Dornier Do-Y

Dornier Do-Y

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4069
  • Gde živiš: Novi Beograd

На самом почетку тридесетих, једномоторни бомбардери чинили су главнину бомбардерских снага у већини земаља у свету. Увођење тежих вишемоторних бомбардерских типова текло је веома споро чак и у најразвијеним државама као што је била Француска - њени пукови за дневно бомбардовање имали су 1931. још увек Бреге 19. Слично је било и у Краљевини Југославији (КЈ) - почетком тридесетих, Ваздухопловство војске (ВВ) имало је у наоружању само једномоторне бомбардере Бреге 19Б2, а нешто тежи, такође једномоторни, Бреге 19/7 управо су улазили у службу. Подстакнуто новим теоријама и ставовима о ваздушном рату, о којима се нашироко писало у страној и домаћој стручној ваздухопловној литератури, Ваздухопловство војске се заинтересовало за тешке бомбардере. У намери да пронађе одговарајући тип, који би био погодан за увођење у наоружање, Команда ваздухопловстваје одлучила 1931. године да набави мањи број тромоторних бомбардера различитих типова, ради упоредног испитивања њихових особина, пре доношења коначне одлуке о избору будућег типа “тешког бомбаша”. Из практичних разлога, сви изабрани типови опремљени су моторима Јупитер, додуше нешто другачијим верзијама од домаћег модела тог мотора. Наручено је 6 авиона три различита типа, по два немачка Дорниер До-Y и Јункерс Г.24 и два чехословачка Авиа Ф.39. Свих 6 тешких бомбардера испоручено је 1932. године.

Дорние Do-Y

Dornier Do Y је други бомбардер конструисан у команији Дорние (Dornier Flugzeugwerke). Рад на конструисању авиона започео је 1930. године и то као даљи развој првог Дорниевог бомбардера До П из 1928/29. године. Главна разлика је била у томе што је Do Y имао три а До П четири мотора. Оба су званично промовисана као транспортни авиони. Из њих је директно развијен први немачки оперативни бомбардер До 11. Била је предвиђена и цивилна верзија До У (Do U) али она никада није реализована. Треба нагласити да и До-П и Do-Y у ствари воде порекло од нереализованог Дорниевог пројекта борбеног двомоторног вишеседа (Kampfflugzeug) До-Н замишљеног 1926. године да задовољи захтеве за модерним вишемоторним вишеседим борбеним авионом основном техничком компоненетном тада модерне ваздухопловне доктрине ђенерала Дуета. Из Дорниеа До-П и Do-Y Немци ће директно развити свој први бомбардерски авион серијски произвођен. Био је то двомоторни Дорние До-Ф чији је развој започео 1931. године а који је први пут полетео 7. маја 1932. године. Још пре завршетка иситивања која су трајала током 1932. и 1933. године (наредбом Reichsluftfahrtministerium промењена је 1933. године ознака у До-11а) крајем 1933. године је полетео први серијски авион До-11Ц званично намењен као теретни и поштански авион. Након израде 7 авиона ове верзије 1934. године ући ће у серијску производнју верзија До-11Д од које ће се произвести до краја 1935. године 133 примерака (од чега до краја 1934. године 77). До-11Д ће бити и извезен у Бугарску. У међувремену ће 13. фебруара 1933. године полетети прототип авиона До-13а који ће, након израде и другог (До-13б), трећег (До-13ц), четвртог (До-13д) и петог прототипа (До-15е) мале нулте серије од 7 авиона под ознаком До-13Ц ући у масовну серијску производњу 1934. године под ознаком До-23Ф (са мотором BMW VId). Средином 1935. године појавиће се и До-23Г (са мотором BMW VIU). Авиони До-11 ће у време формирањ Немачког ратног ваздухопловства (Luftwaffe) бити са авионима Ју-52/3 бити први немачки бомбрадери. Пошто ће после врло кратког времена бити замењени авионима До-23 биће пребачени на задатке обуке (C-2 Fliegerschulen). Од лета 1936. године приспећем новијих бомбардера и бомбардери До-23 ће бити повучени на задатке обуке (C-Fliegerschulen). Оба типа бомбардера (До-11 и До-23) дочекаће Други светски рат као школски бомбардери. На авионима До-11 и До-23 смо се оволико задржали да би показали да југословенски авиони Do-Y у време кад су уведени у наоружање уопште нису били застарели јер су били иста технолошка генерација са овим немачки авионима. Шта више захваљујући снажнијим моторима били су неоспорно, по свим параметрима бољи од До-11 а мање више равноправни бомбардерима До-23.
За нове авионе Do-Y је била заинтересована једино Краљевина Југославија коjа је 21. маја 1931. године наручила 4 ових авиона с тиме да два буду испоручена 1931. а два 1932. године. Плаћање је требало извршити на име ратних репарација. Званично су класификовани као транспортни (Frachtflugzeuge) па су као такви рађени у главној Дорниевој фабрици у Менцелу (Stammwerk von Dornier in Manzell) код Фридрисхафена премда је Немачкој била забрањена израда борбених ваздухоплова. Први лет прототипа (W. Nr. 232) је извршен 17. октобра 1931. године на аеродрому саме компаније Friedrichshafen – Löwental. Авион је био слободноносећи висококрилац са широким пространим трупом и неуобичајеним распоредом мотора (два у крилним гондолама, а један у гондоли изнад централног дела крила). На пробним летовима се показало да постоји снажан флатер на спољним крајевима крила а и мотори су се прегревали. И други авион (W. Nr. 233) је такође први пут полетео са овог аеродрома али је имао скраћен размах крила за 0,7 м и ојачану структуру крила. Међутим, у међувремену се ситуација искомпликовала око начина плаћања. Амерички председник Ховер је 1. јула 1931. године прогласио познати Hoover-Moratoriums којим је немачка на годину дана била ослобођена плаћања репарација. У новембру 1931. године немачко министарство финансија (Reichsfinanzministerium) је одбило да плати за прва два авиона RM 570.591 а пошто су и југословенске власти одбијале да плате комапнија Дорние је дошла у врло незавидну ситуацију. Због тога су током јануара 1932. године оба авиона добивши привремене регистрације (D-3 и D-6) кренули у промотивни обилазак Аустрије, Мађарске и Румуније који се завршио без резултата. Тек после дуготрајних преговора немачке власти су платиле и два авиона (W. Nr. 232 и W. Nr. 233) су крајем 1932. године са привременим немачким регистрацијама, преко Wien-Asperna прелетела за Београд.
Дорние је 1932. године имао у изради преостала два југословенска авиона Do-Y (W. Nr. 243 и W. Nr. 244) али југословенске власти нису желеле да их преузму по новим условима тј не на име ратних репарација већ да саме плате. Премда су авиони били у завршној фази израде и готово идентични са прва два примерка Дорние им је променио ознаку у До 15 са циљем да са њима учествује на тендеру који је расписало Одељење за наоружање немачке армије (Heereswaffenamtes) за нови брзи путнички авион (Schnellverkehrsflugzeugs). Међутим, До 15 су одбили и Lufthansa која је требала да прва користи будуће брзе путничке авионе а и дипл- инг. Ролуф Лухт (Roluf Lucht) инжињер за наоружање у немачкој армији (Dipl.-Ing. im Heereswaffenamt) а касније главни инжињер у Техничком одељењу Министарства ваздухопловства (Chefingenieur im Technischen Amt des Reichsluftfahrtministeriums). Иначе, на основу захтева постављених на овом тендеру нешто касније ће се појавити познати авиони Хајнкел Хе 111 и Јункерс Ју 86 као и најпознатија предратна конструкција компаније Дорние До 17.
Након овог неуспеха преостала два авиона Do Y су неко време остала у Менцелу а затим су пребачена у Швајцарску у Дорниеов погон у Алтенхајну (AG für Dornier-Flugzeuge Altenrhein). Овде су суштински модернизовани и опремљени знатно јачим моторима Gnôme Rhône 9Kers. Мотори су добили НАКА (НАЦА) прстенове и трокраке елисе, крила су била смањеног размаха са лименом оплатом испод спољних секција. Авиони су добили и нове прозоре на носу и другачије обликоване оклопе точкова. Добили су и нове фабричке бројеве (W. Nr. 555 и W. Nr. 556). Оба су сигурно довршена 1936. године након чега су добили привремене швајцарске регистрације HB-GOE и HB-GOF. Дорније је изгубио много времена и пара тражећи боља техничка решења, али главни проблем фирме био је недостатак интереса немачких власти за даљи развој тога типа. Компанија је била приморана да утроши 550.000 рајхсмарака и после тешких преговора с југословенском владом постигнут је крајем 1935. године начелни споразум о наруџбини. Наиме у новембру те године “Дорнијер” је посетила једна југословенска комисија са задатком пријема делова за већ постојеће авионе До-Y па су то приликом Југословени, у начелу сагласили да купе и ова два авиона. Из непознатих разлога Краљевина Југославија их је преузела тек 7. марта 1937. године. Током прелета слетела су 8. марта 1937. на LOWA аеродром у Wien Aspern-у код Бечу, а дан касније стигли у Земун и одмах уведени у састав 261. Ваздухопловне групе. Београдски лист “Време” забележио је да је југословенски премијер др Милан Стојадиновић летео у једном новом аероплану До-Y. По немачким подацима изгледа да је тек 22. марта 1937. године извршена званична примопредаја.
Премда су највише коришћени за испитивање и оцењивање могућности вишемоторних бомбрдера, Ваздухопловство војске је често користило велике тромоторце на разним митинзима широм земље. Приликом посете румунског принца Николе, два До-Y учествовала су 20. септембра 1933. године на великој паради на земунском аеродрому, а два дана касније превезли су краљевског госта и пратњу у Краљево и Нови Сад. У октобру 1934. године, током сахране краља Александра, До-Y и други тромоторци летели су изнад манастира Опленац. Године 1935. До-Y наоружани су митраљезима Дарн 7,7 мм а током следеће године учествовали су на војним маневрима. На дан 10. јануара 1936. године, Команда ВВ издала је свим домаћим фабрикама аероплана понуду за уградњу мотора К-9 на авионе До-Y и Ф.39 уз информацију да је безуспешно преговарала и са произвођачима “Јункерс” и “Авиа” (од те уградње није било ништа).
Средином августа 1937. један До-Y био је на оправци, а три су била у оперативном стању. У септембру, 5 тешких бомбардера учествовало је на маневрима у Словенији, од тога броја два су До-Y нове верзије. Два старија примерка (бројеви 232 и 233) пребачена су 8. октобра исте године у ВТЗ Краљево ради генералне оправке. У заводу су остали дуже време због застоја увоза потребних резервних делова. Оба авиона добила су нове домаће моторе Јупитер 420 КС. Половином августа 1938. сва четири До-Y била су у исправном стању.
Почетком 1938, новоформирана 81. ваздухоплован група (пренумерисана 261. ваздухопловна група) пребачена је у Мостар. У мају 1939. извршена је генерална ревизија другог пара До-Y (555 и 556) и том приликом су им уграђени нови домаћи мотори ИАМ К-9 (ИАМ - Индустрија аеропланских мотора у Раковици). После септембра 1939, До-Y су пребачени на помоћне задатке. Током 1940, До-Y са моторима К-9, пребојени новом тробојном камуфлажом, коришћени су у Панчеву а у лето те године на вежбама у Мостару.
Авиони До-Y класификовани су у ВВ као “дневни и ноћни бомбардери”. Поред опште ознаке До-Y (писане и као До Y или До-Y). Немци су понекад означавали ранију верзију са До-Y I, док је други пар добио ознаку До-15. Исту општу ознаку До-Y задржало је и Ваздухопловство војске, мада је понекад користило и ознаку Дорније До-Y Бн (при чему је Бн била скраћеница за ноћни бомбардер). Ознаци је често додаван и назив типа мотора па је ознака писана као: Дорније До Y Бн 3 х Јупитер 420 КС или До Y Бн 3 х Гном-Рон К-9 600 КС (скраћено: До-Y Јупитер и До-Y К-9). Фабрички бројеви (232, 233, 555 и 556), исписани на реповима, задржали су се до 1940. а велики бели ескадрилски бројеви (168, 169, 170 и 171, респективно) исписани су на труповима од 1937. године. Почетком 1940, извршено је обележавање новим ЕвБр 3221-3224.
Авиони До-Y нису учествовали у Априлском рату, за разлику од остала два типа тешких бомбардера. Авиона До-Y није било ни у једној јединици Ваздухопловства војске пред Априлски рат. Сва четири су се налазила у Краљеву где су у тамошњој фабрици авиона требали да буду модификовани у транспортне авионе оспсобљене за превоз и избацивање падобранаца. Требало је да добију исту намену као и Фокери Ф.39. Вероватно је била предвиђена и унификација на мотор К-9. Немци су запленили у Краљеву сва четири До-Y, а један од њих летео је код Хрвата обележен њиховим војно-евиденцијским бројем 1601. У јануару 1942. био је у Сарајеву у саставу 9. јата хрватског Бојног зракопловства (БЗ). Извршено је само неколико летова, а у лето 1944. тај авион је постављен (заједно са авионом Амио) на писту рајловачког аеродрома као мета за англо-америчке бомбардере.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Buva  Male
  • Legendarni građanin
  • amater u pokušaju
  • Pridružio: 10 Apr 2010
  • Poruke: 2796
  • Gde živiš: i ja se pitam...



Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 813 korisnika na forumu :: 53 registrovanih, 9 sakrivenih i 751 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: -[CoA]-, A.R.Chafee.Jr., bankulen, bojanM84, Cirkon, darkangel, Denaya, doktor1964, dragon986, Dzoni90, elenemste, FOX, goxin, havoc995, hyla, Igrutinovic, ikan, ILGromovnik, Insan, ivan979, kovinacc, krkalon, madza, Marko Marković, mercedesamg, Milan A. Nikolic, milan47, miodrag, Miskohd, Overkill, Pavle01, powSrb, ruseskij, S-lash, S2M, sakota79, scimitar19, shone34, slonic_tonic, Smiljke, sovanova95, stegonosa, stug, trajkoni018, USSVoyager, VaRvArI 85, VJ, vladas87, vlvl, Vule, Yellow Pinky, z.milosh, |_MeD_|