offline
- kenny74
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 17 Maj 2014
- Poruke: 23
|
boyce ::Истина о учешћу Хрвата у НОБ-у
Ових дана „Политика“ је писала о садашњем хвалисању хрватског политичког врха антифашизмом. Тврде да је „Хрватска током Другог светског рата имала највеће учешће у антифашистичким снагама међу становништвом у окупираној Европи“, додајући да је „грађана Хрватске највише било у партизанским јединицама током рата”, што није спорно када се ради о грађанима Хрватске. Спорно је бројно учешће Хрвата у партизанским јединицама Хрватске. Према подацима из фељтона објављеног у дневном листу „Политика” током маја 1995. године, први хрватски корпус имао је на дан 27. јула 1943. године 6.230 бораца. Од тога броја Срби су чинили 5.910 бораца. Хрвата је било 305, муслимана десет, Црногораца четири и један Италијан. Већ у наредном извештају (нема датума), корпус је нарастао на 9.560 бораца. Од тога броја Срба је било 8.953 борца, Хрвата 558 и осталих 49.
Слично стање је било и у партизански одредима Хрватске. Кордунашки партизански одред имао је 19. августа 1943. године 756 бораца, међу којима је било 746 Срба и Хрвата десет. Банијски одред имао је у то време 631 борца, од којих Срба 590 и Хрвата 41. Други хрватски партизански корпус основан је у пролеће 1943. године. Августа исте године имао је 9.408 бораца, од којих Срба 6.639, Хрвата 2.508, Мађара 101, муслимана 84 и осталих 77 бораца.
Већници АВНОЈа из Хрватске иницирали су 6. 12. 1942. године стварање ЗАВНОХа, у којем је био 41 Србин, што је чинило 37 одсто, сразмерно учешћу Срба у структури становништва Хрватске. Као признање Србима из Хрватске за учешће у НОРу ЗАВНОХ је на заседању 14. 10. 1943. године усвојио резолуцију којом се Србима гарантује пуна равноправност са Хрватима у Хрватској. У тачки 8. ове резолуције стоји: „Нема, не смије и неће бити Хрватске, у којој Србима не би била зајемчена пуна равноправност и једнакост са хрватским народом.“
На трећем заседању ЗАВНОХа, 9. маја 1945. док је рат још трајао, усвојена је декларација у којој поред осталог пише: „Хрватски и српски народ у Хрватској потпуно су равноправни.“ Ова одредба из декларације била је саставни део свих устава Хрватске од 1947. године, све до 22. децембра 1990. Председништво ЗАВНОХа је одлуком 18. јула 1944. године гарантовало пуну равноправност ћирилице са латиницом и гарантовало предност ћирилице у школама са српском већином ученика. Каква су права имали Срби у Хрватској касније, није непознато. Срби у Хрватској најбоље то знају.
Војислав Јевтимировић
Београд
Извор: ПОЛИТИКА, четвртак 30. јул 2015., стр. 24.
Članak je tendenciozan. Brojke o etničkoj pripadnosti boraca 2 partizanska korpusa (1. Korpus NOVH, kasnije 4 korpus NOVJ, te 2. Korpus NOVH, kasnije 6. korpus NOVJ ) na području današnje Hrvatske u ljeto 1943 su, kako mi čini, točne. Međutim, autor očito iz nekih svojih razloga izbjegava spomenuti ostale Hrvate koji su se u tom trenutku nalazili u partizanima, npr. prilične partizanske snage u Dalmaciji, recimo, taman u to vrijeme je djed moje supruge poginuo u borbama sa Talijanima i ustašama kraj Lovreča, pa veliki broj Dalmatinaca koji se nalazio u jedinicama GOG-a, od kojih je skoro 2 i po tisuće poginulo u 5. neprijateljskoj ofenzivi, pa snage 13. primorsko-goranske divizije, koju su većinom činili Hrvati, te razne manje, ali nikako ne i beznačajne, partizanske snage u Istri te središnjoj Hrvatskoj.
Nemam namjeru osporiti važnost Srba iz Hrvatske u snagama NOVJ, od svih partizana iz Hrvatske oni su sigurno bili većina sve do 1943, i to vjerovatno sve do jeseni te godine i kapitulacije Italije, ali, autor ovog teksta pokušava osporiti važnost Hrvata iz Hrvatske u snagama NOVJ. Sa druge strane, rekao bi da je u pitanju kamilica po pitanju tendeciznosti u usporedbi sa revizionističkim novinarima u samoj Hrvatskoj.
Partizanski pokret se širio kako su to prilike dozvoljavale i nalagale. Može se lako ustanoviti da ni samo komunističko vodstvo tog pokreta nije dobro pretpostavilo i predvidjelo gdje će širenje pokreta ići bolje, a gdje lošije.
Gledano u sklopu ratnih događanja, nakon sloma ustanka u Srbiji i Crnoj Gori Srbi prečani su dugo bili glavna mobilizacijska osnova tog pokreta. Oni su ustali protiv ustaškog terora, na području Bosanske Krajine, Like, Korduna i Banije su ustali plebiscitarno, a komunisti su se uspjeli nametnuti kao vođe tog prečanskog ustanka češće nego li pristalice prethodne vlasti, koji su uglavnom već tijekom 1942. prestali sa ustaničkom borbom, i kolabrirali sa okupatorom ili sa samom NDH u borbi protiv partizana.
Plebiscit, odnosno, bezrezervna podrška stanovništva partizanskom pokretu, kakva se desila na navedenim područjima tijekom '41-e i '42-e, kasnije se desila na području Dalmacije, Istre i Hrvatskoj Primorja za vrijeme kapitulacije Italije 1943, na području Srbije u jesen 1944. itd. Ustanak se širio kako gdje i kako kada su prilike dozvoljavale, sve drugo bi bila čista ludost, i ovako su žrtve borbe protiv okupatora i pomagača bile izuzetno velike.
Ljudi danas prilično lako prelaze preko realnosti koje je to vrijeme imalo: okupatori i/ili suradnici su tad bili vlast, i oni su provodili legalne mobilizacije, što partizani nisu mogli. Partizani su bili gerilci, koji su uglavnom boravili po zabačenim i divljim predjelima, puno rijeđe naseljenima.
Recimo, u promatranom trenutku, u ljeto 1943. je sigurno bilo više Hrvata u snagama NDH i Wermachta, nego li u partizanima, i to izrazito. Takođe bi rekao da je u tom trenutku više Srbijanaca bilo u kolaboracionističkim snagama nego li u partizanima. (tu ne računam Mihajlovićeve četnike u Srbiji, koji se u tom trenutku ne mogu smatrati kolaboracionistima, već vojsku i policiju Nedićeve marionetske države, Ljotićevce, te Pećančeve i ostale "legalizirane" četnike). Mislim da je moguće i da je o tom trenutku i Crnogoraca bilo više u oružanim formacijama koje su kolaborirale sa talijanskim okupatorom, nego u partizanima, ali nisam siguran. Za Slovence ne znam točne podatke.
Tako da, bojim se da je u ljeto 1943. samo Srba prečana bilo više u partizanima, nego li u snagama koje su protiv partizana. Ali, vjerujem da se možemo složiti da bi teško sami Srbi prečani iznjeli partizansku borbu da tu nisu bili i još neki Srbijanci, Dalmatinci, Primorci, Crnogorci, Slovenci i svi ostali koji su bili u partizanima.
|
