offline
- Pridružio: 20 Jun 2018
- Poruke: 1804
|
Ово сам ја лично писао, тако да је пуно граматичих грешака :/
+ Марија Тркуља враћена родитељима!Прошло је десетак дана од једне велике побједе српског народа. Од побједе све српске дијеце. Од побједе свих добрих људи овога свијета. Побједе над лоповима, педерастима (педофилија је погрешан термин), људима без части, злобницима и психопатама.
Мала Марија Тркуља је донијела правду и вратила наду многим породицама, многим мајкама и очевима широм свијета. Њезина, а свакако и наша побједа је отворила пут за враћање све отете дијеце својим породицама. Шта се то заправо десило 19. октобра 2020. године?
7.7.2020. године, након три године неуспјешног вођења поступка, врсни адвокат Милан Босика се укључује у правну борбу и заступа породицу Тркуља. Судија је била шокирана када јој је адвокат представио све чињенице и доказе о овом случају. Послије три мјесеца правне борбе, тачније 19. октобра. 2020. године, судија Вида Симић-Божовић је одредила привремену мјеру враћања дјетета родитељима! Ово је први случај враћања отетог дјетета родитељима у Србији, а вјероватно и много шире!
Марија Тркуља је са својих шест година постала жртва трговине људима, тачније трговине дјецом. Противправно је одузета својим биолошким родитељима, под изговором да живи у сиромашној породици и да су је родитељи занемаривали. Она није једини такав случај. Прошле године је од својих родитеља под сличним изговорима у Србији одузето 1099 дјеце! Одузимање дјеце због сиромаштва је апсурдно јер биолошка породица добија 9.000 динара социјалне помоћи за то дијете, а „нова породица“ тј. људи који су купили или противправно усвојили дјете добија такође социјалну помоћ за њега, алу у вриједности од 30.000-40.000 динара. Некада се ова цифра пење и до 75 хиљада динара. Марија Тркуља је без икаквих правих тестова намјерно проглашена за дијете са посебним потребама, само зато што није знала да са својих 5 година правилно прича и правилно изговара све ријечи, те јој је требала помоћ логопеда.
3. октобра 2017. године у 8 сати ујутру, тадашња водитељка Центра за социјални рад Звездара је дошла са још двије службенице и са два униформисана лица (ако неко носи полицијску униформу то не значи да је он полицајац!) и без судског налога упала у стан породице Тркуља на балконска врата. Без објашњења куда воде малу Марију, док је мајка Наташа била на послу, они су је извукли напоље БОСУ, У ПИЏАМИ и отишли са њом. Родитељи су касније сазнали да се њихово дијете налази у Дому за злоостављану дјецу. Виђали су је веома ријетко, и ти састанци би трајали максимално пола сата или 45 минута. После тога Марију шаљу у хранитељску породицу у Сопот, гдје је родитељи нису видјели 20 мјесеци. За тих 20 мјесеци родитеље су обмањивали, лагали и уопштено спречавали да виде своје дјете. Чак су им рекли да њихово дјете има шугу, те да се налази у изолацији. То није једини такав случај, и другим родитељима који траже дјецу су исто рекли да им дјете има шугу. Modus operandi-исти! Родитељи су успјели да изгањају састанак са малом Маријом, која се тад појавила под јаким седативима, ошишана и у лошем здравственом стању. Центар за социјални рад је често оптуживао родитеље да су они сами криви због тога, сваљивао је кривицу на мајку Наташу и оца Ивана.
Мајка Наташа описује како је то изгледало ове три године:“ Дођете кући..празнина. Уђете у њену собу, грлите њене ствари. Спавали смо са њеним стварима и са њеним играчкама. Ујутро се пробудите и не устаје вам се из кревета. Погледате небо бар да има сунца напољу, бар неки трачак наде. Кренемо ујутру да пијемо кафу, знамо да треба да идемо на посао, не иде нам се. Видимо њену шољу поред наших шоља. Пили смо чак и из њене шоље. Кад треба да се руча, доручкује, вечера, њен тањир, њена кашика. Кад треба да спремите јело, окренете се да је питате:“Маки, шта ћемо за доручак?“. Па коме се окрећете!? Нема је, пресјечете се. Кренете у продавницу, кренете у град, гледате дјецу, одете у парк у коме се играла.. и мислите да сте је чули негдје, очекујете сваког момента да вам се она однекле појави, истрчи, да каже „Мама!“
Ове методе застрашивања родитеља нису постојале у Југославији, па ни касније у Србији. Ове методе су преузете из скандинавских земаља, тачније из Норвешке. Норвешка је имала систем дјечје заштите који се зове „Barnevernet“. Barnevernet је био у почетку добар систем, замишљен да заштити дјецу. Међутим, врло брзо се претворио у нацистички „Lebensborn“. За оне који не знају, Lebensborn је основао нациста Хајнрих Химлер са циљем одгајања „чисте, здраве, аријевске дијеце“. Из Barneverneta су избачени сви добри психолози, сви добри психијатри, неуропсихијатри и сви добри и поштени педагози, а уведени су корумпирани људи који су почели да отимају дјецу и да тргују дјецом. Метод Barneverneta је метод препада и застрашивања. Када узимају дјецу долази их много, међу њима су увијек набилдане силеџије да застраше родитеље, да родитељи у том тренутку не могу да заштите своје дјете. Метод Barneverneta је уђи брзо, отми брзо, поступи садистички без икаквих емоција (из Велике Иванче је мајци отето дјете од 40 дана!) и ништа се не смије обећати родитељима, као да дјете више никад неће видјети родитеље.
Гдје су они велики дјечји психолози који су постојали у Србији? Зашто ћуте? Гдје је Ива Ивић који је својевремено био перјаница српске дјечје психологије? Гдје је Ксенија Кондић, феноменални клиничар који је знао много тога о људској души? Зашто не проговарају када виде ове системске и организоване сатанистичке ствари? Милорад Тодоровић ово кратко коментарише ријечима Злочин, злочин против човјечности.
Проф. др. Мила Алечковић каже да ни један школовани клинички психолог ово не би урадио, не би одузео дјете родитељима. Дјете је тада доживило други анаклитички страх, друга врста психолошке смрти. Дјете које је на тај начин истргнуто из породице доживљава опет сепарациони страх. Зашто то онда они тако брутално раде? Они то тако раде јер је то један злочиначки систем који се своди на следеће: Да дјете заборави родитеље, да родитељи „полуде“ од силних траума, да родитеље после тога ставе на клинику и прогласе радно неспособним. Они онда кажу „Па коме да вратимо дјете кад су родитељи луди?“ Тај систем је разрађен да буде врло суров и врло брз, да дјете заборави ко су мама и тата. То је програм дехуманизације, који се проводио у логорима. Они су радили на томе да дјете изгуби идентитет (шишање=промјена изгледа особе), да више не зна ко је, постане шизофрено, и то је за њих добар пут јер тада дјете иде ван државе и можете са њиме да радите шта хоћете.
Марију су 22. октобра довезли из центра за социјални рад до породичног дома, она је усхићена и веома весела изашла из аута. „Мама, тата, дошла сам“ су биле њезине ријечи док је у рукама држала плишаног меду којег су јој родитељи поклонили. Родитељи Наташа и Иван су изгрлили Марију. Марија, сада већ деветогодишња дјевојчица, хвата за руке маму и тату, и пита адвоката Милана Босику: „Јел хоћу ја сад да спасим сву дјецу? Хоћу да помогнем свој дјеци да се сада врате и да буду код маме и тате!“
Трагом овог случаја покренуте су домаће и међународне истраге трговине дјецом. Марија је луча добрих људи.
„Пустите децу и не браните им да долазе к мени, јер таквих је Царство небеско“ (Матеј 19, 14) Прикажи мање
|
