Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

7

Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Samjuel Morze
(1791-1872)



Američki pronalazač, i slikar, filosof i matematičar, najpoznatiji po svojim izumima- telegrafu i Morzeovoj azbuci.
Citat:
Godine 1832. pri povratku iz Evrope saznao je o novo otkrivenom elektromagnetizmu i elektromagnetu i kasnije je govorio Samjuel Morzeda mu se tada se u njegovoj glavi rodila misao o električnom telegrafu. Pretpostavlja se da je 1835. godine sastavio prvi telegraf i to od starih delova, a 1837. godine prijavljuje svoj patent patentnom zavodu.

Na izložbi u Njujorku 1838. godine prvi put javno izlaže svoj telegraf uz koji ima i šifrarnik gde je svaki broj različita reč. Tokom narednih godina usavršava svoj patent, iako je razočaran jer mu vlada i kongres ne pružaju dovoljnu podršku za njegov pronalazak. Napokon 1843. godine od vlade dobija 30000$ (oko pola miliona $ danas) da komercijalizuje svoje pronalaske.

Konačno je 1844. godine postavio prvi žični telegraf između Vašingtona i Baltimora. Prvu telegrafsku poruku poslao je u petak, 24. maja 1844. godine. Ta poruka koja je otpremljena njegovim kodom bila je:"What Hath God Wrought".
Posle ovoga njegov patent prihvaćen je sa oduševljenjem, tako da 1846. godine linije postaju duže i Vašington se povezuje sa Bufalom i Bostonom. Nakon toga za njegove zasluge primio je brojne nagrade i odlikovanja.







Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Мејбл Гордон Данлоп Грујић
(1872-1956)



Жена српског дипломате Славка Грујића, оснивач Колa српских сестара, добротворка и добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Првог светског рата, археолог...
Citat:
Била је припадница светске елите, дружила се са Теодором Рузвелтом, Вудроом Вилсоном, са Романовима, краљевском породицом у Енглеској, са Џени Черчил. Поред богатства и утицаја, већи део живота провела је у Србији.

Током боравка у Цариграду, дружи се са супругом Чедомира Мијатовића, који је у то време радио на султановом двору и од ње упознаје српску историју и народне песме, да би очарана, највећи део живота посветила управо афирмацији Србије у иностранству. Највећи амерички листови објављивали су њене интервује о Србима, њиховој историји, обичајима, песмама, војсци, а држала је и предавања на које је долазила америчка елита. Угледни „Њујорк тајмс” о њој пише као о „Американки која се са огромном страшћу бори за ’усвојену’ земљу свог супруга, српског дипломате, др Славка Грујића”, док су је у преписци најважнијих људи Србије оног времена именовали, једноставно, „Госпођа”.

Још током Балканских ратова пружа велику помоћ Србији, а прва добротворна акција била је прикупљање средстава за подизање Дома ученица средњих школа у Крунској улици у Београду. Позвала је тада и Михајла Пупина и америчког председника Вудроа Вилсона да помогну око оснивања комитета за прикупљање помоћи, коју доноси у Србију и предаје Црвеном крсту, Београдском женском друштву, Колу српских сестара, које је у знак захвалности бира за свог почасног .

По почетку Великог рата, дописница је Српског фонда са позивом за слање прилога за српску ратну сирочад, самохране породице ђака и студената. Оснива Одбор госпођа, који новчано помаже Девојачку школу, оснива болницу Светог Јована и дечију болницу у Нишу, а потом одлази и у Енглеску, окупља групу добровољних болничарки и креће у Србију бродом од Марсеја до Солуна и то трећом класом, како би уштеделе. Наредне 1915. године, са Пупином оснива у Њујорку Српски пољопривредни комитет, а потом, за време мужевљевог дипломатског службовања у Лондону, покреће Српски потпорни фонд, који набавља санитетски материјал за болнице по Србији. Током 1916. борави у Берну где организује слање пакета српским заробљеницима у логорима Аустроугарске и Немачке, а оста забележено и да је са мужем Славком и српском војском преживела егзодус и повлачење преко Албаније.

И после рата наставила је да помаже Србију, оснивајући Српски фонд за помоћ деци без родитеља и упућујући преко 7,5 милиона долара у Србију. Заједничким напорима, Мејбел и Славко, 1020. године, од Карнегијеве фондације добијају 100.000 долара како би се подигла Универзитетска библиотека у Београду. Супружници Грујић основали су и летњи Американски дом за српску болешљиву ратну сирочад на Јадрану, закупивши један дворац који су адаптирали и потпуно опремили, а Мејбл је као директорка дома надгледала његов рад. У Србији је наставила да живи и након мужевљеве смрти 1937. године, све до почетка Другог светског рата, када се преселила у Њујорк, а након рата, основала је фондацију за школовање деце, потомака Јеврема Грујића.

Ова добротворка српског народа, коју је светска штампа због великог хуманитарног рада прозвала српком Јованком Орлеанком, преминула је у Њујорку од леукемије, у својој 84. години. Иако није сахрањена у породичној гробници Грујића на Новом гробљу у Београду, њено име уклесано је на споменику.

https://www.politika.rs/scc/clanak/503130/Srpska-Jovanka-Orleanka



offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Пупин и солунски добровољци

Допринос научника Михајла Пупина у окупљању добровољаца са прекоморског континента.


Citat: У Војводини има двадестак активних асоцијација које негују сећање на једну од најславнијих епопеја у историји српског народа, а оне углавном и окупљају потомке добовољаца са чувеног Солунског фронта. После Великог рата солунски добровољци, који су махом регрутовани међу Србима исељеницима у Америку, који су тамо стигли из крајева који су се налазили под Аустријом или су се на Источном фронту из аустругарске војске предавали Русима и одатле добровољо одлазили међу ратнике на Солунски фронт, највише су насељавали управо подручје Војводине.

Citat:У Народном музеју у Зрењанину отворена је изложба под називом „Српски добровољци из САД − допринос Пупина и Вилсона у мобилизацији”. Аутори изложбе су Милан Тлачинац, Милан Мирковић, Јустина Пупин Кошћал и Јован Павловић, а изложбу је реализовало Удружење ратних добровољаца 1912‒1918, њихових потомака и поштовалаца из Београда , захваљујући средствима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Поставка обухвата 20 паноа на којима су приказане фотографије, фотографије докумената и пропратни текст.

https://www.politika.rs/scc/clanak/505388/Pupin-i-solunski-dobrovoljci

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Рат и мода

Реч је о једној од наших највећих модних креаторки, и власници модних салона, рођеној у Земуну, која је јеврејског порекла, потиче из многобројне јеврејске породице.

Ребека Јаковљевић Амодај
(1897-1981)


Удата за Самуила Јаковљевића, војног инжењера пореклом из Шапца, који је био начелник у министарству саобраћаја. Волела је друштвени живот.
Она и њен супруг Самуило Јаковљевић, били су редовни гости у Џокеј клубу. То је било једно од најексклузивнијих места у Београду, чији је почасни председник био принц Павле.
Као кројачица спомиње се и у Нушићевом делу Др.


Citat:Pred samo izbijanje Drugog svetskog rata Rebeka je sa decom napustila Beograd i otišla u Herceg Novi. Veruje se da je, zahvaljujući svojim poslovnim vezama, bila izuzetno dobro informisana o tome šta se događa i šta se priprema.
Nije poznato kada je tačno je napustila Beograd, ali je to svakako bilo pre bombardovanja i okupacije. Na njihovu kuću u Palmotićevoj ulici pada bomba koja ali nije eksplodirala, tako da je kuća ostala neoštećena.


Herceg Novi je tokom rata bio pod italijanskom okupacijom, pa Rebeku i decu 1941. godine hapsi italijanska okupaciona vlast i oni su brodom „Kumanovo”, zajedno sa još 317 Jevreja, internirani u logor u Albaniji.

Na sreću, cela njena porodica je preživela rat.

Posle Rebeka sa decom odlazi u Rim, gde se sreću sa njenim suprugom Samuilom koji je tokom rata ostao je u Jugoslaviji i preživeo krijući se po selima u okolini Beograda. Ubrzo pošto je porodica ponovo bila na okupu se svi zajedno vratili su se u Beograd, gde su shvatili da se sve promenilo i da ona svoj posao neće moći da nastavi, pa već 1948. godine odlazi u Palestinu, današnji Izrael. Međutim, neka njihova deca ostaju u Beogradu.


offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 2111
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Мигел де Сервантес Сааведра,шпански поета, драматург и прозни писац.Сматра се једном од највећих фигура шпанске књижевности. Према својим делима, припада како ренесанси, тако и бароку и Златном веку шпанске књижевности и на неки начин представља синтезу ова два правца. У свету је познат као аутор првог модерног романа и најпревођеније књиге после Библије, Велеумног племића, Дон Кихота од Манче. Био је сведок врхунца моћи и почетка опадања велике шпанске империје која се у то доба простирала на три континента. Био је и ветеран шпанске војске и учесник чувене битке код Лепанта 1571. којом је заустављена турска експанзија у Медитерану.

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Др Сава Станојевић (1898-1982)
Citat:
Лекар, хуманиста, патриота.
Медицину је завршио на Сорбони 1935. годне, где је одбранио докторску тезу "Прилог проучавања маларије у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца". Лечио је у Сарајеву, Дрвару, Драгачеву, Гучи, Ужицу, Смедереву и све од 1931. до 1966. године неуморно, у Трстенику.

Као 17-годишњак, гимназијалац, радио при француској војно-лекарској мисији, прошао голготу повлачења у Првом светском рату, а у Другом светском рату, у Трстенику спасао више од 300 својих пацијената ромске националности.То је урадио преваром.Позивајући се на наводну епидемију пегавог тифуса, др Сава је спасао 300 Рома са периферије Трстеника, које Немци услед проглашења заразе, нису смели да депортују.

Истинит догађај спасавања Рома из трстеничког насеља Осаоница у Другом светском рату био је инспирација за документарац "Захвалност" редитеља Јована Ранчића 1968. године.


https://www.mycity.rs/Kultura-i-umetnost/Najznamen.....l#p1956999

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Mehmed Meša Selimović
(1910-1982)


Citat:Srpski /jugoslovenski/ pisac.
Nakon završenih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, do početka Drugog svetskog rata, radio je kao profesor gimnazije u rodnom gradu

U revoluciju je stupio bodren primerom svoje braće i sestara, postao aktivan učesnik NOB-a proveo je nekoliko meseci u ustaškom zatvoru /1943. godina/.

Učestvovao je do kraja rata u borbi protiv okupatora.
Bio je član KPJ, član Agitprop-a i politički komesar Tuzlanskog partizanskog odreda.

Posle rata je jedno vreme radio kao univerzietski nastavnik u Sarajevu. Potom obavlja niz visokih dužnosti u kulturi (bio je direktor Bosna-filma, direktor Narodnog pozorišta i, konačno, glavni i odgovorni urednik u izdavačkom preduzeću „Svjetlost“ u Sarajevu).

Zbog prigušenog sukoba s tadašnjim političkim rukovodstvom u BiH - manifestovanog pojedinačnim gestovima, izjavama - napušta Sarajevo i prelazi u Beograd. Nastavlja sa objavljivanjem svojih dela.

Bio je prozaist raznovrsne tematske i žanrovske orijentacije. Počeo je sa književnim radom relativo kasno, prozom sa ratnom tematikom, da bi potom svoj literarni rad usredsredio na refleksiju i univerzalne teme: čovek, njegova egzistencija i sudbina.

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Osnivači dnevnog lista Politika, kao heroji i učesnici u ratovima....

Dva brata heroji tri rata
https://www.politika.rs/scc/clanak/515745/Dva-brata-heroji-tri-rata


Citat:Песникиња Исидора Секулић:
"Обадва брата у обадва рата били,
Обадва брата у обадва рата рањени,
Обадва брата у трећи рат пошли,
Обадва брата из трећег рата не дошли."

Мудра Исидора Секулић закључује:
"Мртви Рибникари су два порушена стуба ПОЛИТИКЕ,погинули Рибникари су два уздигнута стуба велике Србије".


Citat:Песник Јован Дучић је у јануару 1924.године написао:

"Рибникари су били новинари и официри са најлепшим орденима за храброст. Два брата из легенде пролила су своју крв као официри за исту ствар за коју су пролили свој зној као новинари. Остаће вечни у нашем дивљењу. Треба их спомињати одмах после кнеза Михаила, Штросмајера и Скерлића у питању националних заслуга".


Citat:Унук славних Рибникара, новинар ДАВОРИН ДАРКО РИБНИКАР, иначе почасни члан Савеза удружења потомака ратника Србије 1912-1920. и Општинске организације савеза удружења потомака 1912-1920."Браћа Рибникар" Љубовија, носилац и власник чланске карте број 1 за своје славне дедове каже:

"Моји дедови, Владислав и Дарко, као и њихов трећи брат доктор Слободан заузели су високо часно место у историји српског новинарства, оснивајући и уређујући дневни лист "Политику", али су своју несебичну љубав према отаџбини, показали борећи се храбро као резервни официри у оба балканска као и Првом светском рату.

Рибникари су рањавани у балканским ратовима - Владислав на Једрену, а Дарко на Куманову док је Слободан, лекар, превијао рањенике на Куманову и Прилепу око њега су зујали куршуми и гранате.

У тзв. Великом рату Рибникари су се од почетка нашли на фронту, да би преузимајући са чином капетана и командне положаје у својим јединицама 31.августа и 1.септембра 1914.године, дан за даном, животе изгубили и Дарко и Владислав.
Скромни, војнички споменици обележавају и данас гробове двојице Рибникара у близини места на којима су јуначки погинули - Владислава у Пецкој а Дарка у Белој Цркви.


Savez udruženja potomaka ratnika 1912-1920.
https://savezpotomaka1912-1920ljubovija.rs/index.html

offline
  • natrix 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 21 Nov 2007
  • Poruke: 8066

Arius van Tinhoven
(1886-1965)





-Holandski lekar, ratni hirurg u Srbiji za vreme Balkanskih ratova, šef hiruškog odeljenja Vojne bolnice u Valjevu tokom Prvog svetskog rata. Učestvovao u istrazi ratnih zločina austrougarske vojske u Srbiji...-

Tinhoven: Lekar koji je prvi otkrio istinu o austro-ugarskim zločinima

Citat:Van Tinhoven je rođen 1886. godine u holandskom gradu Goringhem. Nakon završetka gimnazije, jedno vreme je boravio u Holandskoj Indiji (današnjoj Indoneziji) a po povratku u zemlјu, 1912, diplomirao je na amsterdamskom Medicinskom fakultetu. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, Tinhoven se samoinicijativno uputio u Srbiju. Ubrzo mu se pridružila grupa stručnjaka iz Holandije a počela je da pristiže i finansijska pomoć. Tako je mladi lekar pružio dragocenu pomoć u zbrinjavanju i lečenju ranjenika i bolesnika. Svoju misiju je nastavio i tokom Drugog balkanskog rata a u Beogradu se, opet bez podrške sopstvene vlade, obreo i neposredno nakon početka neprijatelјstava sa Austro-Ugarskom, 1914. godine. Tinhoven je raspoređen za šefa hirurškog odelјenja u Valјevskoj bolnici, gde mu se, 24. septembra, pridružio ruski hirurg, dr. Sičev.


Ceo tekst sa Oružje online:
https://oruzjeonline.com/2021/09/29/tinhoven-lekar.....zlocinima/


Još jedan zanimljiv članak:
Dnevnik ratnog hirurga Arijusa van Tinhovena
http://www.novipolis.rs/memento/30302/dnevnik-ratn.....vena-.html

offline
  • Pridružio: 13 Maj 2012
  • Poruke: 2111
  • Gde živiš: Kilometar od topolivnice

Александар Ђ. Костић (1893 − 1983) био је српски универзитетски професор,лекар и пијанист

У Београду је завршио основну школу, гимназију и српску музичку школу (клавир и композицију) где је његов рад изузетно ценио Стеван Мокрањац, а у Стразбур завршава мајсторску пијанистичку школу.

- Један је од оснивача, првих професора и декан (1936—1939) Медицинског факултета у Београду
- Оснивач Института за хистологију и ембриологију
- Оснивач Ветеринарског (1938) факултета
- Оснивач Фармацеутског факултета (1939)
- Француски председник га је 1940. године одликовао Легијом части
- Пионир медицинске фотографије код Срба
- Уредник многих часописа
- Председник антиалкохоличарског покрета
- Председник Скаутске организације Југославије.
- Оснивач фотографске лабораторије при Хистолошком институту (1922)
- Покретач Београдског фото клуба (БФК) (1928).

Као учесник Првог светског рата професор Костић је учествовао у рововским борбама на подручју Гроцке. Мотивисан ратним успоменама, али и лепотом природе, 1932. године је на локалитету Дубочај одлучио да сазида кућу. Копајући темеље наишао је на археолошке налаз, међу којима су биле и две раскошне римске гробнице, што га је подстакло његово интересовање за археологију.
Током наредних 45 година аматерски се бавио археологијом и прикупљао артефакте пронађене на локалитету Дубочај. Године 1978. долази на идеју о оснивању музеја и целокупну своју збирку поклања општини Гроцка, са жељом да легат буде изложен у рестаурираној Ранчићевој кући. Музеј је ту и отворен, под именом „Завичајни музеј Гроцке”, Дубочајска збирка палеолошких, археолошких, нумизматичких и других ископина професора Костића била је стална поставка.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 911 korisnika na forumu :: 41 registrovanih, 10 sakrivenih i 860 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., Aleksa 3215, amaterSRB, Atomski čoban, Ben Roj, bobomicek, bojanM84, bojcistv, ccoogg123, Chainsaw, Dannyboy, darios, Dejan84, Denaya, djordje92sm, Dzoni90, flash12, Frunze, galijot, gomago, HogarStrashni, kairos, Koca Popovic, krlebgd77, Kubovac, lord sir giga, menges, Milometer, mkukoleca, nemkea71, shaja1, Shinobi, Skakac7, suton, Toni, Tvrtko I, vathra, vetmedic, Viceroy, VladaNS1978, Zimbabwe