offline
- Republikanac
- Super građanin
- Pridružio: 29 Dec 2011
- Poruke: 1478
- Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku
|
Posto si ti bio "formalnopravnicki" nastrojen u pogledu srpskog imperijalizma prema Albaniji na pocetku XX veka, dozvolices da ja budem takav u pogledu Risticeve funkcije. Ristica je tada placao porezom seljak iz Velikog Izvora, a ne moj djed iz Berana, pa prema tome zna se ciji je Ristic tada bio ministar!
Jovan Nenad ::
Da, ali priznaćeš, kako je uspeo da iz njega izađe, mogao ga je još lakše i izbeći. Sumnjam da je bio nemoćan u odnosu na bosanske Srbe, Ujedinjenu omladinu itd.
Ja sam taksativno naveo sve koji su bili za rata. Kada se napravi neki "zdruzeni efekat" jasno ti je koliki je pritisak bio. Osim toga, Crna Gora je u rat usla pre Srbije. Mozes samo zamisliti koji bi to samar bio i prestizu dinastije Obrenovic i Beogradu da Cetinje bude Pijemont srpstva u slucaju da se Crna Gora sirila mimo ucesca Srbije u ratu. Inace, prema Omladini i Svetozaru Mileticu jos ranije je knez Nikola bio popustljiviji od kneza Mihaila. Mnogi idealisti su u drugoj polovini XIX veka u Crnoj Gori, a ne u Srbiji videli potencijal za narodno oslobodjenje svih Srba. Znaci, u situaciji kada knez Nikola, bez ikakvih konsultacija sa Srbijom krece u rat sa Turskom, knezu Milanu su ruke vezane, mora i on da krene u rat. Za taj rat Slobodan Jovanovic pise da mi nismo bili spremni ni ekonomski, ni diplomatski, ni vojno. A na kraju nismo imali ni saveznike (sem Crne Gore i hercegovackih ustanika).
Sto se tice samog srpskog izlaska iz tog rata, ni tu se mnogo nije pitao knez Milan. Posle poraza kod Djunisa, Turcima je bio otvoren put ka Paracinu i kroz dolinu Velike Morave. Ipak, tada je doslo do intervencije velikih sila i rat je zavrsen onako kako su se one, pre svih Rusija i Austro-Ugarska dogovorile: u slucaju srpske pobede, verifikacija prisajedinjenja onih predela koje je vojska zauzela (ali, uz austro-ugarski izricit zahtev da Sandzak ostane koridor izmedju Srbije i Crne Gore) ili status quo, u slucaju srpskog poraza (sto se i desilo).
Jovan Nenad ::
A opet, za nevericu mi je nemogućnost razgraničenja panslavističkog idealizma od zvanične ruske politike glede balkanskih Slovena. Mada, sudeći po potezima koji su usledili, vrlo je moguće.
Naravno da su postojale razlike izmedju ruske zvanicne politike i panslavista. Jedni su bili realpoliticari kojima je interes ruske imperije bio na prvom mestu, drugi su bili romanticari i zaludjenici, cesto bez dodira sa realnoscu. Na primeru rata 1876. godine se to najbolje vidi. Nasa Vlada je ocekivala od Rusije pravu pomoc, profesionalne oficire, municiju, cak i regularne trupe. A dobili smo generala Cernjajeva i neke dobrovoljce-avanturiste u rangu Rajevskog (Vronskog). Znam da su devedesete izricito zabranjene na ovom forumu, ali napravicu samo malu komparaciju. Jeljcin i Zirinovski nisu isto. E, tako nisu bili isto ruski car, koji je paktirao sa Nemcima i Austro-Ugarima, i panslavisti, koji su sirili misao o Austro-Ugarskoj kao "tamnici naroda".
Jovan Nenad ::
Dalje širenje na jug neminovno bi nas uvuklo u sukob sa Bugarima. Taj sukob se mogao desiti i 50 godina kasnije ali bi se desio. Jednostavno, Makedonija je postala zalogaj oko kojeg se Srbija i Bugarska sukobljavaju.
Nije isto kada se sukobis oko teritorija na koje zajednicki pretendujes ili ako se sukobis oko neke teritorije sa kojom ti nemas blage veze. Dakle, kralj Milan je napao Bugarsku zbog ujedinjenja Bugarske i Istocne Rumelije. To bilo isto kao kada bi knez Aleksandar napao Srbiju u slucaju da je ona sebi prisvojila Vojvodinu.
Jovan Nenad ::
Međutim, pozadina sukoba iz 1885. godine mi je potpuno nejasna.
Pozadina je prilicno jasna!
Dakle, u tom periodu uprkos postavljanju germanskog princa za kneza Bugarske, Bugarska je bila "ruski igrac" na Balkanskom poluostrvu, a Srbija "austro-ugarski" igrac. Samo 20 godina kasnije situacija se sasvim izmenila.  Tadasnja Srbija i tadasnja Bugarska bile su otprilike iste velicine, s tim sto se Bugarska granicila na istoku sa Istocnom Rumelijom, koja je prema odredbama Berlinskog kongresa 1878. godine dobila izvesnu autonomiju u okviru Turske, otprilike nesto sto su Srbi imali pre dahijske strahovlade, dakle do 1801. godine.
Onda je izveden udar preko noci, bez veceg otpora Bugari su zbacili tursku administraciju u Istocnoj Rumeliji i njihova vojska je upala u tu oblast i izvikala ujedinjenje. Knez Aleksandar bio je neodlucan tip, ali ga je bujica dogadaja, bas kao i kneza Milana desetak godina ranije, odvela do toga da prizna to ujedinjenje i da, na neki nacin, postane ujedinitelj bugarskog naroda. Ovim bugarskim nacionalnim ujedinjenjem narusena je ravnoteza na racun Srbije, posto je Bugarska, logicno, postala veca drzava od nas.
Ovo ujedinjenje cak nije preterano uzbudilo ni Austro-Ugarsku koliko kralja Milana. Nema nigde podataka da je Bec gurao njega u rat protiv Bugarske. E, ali on se nasao pametan da brani ravnotezu i balkanski poredak. Sve sto je Austro-Ugarska uspela da obezbedi za Srbiju pre rata je podatak da je dogovorila sa Rusijom nemesenja i tzv. "lokalizaciju" rata. Usledila je katastrofa na Slivnici, Bugari su zauzeli Pirot, premijer Milutin Garasanin je pobegao iz Pirota u Nis itd. Bugari su imali otvoreni put ka Nisu. U tom trenutku je u bugarski stab otislo austro-ugarsko izaslanstvo i dogovorilo mir tako sto je ostao status quo.
Ima misljenja da je kralj Milan usao u rat da bi popravio svoj prestiz u narodu, duboko poljuljan krvavim gusenjem Timocke bune 1883. godine i sve cescim svadjama sa kraljicom Natalijom. Postigao je urpavo suprotno. Ugled kralja Milana krenuo je strmoglavo da pada upravo te 1885. godine i on se do kraja svoje vladavine 1889. nije oporavio.
Sa druge strane, on je, zapravo, ucinio uslugu knezu Aleksandru i Bugarima. On, koga narod nikako nije voleo, pobedom na Slivnici dosao je malo do daha, a ako je i bilo nekih povika i neslaganja oko ujeidnjenja Bugara iz Bugarske i Bugara iz Istocne Rumelije, njih posle Slivnice nije ni bilo, jer su oni zagrljeni isli u taj boj i ginuli! Na kraju je dogovoreno medju velikim silama i Turskom da Bugarska i Istocna Rumelija budu dva odvojena entiteta, ali je u praksi bugarski knez istovremeno obavljao i funkciju istocnorumelijskog namesnika (zaboravio sam tacan naziv te funkcije). Ugled kneza Aleksandra, medjutim, nije bio trajna kategorija. Vec sledece godine (ako se ne varam) Rusi su ga smakli sa prestola uz pomoc svojih ljudi u Sofiji.
|
Dakle, covek koji se natezao, onako kao "srpska zadiribanda" (reci Dobrice Cosica) za dva sela, tesko da bi zrtvovao trenutni dobitak za neku buducu i maglovitu nacionalnu akciju. Srbija se pod Obrenovicima jeste odrekla svoje ekspanzije na sever i zapad i ostala joj je ekspanzija na jug. To sto je Ristic kasnije pisao u memoarima, to je vec druga stvar. Uostalom, vidimo kako su neki partizanski generali pisali u memoarima sve i svasta ovih godina, a tek o stranim diplomatama koji su delovali ovde u poslednjih 20 godina nase "nacionalne renesanse" da i ne pricamo!
Pa, knez Mihailo bio je izuzetno nepopularni vladar. Ista ona Omladina koja je bila u nacionalistickom zanosu, kao i on sto je bio, uostalom, zestoko ga je napadala u unutrasnjopolitickim poslovima. S druge strane, iako je bio apsolutista, veci od svih srpskih vladara u njegovo vreme, knez Nikola se nikada nije nasao na udaru takvih idealista zbog diktatorske prakse!
