offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25660
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
БЕЛИ ТИГАР
Странцима, или бар онима који не познају руску кинематографију и биоскопску праксу, тешко је да докуче због чега је овај филм, уопште, снимљен. Већ дуже од две деценије уживамо у изванредним ратно-патриотским филмовима којима нас кинематографије некадашњег СССР неуморно засипају (почевши од стварно културног филма ''Иди и гледај'' па све до ''Брестовске тврђаве'' и остварења Учићеља, Лунгина, Михајлова). Иза ове величанствене филмске школе заувек су остала времена у којима је руски војник био непобедив самим собом, техника неуништива, а смрт поетизована, стилизована и готово безболна – а изнад свега јуначка. Своје место у историји филма имају и таква остварења као што су ''Пад Берлина'' и слична, где се неумерено глорификује моћ руског оружја, храброст руског војника и, изнад свега, визионарство и генијалност државног и војног врха...а знамо да није било тако. Но, нека и таквих филмова, нека их – нека сведоче о једном времену, ауторима, удвориштву и линији мањег отпора. То време је, како рекох, иза свих нас и добро је што је тако. Ако ништа друго, послужило је као пример како неке ствари не треба радити. При том не заборављам да је у доба соц-реализма настало и обиље генијалних, вансеријских ратних филмова које су потписивали Бондарчуг, Озјеров и други.
Где, међутим, сврстати овај филм потпуно ''нератничког'' назива ''Бели тигар''?Зашто је неупућенима , како видим, тешко да се определе кад је овај филм у питању и шта им то изазива недоумице?
Продукциона перфекција? Наравно, како залазимо у дубину времена, све ће мање бити оригиналне ратне технике и продуценти ће све више потезати за дигиталним решењима или мање-више уверљивим макетама. Овај филм обилује квалитетном реквизиом и сценогафијом, чак и неким врло ретко показиваним елементима као што су онај агрегат на камиону, пољска болница, итд. Дакле, споља гледано, овај филм (ако изузмемо тенк тигар који и није баш бео и није баш детаљисан превише) задовољава просечног гледаоца како реквизитом, тако и униформом, личним оружјем па и пиротехником (не очекује нико, наравно, да продуцент спали и тенк и глумце како би постигао апсолутну уверљивост). Продукциона перфекција се ових година једноставно подразумева и ту овај филм има високу оцену. Наравно, зналци који прате руске филмске сајтове (а има нас таквих) знају да су запажене и ситније (за наш појам) грешке као што су неке врсте ордена, делови униформе, бајонети који су ношени супротно прописаној ситуацији, итд, али то са становишта овога приказа није од пресудне важности. Важно јесте, наравно, да је и то запажено (ишли су до таквих детаља да примете какву врсту блузе носи мајор и да ли је правилно носи, итд).
Шта ћемо с причом? Oна је разлог збуњивања и недоумица. Рекао бих и највећи извор неслагања и спорења око квалитета овога филма, његових порука и метафора. Хајдемо да то анализирамо јер, сасвим сигурно, када одбацимо спољне ефекте и кинематограско-занатску рутину, остаје , као и увек, прича која нас води (или не води) кроз филм до циљане поенте, односно поруке.
Не бих, као што то ни до сада нисам чинио, да препричавам филм јер је то најгори метод да се неком нешто објасни. Најкраће речено – аутори помоћу релативно једноставне сценaристичке линије покушавају да нас увере у надмоћ поруке: да је руски војник и Рус уопште непобедив, да је одувек имао непријатеља и да ће га увек имати. Судар са надреалним почиње сместа – од војника који преживи опекотине од којих се сигурно умире, преко његовог чудесног излечења, до необичног (благо речено) решења лекарске комисије. При том и мајор Федотов – фронтовски контраобавештајац, чак заменик начелника контраобавештајне службе корпуса, прилично лако пристаје на то да војник Најђонов (још једна метафора) не жели да се врати у живот пре рањавања, нити да било којим сигналом о својој судбини усрећи породицу коју, вероватно има.
Централни ток приче посвећен је тенковском окршају код ОК корала, а тај део приче нагло се прекида као у CoD, домишљатом цаком када се тенковски топ напуни блатом, цев експлодира и тако Господин Случај прекине и одложи двобој за неку другу прилику. Тада започиње практично нов део филма који је аутор тако замислио да га , залепивши га за до тада атрактивне акционе секвенце, употреби за објашњавање својих главних идеја. Одједном смо сведоци једне од ретко прецизно екранизованих сцена у којима се приказује акт капитулације Немачке. Ниоткуда појављују се , после оне фантазмагоричне приче, реални историјски ликови , као да је монтажер грешком спојио два различита филма. Ни то им није било доста, већ се на све то калеми и Хитлеров монолог у присуству НН саговорника.
Чему ова мистика, навођење публике да трага за метафорама и одговорима, а да им се при том ти исти одговори нуде '''на тацни''? Јасно је да је Најђонов персонификација издржљивости Русије, да је повлачење тигра само одлагање будућих сукоба. Међутим, сценаристи ни то није било довољно, већ је кроз уста Хитлера морао да се такорећи манифестом изјасни шта он мисли о светској историји, месту Другог св. рата у њој и будућности човечанства.
Одговор је дао сам Шахназаров, односно његов положај. Ово је први његов ратни филм и он га је посветио свом оцу, борцу, исто онако како је то урадио Михајлков, али и многи други. Међутим, не треба превиђати две веома битне чињенице како бисмо могли да , искуством српског гледаоца, ''сваримо'' ову дозу наивне мистике и симболике: најпре , за разлику од нас, руска кинематографија има веома развијен поджанр омладинског ратног филма. Почевши од ''Сина пука'', преко многих других филмова и серија (сетимо се '''дечје'' серије ''На безименом вису'' о којој сам већ писао), Руси се труде да младим нараштајима понуде мање тешку филмску грађу како би је стално подсећали на страшну чињеницу: да је за слободу и моћ овакве Русије (па и других чланица некадашњег СССР, посебно Украјине и Белорусије) погинуло незаборавно и неопростиво много људи. Друго, Шахназаров је директор ''Мосфилма'', највеће дистрибутерске куће у Русији и сигурно је да је као професионалац тачно знао које су му циљне групе на тржишту и шта тренутно недостаје како би се испунила порука иза које стоје многи аутори и преживели борци – ''да се не заборави''.
Рекао бих да је у томе успео јер овај филм за децу и омладину јасним (за моје појмове шаблонизованим и линеарним) језиком и изражавањем шаље новим генерацијама презизне поруке о томе где им је место на карти света и у историји и шта треба да раде да сачувају оно што су им преци крваво стекли . У том смислу филм је у потпуности испунио циљ.
Неколико речи о актерима филма: редитељу је ово, као што рекох, први ратни филм, а добри познаваоци филма памте га по изванредном остварењу какво је ''Ми смо из џеза'', а посебно место је обезбедио фантастичним филмом ''Град Зеро''. Два носећа глумца су такође веома познати широј руској публици, а и наши гледаоци памте Алексеја Верткова, возача, (''Туђи'' и ''Сморен сунцем-Цитадела'') и Виталија Кишћенка , мајора , а затим пуковника (''Ја, руски војник'', ''Језеро'', ''Чудо'', серијал ''Црне овце'').
Шта замерам? Наравно, када пристанете на то да је филм метафора и симболика, онда пристајете и на то да ''тридесетчетворке'' крену у напад без подршке ''каћуша'' и ''убице звери'', а затим и да их ''бели тигар'' масакрира као да је реч о првим данима рата. Међутим, на шта нећу никад пристати, бар кад је реч о овом филму? Поред одлично одабраних и карактеристаних ликова, појављују се непрепознатљив Жуков (кога мизерно игра мање познати глумац) и до сада најгори Хитлер кога сам имао прилике да видим.
ПС
Ко жели да види челичне јунаке овога филма, нека погледа мој албум који сам сликао у музеју Лењино-Снегири 2010. године, колико да види како те грдосије данас изгледају.
http://www.mycity-military.com/Opste-vojne-teme/U-Rusiji-nikad-dosadno.html
|
