Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

6

Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 13294

Frederik Bazij, francuski impresionista, 1841-1870.


Jedan od začetnika slikarskog pravca impresionizma. Rođen u bogatoj porodici, sa 19 godina otišao u Pariz da studira medicinu i slikanje.
Priključio se impresionistima, i u narednim godinama dosta stvarao.
Tokom Francusko-Pruskog rata 1870, priključio se puku Zuava. Tokom bitke, kad je njegov zapovednik ranjen, preuzeo je komandu i poveo jedinicu u juriš, u kom je dva puta pogođen i smrtno ranjen. Njegova prerana smrt je bila veliki gubitak za impresioniste.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1957
  • Gde živiš: Karlmarksland

И Макс Либерман је учествовао у истом рату,само на супротној страни.Највећи заговорник импресионизма у Немачкој.Иначе, покуповао је француске импресионистичке слике и на темељу њих развио свој стил. Био је на челу удружења Берлинских сецесиониста и председник пруске академије уметности ,све док нису дошли нацисти на власт.Он је дао оставку у знак протеста и убрзо умро.Био је јеврејског порекла.

Преокрет који је довео до формирања Берлинске сецесије, десио се 1891. године поводом Велике међународне изложбе уметности у Берлину. Спор је почео након што је комисија Удружења берлинских уметника одбила слике Едварда Мунка,назваши његове слике увредом уметности.Неколико година касније,под вођством Валтера Лајштикова, Франца Шкарбине и Либермана, разни уметници су се удружили у „слободно удружење за организацију уметничких изложби“.

А на Фредерика Базија је Реноар оставио јак утисак,што се тиче правца сликарства.У то доба прелома романтизма и импресионизма,у Паризу су облитавала највећа имена.Почев од Ежена Делакроара,затим,ту су Моне,Мане,Реноар,Сисле,Базиј,Дега,Писаро,Сезан,Доминик Енгр и други.
Које су то величине у Паризу у XIX веку....



offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7893

Ђорђе Лебовић (1928 - 2004)

Српски писац, драматург, сценариста...Јеврејског порекла.

Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен.
Та искуства из детињства и логора касније ће оставити трага на његово писање..
Године 1992, због рата, са породицом напустио Београд и преселио се у Израел, одакле се вратио 2000. године и до смрти писао свој роман Semper idem.
Semper idem је недовршени роман јер је писац преминуо пре него га је завршио.
Књига обрађује детињство писца, две ипо године у логору, остаје без породице...


Лебовић је радио сценарије неких од најпознатијих филмова са простора бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“.


Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих година.
/Серијал прати пустоловине британског командоса у Југославији чија је ратна сапутница лепа плавокоса партизанка. По сценаристичким и цртачким квалитетима „Партизани“ спадају у сам врх партизанског стрипа. /


offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7893

Miloje Pavlović /1887-1941/

Profesor, patriota, učesnik Prvog svetskog rata, poliglota, radnik u kulturi i obrazovanju, koji je stao uz svoje đake tog 21. oktobra 1941. godine, u Šumaricama.

-Pucajte ja i sada držim čas!-


Citat:
Osnovnu školu je završio u rodnom selu, gimnaziju u Kragujevcu, a Filozofski (1912) i Pravni fakultet (1925) na Univerzitetu u Beogradu.

Učesnik je balkanskih ratova, kao podoficir, i Prvog svetskog rata, kao oficir. Za pokazanu hrabrost, odlikovan je Ordenom belog orla s mačevima i Zlatnom medaljom za hrabrost. U Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci imao je čin rezervnog konjičkog potpukovnika.

Od 1913. do 1929. godine službovao je u Kragujevcu, kao suplent, profesor i direktor Prve muške gimnazije. Zatim je bio direktor gimnazije u Valjevu, a od 1932. direktor Ženske učiteljske škole u Kragujevcu.

Bio je istaknuti intelektualac velikog obrazovanja i bogate kulture, poznavalac četiri strana jezika. Na svojim profesionalnim dužnostima, u društvenom radu i u svojoj sredini bio je poznat kao dosledan demokrat i veliki rodoljub, dostojanstven, ponosan, hrabar i skroman čovek. Svojom ličnošćeu, stavovima i delima vršio je snažan uticaj na generacije svojih učenika. Njegova demokratska shvatanja su doprinela da za sve vreme, a naročito od 1930. do 1941. godine, u Učiteljskoj školi u kojoj je bio direktor, preovladaju demokratska shvatanja.

Pavlović se eksponirao kao rodoljub i antifašista. Govorio je na protestnim zborovima, 25 i 27. marta 1941. godine, protiv pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.

Uhapšen je s više od 7.000 građana i školske omladine Kragujevca, 20. oktobra 1941. godine. Njega su priključili ostalim uhapšenim građanima, koji su bili smešteni u topovske šupe. Tu je, sa ostalim građanima, među kojima je bilo profesora i đaka njegove i drugih škola, proveo dan i noć.

Okupator je nastojao da Miloja, kao uglednu ličnost, pridobije za saradnju. Na strelištu su mu ponudili da se izdvoji iz stroja đaka i građana osuđenih za streljane. Ponudu je odbio, rekavši im da je njegovo mesto u stroju, i da želi do kraja da deli sudbinu svojih đaka. Sa svojim đacima, profesorima i ostalim građanima Kragujevca, streljan je, 21. oktobra 1941. godine.


Citat:Njegov patriotizam i rodoljublje su se videli i 27. marta, kada je govorom zgazio na Trojni pakt. Kao profesor i vaspitač je pokazao držanje 21. oktobra 1941. Imao je 54 godine, izveden je iz škole s učenicima na stratište.

Citat:– Ugledao ga je i prišao mu ljotićevac, organizator „fašističkog zbora“, i ratni zločinac Marisav Petrović, i rekao mu: „Ene, i ti si tu…“. Miloje ga je pogledao oštro, sa prezirom. Marisav mu je rekao: „Znaš li, bre, da ti život zavisi od mene?“ Direktor gimnazije mu je rekao, prema tvrdnji svedoka koji su preživeli pogrom: „Ako mi od tebe zavisi život, takav mi život ne treba“. Time je Miloje Pavlović ušao u legendu, a sam njegov čin je bio takav da je za taj svoj podvig 27. novembra 1953. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Na dan kada je rođen – priča Željko Zirojević.

Citat:Odbio je ponuđeni život, zagrlio svoje đake i sa njima krenuo u smrt. Tako je pokazao da je ličnost večnog trajanja i profesor za sva vremena. On je i sahranjen zajedno sa svojim đacima, kod spomenika „Peto tri“, koji simbolizuje pticu slomljenih krila.

Citat:Da je herojska priča o stradanju Miloja Pavlovića tačna potvrđuje i svedočenje dr Milana Stankovića, koji je bio učenik osmog razreda gimnazije i preživeo streljanje. On je zapisao razgovor između svog direktora i fašista. Rekli su mu da je „vaspitao generacije komunista“. A on im je odgovorio:

„Ja nisam komunista, niti sam đake učio komunizmu. Ja sam profesor književnosti i svoju decu sam učio patriotizmu. Ja ne tražim da mi pomažete i ne treba mi ništa od vas“, rekao je legendarni profesor, koji je nakon toga zajedno sa svojim učenicima smešten u „topovske šupe“, i posle provedene noći u njima izveden na streljanje.


Citat:Tada je zagrlio svoje đake i pre nego što ih je pokosio rafal mitraljeza uzviknuo dušmanima legendarnu rečenicu: „Pucajte, ja i sada držim čas“.

Citat:Poema Veliki školski čas se održava od 1963. godine, kada je postavljen spomenik streljanim đacima. U manastiru Svetog Dimitrija u Bajčetini postoji mozaik Kragujevačkih novomučenika, gde je prikazan Miloje Pavlović sa svojim učenicima. Podignuta mu je bista ispred nekadašnje učiteljske škole, a u rodnom selu na kući mu je postavljena spomen-ploča. U zločinu koji su nemački okupatori počinili u Kragujevcu 1941. godine ubijeno je 3.063 nedužnih građana, koji su sakupljani sa ulica, radnih mesta, pijaca. Među njima je bilo 300 dece.


-U znak sećanja njih i ovaj užasan zločin, nedaleko od spomenika poginulima u Šumaricama, u Kragujevcu, svake godine se održava Veliki školski čas, uz učešće umetnika, đaka i građana iz svih krajeva Srbije.-

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1957
  • Gde živiš: Karlmarksland

Вељко Рамадановић ( 1874 − 1943),први српски специјални педагог, који је свој рад усмерио на заштиту слепих, особа с телесним инвалидитетима, деце с говорним манама и запуштене деце.

На Спасовдан 1896. године у Пожаревцу отвара први српски завод за глуву децу. Исте године прилагођава Брајеву азбуку за српски језик. Србија је тада била сиромашна и није било довољно слуха за Рамадановићеве племените намере. Школа је убрзо затворена, а он одлази у Београд да ради као наставник занатске наставе у школи за незбринуту децу.

По избијању Првог светског рата 1914. Рамадановић је регрутован у оперативне трупе Ужичке војске као извиђач и обавештајац. Године 1915. прелази преко Албаније са српском војском, а 1916. ради на Крфу као учитељ са рањеницима. Због сумњи да је симпатизер или припадник организације Црна рука Рамадановић је интерниран у Бизерту. У притвору је био од 4. децембра 1916. до 12. децембра 1917. године. Пуштен је као невин. Дана 13. децембра 1917. основао је прву српску школу првобитно за ослепеле и оглувеле српске ратнике у Бизерти. Године 1918. српска Влада озваничила је његову Брајеву азбуку за српски језик а Рамадановић издаје први српски буквар за слепе „Моје прво радовање“ који је одобрила српска Влада.

Након завршетка рата у Земуну је основао школу за слепе, која и данас ради. Отворио је и занатску школу, гимназију за слепе и слабовиде и издавао часопис на Брајевом писму.

Као велики мисионар, Рамадановић је по целој краљевини радио на отварању школа и установа за слепе и глуве. Путовао је по свету како би се усавршавао. У Њујорку се сусрео с Пупином и добио донацију од 5.000 долара за школу у Земуну. Отварао је и логопедска одељења по Србији. Земунска логопедна школа била је прва и највећа на Балкану и четврта у Европи. Године 1936. основао је свесловенско удружење дефектолога, а 1937. удружење слепих интелектуалаца и привредника Краљевине Југославије. Следеће године у Земуну је отворио и највећи дом за слепе на Балкану са 400 места.

Године 1940. Рамадановић оснива друштво за помоћ словенским емигрантима тј. за помоћ избеглицама из Чешке и Пољске које су у Другом светском рату окупиране од нацистичке Немачке. После априлског слома Југославије Земун је припао НДХ, а српска деца из школе и наставници и управник Вељко Рамадановић протерани су у Београд. Исте године у јуну Рамадановић оснива избеглички дом слепих ученика са школом при школи за глуве краљ Дечански у улици Краља Милутина бр. 79. новембра 1941. Рамадановића хапси Гестапо и специјална полиција као интелектуалца антифашисту. Вељко је био заточен у бањичком логору где је мучен и саслушаван провео два месеца. Пуштен је на интервенцију пријатеља као тешко болестан. Душевно и телесно сломљен умро је 21. јула 1943.

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1957
  • Gde živiš: Karlmarksland

Драгиша Недовић (Крагујевац,1916 — Крагујевац,1966) је био српски композитор, музичар и песник (текстописац).

Рођен је у сиромашној градској породици од оца Андреје и мајке Гине. Са шеснаест година одлучује да крене пешке из Крагујевца на пут "како би народ чуо његову музику". Са собом носи само гитару. Пут га одводи у Босну, где пише севдалинке: „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Из Босне се једна песма чује“, „Босанске ме пјесме занијеше“, „Прођох Босном кроз градове“... које су одавна постале трајна музичка баштина.

После Босне, пут га води у Далмацију, где, инспирисан морем и бродовима, пише песме у духу далматиских народних песама: „О, липа ти незнанко“, „О, бродићу бели“, „Маре, Маре, срићо моја“ (Кад си била мала Маре).

По повратку у Србију, ствара низ песама које су временом добиле статус изворних: „Стани, стани, Ибар водо“, „Обраше се виногради доле крај Тополе“, „Лепе ли су нано Гружанке девојке“, „На Морави воденица стара“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд' д' идемо Радо“, „Сиромах сам, друже“, „Хармонико моја“ и многе друге.

У Крагујевцу га затиче Други светски рат. Изведен је на стрељање у Шумарицама, међутим, један од Немаца га препознаје као композитора и он бива депортован у немачки град Дормаген. У Дормагену као ратни заробљеник проводи четири године. После завршетка рата, Недовић се враћа у родни град, и сазнаје да је велики број његових текстова уништен.

Спевао је бесмртну песму „У лијепом старом граду Вишеграду“ које се, као то рече један Недовићев пријатељ, „не би постидео ни сам Алекса Шантић“.

Ова песма, која за већину људи и данас слови као изворна, написана је 1936. године и заштићена под именом „Јутрос рано слушам“ (У лијепом старом граду Вишеграду). По први пут је отпевао Химзо Половина средином педесетих година. Али више од 60. година ова песма певана је оскрнављена, јер је из ње избачена строфа у којој се говори о његовом повратку у Србију.

"Устај, испрати ме, морам да путујем
у Србију идем, своме родном граду
за тобом ћу Кико, вечно да тугујем
зашто сам те саму оставио младу"


Написао је преко 400 песама.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7893

Stvaraoci žrtve Drugog svetskog rata i okolnosti u Rusiji..
Marina Cvetajeva i njena porodica i Boris Pasternak, koji je pisao o revoluciji, dobio Nobelovu nagradu, a plašio se da je primi....Bilo reči na nekim od prvih strana o njima, al još jedan prilog:

Citat:Имала је само 48 година када је у Јелабуги извршила самоубиство, обесивши се наводно конопцем којим је Борис Пастернак везао кофер пре њене евакуације у тај татарски град, рекавши јој тада да је уже толико јако да би човек „могао њиме и да се обеси”.

Ceo članak:
https://rs.sputniknews.com/20211107/da-li-se-marin.....64861.html

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 1957
  • Gde živiš: Karlmarksland

Коста Манојловић (1890. — 1949.)

Коста Манојловић је био српски композитор, етномузиколог, организатор, музички писац, педагог и хорски диригент који се усредсређује готово искључиво на вокално поље, хорско стварање, тако да његово дело значи наставак рада Ст. Мокрањца.

За оснивање Музичке академије у Београду, Манојловић се интензивно залагао и био је њен први ректор од 1937. — 1939, а као професор радио је у њој до 1946.

Учење музике започео је у Богословији и Српској музичкој школи у Београду.

Наставници су му били Стеван Стојановић Мокрањац, Милоје Милојевић и Стеван Христић.

Кратко време је радио као наставник у Ћуприји (1910—1911) и у Богословији у Београду (1911—1912), када је добио стипендију и краће време провео на студајама у Москви, а затим у Минхену (1912—1914). Студије је два пута прекидао због балканских ратова. На минхенској Музичкој академији ради код Р. Мајера-Гшраја и Фр. Клозеа, а на музиколошком одсеку филозофског факултета код Е. Шмица.

За време Првог светског рата, 1915. са српском војском прелази Албанију. Године 1917, Косту Манојловић упућују на продужење студија у Енглеску. Студије је завршио 1919. на универзитету у Оксфорду.

Када се вратио у Београд, Манојловић развија вишеструку музичку делатност, те 1919. постаје диригент Првог београдског певачког друштва (до 1931.), којим је некада управљао Мокрањац. Са овим друштвом је 1925. извео чувену Палестринину Missa Papae Marcelli.

Од 1931. до 1939, Манојловић је диригент и певачког друштва Мокрањац, а уз то и професор Музичке школе (данас школа Мокрањац) и Теолошког факултета.

Коста Манојловић је био секретар Београдске филхармоније од њеног оснивања 1923, па све до 1940. године. Учествовао је у оснивању Јужнословенског певачког савеза (био је његов главни секретар од 1924. до 1932.) и Удружења југословенских музичких аутора (УЈМА).

Његово најзначајније дело је стварање Музичке академије у Београду (данас Факултет музичке уметности), за чије се оснивање интензивно залагао и био њен први ректор (1937. — 1939.), а као професор радио је у њој до 1946.

Умро је 2. новембра 1949. године у Београду.

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7893

Dobricа Ćosić
(1921-2014)








Na sto godina, tačnije na jučerašnji dan 29. decembar, od rođenja srpskog političara, prvog predsednika SRJ, pisca, političkog i nacionalog teoretičara, učesnika NOB-a i redovnog člana SANU. Jedna od najznačajinijih figura srpske istorije i književnosti XX veka.

U mladosti je bio kumunista, u Drugom svetskog ratu partizan, šezdesetih se suprostavljao Titovoj politici, i postaje jedan od političkih disidenata, krajem osamdesetih jedan od predvodnika srpskog nacionalističkog pokreta u tadašnjoj Jugoslaviji, pristalica Slobodana Miloševića, s kojim se potom razilazi sredinom devedesetih. Nazivaju ga ocem nacije zbog pristalice Velike Srbije..

U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom -Dаleko je sunce-, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe.

U toku II svetskog rata bio je član rasinskog partizanskog odreda, u statusu političkog komesara i člana komiteta Saveza komunističke omladine Jugoslavije, Komunističke partije Jugoslavije, za Srbiju. Po završetku rata, Dobrica Ćosić je bio član Centralnog komiteta komunističke partije Srbije i narodni poslanik u republičkoj i saveznoj skupštini.

U predvečerje II svetskog rata, 1939. godine, nakon neuspelog pokušaja da stručno znanje, stečeno u školi, primeni na porodičnom imanju, ne bi li se život na selu unapredio koliko – toliko, Dobrica Ćosić dolazi do spoznaje da promene treba vršiti, ali ne na njivama i u vinogradima, već u državi: „ …treba srušiti sve to što čini vlast i što vlada narodom; treba slistiti gospodu gazde i sve silnike…“.

Na početku nastavka školovanja u Poljoprivrednoj školi u Negotinu, najpre upoznao sa zabranjenom knjigom Voljgina „Materijalističko shvatanje istorije“, Segalovom „Političkom ekonomijom, brošurom „Staljin“, Ustavom SSSR-a, od svojih drugova dobio otvoren poziv da se priključi Savezu komunističke omladine Jugoslavije. „Te noći sam dugo zurio u kube Bukovskog manastira mučeći se sa sobom…“, opisao je mladi Ćosić svoje moralne dileme, pre donošenja odluke da postane vojnik revolucije. I prelomio je – da bude revolucionar, a ne „podanik i poslušnik države i vlasti“.

U ratnim danima, da bi mogao da se bori, živi, preživi i pobedi, Dobrica Ćosić je po sopstvenom priznanju bio prinuđen da svestrano i temeljno saznaje dve, za život i književnost, odlučujuće oblasti: etiku i psihologiju. Sposobnost opažanja, analiza ljudskih osobina i sagledavanje društvenih okolnosti svoga vremena, koje je mladi revolucionar pokazivao, nisu ostali nezapaženi – vrlo rano je počeo da radi u sektoru agitacije i propagande i počeo da piše.

Tokom 1943. godine, za „Glas“, list Narodnooslobodilačkog fronta Srbije, napisao je članak o četničkom teroru, a za „Mladi borac“, list Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije, članak o zadacima omladine. Sa dolaskom slobode, oktobra 1944. godine i preseljenja u Beograd, nastavio je pisanje članaka o obnovi zemlje i crtice iz rata, ali i sticao nove životne prijatelje.

Kada je 1948. godine došlo do čuvenog sukoba između jugoslovenoskog i sovjetskog državnog vrha, na čelu sa Titom i Staljinom, Dobricu Ćosića je život stavio na nova, složena moralna iskušenja – revolucionarna doslednost ili vera u posedovanje književnog dara.
Upravo je borba protiv Kominterne i gnev na Staljina, zbog obezvređivanja narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, uslovila nastojanje hronike o rasinskom odredu, čiji je borac Ćosić bio, odnosno njegovog prvog romana „Daleko je sunce“.

Status političkog disidenta Dobrica Ćosić je počeo da gradi otvaranjem pitanja statusa Golog otoka, tamnice brojnih komunista koji su, nakon donošenja rezolucije Informbiroa, stali na stranu Staljina, nastavio suprostavljenjem političkoj likvidaciji najuticajnijeg srpskog komuniste Aleksandra Rankovića i definitivno učvrstio svojim stavom o statusu Kosova i Metohije, koji je promovisao 1968. godine. Stav o tzv. kosovskom pitanju učinio je Dobricu Ćosića jednim od najpoznatijih Titovih opozicionara.

Svoju književnu karijeru Dobrica Ćosić, u statusu slobodnog umetnika, započeo je 1951. godine. Poznavaoci njegovog dela smatraju da su u romanu „Koreni“, zapravo i koreni ovog pisca, u kome je na maestralan način, dočarao istorijsku sliku srbijanskog XIX veka i učinio da postane i ostane jean od najznačajnijih romana srpske književnosti. Borisav Mihailović je 1955. godine, u pogovoru ovog romana rekao: „Koreni su se zarili duboko u zemlju“ … i postali… „prvenac jedne porodice romana koju će Ćosić još napisati“. Nakon romana „Koreni“, usledilo je delo, zapravo knjiga izveštaja iz Mađarske pod sovjetskim tenkovima – „Sedam dana u Budimpešti“, objavljeno 1956. godine, da bi 1961. godine na čitalačkoj publici predstavljen roman – trilogija „Deobe“ – „delo nesanice i strave Dobrice Ćosića“ (iz pogovora Dragoljuba Stojadinovića). Deobe koje žive i danas, deobe na četnike i partizane, sa najavom sveukupne tragike tih podela. Zanimljivo je da je, duže od decenije nakon objavljivanja ovog romana, Ćosić objavljivao isključivo eseje: godine 1964. – „Akcija“, godine 1966. – „Odgovornosti“ i godine 1971. – „Moć i strepnje“. U međuvremenu, 1966. godine, objavio je roman „Bajka“, autentičan utopijski putopis „kroz neverovatna vizuelna carstva“ (iz pogovora Slobodana Selenića).
U periodu od 1972. do 1979. godine nastao je roman „Vreme smrti“, potresna priča o golgoti srpstva u periodu započetom sarajevskim atentatom – o Prvom svetskom ratu, ispričana kroz život uglednog domaćina Aćima Katića, nadničara Tole Dačića i njihovih potomaka, te Ćosićeve okosnice – simbola srpske borbe za slobodu i očuvanje nacionalnog identiteta. Godine 1982., Ćosić objavljuje esej „Stvarno i moguće“, a zatim trilogiju „Vreme zla“, koju čine „Grešnik“, „Otpadnik“ i „Vernik“. Romanom „Vreme vlasti“, objavljenm 1996. godine, Ćosić je okončao porodičnu sagu o Katićima i Dačićima započetu vek ranije, romanom „Koreni“. U periodu od 2000. godine do 2008. godine objavljuje, u formi dnevnika, šest knjiga „Piščevi zapisi“ („Lična istorija jednog naroda“). Prva knjiga „Vreme nade“ obuhvata period od 1951. – 1968. godine; druga knjiga „Vreme iskušenja“ obuhvata period od 1969. godine – 1980. godine; treća knjiga „Vreme otpora“ obuhvata period od 1981. godine – 1991. godine; četvrta knjiga „Vreme vlasti“ obuhvata period od 1992. godine – 1993. godine; peta knjiga „Vreme poraza“ obuhvata period od 1993. godine – 1999. godine.

Godine 2004. Ćosić objavljuje knjigu „Kosovo“, godine 2005. izlazi roman „Prijatelji“, a dve godine kasnije roman „Vreme vlasti 2“, kojim je zaokružena priča o gubitku Kosova. Svoje dnevničke beleške iz perioda od 21. marta 1999. godine do 1. januara 2000. godine, kada je Srbija bila meta bombardovanja zemalja Nato alijanse, Ćosić je objavio 2009. godine, pod nazivom „Vreme zmija“.

Godine 2011. objavljen je poslednji roman Dobrice Ćosića „U tuđem veku“, kako je nazvao novi, 21. vek, koji zapravo predstavlja dnevnik Dobrice Ćosića, predsednika Savezne republike Jugoslavije. Za mnoge jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca, za mnoge druge – ortodoksni nacionalista, zaslužan za buđenje nacionalističkih težnji srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Dobrica Ćosić je svakako ličnost koja je učestvovala u kreiranju istorije na ovdašnjim prostorima. Osporavan i hvaljen do ekstremnih granica, ostaće upamćen i po brojnim nagradama za svoj književni opus – prvi je dobitnik Ninove nagrade (1954. godine) za roman „Koreni“, drugi put je istu nagradu dobio za trilogiju „Deobe“ (1961. godine). Udruženje književnika Srbije dodelilo je, 1986. godine Dobrici Ćosiću nagradu za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dobitnik je i prestižne Njegoševe nagrade, 1990. godine za roman „Vreme zla“ i specijalne Vukove nagrade, 1991. godine. Narodna biblioteka Srbije nagrađivala ga je za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. godine za roman „Vreme vlasti“. Književna nagrada „Zlatni krst Kneza Lazara“ mu je pripala juna 1993. godine. U Kruševačkom narodnom pozorištu mu je uručena nagrada „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića. 1998. godine. Romani „Grešnik“ i „Otpadnik“ takođe su bile najčitanije knjige, ali iz političkih razloga, Ćosić nije nagrađivan za njih. Dobrica Ćosić je dobitnik i brojnih inostranih nagrada, između ostalih dobio je nagradu „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti od strane Prvog slovenskog foruma umetnosti „Zlatni vitez“. 1989. godine je dobio Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte. Dobrica Ćosić je čak tri puta kandidovan za Nobelovu nagradu od strane britanskih i francuskih institucija (1983., 1989. i 2011. godine). Izdavačka kuća „L’age d’Homme“ iz Pariza objavila je tom romana „Vreme smrti“, sa prevodom Slobodana Despota. Dobrica Ćosić je bio oženjen Božicom, sa kojom je proveo više od pedeset godina u braku, do njene smrti 2006. godine. Sa njom ima ćerku Anu, i dvoje unučadi – Milenu (1981) i Nikolu (1982). Svoje poslednje obraćanje narodu je imao povodom svog novog izdanja romana „Vreme smrti“, prvo posle 30 godina, najvaljeno 2014. godine. Ubrzo nakon toga, Dobrica Ćosić je preminuo u svojoj porodičnoj kući u Beogradu, u svojoj 93. godini života, 18. maja 2014. godine, sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, a opelo je služio tada, episkop bački, Irinej. Hronologija književnih dela Dobrice Ćosića: Daleko je sunce (1951) Koreni (1954) Deobe 1 – 3 (1961) Akcija (1964) Bajka (1965) Moć i strepnje (1971) Vreme smrti 1 – 4 (1972 – 1979) Stvarno i moguće (1982) Vreme zla: Grešnik (1985) Vreme zla: Otpadnik (1986) Vreme zla: Vernik (1990) Promene (1992) Vreme vlasti 1 (1996) Piščevi zapisi 1951 – 1968 (2000) Piščevi zapisi 1992 – 1993 (2004) Srpsko pitanje 1 – 2 (2002 – 2003) Pisci moga veka (2002) Kosovo (2004) Prijatelji (2005) Vreme vlasti 2 (2007) Piščevi zapisi 1993 – 1999 (2008) Piščevi zapisi 1999 – 2000: Vreme zmija (2008) Srpsko pitanje u XX veku (2009) U tuđem veku (2011) Bosanski rat (2012) U tuđem veku 2 (2015) – izdata posthumno. Književna dela napisana o Dobrici Ćosiću: Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, Danilo Kiš (1986) Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem, Slavoljub Đukić (1989) Autoritet bez vlasti, prof. dr Svetozar Stojanović (1993) Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti, Dragoslav Rančić (1993) Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić, Milan Nikolić (1995) Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića, Radovan Popović (2000) Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića, Slavoljub Đukić (2001) Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića, Miroslav Egerić (2001) Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića, Boško Ruđinčanin (2002) Gang of four, Zoran Ćirić (2005) Knjiga o Ćosiću, Dragoljub Todorović (2005) Dobrica Ćosić: Bibliografija, Dejan Vukićević (2010) Prepiska 1991. – 1999., Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006. – 2011., Darko Hudelist (2012) Bosanski rat Dobrice Ćosića, Muhamed Mujkić (2013) Ogledalo Dobrice Ćosića, Milivoje Pavlović (2014). Pored navedenih dela, o Dobrici Ćosiću su pisane brojne književne literature i kritike, a o njemu su pisali još i V. Gligorić, M. Pervić, B. Mihailović Mikiz, R. Vučković, P. Džadžić, A. Petrov, Dragan Jeremić, Slavko Leovac, Gajo Peleš,Milo Bandić i mnogi drugi. Oznake: beogradbiografijadobrica ćosićknjiževnikpisacpolitičarpolitikasrbija Uslovi kopiranja biografije Sadržaj ovog članka je vlasništvo sajta Biografija.Org. Preuzimanje teksta je uslovljeno Creative Commons 2.5 licencom. Svako kopiranje i korištenje materijala bez navoda autora i linka ka izvoru smatra se kršenjem autorskih prava i podleže zakonskim sankcijama. Fotografije korištene u biografijama su vlasništvo trećih lica nad kojim portal Biografije poznatih nema autorska prava. Kratke informacije o: Dobrica Ćosić Datum rođenja: 29. decembar 1921. Mesto rođenja: Velika Drenova Datum smrti: 18. maj 2014. Mesto smrti: Beograd Država: Srbija Zanimanje: Političar, književnik Religija: Ateist, kasnije pravoslavac Supruga: Božica Ćosić Advertisement Ličnosti po kategorijama Nauka Istorija Filozofija Tehnologija Umetnost Književnost Slikarstvo Muzika Film Moda Mediji Televizija Novinarstvo Sport Fudbal Košarka Tenis Rukomet Skijanje Atletika MMA Vaterpolo Boks Politika Biznis Internet YouTube Novinarstvo Religija Pravoslavlje Advertising

Status političkog disidenta Dobrica Ćosić je počeo da gradi otvaranjem pitanja statusa Golog otoka, tamnice brojnih komunista koji su, nakon donošenja rezolucije Informbiroa, stali na stranu Staljina, nastavio suprostavljenjem političkoj likvidaciji najuticajnijeg srpskog komuniste Aleksandra Rankovića i definitivno učvrstio svojim stavom o statusu Kosova i Metohije, koji je promovisao 1968. godine. Stav o tzv. kosovskom pitanju učinio je Dobricu Ćosića jednim od najpoznatijih Titovih opozicionara. Svoju književnu karijeru Dobrica Ćosić, u statusu slobodnog umetnika, započeo je 1951. godine. Poznavaoci njegovog dela smatraju da su u romanu „Koreni“, zapravo i koreni ovog pisca, u kome je na maestralan način, dočarao istorijsku sliku srbijanskog XIX veka i učinio da postane i ostane jean od najznačajnijih romana srpske književnosti. Borisav Mihailović je 1955. godine, u pogovoru ovog romana rekao: „Koreni su se zarili duboko u zemlju“ … i postali… „prvenac jedne porodice romana koju će Ćosić još napisati“. Nakon romana „Koreni“, usledilo je delo, zapravo knjiga izveštaja iz Mađarske pod sovjetskim tenkovima – „Sedam dana u Budimpešti“, objavljeno 1956. godine, da bi 1961. godine na čitalačkoj publici predstavljen roman – trilogija „Deobe“ – „delo nesanice i strave Dobrice Ćosića“ (iz pogovora Dragoljuba Stojadinovića). Deobe koje žive i danas, deobe na četnike i partizane, sa najavom sveukupne tragike tih podela. Zanimljivo je da je, duže od decenije nakon objavljivanja ovog romana, Ćosić objavljivao isključivo eseje: godine 1964. – „Akcija“, godine 1966. – „Odgovornosti“ i godine 1971. – „Moć i strepnje“. U međuvremenu, 1966. godine, objavio je roman „Bajka“, autentičan utopijski putopis „kroz neverovatna vizuelna carstva“ (iz pogovora Slobodana Selenića). U periodu od 1972. do 1979. godine nastao je roman „Vreme smrti“, potresna priča o golgoti srpstva u periodu započetom sarajevskim atentatom – o Prvom svetskom ratu, ispričana kroz život uglednog domaćina Aćima Katića, nadničara Tole Dačića i njihovih potomaka, proistekla iz njihovog Prerova, te Ćosićeve okosnice – simbola srpske borbe za slobodu i očuvanje nacionalnog identiteta. Godine 1982., Ćosić objavljuje esej „Stvarno i moguće“, a zatim trilogiju „Vreme zla“, koju čine „Grešnik“, „Otpadnik“ i „Vernik“. Romanom „Vreme vlasti“, objavljenm 1996. godine, Ćosić je okončao porodičnu sagu o Katićima i Dačićima započetu vek ranije, romanom „Koreni“. U periodu od 2000. godine do 2008. godine objavljuje, u formi dnevnika, šest knjiga „Piščevi zapisi“ („Lična istorija jednog naroda“). Prva knjiga „Vreme nade“ obuhvata period od 1951. – 1968. godine; druga knjiga „Vreme iskušenja“ obuhvata period od 1969. godine – 1980. godine; treća knjiga „Vreme otpora“ obuhvata period od 1981. godine – 1991. godine; četvrta knjiga „Vreme vlasti“ obuhvata period od 1992. godine – 1993. godine; peta knjiga „Vreme poraza“ obuhvata period od 1993. godine – 1999. godine. Godine 2004. Ćosić objavljuje knjigu „Kosovo“, godine 2005. izlazi roman „Prijatelji“, a dve godine kasnije roman „Vreme vlasti 2“, kojim je zaokružena priča o gubitku Kosova. Svoje dnevničke beleške iz perioda od 21. marta 1999. godine do 1. januara 2000. godine, kada je Srbija bila meta bombardovanja zemalja Nato alijanse, Ćosić je objavio 2009. godine, pod nazivom „Vreme zmija“. Godine 2011. objavljen je poslednji roman Dobrice Ćosića „U tuđem veku“, kako je nazvao novi, 21. vek, koji zapravo predstavlja dnevnik Dobrice Ćosića, predsednika Savezne republike Jugoslavije. Za mnoge jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca, za mnoge druge – ortodoksni nacionalista, zaslužan za buđenje nacionalističkih težnji srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Dobrica Ćosić je svakako ličnost koja je učestvovala u kreiranju istorije na ovdašnjim prostorima. Osporavan i hvaljen do ekstremnih granica, ostaće upamćen i po brojnim nagradama za svoj književni opus – prvi je dobitnik Ninove nagrade (1954. godine) za roman „Koreni“, drugi put je istu nagradu dobio za trilogiju „Deobe“ (1961. godine). Udruženje književnika Srbije dodelilo je, 1986. godine Dobrici Ćosiću nagradu za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo. Dobitnik je i prestižne Njegoševe nagrade, 1990. godine za roman „Vreme zla“ i specijalne Vukove nagrade, 1991. godine. Narodna biblioteka Srbije nagrađivala ga je za najčitaniju domaću knjigu: 1990. godine za roman „Vernik“ i 1996. godine za roman „Vreme vlasti“. Književna nagrada „Zlatni krst Kneza Lazara“ mu je pripala juna 1993. godine. U Kruševačkom narodnom pozorištu mu je uručena nagrada „Zlatni krst despota Stefana Lazarevića. 1998. godine. Romani „Grešnik“ i „Otpadnik“ takođe su bile najčitanije knjige, ali iz političkih razloga, Ćosić nije nagrađivan za njih. Dobrica Ćosić je dobitnik i brojnih inostranih nagrada, između ostalih dobio je nagradu „Puškin“ za izuzetne zasluge u književnosti od strane Prvog slovenskog foruma umetnosti „Zlatni vitez“. 1989. godine je dobio Povelju Zadužbine Jakova Ignjatovića iz Budimpešte. Dobrica Ćosić je čak tri puta kandidovan za Nobelovu nagradu od strane britanskih i francuskih institucija (1983., 1989. i 2011. godine). Izdavačka kuća „L’age d’Homme“ iz Pariza objavila je tom romana „Vreme smrti“, sa prevodom Slobodana Despota. Dobrica Ćosić je bio oženjen Božicom, sa kojom je proveo više od pedeset godina u braku, do njene smrti 2006. godine. Sa njom ima ćerku Anu, i dvoje unučadi – Milenu (1981) i Nikolu (1982). Svoje poslednje obraćanje narodu je imao povodom svog novog izdanja romana „Vreme smrti“, prvo posle 30 godina, najvaljeno 2014. godine. Ubrzo nakon toga, Dobrica Ćosić je preminuo u svojoj porodičnoj kući u Beogradu, u svojoj 93. godini života, 18. maja 2014. godine, sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu, a opelo je služio tada, episkop bački, Irinej. Hronologija književnih dela Dobrice Ćosića: Daleko je sunce (1951) Koreni (1954) Deobe 1 – 3 (1961) Akcija (1964) Bajka (1965) Moć i strepnje (1971) Vreme smrti 1 – 4 (1972 – 1979) Stvarno i moguće (1982) Vreme zla: Grešnik (1985) Vreme zla: Otpadnik (1986) Vreme zla: Vernik (1990) Promene (1992) Vreme vlasti 1 (1996) Piščevi zapisi 1951 – 1968 (2000) Piščevi zapisi 1992 – 1993 (2004) Srpsko pitanje 1 – 2 (2002 – 2003) Pisci moga veka (2002) Kosovo (2004) Prijatelji (2005) Vreme vlasti 2 (2007) Piščevi zapisi 1993 – 1999 (2008) Piščevi zapisi 1999 – 2000: Vreme zmija (2008) Srpsko pitanje u XX veku (2009) U tuđem veku (2011) Bosanski rat (2012) U tuđem veku 2 (2015) – izdata posthumno. Književna dela napisana o Dobrici Ćosiću: Pesnik revolucije na predsedničkom brodu, Danilo Kiš (1986) Čovek u svom vremenu: razgovori sa Dobricom Ćosićem, Slavoljub Đukić (1989) Autoritet bez vlasti, prof. dr Svetozar Stojanović (1993) Dobrica Ćosić ili predsednik bez vlasti, Dragoslav Rančić (1993) Šta je stvarno rekao Dobrica Ćosić, Milan Nikolić (1995) Vreme pisca: životopis Dobrice Ćosića, Radovan Popović (2000) Lovljenje vetra, politička ispovest Dobrice Ćosića, Slavoljub Đukić (2001) Vreme i Roman: Eseji o romanima Dobrice Ćosića, Miroslav Egerić (2001) Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića, Boško Ruđinčanin (2002) Gang of four, Zoran Ćirić (2005) Knjiga o Ćosiću, Dragoljub Todorović (2005) Dobrica Ćosić: Bibliografija, Dejan Vukićević (2010) Prepiska 1991. – 1999., Miroslav Majkl Đorđević Moj beogradski dnevnik: susreti i razgovori sa Dobricom Ćosićem 2006. – 2011., Darko Hudelist (2012) Bosanski rat Dobrice Ćosića, Muhamed Mujkić (2013) Ogledalo Dobrice Ćosića, Milivoje Pavlović (2014). Pored navedenih dela, o Dobrici Ćosiću su pisane brojne književne literature i kritike, a o njemu su pisali još i V. Gligorić, M. Pervić, B. Mihailović Mikiz, R. Vučković, P. Džadžić, A. Petrov, Dragan Jeremić, Slavko Leovac, Gajo Peleš,Milo Bandić i mnogi drugi. Oznake: beogradbiografijadobrica ćosićknjiževnikpisacpolitičarpolitikasrbija Uslovi kopiranja biografije Sadržaj ovog članka je vlasništvo sajta Biografija.Org. Preuzimanje teksta je uslovljeno Creative Commons 2.5 licencom. Svako kopiranje i korištenje materijala bez navoda autora i linka ka izvoru smatra se kršenjem autorskih prava i podleže zakonskim sankcijama. Fotografije korištene u biografijama su vlasništvo trećih lica nad kojim portal Biografije poznatih nema autorska prava. Kratke informacije o: Dobrica Ćosić Datum rođenja: 29. decembar 1921. Mesto rođenja: Velika Drenova Datum smrti: 18. maj 2014. Mesto smrti: Beograd Država: Srbija Zanimanje: Političar, književnik Religija: Ateist, kasnije pravoslavac Supruga: Božica Ćosić Advertisement Ličnosti po kategorijama Nauka Istorija Filozofija Tehnologija Umetnost Književnost Slikarstvo Muzika Film Moda Mediji Televizija Novinarstvo Sport Fudbal Košarka Tenis Rukomet Skijanje Atletika MMA Vaterpolo Boks Politika Biznis Internet YouTube Novinarstvo Religija Pravoslavlje Advertising

Za mnoge jedan od najznačajnijih književnih stvaralaca, za mnoge druge – ortodoksni nacionalista, zaslužan za buđenje nacionalističkih težnji srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, Dobrica Ćosić je svakako ličnost koja je učestvovala u kreiranju istorije na ovdašnjim prostorima. Osporavan i hvaljen do ekstremnih granica, ostaće upamćen i po brojnim nagradama za svoj književni opus – prvi je dobitnik Ninove nagrade (1954. godine) za roman „Koreni“, drugi put je istu nagradu dobio za trilogiju „Deobe“ (1961. godine). Udruženje književnika Srbije dodelilo je, 1986. godine Dobrici Ćosiću nagradu za izuzetan značaj za književno stvaralaštvo.

Izvor: https://www.biografija.org/knjizevnost/dobrica-cosic/


Još jedan člank
https://rs.sputniknews.com/20211228/stogodisnjica-.....38138.html

offline
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 7893

Ана Франк
(1929-1945)



Девојчица, жртва холокауста, са свега 15 година, и девојчица на основу чијег је дневника настао Дневник Ане Франк.
Где би јој био крај, и не само њој, да је успела да преживи логор као што је то успео Викрор Франкл...


Citat:Џон Кенеди 1961. рекао да је „Анин глас најјачи од оних који говоре у име људског достојанства”. Совјетски писац Иља Еренбург је те исте године изјавио да „Анин глас — глас не пророка ни песника, већ обичне девојчице — говори за шест милиона људи”. Хилари Клинтон изјавила је 1994. да „Анин дневник објашњава како равнодушност одузима могућности младим људима”, а случај је поредила са дешавањима у Сарајеву, Сомалији и Руанди. Исте године, Нелсон Мандела је изјавио како му је „Дневник Ане Франк уливао наду током затвореништва”. Тајм ју је 1999. прогласио за једну од „хероја и икона” 20. века.

Чланак о Ани Франк од пре неки дан:

Мистерија из Другог светског рата: Ко је издао Ану Франк


Citat:У књизи „Издаја Ане Франк“, бележи истрагу откривања мистерије о томе ко је у лето 1944. упозорио власти на скровиште породице Франк, изнад складишта зачина у Амстердаму који су окупирали нацисти, што је резултирало њиховим хапшењем и депортацијом у концентрационе логоре. Две службене истраге, започете 1947. и 1963. године, нису успеле да открију идентитет доушника, иако је ова мистерија заокупљала многе биографе, преносе светски медији.

Јеврејски бележник Арнолд ван ден Берг, који је преминуо 1950. године, оптужен је на основу шестогодишњег истраживања и анонимне белешке коју је Анин отац, Ото Франк, примио по повратку у Амстердам на крају рата.

У белешци се тврди да је Ван дер Берг, члан јеврејског савета, административног тела које су Немци натерали Јевреје да оснују, одао скровиште породице Франк заједно са другим адресама које користе они који се крију. Био је мотивисан страховима за свој живот и живот своје породице, сугерише се у документарцу и књизи „Издаја Ане Франк“.

Ауторка књиге, Розмари Саливан каже да је осумњичени Ван дер Берг био познати нотар, један од шест јеврејских бележника у Амстердаму у то време.
„Он је имао бројне адресе Јевреја који су се крили од Немаца у окупираној Холандији и то су биле адресе без имена и гаранције да се тамо Јевреји још увек крију. Лично, мислим да је он трагична фигура,” истиче ауторка.


Citat:Ана Франк се скривала две године изнад складишта поред канала у области Џордан у Амстердаму пре него што је откривена 4. августа 1944, заједно са својим оцем, мајком, Едит и сестром Марго.
Она је послата у транзитни логор Вестерборк, а затим у концентрациони логор Аушвиц пре него што је коначно завршила у Берген-Белзену, где је умрла фебруара 1945. вероватно од тифуса. Имала је само петнаест година.
Њен објављени дневник обухвата период скривања између 1942. и њеног последњег уписа 1. августа 1944. године.



Користан део коментара на текст:
Citat:... Али ме не чуди да је Јеврејин откуцао Немцима за Ану Франк. Све то овиси о карактеру самог човека. Ако нека нација има доста таквих са лошим карактером, онда је упитна сама будућност нације. Он је био само немачки роб или слуга који је само гледао како да сачува своју главу на штету осталих. И бит ће увек таквих, сада, и у будућности. Ако човек нема карактер, ако је тешка кукавица, он ће учинити све што нацисти или американци буду од њега тражили. Зато треба такве и знати препознати и елиминисати их.

https://rs.sputniknews.com/20220117/razresena-mist.....94743.html

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 489 korisnika na forumu :: 11 registrovanih, 1 sakriven i 477 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Koridor, nemkea71, Nobunaga, pein, Penzula, purke62, ruseskij, samsung, Shilok, stringer bell, Van