ova casna starina zivela je u Karadjordjevoj ulici i nije dao Nemcima da ostave Beograd bez mosta!
Sa koliko su elana partizani jurisali na svaku tacku nemackih polozaja u Beogradu mozda najbolje govore depese generala Peke Dapcevica, slavom ovencanog oslobodioca Beograda, marsalu Josipu Broz-Titu. General Dapcevic se opisujuci teske borbe oko "Glavnjace" setio da su tu muceni i ubijani mnogi njegovi drugovi, a kada se dotakao borbi na Kalemegdanu, opisivao je zaplenjene neprijateljske topove kraj slavnih srpskih topova Karadjordjevih ustanika iz Prvog srpskog ustanka!
A Beograd, Beograd je dugo zeljenu i tesko izvojevanu slobodu docekao 20. oktobra 1944. godine! Taj izvanredan dogadjaju u nasoj istoriji proslavljen je na ulicama prestonice Jugoslavije jos istog dana popodne, dok je u Moskvi ispaljen pocasni plotun iz artiljerijskih orudja. Cak 324 sovjetska topa pucala su po 24 puta u cast oslobodjenja bratskog Beograda!

Dopuna: 24 Feb 2014 13:43

Sada malo zavrsnih zavrsnih tirada.
Oslobodjenje Beograda 20. oktobra 1944. godine nije bio kraj obracuna nove komunisticke vlasti sa svojim protivnicima. Ni oni nisu sedeli skrstenih ruku. Nedicevci i ljoticevci stalo su nametali u emgiraciji Nemcima kombinacije za upad njihovih ljudi koji bio, kao diverzanti i komandosi, vrsili sabotaze i time destabilizovali jugoslovensku vlast u gradu.
General Draza Mihailovic bio je daleko konkretniji od nedicevaca i ljoticevaca. On je planirao da ubaci grupu od 32 specijalno obucena komandosa u Beograd. Ova grupa trebalo je da vrsi diverzije u gradu. Grupa je prosla obuku u Modrici. Do Beograda se, medjutim, nije probila kompletna posto su neke komandose oznasi zarobili, neke pobili, neki su se sami ubili da ne bi pali u ruke partizanima, neki su pobegli, neki su oboleli, a neke je komandant te grupe, po ovlascenju generala Mihailovica cetnicki komandant Beograda Aleksandar Mihajlovic, ostavio kao diverzante u Sumadiji. Ove sumadijske diverzante lokalna OZNA je odmah uhvatila. Ako sam dobro prebrojao, prema pismu koje je sam Mihajlovic uputio generalu Mihailovicu, u Beograd su se iz cele grupe probili on i jos 16 njegovih komandosa. Dakle, tek nesto vise od pola. Oni su usli u Beograd 12. marta 1945. godine i OZNA im je stalno bila za petama. Mihajlovic je shvatio da su uslovi rada u Beogradu veoma otezani. Za razliku od komunistickih ilegalaca u doba okupacije, cetnicki komandosi nisu imali podrsku naroda u periodu posle oslobodjenja grada. Zato je Mihajlovic samo slao izvestaje u stab generala Mihailovica i nije radio prakticno nista od zacrtanog plana. NJegova glavna opsesija tad abilo je begstvo iz Jugoslavije. On je imao veliku kolicinu zlata koje se dokopao u pljacki iz trezora Narodne banke Jugoslavije oktobra 1944. godine (U epizodi "Zlato" u seriji "Povratak "Otpisanih"" vidi se kako Nemci odnose zlatne poluge i vredne umetnine iz trezora jugoslovenske banke u Beogradu, ali nigde u toj epizodi nema ni traga od cetnika!). Mihajlovic je, dakle, racunao da se pomocu tog zlata docepa granice i pobegne. Priliku je docekao 30. aprila 1945. godine. Tada je isao automobilom kao aerodromu u Zemunu. Prema zamisljenom planu on je trebalo da bezi za Rim. OZNA je, medjutim, doznala o tom planu i postavila je zasedu njegovom automobilu. U pokusaju begstva oznasi su ranili Mihajlovica u predelu grudi. Ocekivalo se da je smrtno pogodjen posto se stropostao. Medjutim, pribrao se i smrtno ranio majora DJuru Boskovica. Sakrio se u obliznjem vrbaku iz koga nije uspeo da pobegne. Sutradan ga je jedan partizan izresetao rafalom.
Bozidar Becarevic uspeo je, najzad, da ubedi Nemce da ce njegovi ljudi biti od koristi u destabilizaciji komunistickog rezima iza linija fronta. U Becu je nekoliko ljoticevskih grupa proslo specijalne kurseve obuke kod Nemaca. One su ubacene u Beograd, ali bez ikakvog uspeha su delovale i sve su likvidirane. Mejdu onima koje su partizani likvidirali nalazio se i komandant jedne od ljtoticevskih grupa Branko Gasparevic-Gara. Ovaj ljoticevac bio je prototip za lik surovog majora Gaspara, cetnickog profesionalca iz epizode "Povratak" u seriji "Povratak "Otpisanih"".
Knjiga se zavrsava opisom sudbine generala Milana Nedica. Jugoslovenskim istraznim organima posebno su bili bitni detalji posete generala Nedica Hilteru u jesen 1943. godine. To je ona poseta prilikom koje se general Nedic toliko ponizno poklonio Hitleru da je Hitler svojim saradnicima kasnije nasiroko pricao o "slovenskoj poniznosti". General Nedic je od Hitlera planirao da trazi: kraj bugarske okupacije u Srbiji, pripajanje Srema i Sandzaka "Nedicevoj Srbiji" i porast uloge i brojnosti kvislinskog aparata.
Ovim bih zavrsio svoj prikaz knjige Dragana Markovica "Otpisani".

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11079

Republikanac :: Oslobodjenje Beograda 20. oktobra 1944. godine nije bio kraj obracuna nove komunisticke vlasti sa svojim protivnicima. Ni oni nisu sedeli skrstenih ruku. Nedicevci i ljoticevci stalo su nametali u emgiraciji Nemcima kombinacije za upad njihovih ljudi koji bio, kao diverzanti i komandosi, vrsili sabotaze i time destabilizovali jugoslovensku vlast u gradu.
Један од метода убацивања диверзантских група на ослобођену територију је био авионима, односно падобранима. Занимљиво је да су за превоз ових група кориштени заробљени савезнички бомбардери из KG200, а надлежност над операцијом је имао Гестапо.
http://en.wikipedia.org/wiki/Kampfgeschwader_200

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

vathra ::Republikanac :: Oslobodjenje Beograda 20. oktobra 1944. godine nije bio kraj obracuna nove komunisticke vlasti sa svojim protivnicima. Ni oni nisu sedeli skrstenih ruku. Nedicevci i ljoticevci stalo su nametali u emgiraciji Nemcima kombinacije za upad njihovih ljudi koji bio, kao diverzanti i komandosi, vrsili sabotaze i time destabilizovali jugoslovensku vlast u gradu.
Један од метода убацивања диверзантских група на ослобођену територију је био авионима, односно падобранима. Занимљиво је да су за превоз ових група кориштени заробљени савезнички бомбардери из KG200, а надлежност над операцијом је имао Гестапо.
http://en.wikipedia.org/wiki/Kampfgeschwader_200

@Vathra,
U knjizi pise da ove diverzantske grupe u Beogradu nisu imale gotovo nikakvog uspeha i da su jedna po jedna padale u partizanske ruke. Da li znas da li su izvrsile neku znacajniju diverziju?

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11079

Republikanac ::U knjizi pise da ove diverzantske grupe u Beogradu nisu imale gotovo nikakvog uspeha i da su jedna po jedna padale u partizanske ruke. Da li znas da li su izvrsile neku znacajniju diverziju?
Нисам чуо.

У књизи ”Немачка обавештајна служба у Југославији”, том 4. имаш описан пут ових група. Све побројане су врло брзо по убацивању откривене и уништене.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Napisano: 24 Feb 2014 14:38

vathra ::Republikanac ::U knjizi pise da ove diverzantske grupe u Beogradu nisu imale gotovo nikakvog uspeha i da su jedna po jedna padale u partizanske ruke. Da li znas da li su izvrsile neku znacajniju diverziju?
Нисам чуо.

У књизи ”Немачка обавештајна служба у Југославији”, том 4. имаш описан пут ових група. Све побројане су врло брзо по убацивању откривене и уништене.

Licno mislim da je nedostatak podrske u narodu kao neke baze za sire akcije bio osnovni uzrok neuspeha ovih grupa vise nego sposobnost OZNE da ih likvidira. Ko bi bio sa Nemcima u momentima kada je (skoro) svakom bilo jasno da oni gube rat?

Dopuna: 24 Feb 2014 14:46

Upada u oci da su Dimitrije LJotic, Bozidar Becarevic i jos neki iz vrha sarenolike jugoslovenske emigracije u Nemackoj od prvih dana izgnanstva u jesen 1944. godine trazili ne izlaz ka zapadnim Saveznicima i eventualnu promenu strane, vec su uporno dokazivali svoju odanost Trecem rajhu i to u trenucima kada mu je sledio totalni sunovrat.
U prvo vreme Becarevic se hvalio da ima kadre ljude koji mogu napraviti puno problema partizanima u njihovoj pozadini, a Nemci su verovali da je u pitanju neozbiljan predlog. Kako je vreme odmicalo, Nemci nisu bas imali izbora u pogledu saveznika, pa su prihvatili ovu Becarevicevu ideju i, kako sam vec preneo, organizovali su kurseve za diverzante, podeljene u nekoliko grupa, u Becu.
Bilo bi dobro da neko ko forsira (ili ko veruje) u pricu o jakom cetnickom ilegalnom pokretu u Beogradu od 1941. do 1944. godine kaze sta se to zbilo sa tim pokretom posle oslobodjenja grada i zasto nije bio u stanju da pruzi jaci otpor partizanskoj vlasti? Ili su price o jacini cetnickog pokreta u doba nemacke okupacije prenaglasene ili su partizani ("nepismeni komunisti", po istim autorima) toliko ovladali tehnikama borbe protiv ilegalaca u gradu da od cetnicke urbane gerile nije ostalo nista. Moj skromni odgovor je da cetnici nisu 1944. godine imali nikakvo uporiste u narodu. Ali, ponavljam, zanimljivo je cuti drugu stranu po ovom pitanju.
Jedina ozbiljnija pobuna koja je prevazisla neke mikro razmere i koja je uzbudila komunisticke vlasti bila je ona u Drenici1946. godine. Sve ostalo mislim da nije imalo nikakvog efekta.

offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037

Republikanac ::General Draza Mihailovic bio je daleko konkretniji od nedicevaca i ljoticevaca. On je planirao da ubaci grupu od 32 specijalno obucena komandosa u Beograd. Ova grupa trebalo je da vrsi diverzije u gradu. Grupa je prosla obuku u Modrici. Do Beograda se, medjutim, nije probila kompletna posto su neke komandose oznasi zarobili, neke pobili, neki su se sami ubili da ne bi pali u ruke partizanima, neki su pobegli, neki su oboleli, a neke je komandant te grupe, po ovlascenju generala Mihailovica cetnicki komandant Beograda Aleksandar Mihajlovic, ostavio kao diverzante u Sumadiji. Ove sumadijske diverzante lokalna OZNA je odmah uhvatila. Republikanac ::
Bozidar Becarevic uspeo je, najzad, da ubedi Nemce da ce njegovi ljudi biti od koristi u destabilizaciji komunistickog rezima iza linija fronta. U Becu je nekoliko ljoticevskih grupa proslo specijalne kurseve obuke kod Nemaca. One su ubacene u Beograd, ali bez ikakvog uspeha su delovale i sve su likvidirane. Mejdu onima koje su partizani likvidirali nalazio se i komandant jedne od ljtoticevskih grupa Branko Gasparevic-Gara. Ovaj ljoticevac bio je prototip za lik surovog majora Gaspara, cetnickog profesionalca iz epizode "Povratak" u seriji "Povratak "Otpisanih"".
Ove dve akcije integrisane su još u Bosni, u Mihailovićevom štabu.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

gorran ::Republikanac ::General Draza Mihailovic bio je daleko konkretniji od nedicevaca i ljoticevaca. On je planirao da ubaci grupu od 32 specijalno obucena komandosa u Beograd. Ova grupa trebalo je da vrsi diverzije u gradu. Grupa je prosla obuku u Modrici. Do Beograda se, medjutim, nije probila kompletna posto su neke komandose oznasi zarobili, neke pobili, neki su se sami ubili da ne bi pali u ruke partizanima, neki su pobegli, neki su oboleli, a neke je komandant te grupe, po ovlascenju generala Mihailovica cetnicki komandant Beograda Aleksandar Mihajlovic, ostavio kao diverzante u Sumadiji. Ove sumadijske diverzante lokalna OZNA je odmah uhvatila. Republikanac ::
Bozidar Becarevic uspeo je, najzad, da ubedi Nemce da ce njegovi ljudi biti od koristi u destabilizaciji komunistickog rezima iza linija fronta. U Becu je nekoliko ljoticevskih grupa proslo specijalne kurseve obuke kod Nemaca. One su ubacene u Beograd, ali bez ikakvog uspeha su delovale i sve su likvidirane. Mejdu onima koje su partizani likvidirali nalazio se i komandant jedne od ljtoticevskih grupa Branko Gasparevic-Gara. Ovaj ljoticevac bio je prototip za lik surovog majora Gaspara, cetnickog profesionalca iz epizode "Povratak" u seriji "Povratak "Otpisanih"".
Ove dve akcije integrisane su još u Bosni, u Mihailovićevom štabu.

Cudno!
Markovic je u knjizi najpre ispripovedao o Mihajlovicevoj grupi i onda se vratio na ove Becareviceve ljude koji su Nemci obucavali u Becu. Nigde ne pise da su akcije objedinjene. Mozda Markovic nije imao dovoljno podataka? Knjiga je, ipak, pisana pre 40 godina i treba to imati u vidu.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 591 korisnika na forumu :: 24 registrovanih, 3 sakrivenih i 564 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aludjekic, bobeNS, BSD, doktor1964, dragon986, duskovuk63, hpetr, ikan, ivance95, Joja, kovacicbozo, Krusarac, Kubovac, lacko, miljannis, sasa76, Sassan, ShurikSST, srdic.vlada, Srki94, trutcina, versus, vespa nikola