Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

5

Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1611
  • Gde živiš: Karlmarksland

Светозар Глигорић Глига (1923 — 2012)

Рођен је у Београду 2. фебруара 1923.
Светозар Глигорић је тек са 13 година почео да игра шах.

Поломивши руку на фудбалу у којем је такође био добар, нову занимацију је пронашао гледајући старије суграђане како у једној београдској кафани мрдају црне и беле фигуре по табли са 64 поља.
Пошто је деци био забрањен улаз у ове угоститељске објекте, Глига је учтиво замолио домара да га пусти унутра да гледа одрасле како играју.

Долазио је свако вече и већ са петнаест година остварио је прве виђеније резултате на локалу.

„Постао је аматерски првак Југославије, а са 16 година и најмлађи мајстор у свету".

Уочи Другог светског рата, Глигорићу умире мајка, док је отац преминуо још док је био дете.
Глигорић се 1943. кришом придружио Петој пролетерској црногорској бригади као добровољац.

У партизанима је остао до краја рата 1945, из кога је изашао са два одликовања за храброст.
Хтео је да оде и да се бори и на Сремском фронту, али је уместо тога добио задатак да обнови шаховску игру широм југословенских република.
Шаховски велемајстор постаје 1951, и током каријере је освојио укупно 13 медаља на шаховским олимпијадама, док је 11 пута био шампион Југославије.
1951. године, постао је велемајстор шаховске игре, а онда су кренули да се нижу успеси који су му обезбедили статус „најбољег шахисте ван Совјетског Савеза".

Освојио је неколико међународних турнира, попут оног у енглеском Хејстингсу, шведској престоници Стокхолму и Мар дел Плати у Аргентини.
Учествовао је на више од 160 највећих светских турнира, а на око педесет је био први или је делио прво место.

Освојио је и 13 медаља на шаховским олимпијадама, такмичењима које се одржавају сваке друге године, мимо Олимпијских игара.

Једино злато у појединачној конкуренцији на првој табли освојио је у Минхену 1958.

Те године је проглашен и за најбољег спортисту Југославије у конкуренцији фудбалера Стјепана Бобека и Драгослава Шекуларца, атлетичара Фрања Михалића, гимнастичара Мирослава Церара.

У овом јужноамеричком граду је 1953. победио Пољака Мигела Најдорфа, тако што је први пут употребио варијанту Краљеве индијске одбране, после које је Пољак предао меч, а тактика потом ушла у теорију шаховске игре.

Међутим, уместо да понесе име по Светозару Глигорићу, названа је по граду где је настала.


Глигорић је играо са свим шаховским легендама тог доба - од Михаила Таља и Бориса Спаског, Тиграна Патосјана и Бента Ларсена, до Михаила Ботвиника и Бобија Фишера.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Павле Бељански (1892 - 1965)

Српски дипломата и колекционар. Народу је завештао Спомен-збирку Павла Бељанског.



Као дипломата Павле Бељански задужио је српски народ, захваљујући љубави према сакупљању уметничких дела и истанчаном укусу који је диктирао њихов избор. Бељански је поклањао изузетну пажњу свету уметности, музејима, обиласку старина, антикварница и галерија, атељеа и места где су уметници излагали.

Живот Павла Бељанског може се пратити кроз периоде који укључују разне аспекте његове зрелости и каријере. Школовао се у Београду и Паризу.
Током Првог светског рата био је на Крфу са српском војском.

Између два рата Бељански је као дипломата боравио у европским центрима, као што су Стокхолм, Варшава, Берлин, Беч, Париз и Рим, као и у Београду, где му је био дом. Уз непрекидно напредовање у служби, бавио се прикупљањем дела савремене југословенске уметности.

Период Другог светског рата провео је у Београду као пензионисани дипломата. Поново се активирао у дипломатској служби непосредно по окончању рата 1945. године, као шеф Протокола Министарства иностраних послова, у којем је био запослен до пензионисања 1959. године.

Последње године живота провео је у Београду трагајући за трајним решењем статуса своје изузетне уметничке колекције. Збирку је поклонио свом народу путем Уговора о поклону с руководством АП Војводине 1957. године. Спомен збирка Павла Бељанског коначно је отворена 1961. године у Новом Саду.
https://rs.sputniknews.com/kultura/202106211125708.....ska-rata-/



offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Микис Теодоракис (1925-2021)



Грчки музичар, композитор свестрани уметник, -револуционар- , борац за слободу и правду
Човек пријатељ српског народа у чему се истакао дигавши свој глас приликом бомбардовања СРЈ, 1999. године.

Citat:Био је политички активан, члан покрета отпора током Другог светског рата. За време грађанског рата (1947–1949) био је на страни левице, покрету отпора поново се придружио за време војне хунте (1967–1974), када је био у затвору, у логору, прогнан, а његова музика забрањена у Грчкој... Захваљујући Међународном покрету солидарности, на чијем су челу били истакнути музичари, дозвољено му је да оде у изгнанство у Француску, где је дуго боловао од туберкулозе, али и наставио борбу за свргавање „режима црних пуковника”. Одржао је стотине концерата као део своје борбе за повратак демократије у Грчкој. Током егзила у Паризу компоновао је „Акион ести”, „Канто генерал” и „Песму мртве браће”, и у домовину се враћа 1974.године.

Био је посланик, министар, комуниста, конзервативац и социјалиста... После изгнанства и повратка у Грчку почиње да се бави политиком и постаје посланик комуниста. Међутим, није му се допала оријентација партије потпуно окренуте СССР-у и утицају Москве, те је одлучио да се повуче. Ипак, после толико година које су их делиле, у свом недавном писму лидеру Комунистичке партије Грчке Димитрису Куцубасу, поручио је да је најбоље, најјаче и најзрелије године провео под заставом партије и да овај свет жели да напусти као комуниста.

После неслагања с комунистима, прешао је у редове конзервативаца и постао њихов посланик и министар, да би, када га је и ова партија разочарала, одлучио да пређе у редове социјалиста.

Када је Алексис Ципрас победио на изборима 2015, дао му је подршку, али га је врло брзо оштро критиковао због пристанка на оштре мере штедње, после чега су прекинули све односе.

Није се либио да критикује ни потезе Мицотакисове владе, којој је оштро замерио што је у време пандемије заборавила да дотацијама подржи музичаре који су изгубили посао.


Citat:Човек који је са концерта и милионског митинга у Атини, на тргу Синтагма 1999, организованог у знак подршке Србији против бомбардовања НАТО-а, храбро поручио свету: „Срамите се због Србије!”

Citat:

Концерт је одржан 26. априла у знак протеста против НАТО бомбардовања.

- Јуче је у Вашингтону потписан закон џунгле и право јачег. Сједињене Државе сада заједно са европским земљама могу да суде, пресуђују и кажњавају све оне који мисле. Сви они који мисле не уклапају се у њихове планове. Није претерано рећи да улазимо у топлу нову средњовековну одећу и обућу, памучне шалове и рукавице. Ново ледено доба долази - рекао је Теодоракис, и наставио несмањеним жаром:

- Када је бомбардовање почело изјавио сам да су међународни злочини и убиства које помињу заправо изговори, да они не хају за разговоре и споразумно проналажење решења, већ да им је главни циљ да претворе Југославију у спржену земљу што ће и учинити уколико не наиђу на отпор. Желе да претворе Србију у пустош, пустињу пепела и крви, да би је могли показати наредним жртвама и рећи "погледајте шта ће вам се десити ако се не покорите". Ми Грци морамо бити поносни јер смо једини који уједињени и посвећени кажемо НЕ варваризму - громогласно је поручио Теодоракис, па наставио:

- Ми стојимо поред жртава, наше српске браће, и желимо да наша песма надјача звук сирена које плачу и фијук ракета. Београде, данас певамо за тебе.
.

https://www.politika.rs/scc/clanak/486947/Borac-za-pravdu-i-slobodu
https://www.novosti.rs/c/kultura/vesti/1032644/teo.....krvi-video

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1611
  • Gde živiš: Karlmarksland

Надежда Петровић (1873 — 1915) , била је српски сликар и фотограф. Једна је од оснивача Кола српских сестара и први секретар организације.

Надежда је са Милицом Добри крајем 1903. године,након Илиденског устанка отишла у Македонију и Стару Србију и тамо делила хуманитарну помоћ коју је друштво сакупило. Са њима је под маском пратиоца ишао и Војислав Танкосић који је радио на стварању српске четничке организације.
У Првом балканском рату учествује као добровољац,болничар на фронту. Са српском војском је поново 1913. године.
За време Првог светског рата Надежда Петровић је била добровољац Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену.
Умрла је у Ваљеву 3. априла 1915. године, од пегавог тифуса. Епидемија у Ваљеву је однела животе и лекарима Драгињи Бабић, Селимиру Ђорђевићу и другима.
Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године. Следеће, 1892. године, полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97. године похађа школу код Цирила Кутљика. Од 1898. године почиње школовање у Минхену .
Њен опус обухвата скоро триста уља на платну, око стотину скица, студија и крокија као и неколико акварела. Дела јој спадају у токове сецесије, симболизма, импресионизма и фовизма.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Јован Дучић (1871/1874/-1943)




Књижевник, песник, родољуб, дипломата, задужбинар..

Један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији. Све што је Дучић стварао обележила је његова непрекинута веза с постојбином.
Истакнути дипломата и први амбасадор у историји југословенске дипломатији. Дипломатска каријера водила га је у девет држава.
Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу.
Његово последње постављење било је у Мадриду, одакле 1941. одлази у Сједињене Америчке Државе. Наредне две године водио је организацију српске дијаспоре Српска народна одбрана.

У доба инвазије, и касније окупациј,е Југославије 1941. године, Јован Дучић је био опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала НДХ, тиме прекинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941.
Дучић се повукао у неутралну Португалију, у Лисабон одакле је, у августу исте године отишао у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло.
Од тада до своје смрти две године касније, водио је организацију у Илиноис , која je представљалa српску дијаспору у Америци. За то време писао је песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, осуђивао је геноцид над Србима који је вршила хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000 када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.

Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године.




Поводом 150 година /по САНУ/ од рођења Јована Дучића приређена је у САНУ изложба о његовом раду, стваралаштву, дипломатском и уоптше животу и раду...

https://rs.sputniknews.com/20210907/jovan-ducic--k.....02451.html

Изложба ће бити отворена до 7. нобембра 2021. године.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Лаза К. Лазаревић (1851-1891)

Писац, лекар-истраживач, хуманиста, родољуб, добротвор.


„Лаза Лазаревић је завршио права, а потом и медицину.

Напустио је студије за које је добио стипендију у Белину да би се придружио српској војсци у српско-турском рату.

Дакле, Лаза Лазаревић се вратио из иностранства да би себе ставио на располагање породици и отаџбини.

Сама чињеница да су га звали „сиротињска мајка“ јер је сиротињи носио лекове о свом трошку говори о профилу тог човека, због чега је сврстан у веома важне фигуре и медицине, и књижевности, и историје Србије и уписао се међу српске културне хероје“.


Ове године се обележава, 170 година од рођења, и 130 година од смрти Лазе К. Лазаревића.
У то име је приређена изложба о животу, делу и раду Лазе Лазевића, У Универзитетској библиотеци...


http://www.unilib.rs/vesti/izlozbe/2021/izlozba-o-.....iblioteci/

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1611
  • Gde živiš: Karlmarksland

Момир Коруновић (1883 — 1969) је био српски архитекта,зачетник савременог српско-византијског стила, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима.
Назван је српски Гауди. Иако је пројектовао неке од најлепших београдских зграда и био водећи градитељ сакралних објеката у Југославији између два светска рата, данас је недовољно познат широј јавност. Више његових дела је срушено или суштински измењено током Другог светског рата и послератног периода .

По избијању Први балкански рат Првог балканског рата, мобилисан је и учествује у борбама против Турака, за шта је добио Златну медаљу за храброст. Искуство из рата ће утицати на Коруновићева да заузме аутентично српско становиште и поглед на архитектуру. Учествовао је у низу битака током Првог светског рата и са краљевском српском војском и народом повлачио се преко Албаније. Током рата је наставио да ради скице и нацрте за наредне пројекте.

Његова дела су:
- Маршалат Краљевског двора, његов најрепрезентативнији објекат, срушен 1957. године
- Споменик Капетану Кочи и његовим друговима у Текији
- Аутор је 30-так соколских домова у Србији
- Спомен-костурница на Зебрњаку,коју су порушиле бугарске снаге на самом почетку ДСР
- Спомен-костурница на Мачковом камену
- Градски центар за физичку културу „Стари ДИФ“
- Зграда поште на железничкој станици у Београду,која је срушена током Бомбардовања Београда
- Више десетина цркава

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Владислав Петковић Дис (Заблаће 1880 - Крф 1917)


Citat:Рођен је у Заблаћу код Чачка где постоји његова родна кућа. Радио је као учитељ и царински службеник.
Касније, био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа, 17/30. маја 1917. године.


Citat:Песник утопљених душа...

У Првом балканском рату био је ратни извештач при Врховној команди.

Почетком Првог светског рата био је мобилисан као “обвезник чиновнич-ког реда”. Врло брзо је ослобођен војничке дужности и почиње да ради као ратни дописник Браничевског округа. Судбоносне 1915. године Дис оставља породицу у Чачку и са војском прелази преко Албаније и стиже на Крф. Тада пише песму Пролеће 1915. године, која је објављена у нишком Делу:

-Опет нам је земља тешка ко тамница.
Помрчина густа насред груди лежи.
И варош и вода, брдо и равница –
Све је једно данас, све гробови свежи.-



Citat:На почетку рата затиче га и тада млади ратник Станислав Краков, који је своје утиске о Дису оставио у једном фрагменту аутобио-графије Живот човека на Балкану.
“Баш на три дана пред мој полазак за позадину, упознао сам песника Диса, суморног по своме изгледу, суморног по своме животу, суморног по својим песмама ’Утопљене душе’, у чијем је наслову било већ неког трагичног предосећања... Ратови су растресли његов тешки песимизам али су можда проширили његов видик смрти, и он је променио начин писања. Изненада је избила његова патриотска лирика. ’Ми чекамо цара’ била је последња збирка песама овог сина сиромашног кафеџије, који је сам био учитељ у малим забаченим планинским селима, а потом мали чиновник набеоградској трошарини, борећи се да изађе из ’поднебља глиба’. ”Са групом интелектуалаца Дис је 1916. пребачен у Француску. Често је са носталгијом мислио на породицу бринући за њихову судбину у окупираној Србији. У том периоду настала је песма -Међу својима-.

“У мом срцу поноћ. У њој кадкад тиња
Мисо, да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже, шта ли данас у Србији ради?”

(Одломак)
Ница, на Ђурђевдан, Dis
Српске новине, Крф, бр. 27 (9. јуни 1916)

Из Нормандије је прешао у Париз, а онда је у јесен 1916. године примио писмо од супруге.Обавештавала га је како није добила
новац који је требало да шаље Дисов пријатељ са Крфа. Деца сугладовала. Очајан и разочаран, у тешкој депресији, Дис одлучује да пође на Крф.
Укрцао се на лађу Италија и кренуо ка својима. Пред зору 17.маја 1917. године, лађу је погодио немачки сумарен. По сведочењу малобројних преживелих, једина прибрана особа у том хаосу био је Дис. Мирно је скинуо наочаре и ставио их у џеп. Међу последњима је ушао у већ препун чамац за спасавање. Било је, међутимкасно. Страшан вртлог који је пароброд створио у тренутку докје тонуо, повукао је са собом чамац, многобројне путнике, а међуњима и песника Утопљених душа, jeдне од најлепших и најзначајнијих књига поезије на српском језику, родоначелника српске модерне. У џепу сиромашног песника пронађене су наочаре и
драхма и по.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Михаил Черњајев (1828 -1898)

Већ спомињан на почетку теме, ал овог пута још један повод, отварање изложбе;

Руски генерал, словенофил, издавач и уредник листа „Руски мир“ који шири и популарише свесловенске идеје, и посвећује се панславизму.
Одликован Таковским крстом...

Сећање на генерала Черњајева

Citat:„Повратак генерала – 145. годишњица доласка руских добровољаца у Србију”

назив је изложбе која ће бити уприличена од 24. септембра до 15. октобра у Историјском музеју Србије у Београду, у оквиру манифестације „Дани духовне културе Русије у Србији”. Аутор поставке је проф. др Алексеј Тимофејев, а организују је Министарство културе Србије, Министарство културе Русије, Историјски музеј Србије, Државни историјски музеј из Русије и Руски центар за науку и културу – Руски дом у Београду.


Citat:– У периоду од 1873. до 1876. године Михаил Черњајев је у Санкт Петербургу издавао новине „Руски мир”. Када је у лето 1875. у Херцеговини избио устанак православног српског становништва против турских власти, „Руски мир” био је први лист у главном граду који је посебну пажњу посветио овом догађају – бележи Алексеј Тимофејев, као и да је „упркос директној царској забрани Черњајев отишао у Београд, у који је стигао у априлу 1876. године”. И бележи даље:
– Ратни планови свели су се на главну идеју: снагама тимочко-моравске војске изненадним нападом поразити Турке, ударом у правцу Ниша. Черњајев је пристао да ступи у српску службу 12. маја 1876. без икакве дозволе цара. Моравска групација Черњајева бројала је 50 хиљада људи, источна групација Лешјанина 25 хиљада, западна групација Алимпића 20 хиљада, а ибарска војска Заха 24 хиљаде људи. Насупрот њима била је турска војска, у којој се налазило 20 хиљада башибозлука, 25 хиљада резервиста и 133 хиљаде редовних војника...

ловенску борбу, против османског угњетавања, како наводи Тимофејев, на страницама дневне штампе, у дневницима и у јавним полемикама, подржавали су највећи умови Русије: композитор П. И. Чајковски, који је у септембру 1876. написао „Руско-српски марш”, хемичар Д. И. Мендељејев, хирург Н. И. Пирогов, писци Ф. М. Достојевски, који је писао о добровољцима у „Дневнику писца”, и башибозука. С. Тургењев. Фјодор Михајлович Достојевски је погинуле добровољце у јесен 1876. назвао „најбољим људима”, бранећи сећање на генерала Черњајева у најтежем тренутку за њега: „Словенска акција, шта год да се деси, треба коначно да почне, тј. да пређе у своју активну фазу, а без Черњајева не би добила такав развој. Ако је већ почела словенска акција, ко је онда, ако не Русија, требало да јој стане на чело, у томе је сврха Русије – и Черњајев је то схватио и подигао барјак Русије...”

Војну и санитарну помоћ Србима, бележи аутор изложбе „Повратак генерала...” пружали су поједини припадници бројних европских народа. Међутим, велика већина добровољаца је дошла из Русије. До краја јула 1876. у Србију су стигле вође војног добровољства, пензионисани професионални официри, међу којима су, поред Черњајева, били Н. А. Кирејев (погинуо 18. јула 1876) и Н. Н. Рајевски (погинуо 20. августа 1876). Руско друштво Црвеног крста послало је у Србију 95 лекара, 111 болничара, 60 сестара милосрђа и до 128 тона болничке опреме. Озбиљност ситуације само је подстакла жељу добровољаца да дођу у Србију. Повећана подршка јавности добровољачком покрету довела је до тога да је цар Александар Други дозволио официрима да дају привремене оставке како би учествовали у добровољачком покрету.


https://www.politika.rs/scc/clanak/488100/Secanje-na-generala-Cernjajeva

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7113

Василиј Поленов (1844 - 1927)

Руски сликар, учесник у Руско-турском рату 1877-1878, као ратни уметник, добровољац српско-турског рата, одликован Медаљом за храброст и Златним орденом Таковског крста, и почасном сабљом.


Изложба „Василијe Поленов: српски рат очима руског уметника”

Citat:У част 145. годишњице Првог српско-турског рата (1876–1878) и руског добровољачког покрета за ослобођење Србије, биће постављена у Музеју поште, телеграфа и телефона у Београду, АД „Пошта Србије” 24. септембра. За ову прилику „Пошта Србије” припрема пригодну марку, урађену на основу скица уметника Василија Поленова.

Поставка је јединствена по томе што су први пут у једном албуму обједињени дневнички записи, ратне скице и цртежи Василија Поленова, познатог руског сликара, академика и руског добровољца српско-турског рата који је за учешће у рату одликован Медаљом за храброст и Златним орденом Таковског крста, и почасном сабљом.

На изложби ће бити представљени радови Поленова и документа из две збирке: Државне Третјаковске галерије и Државног меморијалног историјско-уметничког музејског комплекса „Василије Поленов”, као и одломци из дневника који је, под насловом „Дневник руског добровољца”, први пут објављен у часопису „Пчела” 1877. године, а сада, након 145 година, први пут је обједињен с ратним скицама и цртежима у истој публикацији.

Изложбу прати албум, на руском и српском језику, где је његово стваралаштво из периода српско-турског рата представљено у целини.


https://www.politika.rs/scc/clanak/488100/Secanje-na-generala-Cernjajeva


Василиј Поленов и Србија
/и неколико његових ратних цртежа/
https://ruskidom.rs/sr/2021/03/19/vasili-polenov-i-srbi-a/

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 681 korisnika na forumu :: 42 registrovanih, 5 sakrivenih i 634 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., alkatraz080, amaterSRB, Apok, aramis s, bato, Bloody, Brot, Doca, doklevise, DonRumataEstorski, dragon986, GveX, ILGromovnik, JOntra, Kaplar2, krkalon, MB120mm, mercedesamg, mikrimaus, Milan A. Nikolic, milos.cbr, Miskohd, Najax, nebkv, Njemac, nobutado, NoOneEver Dreams, Oscar, Recce, ruso, SD, Skywhaler, Smiljke, Stanlio, suton, theNedjeljko, Toni, viktorijakitanovic15, vlvl, Wisdomseeker, yufighter