offline
- Pridružio: 16 Mar 2018
- Poruke: 173
|
Problem Zaspanke nisu netačna rekonstrukcija bitaka, istorijske greške, slobodna adaptacija Srpske trilogije, ograničen budžet ili loše pevanje Aleksandre Kovač.
Problem je što je film defetistički, kukavički, ženski, pacifistički.
Glavni utisak koji je gledalac mogao da ponese nakon odgledanog filma je da je bilo bolje da su naši slavni preci trebali da sačekaju švabe sa hlebom i solju umesto da uzaludno ginu.
Posebno je sraman prikaz srpkih komandanata. Srpski oficiri prikazani su kao manijaci koji više vode računa o konjima nego o sopstvenim vojnicima pa tako pucaju po njima samo da bi pogodili švabe, streljaju čobane zato što su krenuli za ovcama, drže fatalističke govore kojima objašnjavaju vojnicima kako je bolje izvršiti samoubistvo nego se suprotstaviti neprijatelju i koji se ubijaju zato što se srušio most koji su njihovi inženjerci napravili.
Jedan gledalac je to lepo sažeo:
Citat: Pa dobro ljudi koji ste pravili ovaj film, kako vas nije sramota. Svi smo mi svesni stradanja i da je rat najvece zlo. O najvecoj pobedi srpske vojske u istoriji. Pored Cerske bitke- prve pobede saveznika koju je odnela nasa vojska, pored Kolubarske bitke koja se izucava na svim svetskim vojinim akademijama, Solunskog fronta, vi ste odabrali standardne besmislene drame u kojoj sami sebe unistavamo, kao da je tada Srbija imala izbora da li zeli da ratuje ili ne.
Penzionisani pukovnik Dragan Krsmanović je objasnio suštinu to jest kako su naši "umetnici" uspešni na zadatku promovisanja defetističkog i ropskog mentaliteta koji treba usaditi gledaocima u Srbiji čak i kroz filmove o slavnoj i herojskoj borbi našeg naroda u Prvom svetskom ratu.
Citat:У последњих пар година, у Србији је снимљено неколико филмова о рату и филмова о човеку у ратном окружењу,[4] везаних за период Великог рата. И летимичан поглед на ове филмове показује да се у њима не врши реконструкција значајних битака, већ да се они баве „причама о човеку у ратном амбијенту“. Официри се приказују као неморални („Беса“), неуравнотежени („Свети Геогрије убија Аждаху“), окрутни и неспособни („Заспанка за војнике“) или као сломљени и депресивни („Краљ Петар Први“). Нигде да на филмском платну препознамо ону несаломиву енергију и веру која је српску војску довела до блиставе победе у Великом рату.
У суштини, сви ови филмови су „антиратни“. Није спорно да и такви филмови треба да постоје, али су они резервисани или за ратне губитнике (треба да их снимају Немци, да би релативизовали свој пораз) или треба да буду отклон од превеликог броја ратних филмова који могу да засене патње „обичног“ човека у рату. Срби нити су губитници нити су снимили превелики број ратних филмова, и због тога оволики број антиратних филмова не може бити случајан.
Одабир тематике и подршка снимању оваквих филмова показују да је држава (као главни спонзор кинематографије) заинтересована за филмове у којима се неће величани снага, херојство и величанствене победе српске војске и Срба као народа, већ да је тежиште на приказима патње, муке и страдања и то на такав начин да се ова патња приказује као претерана, а губици ненадокнадиви, релативизујући и смисао саме борбе[5].
Не можемо се отети утиску да држава врши прикривену „пацификацију“ народа, убеђујући га путем филмског платна да је борба немогућа, а жртве огромне, и да је било боље да смо поклекли него што смо победили.
Ostatak teksta ovde.
Tekst za link
Što se tiče spominjanog Georgija, ovde:
Chetnixploitation
Lazinog kralja nisam gledao, ali izvodi iz kritika kojima verujem mnogo više nego hvalospevima po domaćim medijima me navode da zaključim da je i tu isti slučaj.
Citat:I zato se s pravom može postaviti pitanje: šta je priča ovog filma? Šta je njegov fokus? Koja je tema? Ilustracija toga „kako smo stradali u I sv. ratu“? OK, da smo stradali – jesmo, jebali smo ježa kao niko drugi u tom ratu, i od toga se do danas nismo oporavili, ali ZAŠTO i za čije očešljane babe zdravlje? Šta smo s tim stradanjem uradili, u šta smo ga uložili, i da li je vredelo? O tome, ovde, ni prisenka.
tako i ovde imamo i apologiju pragmatičnosti (daj da sačuvamo živote, po svaku cenu, samo neka vladaju „mir i stabilnost“, a „kako i na koji način“ su postignuti, i koliko su „održivi“ – nema veze),
tu su i žaoke na račun šiptara, ali nekako stidljive, da se neko ne uvredi i uvede nam još 100% taksi: vidimo ih samo kako lešinare nad već polumrtvim zaostalim vojnicima, ali ne i kako ubijaju one što na svojim nogama hodaju.
kad smo kod „braće“, u filmu snažno izostaju žaoke na račun naših dojučerašnjih sunarodnika i „braće“ koja su u oba svetska rata bila na neprijateljskoj strani: naime, u sceni ubijanja civila i paljenja Gavrićevog sela u filmu se jasno i glasno čuje nemački jezik kojim govore vojnici, iako je opšte poznata istorijska činjenica da su to zlodelo počinili austrougarski vojnici iz Hrvatske domobranske 42. divizije (poznata i kao „Vražja divizija“). E, ali Laza verovatno sakriva tu Vražju diviziju iza Švaba kako bi mu film mogao laganije da igra i u tzv. „regionu“, uključujući Hrvatsku, iako ja čisto sumnjam da će njih ovaj film iole zanimati.
Cult of Ghoul Kralj Petar
Citat:A onda zamalo da se dogodi katastrofa.
To je sekvenca filmske fantazmagorije na kraju filma. Teško je prepričati ovaj amaterski košmar. Na samrtnom krfskom žalu treba da leži cela ojađena Srbija, ali mi vidimo samo neke blede, nasumice razbacane senke sa Petrom kao glavnom utvarom, koja bludi kroz tu opsenu. On čak i tone u morske dubine zajedno leševima Plave grobnice! Najgore je, međutim, što na istom mestu tone i glavna ideja slobode, koju smo maločas opisali kao ključnu za Petra, njegovo vreme i ovaj film. Tu otvorenu metaforu kralj Petar pronalazi na morskom žalu u vidu poderane knjige svog prevoda Džona Stjuarta Mila "O slobodi". Knjigu je u arbanaškom blatu našao strasni pušač vojnik Života, jedno od lica u ovoj priči, i celu je - popušio. Prevrćući prazne korice, rezignirani Petar kaže, otprilike: "Ajde bar da je nečemu poslužila ova hartija." Nesrećna i deplasirana ironija; ona relativizuje i u dobroj meri degradira poruku filma. Šta ovo treba da znači na kraju priče o Kralju Slobodi, kako su ga zvali savremenici? Otkud ovaj etički debakl Petra Karađorđevića, koji se nikada i nigde nije dogodio, osim u pričini Ristovskog i njegovih scenarista? Na osnovu čega se, onda, Srbija digla iz pepela, što vidimo u seriji razglednica koje slede? Itd.
Božidar Zečević
|
