offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25106
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Odgledah ponovo ’’Coming home’’ , još jedan od filmova koji je kod nas prilično slobodno preveden i distributerskom mrežom kružio kao ’’Povratak ratnika’’. To je, takođe, još jedan od filmova koji me nanovo podseti da su svi ratni filmovi u svojoj suštini anti-ratni. Ipak, za ovaj film se to može s punom sigurnošću reći jer je ’’Povratak ratnika’’ sniman sa svesnom, smišljenom i osmišljenom namerom da svojim estetskim i idejnim porukama žigoše tragediju rata i svega onoga što on sa sobom nosi : lične i društvene lomove, rastakanje iluzija i ideala, destrukciju stubova društva , a sve to manje – više vešto spakovano u jevtinu državnu propagandu zvanu patriotizam.
Film je baziran na istinitoj priči Rona Kovica (Kovića?) koji se u filmu zove Luk Martin. On se iz Vijetnama vraća kao invalid kome je suđeno da ostatak života provede uz kolica. Rehabilitacija ide sporo i teško, u bizarnoj atmosferi rehabilitacionog centra, daleko od televizijskih kamera, crvenih tepiha za pobednike, slavlja i odlikovanja. Luk živi u svetu kolica na sklapanje, smrada bolnice, vršenja nužde u ’’gusku’’ , poslovične netrpeljivosti bolničara i svega drugog o čemu mu nisu pričali kada je kretao u rat. Od zanosnih i vatrenih govora, preko pakla Vijetanama, do surove stvarnosti i bezizlaza osakaćenog čoveka put je bio relativno kratak i utoliko je svima teško pao. Međutim, gospodin Život, najmaštovitiji scenarista, rešava da se umeša u Lukov život . Njegovu životnu stazu ukršta sa stazom bolničarke volonterke Seli Hajd, supruge aktivnog oficira Boba Hajda koji je u Vijetnamu, na relativno bezbednom mestu. Iz surovosti i ciničnog humora bolnice javlja se međusobno poštovanje Luka i Seli, a zatim i ljubav. Međutim, takva neobična veza ne može ostati neprimećena. Luk, koji je već primećen kao anti-ratni aktivista, praćen je od strane Tajne službe koja, brže-bolje, Selinom mužu servira fotografije zaljubljenog para...A Bobu se sudbina nije baš nasmešila. U Vijetnamu se izblamirao, obrukao , jer je doživeo samopovređivanje; ni to nije čak namerno uradio, već to duguje svojoj nespretnosti. Kad sam već kod Boba, da spomenem da su retke sekvence iz Vijetnama vezane za njega , pa i one su prilično bizarne. Scenarista i reditelj čak i na taj način iskazuju svoj revolt prema ratu jer su to scene kada Bob i Seli ’’vode ljubav’’ (rutinski, blago rečeno) u jevtinoj sobi sajgonskog svratišta, i scena kada se Bob povredi. Došavši kući, ćopajući, osramoćen i zaustavljen u službi (sa perspektivom da , u najboljem slučaju, bude komandir nekog magacina), on sazaje i da je rogonja. I njegove slike velike, moćne države koja je spremna da zaštiti sve, pa i njegov privatni život dok on ratuje za nju, raspršuju se višestruko. Ta država nije uspela ni njega da zaštiti od samoga sebe, a kamo li njegov brak. Suprotno očekivanjima Tajne službe koja je surovim pokazivanjem inkriminišućih fotografija o neverestvu njegove žene mislila da će ga još malo iskoristiti u borbi protiv prokletih pacifista, Bob rešava da se iskrca iz tog voza. Odlazi na obližnju plažu, uredno spakuje svoju svečanu uniformu u kojoj je pompezno došao i otpliva u beskraj okeana...uz prigodnu muziku. Za to vreme, Luk učenicima jedne škole drži potresan anti-ratni govor koji svakako treba da uđe u anale retorike.
Film je dočekan s egzaltacijom, ali i ’’na nož’’, zavisi ko je na kojoj strani bio. Istina je da je te, 1978. godine izazvao pravu erupciju emocija i da je praktično postavio obrazac intimističkog prikazivanja ljudskih drama izazvanih ratom. Sve ono što se bezlično definislao kao ’’vijetnamski sindrom’’ imalo je svoju premijeru u tom filmu. Značajno je reći i to da je priča ovoga filma toliko literarno vredna i ’’jaka’’, da je iskorišćena kasnije u jednom od najznačajnijih filmova iz te klase – ’’Rođen četvrtog jula’’ i to je jedan od retkih primera u istoriji filmske umetnosti da je na taj način jedna priča iskorišćena u drugom filmu, a da to ne bude rimejk. Šta još treba reći? Za briljantnu i ubedljivu glumu Džejn Fonda i Džon Vojt dobili su ’’na tacni’’ oskar i to je jedan od ne baš čestih slučajeva u dodeli te prestižne nagrade, da glavne uloge budu istovremeno nagrađene. Scenario je takođe nagrađen oskarom, a laureate nije mimoišao ni Zlatni globus. Kao kruna priznanja stigla je i (Amerikancima tako draga) nagrada u Kanu, gde je Džon Vojt dobio nagradu za najbolju mušku ulogu. Interesantno je da su ulogu Luka odbili Stalone, Nikolson i Al Paćino. Kad već spominjem Vojta, da kažem da mu je oskar izmakao za fenomenalnu ulogu odbeglog robijaša u filmu Končalovskog ’’Runaway Train’’, kada je sa Erikom Robertsom, vođen rukom ruskog reditelja i uz produkciju američkim novcem, pokazao kako estetika nema granica.
Za film je vezana i još jedna interesantna zanimljivost – reditelj je u njemu primenio postupak koji se u filmskoj industriji naziva cameo – pojavio se u jednom kadru u svom filmu. Nije , naravno, jedini koji se na taj način ovekovečio, jer znamo da su Hičkok, Skorsiz i drugi to isto tako voleli da rade.
Posebnu pažnju skrećem na fenomenalnu muziku! Uopšte, filmovi o Vijetnamu fascinantno su upotpunjeni izvanrednom pop i rok muzikom. Svojevremeno je jedan filmski kritičar rekao da su filmovi ’’Apokalipsa sada’’, ’’Ful metal jacket’’ i ’’Povratak ratnika’’ najbolji rok filmovi svih vremena! U filmu se mogu čuti klasici roka u izvođenju ’’Roling stounsa’’, ’’Stepen vulfa’’, Džimija Hendriksa i drugih.
Trenuci za pamćenje?
Neverovatna ljubavna scena Sali i Luka (Džejn je koristila dvojnicu), u svojoj bizarnosti i čudnoj poetici do tada neviđena u filmu. Naravno, kao maestralni momenat filma antologijski je značajna sekvenca kada Luk iz svojih kolica učenicima jedne škole priča sve ono što oni nisu očekivali da čuju. Iz njega, reč po reč, provaljuje iskrena, anti-ratna beseda koja je kasnije prepisivana i završila je na mnogim posterima, zastavama i majicama.
Ako ikako dođete do tog diska, odgledajte ovaj fantastični film koji je ujedinio i publiku i kritiku. Podelio je javnost, naravno, na ratnu i anti-ratnu (na nama tako poznatu podelu na ’’patriote’’ i ’’izdajnike’’), ali tako je otkad je sveta i veka, otkad se čovek prvi put dohvatio za motku da silom rešava svoja prava.
|
)
