Vojna tematika i sedma umetnost

652

Vojna tematika i sedma umetnost

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4253

Pre dva dana je u svojoj 103. godini preminuo poznati glumac Kirk Daglas, možda ponajviše upamćen po roli Spartaka u istorijskom spektaklu Stenlija Kjubrika iz 1960. godine...



... ono što nisam znao je, da je Išur Danijelovič Demski kako mu je bilo pravo ime, bio aktivni učesnik Drugog svetskog rata, tokom kojeg je služio na protivpodmorničkim brodovima na Pacifiku i tokom kojeg je upravo na današnji dan, 7. februara 1943. godine bio i ranjen. Kasnije 1944. godine, zbog posledica ranjavanja otpušten je iz vojne službe u činu mornaričkog mlađeg poručnika (Lieutenant Junior Grade)...



https://www.navytimes.com/news/your-navy/2020/02/0.....ad-at-103/



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 13 Avg 2011
  • Poruke: 859
  • Gde živiš: Zajecar

Vredan pomena na ovoj temi je film "Staze slave", scenario i režija Stenli Kjubrik, glavna uloga gorepomenuti I. D. Demski a.k.a. Kirk Daglas.

Jedna od čuvenih scena iz filma:



offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4253

... jedna anegdota sa Kirkom Daglasom...



http://www.yugopapir.com/2014/03/kirk-douglas-glumac-i-josip-broz-tito.html

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5674



Fenomenalni film i istorijska drama, o početku puča i gradjanskog rata u Španiji.
Po prvi put se bez ideoloških predrasuda gleda na taj period. Film odlično pokazuje začetak puča, kao i ličnost Franka, koja nam je dosta nepoznata.

Uskoro ću detaljnije

offline
  • Pridružio: 01 Avg 2018
  • Poruke: 54

Veoma dobro kreiran lik generala Astraja, a i Franciska Paka

offline
  • Pridružio: 06 Feb 2010
  • Poruke: 1438

Mesto da spavam...02.30 je. Dobar film. Bojao sam se političkog suptilnog naginjanja bože moj ispravnoj strani ali je film vrlo korektno prikazao sve ideološke stranputice.
"Živela Španija"
"Misle da su rekli bog zna šta" Very Happy
Bravo Španci, tako se pravi film o prošlosti svoje zemlje.

Lepe su i verzije sa vojskom na pisti ali one njihove ... uniforme su za "Plavu ostrigu" subotom uveče a ne za vojsku.

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5674

Khaless ::

Fenomenalni film i istorijska drama, o početku puča i gradjanskog rata u Španiji.
Po prvi put se bez ideoloških predrasuda gleda na taj period. Film odlično pokazuje začetak puča, kao i ličnost Franka, koja nam je dosta nepoznata.

Uskoro ću detaljnije


Ako ste pogledali trejler, prvo, verujte mi da je film daleko bolji od trejlera, koji ne prikazuje ono što se zaista dešava u filmu. Redak slučaj da je film daleko, daleko bolji od trejlera. U trejlerima obično pokažu najbolje scene a ovde su najbolje scene izostavljene.

Film je odličan kako zanatski tako umetnički i politički odlično odradjen istorijski film o dobu na samom početku Španskog gradjanskog rata. Rata koji znamo isključivo iz naših udžbenika liberalne Evrope ili komunističkih režima. Bez obzira na nojoj strani ste, a Španci su vrlo podeljeni, daleko više no mi - ovaj film je primer svih primera kako se pravi istorijski film. Činjenice, istiniti dogadjaji i zadrži svoje mišljenje za sebe, a publici pusti da razmisle i shvate.

Radnja se dogadja o dve istorijske osobe - a defiluje cela galerija takvih. Profesor Unamuno, španski novelista i ondašnja pop-zvezda Španije i Franko, general i posle diktator Španije. Njihove sudbine sasvim odvojene dodiruju se i u jednom trenuku utiču jedna na drugu.

Profesor je Republikanac. Predivna uvodna scena u crno belom pokazuje Špansku zastavu koju svi poznajemo, ali boje se polako pojavljuju i mi vidimo - da je jedna od boja u stavri - purpurna, republikanska. Profesor kao ubedjeni republikanac je razočaran u republiku. Iako je pomagao da se ona stvori, korupcija, lokalizmi, autonomašenje upropaštavaju Španiju.

Puč. Vojska izlazi na ulice i preuzima grad i deo Španije. Profesor sa dva druga - sve tro prati, oni sa strepnjom on ssa odobravanjem.

Film pokazuje kako sama vojan hunta u opšte niej bila protiv republike - glavni generali su u stvari bili stali u zaštitu republike, i nisu iamli za cilj njeno rušenje - tek kasnije sve uzima svoj drugi to. Pa i sam Franko je prikazan kao prilično benevolentna osoba, koja opet i nije u vrhu puča već to postaje postepeno - a tu se u sceni u avionu vidi kako je to došlo pod uticajem profesora Unamuna i jedne njegove reči.

Pa scena gde generali biraju Franka za generalisimusa uporedo sa scenom gde civili i uvaženi profesori pišu manifest protiv komunista, jevrjea i ko zna koga - i kazuej gledaocima, da su vojska i narod, dve eleite prožimale jedna drugu i da su nevini ili krivi i narod o vojska za ono što je usledilo te da odgovornosti imaju - svi.

Najbolji film o ovoj temi i jedan od najboljih ratnih koej sam video a da u stvari i nema neke ratne scene.

I izdvojio bih scenu kada Franko skida republikansku zatsavu i naredi da se kači monarhistička - čisto iz praktičnih pragmatičnih razloga, koje je objasnio u filmu.
Genral Estraj - (sam odlično prikazan!!!) naredi vojniku, - Hajde pevaj - Šta? - Pa himnu! A vojnik mu govori - "Pa ja znam samo republikansku verziju" - Nema veze brzo pevaj šta bilo!

I vojnik krene da peva republikansku himnu koja slavi zastavu koaj je upravo skinuta - melodija Marcia Real - ali malo drugačije reči. Drugi vojnici u opšte ne znaju reči a treći zna kraljevski trekst na himnu.

I sam gradjanski rat prikazan u kakofoniji dva vojnika koji sa suzama u očima i ponosom pevaju dve različite verzije iste himne, a svi ostali im se pridružuju mumlanjem ili zviždukanjem melodije.

Fenomenalno!

Svaka čast na filmu i naši režiseri se mogu ugledati na ovo.

offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 9008

Citat:Ко саботира "Дјецу Козаре" и "Жуту кућу"?: Филмски центар Србије трећи пут није подржао филм о страдању српског народа у НДХ

ЈЕДАН од најзначајнијих стваралаца југословенске кинематографије, са пројектом новог филма "Дјеца Козаре", о страдању српског народа у доба НДХ, по трећи пут је одбијен на конкурсу ФЦС (два пута на конкурсима у категорији за дугометражне игране филмове са националном темом). И мада у образложењу за ову одлуку УО ФЦС наводи да је реч о "значајној теми која третира најтрагичније тренутке наше прошлости, из пера чувеног Арсена Диклића, и да завређује сваку пажњу", пројекат овог филма је, ипак, опет остао без подршке.


https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0.....roda-u-NDH

offline
  • Pridružio: 16 Mar 2018
  • Poruke: 48

Са сета Даре из Јасеновца-Снимање сцене убијања логораша.
Tekst za link

offline
  • Pridružio: 22 Jan 2014
  • Poruke: 1195
  • Gde živiš: Srbija

Занимљиво...

ДЈЕЦА КОЗАРЕ, али и о осталом ( Краљ Петар, Заспанка...) из још једног угла, Божидар Зечевић, по имену и по списку:

Божидар Зечевић: Клика која влада Филмским центром уништава морал нације
25. фебруара 2020.

0 (0)
Морамо ли да трпимо историјске измишљотине које сами плаћамо, и то дебело? И у чијем интересу, питам вас? Уме ли ико да чита сценарија у том Филмском центру?

Јужнокорејски филм „Паразит“ недавно је постао први филм ван енглеског говорног подручја који је освојио „Оскарa“ за најбољи филм у девет деценија дугој историји те награде. Осим тога, на Канском фестивалу 2019. освојио је Златну палму, а освојио је и Златни глобус за најбољи филм на страном језику. У истој години када је приказан „Паразит“ изашао је и један од комерцијално најуспешнијих филмова свих времена, „Џокер“ Тода Филипса. Занимљиво је да се оба филма посредно баве темом социјалне неједнакости. Ако пођемо од тезе да су награде и сама рецепција уметничких дела често уско повезани са социјално-политичким контекстом, мислите ли да је све веће економско раслојавање западног света допринело да ови филмови постигну успехе које су остварили?
— „Паразит“ и „Џокер“ су филмски антиподи у времену потпуне пропасти неолибералног концепта, по коме све „светске владе“ (овде имам у виду не само Билдерберг, него све глобалистичке кластере у сенци од Бретон Вудса 1944. до наших дана) уређују овај свет. Тај концепт све теже функционише и то сада схвата и америчка дубока држава, која га је штитила и промовисала заједно са Холивудом, њеним легитимним чедом.

Индустрија забаве, у коју нажалост спада и уметнички филм, део је те дубоке државе и он сада брзо смишља нешто што ће му продужити век, неку поновну безболну револуцију или радикалну еволуцију, опет неку дириговану социјалну гротеску за коју се специјализовао, рецимо, Сорош са својим „плишаним превратима“ (иако онај на кијевском Мајдану није био нимало „плишан“, него крвав, у Одеси чудовишан, у Новорусији фронталан). Али „Сорошев модел“ наводне побуне незаздовољних смишљен је да би служио продужавању неолибералне статике света и потпуне непромењивости њених закона. То је „Џокер“.

Једна бизарна социјална метафора, икона друштвеног покрета маски које устају против спреге богаташа, медијских могула и корумпиране власти, као фол друштвена, потекла из масовних протеста, жутих патака и Грете Тунберг, та сорошевска револуција љутитих кловнова који ће „продрмати“ Америку и свет. То и ништа друго је ова дневна доза социјалног бунта. Стари, стриполики Готам, родно место свих „џокера“, открива се сада као наличје кужне и смртоносне мочваре дуж источне обале америчког континента којом владају новац и друштвена репресија. Тај Готам је жалосни негатив Америке.

То је хорда искежених маски, убиство као идеал, улични хаос као алтернатива, посуновраћени, изобличени грангињол једне пропале цивилизације која није у стању да нам понуди ишта друго осим Џокеровог заменика помоћника. Нека, хвала. Нека се Америка сама бави својом лудом кућом. То се ништа не тиче „остатка света“. Брзо је то схватио и Холивуд, па је утешио свог блокбастера са два „Оскара“ и послао га у историју. Јесте ли добро слушали Хоакина Финикса на додели? То је исповест губитника, потрошеног антијунака, који резигнирано враћа поверену му „мисију“.

На другој страни је „Паразит“, једна не-америчка, у великој мери и антиамеричка побуна. Нешто сасвим различито, набијено разорном енергијом, коју осећа и којом трепери сав Холивуд. Али и то је нека врста негатива Америке на чему данас паразитирају цели народи, целе (далекоисточне колико и јужноамеричке) цивилизације, најмање половина планете која прихвата лаж и лицемерје као услове опстанка. „Паразит“ потпуно анулира све што Холивуд јесте, а Холивуд, у ватромету шљокица и конфета, са неизмерним задовољством, сам себи изврће на главу кабао гована из саме клоаке једне цивилизације устројене на превари и обмани, на фалсификатима и патворинама, на утварама једног извитопереног света. Штавише, то су и једини темељи на којима почива здање новог светског поретка како су га замислиле све светске владе од истог оног Бретон Вудса из 1944. наовамо, са све ММФ-ом и Светском банком.

Вила на јужнокорејском Беверли Хилсу је потпуна слика глобалног ћорсокака до кога је довела похлепа разулареног материјализма, бахатог стицања по сваку цену и стотина милиона морона који се томе клањају. У крвавом пиру финала „Паразита“ Златно теле капитализма израста у ужасну слику Антихриста на власти. То су знаци глобалне несреће која сналази свет. Нема више репродукције социјалне статике: планета је сатерана у ћорсокак. Сада то признаје и Холивуд и трпа „Паразиту“ све преостале „Оскаре“. Сада се Холивуд утркује у прихватању радикалне критике и хоће да делује као негдашњи underground, али тај вашар постаје глобалистички overground, нови вид политичке коректности, што сведочи о неисцрпној моћи прилагођавања. Холивуд, наравно, очекује да ће му овакво самокажњавање продужити век, као што се већ догађало у његовој стогодишњој историји. Не знам хоће ли успети. Ђаво је однео шалу. Холивудска дубока држава је ојађена, сатрвена и унижена и неће јој више помагати стари џокери.

Недавно сте истакли да је сценарио за филм „Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића, који се бави темом Јасеновца, један од најбољих филмских сценарија које сте икада читали. Убрзо након тога, одјекнула је вест да је поменути филм трећи пут одбијен на конкурсу Филмског центра Србије. Део шире јавности, нарочито на друштвеним мрежама, на све то је реаговао прилично бурно, па је на крају чак и министар културе поручио да ће лично дати све од себе да тај филм следеће године на конкурсу добије нужна средства. Можете ли нам открити шта је то што тај сценарио чини толико специфичним, да ли очекујете да ће министар културе имати снаге да изгура ту иницијативу (нарочито ако имамо у виду да иду избори), и како је уопште могуће да се у Хрватској сними изванредан филм о Јасеновцу, а да у Србији то изгледа није могуће?

— Пре равно две године, у дужем интревјуу листу Експрес изнео сам уверење да „Дјеца Козаре“ и Лордан Зафрановић неће добити средства док о њему одлучује садашња констелација Филмског центра Србије. И то се тачно тако догодило. Упркос постојању сјајног, сасвим вансеријског сценарија и, што би рекао Боро Драшковић, постојању једне филозофије целине и органске природе дела, упркос залагању врхунског светског редитеља Зафрановића, упркос низу уникалних предности – овај је сценарио по трећи пут одбијен у Филмском центру Србије, од комисије на чијем је челу био онај који је на крају добио огромне паре за реализацију исте теме! Овамо говоримо о сукобу интереса! Тај сукоб интереса је метастаза која од самог почетка разара биће ове установе. И то нису само појединачни, ексцесни случајеви (председница прошлог Управног одбора Нада Перишић Поповић отерана је са тог места тек кад је постало несносно држати је после сазнања да је свом сину доделила 32 милиона за филм који ни до дана данашњег није направио!).

Ево шта је, уосталом, још давно констатовао Национални савет за културу Србије: „Филмски центар Србије није оспособљен за обављање комплексних стручних и креативних послова из области филма и кинематографије које Закони о култури и кинематографији пред њега постављају и културна јавност оправдано очекује. Многи проблеми у раду Центра, све афере кроз које је пролазио, и пролази, посебно када су у питању конкурси за финансирање пројеката, рад конкурсних комисија и расподела средстава, проистицали су, а и данас проистичу из ове чињенице“. Јасно да јасније не може бити. Скандал са „Дјецом Козаре“ само је нова показна вежба истог, старог, дубоко погрешног концепта на коме и данас почива ФЦС. Желим сваку срећу актуелном министру културе ако је стварно решен да помогне једном великом, збиља националном пројекту правог, истинитог, уметничког филма о Јасеновцу.

Шта је то што сценарио за „Дјецу Козаре“ чини специфичним? Диклићев сценарио је монументално филмско штиво, вероватно нешто најбоље што је написано у раздобљу друге Југославије и оно и данас стоји у сваком погледу. Средствима аутентичног и убедљивог филмског наратива прво је заокружена тематска окосница суноврата цивилизације, који се догодио у Хрватској и Европи средином ХХ века. „Пет година апсолутног нигде“ (Пауелс и Бержије) виде се у Диклићевој застрашујућој, бошовској слици земаљског пакла. То је веродостојна студија буђења и дивљања нечистих сила усред пропале Европе, делиријум масовног злочина и симфонија зла. Али оно што даје огромну снагу овој слици су људи очевидних судбина, прави људи, а не метафизичке творевине (иако из њих бије сурова метафизика злочина), лица са именима и презименима, нека од њих стварна, готово јуридички извршитељи и сведоци убиства целог једног народа на тлу Европе, дакле пропасти Запада, као што је био и истовремени Хитлеров холокауст. Ниједан аспект убиства ове масовне, а христолике жртве, није изостављен. Управо то даје свим овим призорима драмску целовитост, један аристотелски набој, нову, уметничку врлину; изазов катарзе који слути Зафрановић. Све то се стекло у овој магнитуди бертолучијевске снаге. Светски филм! Дело које би сувим златом платио свако ко жуди за истином на екрану. Али џаба.

У несрећној Југославији све је било опкољено мржњом и остракизмом. Ни сада није ништа боље. Одговор на питање зашто је тако даје већ годинама академик Живановић, али га нико не слуша. Заташкати Јасеновац завет је титовске номенклатуре која је и данас моћна и крије одговор у подруму једне београдске установе, где се налазе сандуци о којима детаљно говори Живановић. О Јасеновцу се мора открити пуна историјска, цивилизацјска, ако хоћете светска истина да би се макло и корак напред. Огромна жртва једног народа мора постати историјска, светска чињеница. Неко коначно „мора да клекне“, каже с правом Лордан Зафрановић. Зато му и не дају филм.

О „Дјеци Козаре“ могу да говорим јер сам сценарио читао, а шта може и хоће Лордан детаљно пратим већ више од пола века. Знам о њему све што треба. Он је велики човек и уметник. Зафрановић је наш највећи адут. А не могу да говорим о овом „другом филму о Јасеновцу“, који сада снима Предраг Гага Антонијевић, јер нисам читао сценарио и о томе ништа не знам. Али сам на делу видео тандем Антонијевић-Дракулић (сценаристкиња) прошле године и дубоко сам забринут. Однос који су ово двоје показали према националној историји у филму „Заспанка за војнике“ не слути на добро. У њиховом филму о националој епопеји 1914. многе ствари су изврнуте наглавачке. Херојска српска војска делује као гомила изгубљених, лоше вођених, немотивисаних и готово бесловесних гејака. „Све ово је грешка“, урла неки хистерични поручник.

Писац Српске трилогије Стеван Јаковљевић, личност високо морална и омиљена у народу – o tempora! – напушта своје ратне другове и одлази кући у јеку битке! То не да се није догодило, него би било одмах кажњено смрћу, по ратним законима. Писац Српске трилогије – дезертер! Коме је тако нешто уопште могло да падне на памет?! Тај не да нема везе са историјом, него не зна ништа, појма нема ни о чему, нема везе с мозгом! А хоће да критикује. И још да блати српску војску. Молим вас, у овом филму српски војник убија ненаоружане заробљенике! То не само да се није догодило и да је тотална измишљотина, него сви веома добро знамо да је српски војник хранио заробљенике и кад сам није имао шта да једе, да их је вукао преко Албаније, штитио и лечио и на крају предао под бројем италијанским „савезницима“, који су их евакуисали преко мора пре иједног српског војника! Морамо ли да трпимо ове измишљотине за своје рођене и то дебеле паре, и у чијем интересу, питам вас? Уме ли ико да чита сценарија у том Филмском центру? Или их намерно не читају? Или их бацају у кош, као што је случај са „Дјецом Козаре“.

Постоји ли начин да се формира нека врста стручне комисије која би одлучивала о додели средстава за филмове који се баве темама од националног значаја? Видели смо како Енглези у процесу напуштања ЕУ подижу морал нације филмовима попут „Денкерк“, „Черчил“ и „1917“, који су снимљени након референдума о Брегзиту. Не желећи да поредимо Србију и Велику Британију, не могу да Вас не питам због чега је тешко замисливо да се у Србији морал нације диже на исти начин? У протеклом периоду је било доста филмова који су се дирекно или индиректно бавили српском историјом. Од филма о краљу Петру Лазара Ристовског, преко „Немањића“, „Равне горе“, па до „Сенки над Балканом“. Ви сте критиковали сваки од ових покушаја, мање или више оштро. Шта је заправо главни разлог што наша филмска индустрија не успева да произведе филм у рангу „Марша на Дрину” Жике Митровића из 1967. који до данас важи за култни филм? Да ли је главни узрочник одсуство свести о важности филма у изградњи и учвршћивању националних и историјских наратива; да ли се ради о квалитативном паду српске филмске индустрије, или о нечем трећем?

— „Пандорина кутија“ сасвим је отворена са филмом „Петар Први Карађорђевић“ двојице Ристовских, који је сасвим оголио наш негативан, готово маћехински однос према националној прошлости, опет у режији ФЦС. Поменули сте „Денкерк“, „Черчила“, „1917“ и британски однос према историји, за који добро кажете да „подиже морал нације“, па додајете: „Не желећи да поредимо Србију и Британију не можемо да Вас не питамо због чега је тешко замисливо да се у Србији морал нације диже на исти начин“? Тешко је замисливо, јер се све одвија по агенди дубоке државе (која постоји и код нас и често је дубински повезана са тзв. другом Србијом), која жели да влада и заиста ведри и облачи нашом културом. А њен је интерес управо супротан: уништити морал нације, сломити идеју отпора, предати Косово, ући у НАТО, непрестано доводити у питање српску историју. Срби не треба да имају икакву историју. Или ако је имају, она треба да је маргинална, неважна, примитивна, неевропска. Тај однос ја називам жутим из вама познатих разлога.

У кривом огледалу Ристовских лик и дело краља Србије Петра Првог Карађорђевића историјски и људски су изобличени. Фикција, која је у замену понуђена, површна је и лоше срочена, са несхватљивим рупама у радњи и низом сценаристичко-редитељских промашаја. Сам сценариста овог филма, Милован Витезовић, у свом обраћању јавности, ову ујдурму назива „веома скупим покушајем да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје“. Ружење народа је заиста и била намера Ристовских. Филм уопште није сниман по роману Витезовића Чарапе краља Петра, него по замислима косценариста Ристовског и Ћосића и пун је странпутица, наивности, промашаја те шокантних извртања историје. Та фикција, коју аутори називају уметничком, а која са уметношћу нема много везе, слаба је и неуверљива. Њу творе схематски постављени, дрвенасти карактери, у радњи равној као даска, почетнички немушта режија (супротна основама организације простора, углова и праваца), уз погрешну музику и слаб рад са глумцима. Али најважније је то што се она на сваки начин труди да умањи значај, обезвреди, разгради и деградира неспорна сазнања о српској победи у Првом светском рату и да „да историјску снагу сумњивим, несигурним и фалсификованим чињеницама“, каже сценариста Витезовић.

Низ кривотворина сам таксативно набрајао и анализирао у својим критикама. Најдрастичнији од тих фалсификата је, као и у „Заспанци“ Антонијевића, (што је карактеристично!) убијање ненаоружаног непријатеља који се већ предао. Такав злочин, који никада није било забележен, измислила је аутошовинистичка, накнадна памет. Лаж је над лажима да је српска војска убијала беспомоћне непријатељске рањенике. Шта треба Ристовском и Антонијевићу да данас спинују овакву слику? Истакнути српски издавач Зоран Колунџија има речит одговор: „Фаворизује се фикција, а занемарују се или стављају у други план чињенице“, а затим додаје нешто од нарочитог значаја: „Запазио сам да досетљиве филмаџије користе фразу: наш је филм избалансираног приступа. Ваља га продати ван Србије, треба мислити на могуће конкурсе код странаца… а онда је пожељно да нисмо баш добри“. Пожељно је, дакле, да смо и ми вршили ратне злочине, да смо као и наши душмани убијали заробљенике и уопште, да делимо исту кривицу са нашим непријатељима. То се и Ристовскима учинило политички опортуним и то су одучили да Западу, за милионе српских пара, испоруче као своју уметничку истину. Наравно да Холивуд и тамошња булумента то нису ни приметили.

Беду, уместо победу српског војника, илуструје још један фалсификат, који је наводно изрекао краљ Петар неком војнику у албанској голготи: „Врати се војниче док је још време“. По свему што је био, ово Петар није могао никад изговорити, никад ни помислити. Да Петар Карађорђевић Ослободилац шаље своју војску кући из албанске епопеје – „док је још време“ – могао је смислити само загрижени заточеник новог, другосрбијанског профила: то је потпуна негација свега што је српски краљ осећао и творио у тренутку највеће националне драме. То је такође лаж, као и инсинуација да је Петар хтео да прихвати цео аустријски ултиматум 1914; апсурдан и нечувен безобразлук!

Ристовски свој филм хоће да заврши неком фантазмагоријом у којој се расплићу безнадно смршени конци ове приче. На самртном крфском жалу треба да лежи цела очајна Србија, али ми видимо само неке бледе, насумице разбацане сенке са Петром као главном утваром, која тумара кроз овај кошмар. Он чак и тоне у морске дубине заједно са наслаганим лешевима Плаве гробнице! Петар на Крфу (нa коме, иначе, никада није био!) доживљава свој трагични патос, али та слика почива на пролазности и ништавилу, на поништењу идеје-водиље старог краља, идеје коју је, још као млад човек, изразио у свом преводу дела Џона Стјуарта Мила О слободи (1868).

У старости, на арбанашкој уској стази којом се улази у вечност, Петар, у делу Милована Витезовића, каже: „Само слободан човек, властан над самим собом, може развијати своја својства, усавршити врлине којима је обдарен, доћи до свести којом ће појмити, познати и вршити свој задатак, своја права, своје дужности. Ја сам своје завршио и сад сам слободан да по својој вољи умрем“. Цео један људски живот и краљевски пут стиче се на овој страници која се као светло појављује на крају једног трагичног искушења. Овакво читање најутицајнијег философа 19. века енглеског говорног подручја и „једног од најуспешнијих заступника либералног погледа на човека и друштво“ можда још живи. Али не, Ристовски се не позива на тај сан, него показује како је све то отишло у прах и пепео и како је Џон Стјуарт Мил – одавно попушен.

Петров превод сна о слободи је у албанском блату нашао страсни пушач, наредник Живота, и целог га, сасвим либерално, употребио. На крају филма он умире са пикавцем који виси на његовој већ помодрелој усни. Преврћући празне Милове корице, резигнирани Петар каже, отприлике: „Драго ми је да је ова књига некоме за нешто послужила“. Несрећна и депласирана иронија, која потире и унижава целог Петра. Шта ово треба да значи на крају приче о Краљу Слободи, како су га звали савременици? Откуд овај етички дебакл Петра Карађорђевића, који се никада и нигде није догодио, осим у зломисли Ристовског и његових сценариста? На основу чега се, онда, Србија дигла из пепела, што видимо у серији историјских разгледница које следе? Како се десио васкрс Србије кад је већ потонула у бездно?

Све то Ристовског не занима, он упорно деградира Петра који представља једног жутог Антипетра, антипода стварној историјској личности. За огромне паре добили смо гломазни сурогат, дело тројице дилетаната, који не служи „моралу нације“ (као код Енглеза), него управо супротно, „унижава морал нације“ како му је другосрбијанска кухиња и одредила. Е, у томе је још једна разлика између Енглеза и нас. Енглези су прећутали општепознату чињеницу да је Винстон Черчил био најмасовнији ратни злочинац Другог светског рата, јер је намерно бомбардовао 117 немачких градова, многе од њих, као Дрезден и Лајпциг, сравнио са земљом и побио милионе невиних цивилних жртава. И ништа. Бомбардовао је без разлога Београд, целу цивилну Србију и Црну Гору, да би довео Тита на власт. О томе сам детаљно писао на вашем порталу. И ништа. „Енглеска кухиња“ кад хоће да прећути, она прећути громогласно и безочно. Није ни наша, ова другосрбијанска, баш наивна. И она има своје незаборавне бисере.

Да се ради о кухињи говори и то што из исте варјаче потичу и фамозни „Немањићи“, чијом су реализацијом руководила два изаслана комесара Пешчаника да би се постигли исти циљеви. О томе већ и врапци певају на гранама, али је учињена огромна, непоправљива штета. Каже Ђорђе Кадијевић (који је, по мени, требало да режира овај национални пројекат): „После овога, годинама нико неће смети да пипне ‘Немањиће’, велику националну сагу, најважнију сукцесију личности и догађаја у историји Срба, коју су страћили дезоријентисани писац и неспособни редитељ. Да се разумемо: главни кривац је ‘менаџмент’, руковођа овог националног задатка, исто тако неспособан, али правилно усмерен у корист ‘српске штете’. Говорите о одлучивању о ‘националним темама’? То и јест главно питање. Неће о овим темама одлучивати Љубодраг Димић или Дарко Танасковић, него и даље полуаматери довучени ‘с коца и конопца’, какав је био дојучерашњи ‘фараон’ ФЦС Бобан Јефтић, који је за ‘националну тему’ сматрао – српске злочине над невиним Арнаутима!“

Колико је јак утицај прозападног НВО сектора и њихових кадрова у Филмском центру Србије? Да ли је ту слична ситуација као са Ниновом наградом, односно да ли много боље пролазе пројекти и теме који се баве питањем преиспитивања српске кривице за ратове у 90-им годинама, нарочито ако имамо на уму различите судбине филмова „Терет“ Огњена Главоњића и „Енклава“ Горана Радовановића?

— Ево узмите случај са избором Уметничког савета Филмског центра Србије, који би требало да унесе више реда у пословање установе која већ трећи пут не жели „Дјецу Козаре“ и Зафрановића, тј. преусмерава народни новац на другу страну. Познато је да Закон о култури, чије су измене и допуне ступиле на снагу фебруара 2016. године, прописују органе унутрашње организације – Стручни савет, Уметнички савет и Програмски савет, о шта се и руководство ове установе три године упорно оглушује. Од када је Перишић-Поповић једнострано укинула ова тела (16. децембра 2014. – слушајте, молим вас – „због веће оперативности и ефикасности у раду“), ФЦС послује незаконито, тј. већ пет година се понаша као да није у држави Србији; његова делатност налази се у раскораку између закона и безакоња.

Питање се може поставити и овако: да ли је Филмски центар Србије уопште део правног система државе Србије или за њега важи неки други систем? И ко је за то одговоран? Као и свуда, за законитост одговара директор. Да ли је он смењен што три године одбија да примени Закон о култури или због „одласка на ново радно место“ (како пише жута штампа) то треба да утврди онај кога чланови 79. и 80. Закона о култури обавезују да врши надзор над спровођењем истог. Сада су нова председница Управног одбора и нови директор коначно расписали оглас за избор Уметничког савета (у међувремену су укинули друга надзорна тела), али је овај избор поново заустављен и то на основу сагласности истог Министарства. Зашто? Упорно одбијање да се коначно примени Закон није случајно. Да постоји јак Уметнички савет, бахате злоупотребе, као и готово свакодневна трговина утицајем у ФЦС, брзо би изашли на видело. Да не говоримо да би бедно срочене арбитрарне мантре разних, такође арбитрарно скрпљених комисија, које је немогуће читати, а камоли разумети, биле суочене са другачијим, стручним и аргументованим мишљењима.

Другим речима, нашао би се неко ко би рекао – шта радите бре? Да вам откријем тајну, избор Уметничког савета је заустављен јер се на листи кандидата нашао и ваш данашњи саговорник, кога је по квалификацијама и искуству немогуће одстранити са листе без великог белаја. Зато је избор заустављен и сада се панично траже „другачија решења“. Овакав Уметнички савет, мада су му овлашћења максимално скресана и има наглашено саветодавну улогу (што опет не одговара закону), ипак би појачао тзв. „друштвени и стручни утицај“ на програме ФЦС и не би могли да се догађају скандали као са филмовима „Терет“, „Мезимица“ и другим, нити би лако пролазиле будалаштине типа „Едерлези рајзинг“, „О бубицама и херојима“ и „Јесен самураја“, сви из пера Димитрија Војнова, који је, према наводима Управног одбора ФЦС прошлих година на овај или онај начин из касе ФЦС повукао око сто милиона динара!

Главно је питање, шта ће нам овакви филмови? Каква је била сврха тих страћених милиона народних пара? Има ли игде на видику доброг српског филма? Ево поразне чињенице: српских филмова у последњих три и по године нема ни на једном фестивалу прве, друге а ни треће категорије у свету! То је прави биланс наше кинематографије. Докле ће више шачица мезимаца данашње номенклатуре испостављати све веће прохтеве и измишљати нове опсене у бесомучној трци за новцем? А доброг филма има: „Шавови“ Мирослава Терзића блистали су на Берлиналу и добили највише награде иако ФЦС у филм није уложио један једини динар! Најбољи српски документарац „Чувари“ Миљана Гогића није ни прошао поред ФЦС, итд. О добрим сценаријима да не говоримо: има их, али нема ко да их чита. Или – неће да их чита. Или их, једноставно, неће. Као „Дјецу Козаре“.

Што се националне теме тиче, нема земље која има тако богату и узбудљиву, да тако кажем, синемаскоп-историју. А још 1967. године снимљен је једини и најбољи наш филм о подвигу српске војске у Првом светском рату „Марш на Дрину“ Жике Митровића и од онда – нула. Наравно, ако се изузму „Свети Георгије убива аждаху“, „Заспанка за војнике“ и „Краљ Петар“, који боље и да нису снимљени. Више од осамдесет година ништа, а онда три ћорка и филм о српским злочинима на Косову! Ето нам бедне наше националне теме, за који су народ и држава одвојили не мали новац. Није главни узрок „одсуство свести о важности филма у изградњи и учвршћивању националних и историјских наратива”, нити се ради о “квалитативном паду српске филмске индустрије“ (мада таква никада није постојала!), него о упорном и истрајном дејству антисрпске и аутошовинистичке дубоке државе која је окупирала српски филм. Ствар је, дакле, сасвим у нашим рукама, а кад ћемо се дозвати памети, не знамо.

Ваши текстови о „Сенкама над Балканом“ су готово извесно бар делимично утицали да друга сезона те серије, у историјском смислу, буде доста мање проблематична. С тим у вези, шта се дешава са српском филмском критиком? Да ли је и она постала својеврсна успутна жртва у општем срозавању српске културе и медија, видљивих између осталог и по судбини НИН-а за који је некада писао један Богдан Тирнанић. Колико би за нашу филмску индустрију значила квалитетна филмска критика, која би могла једнодушно да пресуђује макар оним пројектима за које је по општим крититеријума јасно да су ванредно добра, односно ванредно лоша остварења?

— Верујем у високопрофесионалну и друштвено ангажовану филмску критику, каква у нас, а и у свету, више не постоји. Критику која је кадра да суди о тоталитету филма, да поново цитирам Бора Драшковића, о „филозофији целине, скупу свих наука и слободних вештина, универзалној уметности, кроз рад органске природе – глумац, текст, простор и звук, темпо-ритам, светлост, организација, облик и епоха, енергија и стил, време и историја, све је повезано са свим, као у кинеској пословици“. Таквој критици учили су нас наши сјајни професори Душан Стојановић, Влада Петрић, Боба Селенић, Милан Дамњановић… Тога више нема, јер једноставно нема више такве критике. Оно што се данас зове тим именом је бескорисно харање интернетом и слабокрвно гомилање чињеница, статистика и линкова, који се губе у океану виртуелног набрајања. То баш никога не занима.

Гледалац и даље хоће да зна да ли је филм добар или не и зашто. Или бар зашто би требало да га гледа или не гледа. Тражи аргументе. Целог живота бавим се и новинском критиком и јамчим вам да је она још веома популарна, да се чита и да у овом дезоријентисаном свету итекако има утицаја. Рецимо, пратим број прегледа својих текстова и врло често се пријатно изненадим колико функционише ова врста друштвеног дијалога, дакле повратне спреге. Већину ствари које сам помињао у овом интервјуу већ сам овако или онако изнео у писаној форми и не могу да кажем да сам незадовољан одјецима. Не верујем, наравно, да ћу променити свет, али можда хоћу по коју заблуделу душицу.

Поменули сте Бјелогрлића и његове „Сенке над Балканом“, које сам детаљно критиковао и, кажете, утицао да друга сезона ове серије буде „мање проблематична“. Дај Боже да је тако. Извршено је, у ствари, извесно ресетовање историјске грађе према релевантнијем поимању овог контекста и готово сасвим напуштена провокативна и тенденциозна слика предратне Србије као пијане крчме, сурогата новије историје српског народа и његове војне интелектуалне, привредне и сваке друге елите, која је у првој серији приказана као банда убица, разбојника, злочинаца, сецикеса, наркомана, пијанаца и педера. У првој сезони иста се гушила у непочинству и разврату не презајући ни од каквог злочина. Сада је то нека друга држава, којој предано служе и за чију су судбу забринути пре свега национално свесни Срби свих фела, док јој о глави раде сви други – Хрвати, Словенци, Бугари и бугараши, сада и неки Црногорци, Коминтерна, нацисти и београдска пета колона… То више није она кућерина страве на чијем крову седе краљ Александар Карађорђевић и његова кајмакчаланска братија, жандарчине и корумпирани режим, него прибежиште слободе и – гле одједном – антифашизма! Сам Александар је сада аванзовао у белог анђела који лебди над судбином земље, док сви, па и плутократски Београд, брину за његову судбину и стрепе од предстојећег атентата. Зли Александар постао је одједном врх националне вертикале, који се сакрално не приказује, него се као добри дух призива и у молитвама помиње.

У другој серији „Сенки“ појављује се нова, кључна личност, чије је име Божидар Зечевић и управо тај се на крају испоставља као „осветник Црне руке“, невино страдалог Аписа и његових другова. Божидар Зечевић је млади полицијски инспектор и нико у њега не сумња у серији убистава која погађа Београд (не баш оригинално: као у лошим крими романима инспектор је убица, јер се на њега најмање сумња, још од класичне Мишоловке Агате Кристи, која се за последњих 70 година играла 25.000 пута, и даље се игра као апсолутни рекордер свих времена, упркос томе што и врапци певају ко је убица). Уосталом, Божидар Зечевић је више парадигма него прави драмски лик. Као нека врста продужене руке правде он врши једну узвишену мисију – убија само оне који су нечасно и разбојнички уклонили Аписа, али као да реафирмише повратак главног идеала ове тајне дружине „регенерисање наше дегенерисане расе“, како је записано у уставу Црне руке, још 1911. године.

Као доследан и вероватно најупорнији критичар Бјелогрлићеве прве серије – што је очигледно оставило извесне последице – не могу да будем незадовољан својом новом и неочекиваном улогом „борца за правду“, честитог и исправног човека, који испуњава своју мисију и тако задобија по неку симпатију. Незадовољан сам једино што је Божидар Зечевић, као алтернатива једном лошем и поквареном друштву, погинуо за своју идеју не променивши ништа до дана данашњег. Иако је донекле спустио дурбин, Бјелогрлић, нажалост, није успео да се уздигне изнад личне освете. Није се изборио са болесном сујетом; у финалу забада крстачу са именом Божидара Зечевића у филм, што је ружан крај ове приче; о добром укусу да не говоримо.

Ето шта све носе живот и смрт критичара. А да вам право кажем, да се поново родим, друго не бих изабрао. „Критичар нема пријатеља“, јадао ми се, за живота, стари Милутин Чолић. Да је у праву искусио сам и сам. Ко зна колико сам их погубио и данас, после овог разговора. Шта ћете. Навикао сам.

Аутор Александар Вујовић
Насловна фотографија: Википедија
Извор Нови Стандард

ЦЕО ИНТЕРВЈУ:




Узгред, била је вест, Кустурица неће снимати филм о Јасеновцу јер су га Хрвати престигли са темом о Дијани Будисављевић, али и вероватно због горе већ реченог.

https://www.imdb.com/title/tt8028150/

https://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:83808.....-Jasenovcu

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 682 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 6 sakrivenih i 640 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, A.R.Chafee.Jr., aramis s, Bane san, carpbuster, Cufo, cvrle312, Dorcolac, eighty-one, i.gvozdenovic, indja, IvanKotan, Kubovac, Leonardo, leptirleptir, madza, MikeHammer, Mirage 2000N, Mixelotti, mrvica78, ninareflex, racerx11080, robertino, samsung, sokars, Sonyboy, srecko81, Srna, stug, su27, USSVoyager, vlad the impaler, vladetije, voja64, zixmix, |_MeD_|