Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

6

Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12802

Frederik Bazij, francuski impresionista, 1841-1870.


Jedan od začetnika slikarskog pravca impresionizma. Rođen u bogatoj porodici, sa 19 godina otišao u Pariz da studira medicinu i slikanje.
Priključio se impresionistima, i u narednim godinama dosta stvarao.
Tokom Francusko-Pruskog rata 1870, priključio se puku Zuava. Tokom bitke, kad je njegov zapovednik ranjen, preuzeo je komandu i poveo jedinicu u juriš, u kom je dva puta pogođen i smrtno ranjen. Njegova prerana smrt je bila veliki gubitak za impresioniste.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1644
  • Gde živiš: Karlmarksland

И Макс Либерман је учествовао у истом рату,само на супротној страни.Највећи заговорник импресионизма у Немачкој.Иначе, покуповао је француске импресионистичке слике и на темељу њих развио свој стил. Био је на челу удружења Берлинских сецесиониста и председник пруске академије уметности ,све док нису дошли нацисти на власт.Он је дао оставку у знак протеста и убрзо умро.Био је јеврејског порекла.

Преокрет који је довео до формирања Берлинске сецесије, десио се 1891. године поводом Велике међународне изложбе уметности у Берлину. Спор је почео након што је комисија Удружења берлинских уметника одбила слике Едварда Мунка,назваши његове слике увредом уметности.Неколико година касније,под вођством Валтера Лајштикова, Франца Шкарбине и Либермана, разни уметници су се удружили у „слободно удружење за организацију уметничких изложби“.

А на Фредерика Базија је Реноар оставио јак утисак,што се тиче правца сликарства.У то доба прелома романтизма и импресионизма,у Паризу су облитавала највећа имена.Почев од Ежена Делакроара,затим,ту су Моне,Мане,Реноар,Сисле,Базиј,Дега,Писаро,Сезан,Доминик Енгр и други.
Које су то величине у Паризу у XIX веку....



offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7349

Ђорђе Лебовић (1928 - 2004)

Српски писац, драматург, сценариста...Јеврејског порекла.

Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен.
Та искуства из детињства и логора касније ће оставити трага на његово писање..
Године 1992, због рата, са породицом напустио Београд и преселио се у Израел, одакле се вратио 2000. године и до смрти писао свој роман Semper idem.
Semper idem је недовршени роман јер је писац преминуо пре него га је завршио.
Књига обрађује детињство писца, две ипо године у логору, остаје без породице...


Лебовић је радио сценарије неких од најпознатијих филмова са простора бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“.


Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих година.
/Серијал прати пустоловине британског командоса у Југославији чија је ратна сапутница лепа плавокоса партизанка. По сценаристичким и цртачким квалитетима „Партизани“ спадају у сам врх партизанског стрипа. /


offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7349

Miloje Pavlović /1887-1941/

Profesor, patriota, učesnik Prvog svetskog rata, poliglota, radnik u kulturi i obrazovanju, koji je stao uz svoje đake tog 21. oktobra 1941. godine, u Šumaricama.

-Pucajte ja i sada držim čas!-


Citat:
Osnovnu školu je završio u rodnom selu, gimnaziju u Kragujevcu, a Filozofski (1912) i Pravni fakultet (1925) na Univerzitetu u Beogradu.

Učesnik je balkanskih ratova, kao podoficir, i Prvog svetskog rata, kao oficir. Za pokazanu hrabrost, odlikovan je Ordenom belog orla s mačevima i Zlatnom medaljom za hrabrost. U Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci imao je čin rezervnog konjičkog potpukovnika.

Od 1913. do 1929. godine službovao je u Kragujevcu, kao suplent, profesor i direktor Prve muške gimnazije. Zatim je bio direktor gimnazije u Valjevu, a od 1932. direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu.

Bio je istaknuti intelektualac velikog obrazovanja i bogate kulture, poznavalac četiri strana jezika. Na svojim profesionalnim dužnostima, u društvenom radu i u svojoj sredini bio je poznat kao dosledan demokrat i veliki rodoljub, dostojanstven, ponosan, hrabar i skroman čovek. Svojom ličnošćeu, stavovima i delima vršio je snažan uticaj na generacije svojih učenika. Njegova demokratska shvatanja su doprinela da za sve vreme, a naročito od 1930. do 1941. godine, u Učiteljskoj školi u kojoj je bio direktor, preovladaju demokratska shvatanja.

Pavlović se eksponirao kao rodoljub i antifašista. Govorio je na protestnim zborovima, 25 i 27. marta 1941. godine, protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Uhapšen je s više od 7.000 građana i školske omladine Kragujevca, 20. oktobra 1941. godine. Njega su priključili ostalim uhapšenim građanima, koji su bili smešteni u topovske šupe. Tu je, sa ostalim građanima, među kojima je bilo profesora i đaka njegove i drugih škola, proveo dan i noć.

Okupator je nastojao da Miloja, kao uglednu ličnost, pridobije za saradnju. Na strelištu su mu ponudili da se izdvoji iz stroja đaka i građana osuđenih za streljane. Ponudu je odbio, rekavši im da je njegovo mesto u stroju, i da želi do kraja da deli sudbinu svojih đaka. Sa svojim đacima, profesorima i ostalim građanima Kragujevca, streljan je, 21. oktobra 1941. godine.


Citat:Njegov patriotizam i rodoljublje su se videli i 27. marta, kada je govorom zgazio na Trojni pakt. Kao profesor i vaspitač je pokazao držanje 21. oktobra 1941. Imao je 54 godine, izveden je iz škole s učenicima na stratište.

Citat:– Ugledao ga je i prišao mu ljotićevac, organizator „fašističkog zbora“, i ratni zločinac Marisav Petrović, i rekao mu: „Ene, i ti si tu…“. Miloje ga je pogledao oštro, sa prezirom. Marisav mu je rekao: „Znaš li, bre, da ti život zavisi od mene?“ Direktor gimnazije mu je rekao, prema tvrdnji svedoka koji su preživeli pogrom: „Ako mi od tebe zavisi život, takav mi život ne treba“. Time je Miloje Pavlović ušao u legendu, a sam njegov čin je bio takav da je za taj svoj podvig 27. novembra 1953. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Na dan kada je rođen – priča Željko Zirojević.

Citat:Odbio je ponuđeni život, zagrlio svoje đake i sa njima krenuo u smrt. Tako je pokazao da je ličnost večnog trajanja i profesor za sva vremena. On je i sahranjen zajedno sa svojim đacima, kod spomenika „Peto tri“, koji simbolizuje pticu slomljenih krila.

Citat:Da je herojska priča o stradanju Miloja Pavlovića tačna potvrđuje i svedočenje dr Milana Stankovića, koji je bio učenik osmog razreda gimnazije i preživeo streljanje. On je zapisao razgovor između svog direktora i fašista. Rekli su mu da je „vaspitao generacije komunista“. A on im je odgovorio:

„Ja nisam komunista, niti sam đake učio komunizmu. Ja sam profesor književnosti i svoju decu sam učio patriotizmu. Ja ne tražim da mi pomažete i ne treba mi ništa od vas“, rekao je legendarni profesor, koji je nakon toga zajedno sa svojim učenicima smešten u „topovske šupe“, i posle provedene noći u njima izveden na streljanje.


Citat:Tada je zagrlio svoje đake i pre nego što ih je pokosio rafal mitraljeza uzviknuo dušmanima legendarnu rečenicu: „Pucajte, ja i sada držim čas“.

Citat:Poema Veliki školski čas se održava od 1963. godine, kada je postavljen spomenik streljanim đacima. U manastiru Svetog Dimitrija u Bajčetini postoji mozaik Kragujevačkih novomučenika, gde je prikazan Miloje Pavlović sa svojim učenicima. Podignuta mu je bista ispred nekadašnje učiteljske škole, a u rodnom selu na kući mu je postavljena spomen-ploča. U zločinu koji su nemački okupatori počinili u Kragujevcu 1941. godine ubijeno je 3.063 nedužnih građana, koji su sakupljani sa ulica, radnih mesta, pijaca. Među njima je bilo 300 dece.


-U znak sećanja njih i ovaj užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas, uz učešće umetnika, đaka i građana iz svih krajeva Srbije.-

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1644
  • Gde živiš: Karlmarksland

Вељко Рамадановић ( 1874 − 1943),први српски специјални педагог, који је свој рад усмерио на заштиту слепих, особа с телесним инвалидитетима, деце с говорним манама и запуштене деце.

На Спасовдан 1896. године у Пожаревцу отвара први српски завод за глуву децу. Исте године прилагођава Брајеву азбуку за српски језик. Србија је тада била сиромашна и није било довољно слуха за Рамадановићеве племените намере. Школа је убрзо затворена, а он одлази у Београд да ради као наставник занатске наставе у школи за незбринуту децу.

По избијању Првог светског рата 1914. Рамадановић је регрутован у оперативне трупе Ужичке војске као извиђач и обавештајац. Године 1915. прелази преко Албаније са српском војском, а 1916. ради на Крфу као учитељ са рањеницима. Због сумњи да је симпатизер или припадник организације Црна рука Рамадановић је интерниран у Бизерту. У притвору је био од 4. децембра 1916. до 12. децембра 1917. године. Пуштен је као невин. Дана 13. децембра 1917. основао је прву српску школу првобитно за ослепеле и оглувеле српске ратнике у Бизерти. Године 1918. српска Влада озваничила је његову Брајеву азбуку за српски језик а Рамадановић издаје први српски буквар за слепе „Моје прво радовање“ који је одобрила српска Влада.

Након завршетка рата у Земуну је основао школу за слепе, која и данас ради. Отворио је и занатску школу, гимназију за слепе и слабовиде и издавао часопис на Брајевом писму.

Као велики мисионар, Рамадановић је по целој краљевини радио на отварању школа и установа за слепе и глуве. Путовао је по свету како би се усавршавао. У Њујорку се сусрео с Пупином и добио донацију од 5.000 долара за школу у Земуну. Отварао је и логопедска одељења по Србији. Земунска логопедна школа била је прва и највећа на Балкану и четврта у Европи. Године 1936. основао је свесловенско удружење дефектолога, а 1937. удружење слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије. Следеће године у Земуну је отворио и највећи дом за слепе на Балкану са 400 места.

Године 1940. Рамадановић оснива друштво за помоћ словенским емигрантима тј. за помоћ избеглицама из Чешке и Пољске које су у Другом светском рату окупиране од нацистичке Немачке. После априлског слома Југославије Земун је припао НДХ, а српска деца из школе и наставници и управник Вељко Рамадановић протерани су у Београд. Исте године у јуну Рамадановић оснива избеглички дом слепих ученика са школом при школи за глуве краљ Дечански у улици Краља Милутина бр. 79. новембра 1941. Рамадановића хапси Гестапо и специјална полиција као интелектуалца антифашисту. Вељко је био заточен у бањичком логору где је мучен и саслушаван провео два месеца. Пуштен је на интервенцију пријатеља као тешко болестан. Душевно и телесно сломљен умро је 21. јула 1943.

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1644
  • Gde živiš: Karlmarksland

Драгиша Недовић (Крагујевац,1916 — Крагујевац,1966) је био српски композитор, музичар и песник (текстописац).

Рођен је у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине. Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке: „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Из Босне се једна песма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Прођох Босном кроз градове“... које су одавна постале трајна музичка баштина.

После Босне, пут га води у Далмацију, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматиских народних песама: „О, липа ти незнанко“, „О, бродићу бели“, „Маре, Маре, срићо моја“ (Кад си била мала Маре).

По повратку у Србију, ствара низ песама које су временом добиле статус изворних: „Стани, стани, Ибар водо“, „Обраше се виногради доле крај Тополе“, „Лепе ли су нано Гружанке девојке“, „На Морави воденица стара“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд' д' идемо Радо“, „Сиромах сам, друже“, „Хармонико моја“ и многе друге.

У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и он бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.

Спевао је бесмртну песму „У лијепом старом граду Вишеграду“ које се, као то рече један Недовићев пријатељ, „не би постидео ни сам Алекса Шантић“.

Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом „Јутрос рано слушам“ (У лијепом старом граду Вишеграду). По први пут је отпевао Химзо Половина средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију.

"Устај, испрати ме, морам да путујем
у Србију идем, своме родном граду
за тобом ћу Кико, вечно да тугујем
зашто сам те саму оставио младу"


Написао је преко 400 песама.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7349

Stvaraoci žrtve Drugog svetskog rata i okolnosti u Rusiji..
Marina Cvetajeva i njena porodica i Boris Pasternak, koji je pisao o revoluciji, dobio Nobelovu nagradu, a plašio se da je primi....Bilo reči na nekim od prvih strana o njima, al još jedan prilog:

Citat:Песникиња је заједно са сином и другим писцима из Москве евакуисана у Јелабугу, пошто су се Немци већ приближавали престоници.

Било је то 1941, две године након што се из емиграције вратила у Стаљинову Русију. Борила се са депресијом и бригама које су је са свих страна притискале. Муж и старија ћерка били су у Стаљиновом логору, а млађа Ирина је умрла са само три године од глади у сиротишту. Ту смрт славна песникиња себи никад није опростила.
Њен животни пут није био нимало лак. Рођена је 26. септембра 1892. године у Москви, у угледној породици.

Период успона младе песникиње биле су године Првог светског рата, револуције и грађанског рата и у том периоду написала је и „Лабудов логор” и „Цар-девојку”, али јој је то доба донело и много искушења, туге и губитака.

Њен супруг је прво мобилисан, а потом се придружио Белој армији на југу Русије, док је Марина остала потпуно сама у Москви са своје две ћерке, без икаквих вести о супругу. Биле су више гладне него сите, па је била приморана да млађу ћерку Ирину да у сиротиште јер није имала чиме да је храни. Она је тамо и умрла 1920.

Две године после тог трагичног догађаја, Марина са старијом Аријадном напушта Русију и одлази у иностранство код свог мужа, бившег официра Беле армије, који је тада студирао у Прагу, да би се потом преселили у Берлин и Париз.
Док је била у емиграцији њена преписка са Борисом Пастернаком није престајала, а како се веровало, она је целог живота била заљубљена у њега.

Живећи у Паризу, песникиња је јако патила за Русијом, што се одразило и на њено стваралаштво, али упркос носталгији, веровала је да бивша Русија више не постоји и да нема где да се врати. То је изазвало несугласице у породици, пошто је њен супруг већ донео чврсту одлуку да се врати у Совјетски Савез, у чему га је подржала и њихова ћерка.

Њих двоје су се у домовину вратили 1937, а Марина са сином им се придружила тек две године касније.

Супруг и ћерка су ухапшени због оптужбе о шпијунирању. Он је стрељан 1941, а Аријадна је, након 15 година затвора и прогонства, рехабилитована.

У том периоду, Цветајева практично није писала стихове, зарађивала је превођењем. Уследили су рат и евакуација у Јелабугу...
Вест о њеној смрти нису објавиле ниједне новине, а место на којем је сахрањена и даље остаје загонетка.


Ceo članak:
https://rs.sputniknews.com/20211107/da-li-se-marin.....64861.html

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 861 korisnika na forumu :: 45 registrovanih, 5 sakrivenih i 811 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., AK - 230, Apok, ArmyBoss, bojank, darkangel, djboj, dragon986, Haryy, havoc995, Hipnotizer, Jester, kovinacc, krlebgd77, kuntalo, Leonardo, Logic005, madza, majorgaspar, MB120mm, mercedesamg, MIg, nebkv, neutralal.com, novator, pein, raykan, rovac, royst33, sabros, sakota79, Snorks, sovanova95, stegonosa, StepskiVuk, tomigun, Toni, trutcina, vasa.93, VJ, Vlad000, Vzor50, Wisdomseeker, zajcev1, Zi0mek