Stvaraoci koji su voleli oružje i učestvovali u ratovima i revolucijama

• 2Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Desanka Maksimović / 1898-1993/

Pesma kao svedok zločina, snažna lirska rodoljubiva pesma.
Citat: -Krvava bajka-je pesma koju je pesnikinja Desanke Maksimović napisala nakon što je čula detalje stravičnog zločina u Kragujevcu koji su izvršile nemačke okupatorske snage nad nedužnim srpskim stanovništvom. Kragujevački pokolj jedan je od najvećih i najmonstruoznijih zločina u Drugom svetskom ratu koji je izvršen nad civilima u jednom mestu i u jednom danu. Zajedno su stradali radnici, seljaci, profesori i njihovi đaci.

Zašto bajka i zašto baš krvava? Zato što je neverovatno da se u dvadesetom veku u Evropi koja se ponosi svojom kulturom i tradicijom desi jedan takav neviđeni masakr u kome ljudi svesno i hladnokrvno ubijaju druge ljude, među njima i decu. Stradanje kragujevačkih đaka toliko je surovo da prevazilazi stradanja u bajkama i naslovom “Krvava bajka” pesnikinja želi da mu da prizvuk nečeg neverovatnog i nestvarnog, a opet mogućeg i ne-ljudskog.

+ Krvava bajka
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке...
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.

Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

• 6Ovo se svidja korisnicima: voja64, Oluj2.1, babaroga, amstel, Bane san, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Да се сетимо заборављених.
Танасије Младеновић је написао изванредну песму ''Ноћ пред полазак''. Када би ме неко, овако маторог и лудог извео да подигнем масу против ове пошасти која нас је снашла, сместа бих цитирао стихове:
Као младо вино,
као плахе кише,
као море кад се узгиба, запени,
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће умирити више!

Велики Милан Ракић написао је стих који је довољан да га уздигне међу звезде: ''Добра земљо, лажу...''

• 8Ovo se svidja korisnicima: babaroga, voja64, Sirius, amstel, Bane san, sasa76, natrix, Tas011
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје најлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња —
нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем,
јасен ме поздравља шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету —
људи који са мном пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа руке своје беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.

Одлазим... И никад, никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишину проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних —
Кроз тиђину дани ил тишину ноћи!
Као младо вино
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени —
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће умирити више.

5. јула 1941.

• 3Ovo se svidja korisnicima: stug, amstel, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Maks Plank (1858 -1947)

Maks Plank bio je nemački fizičar, dobitnik Nobelove nagrade za fiziku. Osnivač je kvantne teorije.
Za vreme Prvog svetskog rata, njegov sin Ervin je završio u zatvoru u Francuskoj 1914, a njegov najstariji sin Karl je poginuo u bici za Verden 1917. godine..... Godine 1944. njegov sin Ervin je učestvovao u neuspelom atentatu na Hitlera, u Julskoj zaveri i 1945. je bio pogubljen.
Dok je Ajnštajn bio mirotvorac, zbog čega je skoro završio u zatvoru, Plank je potpisao za vreme Prvog svetskog rata neslavan „Manifest 93 intelektualca”, kojim se podržava ratna propaganda.
Kasnije je uvideo svoju grešku, pa je potpisao 1916. jedan proglas protiv pripajanja stranih teritorija Nemačkoj.

Godine 1920. sa Fricom Haberom je osnovao organizaciju za finansijsku pomoć naučnim istraživanjima i uspeli su da dobiju značajna sredstva i izvan Nemačke.

Plank se pridružio Nemačkoj narodnoj stranci, koju je vodio Gustav Štrezeman, državnik i najznačajnija ličnost za stabilizaciju Nemačke u međuratnom periodu i vraćanje poverenja međunarodne zajednice u nju.

Za vreme nacističkog režima, bio je napadan što nastavlja predavanja Ajnštajnove teoriju, pa su ga i nazvali „beli židov”.
U toku Drugog svetskog rata preselio se iz Berlina u mirnije seoske krajeve.
Nakon rata se preselio u Getingen, gde je i umro 1947.


Oto Han (1879-1968)

-Oto Han je bio nemački fizikohemičar, pionir radiohemije.
U prvim godinama Prvog svetskog rata. Han je mobilisan, na frontu je sve do 1915. godine, kada je vraćen na specijalni zadatak, u jedinicu za hemijski rat.
Radi na proizvodnji bojnih otrova, odlazi i na front, gde je smeša hlora i fozgena upotrebljena protiv ruskih vojnika. Iako šokiran agonijom umirućih Rusa, Han je ostao u toj službi do kraja rata.-



Liza Majtner (1878 -1968)

Liza Majtner je bila austrijsko-švedska fizičarka , jevrejskog porekla, koja se bavila proučavanjem fenomena radioaktivnosti i nuklearnom fizikom uopšte.
Već 1905. sa samo dvadesetsedam godina, dobija titulu doktora i postaje prva žena koja je stekla doktorat na bečkom univerzitetu.
U Berlinu radi sa Maksom Plankom i Oto Hanom na Vilhelm Kajzer institutu u Berlinu.
Liza Majtner, 1915. godine radi kao bolničarka i stručnjakinja za X-zrake, slično kao Marija Kiri u Francuskoj.
Posle aneksije Austrije 1938. Majtnerova postaje sve ugroženija u Nacističkoj Nemačkoj i ne uspeva da dobije pasoš zbog svog porekla.
Na nagovor holandskog fizičara Dirka Kostnera, iste godine pokušava da pobegne iz Nemačke sa starim pasošem, i zahvaljujući nepažnji ili blagonaklonosti nemačkog graničara, Liza uspešno prelazi u Holandiju.
U Stokholmu počinje da radi na institutu Man Sigmana ali bez posebnih dostignuća, delom i zbog Sigmanovih predrasuda prema ženama.
Spletom okolnosti Han i Majtnerova se susreću u Kopenhagenu da bi razmenili niz ideja o sprovođenju novih eksperimenata. Han ih je provodio u laboratorijama u Berlinu, a njih dvoje su nastavili da se dopisuju; sačuvani delovi prepiske svedoče da je Han smatrao nemogućim da dođe do nuklearne fisije, sve dok ga Majtnerova nije ubedila u suprotno kroz pismo koje ujedno i pokazuje da je ona bila jedna od prvih ljudi koji su shvatili da je moguće rascepiti jezgro atoma...



Marija Gepert Majer (1906–1972)i njen suprug hemičar Džozef Majer

Marija Gepert-Majer bila je američka fizičarka nemačkog porekla. Dobitnica je Nobelove nagrade za fiziku 1963. za otkrića koja se odnose na model ljuske atomskog jezgra. Ona je druga i jedina žena pored Marije Kiri koja je osvojila ovo priznanje.
Fizičarka Marija Gepert Majer je imala sreću, kao i njene prethodnice, nobelovke Marija i Irena Kiri, da nađe bračnog druga sa kojim je mogla da razmenjuje naučne ideje. Ona i hemičar Džozef Majer (Joseph Mayer) primer su bračnog para kod koga je međusobni uticaj nesumnjiv.
Povremeno je držala kurseve (uključujući kvantnu mehaniku), vodila studente i tražila načine da radi u svojoj omiljenoj disciplini, matematičkoj fizici. Bavila se hemijskom fizikom, primenjujući svoja znanja iz matematike, a posebno teorije grupa. Naročito je zapažen njen proračun energetskih nivoa molekula benzena. Taj rad, u kojem je po prvi put izračunat spektar jednog organskog molekula, kasnije veoma citiran, učinio je da postane poznata kao ekspertkinja za spektre složenih molekula, a mnogi su je i smatrali hemičarkom.
Godine 1939. Džo Majer prelazi na Univerzitet Kolumbija u Njujorku. Marija opet nema zvanično mesto, iako drži neka predavanja i može da koristi afilijaciju ovog univerziteta za knjigu koju su ona i Džo zajedno objavili pod naslovom Statistička mehanik.
Život porodice Gepert-Majer se menja izbijanjem Drugog svetskog rata.
I Marija i Džo su pozvani da učestvuju u nekim aspektima projekta „Menhetn”, koji je kasnije doveo do prve nuklearne lančane reakcije (1942. godine) i atomske bombe.
Džo odbija poziv i radi na istraživanju vezanom za klasično oružje.
Marija radi u okviru jedne grupe koja proučava separaciju uranijuma, gde se bavi teorijskom analizom spektara raznih jedinjenja uranijuma. Marija je kasnije govorila da joj je to iskustvo pomoglo da dobije samopouzdanje i da postane samostalna u istraživanju.
Posle rata, na Univerzitetu u Čikagu došlo je do pokušaja nastavka saradnje fizičara, matematičara i inženjera, započete projektom „Menhetn”. Godine 1946. je otvoren Institut za nuklearne nauke, koji je okupljao niz slavnih imena: Enriko Fermi, Edvard Teler (Edward Teller), Džejms Frank (James Franck) i drugi. Marija i Džo Majer su takođe pozvani da im se pridruže.


Marija Salomea Sklodovska-Kiri (1867-1934)

Marija Kiri , dvostruka dobitnica Nobelove nagrade na polju fiizike i hemije , bila je francuska fizičarka i hemičarka poljskog porekla. Imala je francusko i poljsko državljanstvo
Marija Kiri i učešće u Prvom svetskom ratu
-Kad je nemačka vojska krenula ka francuskoj prestonici 1914. godine, poljska naučnica Marija Sklodovska Kiri prekinula je istraživanja jer je znala da će ratna dešavanja od nje zahtevati sasvim drugačiju ulogu. Pariz, u kom je boravila od univerzitetskih dana na Sorboni, postao je još jedan evropski grad gde se početkom Prvog svetskog rata život iz korena promenio. Imala je dva izbora – da pobegne ili da na svoj način pomogne borbi. Bez mnogo premišljanja opredelila se za ovo drugo. Dalja ispitivanja sa radijumom, hemijskim elementom koji je otkrila 1898. godine, sa suprugom Pjerom Kirijem, morala su da sačekaju. Bar dok se rat ne završi. Preostale zalihe spakovala je u dobro osiguran kontejner i vozom poslala za Bordo, na oko 600 kilometara od Pariza. Verovala je da će radijum ponovo biti u njenom posedu onog trenutka kada Francuska pobedi.
Pošto više nije mogla da radi u laboratoriji, što joj je oduzimalo najviše vremena, četrdesetsedmogodišnja Marija Kiri pokušala je da nađe druge načine da pomogne vojsci i narodu u tim teškim danima.
Ubrzo po izbijanju rata nameravala je da pokloni dve medalje koje su joj urečene na dodeli Nobelovih nagrada – prvu je dobila iz fizike 1903. Godine, zajedno sa suprugom Pjerom i Anrijem Bekerelom, a drugu 1911, zbog doprinosa na polju hemije. Iako je bila spremna da se odrekne ovih odlikovanja, francuska Narodna banka ih je odbila.
Sledeći korak bila je kupovina ratnih obveznica od novca dobijenog zahvaljujući ovom uglednom priznanju. Deo novca ostao je „zarobljen” u švedskoj prestonici Stokholmu, pa je želela da ga se nekako dokopa i deo pozajmi državi. U isto vreme postala je član odbora udruženja koje se bavilo pitanjem poljskog naroda u Francuskoj. Ipak, sve to joj je delovalo kao nedovoljan trud u trenutku kada je svet bio u ratu.
Pošto je veći deo života posvetila nauci i naučnim istraživanjima, Mariji Kiri se činilo da upravo ta znanja može da upotrebi u novonastalim okolnostima. Iako je nesumnjivo mogla da doprinese razvoju vojne industrije, izabrala je mnogo humaniji cilj – da spasava živote.

U vreme kada su borbe bile u punom jeku, u medicini su se već koristile prednosti rendgenskih ili iks-zraka, koje je 1895. godine otkrio još jedan dobitnik Nobelove nagrade, nemački fizičar Vilhelm Konrad Rendgen. Iks-zraci omogućili su da se dobije slika skeleta i zuba, prodirući kroz tkiva i ne gubeći se u njima. Zahvaljujući tome, lekarima je u velikoj meri olakšano utvrđivanje pojedinih bolesti, povreda i lečenje bolesnika. Rendgenski snimci postali su, na neki način, presudni i u spasavanju ranjenih vojnika tokom Prvog svetskog rata. Poljske bolnice punile su se danonoćno, a ranjenike je trebalo lečiti što brže i uspešnije.
Nevolja je bila što su se rendgenski uređaji nalazili u gradskim bolnicama, mahom daleko od bojišta. Većina vojnika ne bi preživela put do njih. Zato su mnogi hirurški zahvati rađeni takoreći „naslepo”. Marija Kiri brzo je uvidela ovaj nedostatak i ponudila svoje rešenje.
Osmislila je „radiološko vozilo”, s ugrađenim rendgenom i tamnom komorom za razvijanje snimaka, a koje bi bilo upućivano na bojna polja, tamo gde su hirurzi imali najviše posla. U ovim naročitim ambulantnim kolima bio bi i generator koji bi obezbeđivao neophodnu struju.
Kao i kod mnogih novih zamisli, naročito u jeku rata, Marija Kiri nije odmah naišla na odobravanje zvaničnika. Francuska vojska bila je sumnjičava, pa se naučnica obratila Savezu žena Francuske. Ubrzo je napravljeno željeno vozilo koje će vremenom postati poznato kao „mali Kiri”. Prvi put je upotrebljeno tokom Bitke na Marni (od 5. do 12. septembra 1914. godine). Tada je izvojevana jedna od značajnijih pobeda savezničkih trupa, a zahvaljujući „malom Kiriju” spaseni su mnogi životi. Bio je to tek početak. Svi koji su učestvovali u ovom poduhvatu znali su da jedno ambulantno vozilo nije dovoljno.
Marija Kiri nastavila je sa sakupljanjem novca, obraćajući se pre svega bogatim Parižankama za pomoć, vođena uspehom koji je ostvarila zahvaljujući razumevanju žena iz Saveza. Uskoro je napravljeno još 20 radioloških kola, ali se nametnula nova teškoća. Za toliko mašina nije bilo dovoljno obučenih medicinskih radnika. Žene su opet pritekle u pomoć, pa se Marija Kiri posvetila obučavanju medicinskih sestara. Uz nju je sve vreme bila kći Irena Žolio, koja je od najranijih dana pratila majčin naučni rad, da bi i sama postala dobitnica Nobelove nagrade 1935. Godine, za hemiju.
Časovi su podrazumevali osnovna teorijska znanja iz hemije, praktična znanja iz anatomije, kao i ona o rendgenskim zracima i radu uređaja. Čim bi jedna grupa završila obuku i otišla na bojište, na njihova mesta dolazile su nove medicinske sestre. Njih 150 uspešno je završilo obuku kod Marije Kiri, da bi im se na kraju i ona pridružila na ratištu. Iako pre toga nikada nije vozila, brzo je savladala upravljanje „malim Kirijem”, čak i osnove mehanike koji su joj pomogli da na blatnjavim putevima popravi ili očisti neki deo. Neretko su se dešavale i saobraćajne nesreće jer su ambulantna kola svakodnevno jurila od jedne do druge poljske bolnice. Kako bi dodatno olakšala rad lekara i hirurga po francuskim mestima i gradovima, Marija Kiri obezbedila je dovoljno novca da se u njima napravi još oko 200 radioloških soba. Veruje se da je zahvaljujući njenim naporima tokom rata gotovo milion vojnika dobilo neophodne rendgenske preglede.
Nažalost, rat je odnosio žrtve i među onima koji su lečili i pomagali. Mnogi hirurzi i drugi medicinski radnici stradali su na bojištima. Drugi su zbog prekomernog izlaganja iks-zracima dobili opekotine ili osetili pogubne posledice godinama kasnije.-

http://politikin-zabavnik.rs/clanci/mali-kiri-za-velika-dela

Mali Kiri, pokretni rendgen aparat WWI


Rendgen Francuska WWI


Marija Kiri

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da se vratimo na Saharova, naučnika koji povezuje rat i nauku
Dobar članak od pre neki dan, i film koji se snima o njemu...

Како је творац најразорније бомбе на свету добио Нобелову награду за - мир
Citat:Андреј Сахаров био је конструктор хидрогенске бомбе, најстрашније, најразорније бомбе на свету, а 1967. је направио „цар бомбу“, најјачу бомбу на свету, од 100 мегатона, која је била толико разорна да чак нису смели ни да је испробају. Испробали су само „њену половину“, бомбу од 50 мегатона. Ударни талас био је толико јак да је три пута обишао Земљину куглу.

Свестан какво је зло створио, Сахаров постаје један од најистакнутијих бораца за мир у Совјетском Савезу, био је убеђен да само поштовање људских права може да спречи нуклеарни рат и катастрофу. Писао је чланке које му је цензура забрањивала, али су га на Западу објављивали и читали у милионима примерака. Нобелову награду дали су му за мир 1975. године.

Još toga o filmu i unutrašnjoj borbi naučnika:

https://rs.sputniknews.com/rusija/2021051511253714.....-za---mir/

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, amstel, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pošto smo na ovoj strani spomenuli značaj rendgenskih zraka i u ratu i miru.
a doprinos u tom smislu dali su i Tesla, i Pupin naročito sa otkrićem postojanja sekundarnog zračenja...

Da spomenemo da se ove godine obeležava 125 godina od otkrića rendgenskog zračenja...

• 2Ovo se svidja korisnicima: amstel, bojank
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 07 Jul 2021 10:32

Citat:Изложба о Сави Владиславићу Рагузинском биће отворена у Галерији Радио-телевизије Србије у четвртак, 8. јула 2021. у 19 часова у Таковској 10.



Сава Владиславић Рагузински (1669 - 1738)
Или „гроф Рагузински или Илирски“
Био је српски политичар, саветник руског цара Петра Великог, дипломата у служби Руске Империје, путописац, полиглота, велики добротвор..

Гроф Сава Владиславић Рагузински, дипломата цара Петра Великог је формирао руску спољну обавештајну службу. За црноморски обавештајни рад добијао је апанажу од 325 рубаља годишње. Разграничио руско и кинеско царство, учествовао у војним операцијама Руског царства и реализовао потписивање мира са Турском. Увек носећи отаџбину у срцу, Сава Владиславић је обновио српско школство, шаљући из Русије у Сремске Карловце прве учитеље и уџбенике.

Изложба са детаљном презентацијом више од 100 докумената, слика, цртежа и фотографија артефакта који сведоче о импозантном животном путу, делу Саве Владиславића.

https://rs.sputniknews.com/kultura/202107071125856.....iji-rts-a/

• 2Ovo se svidja korisnicima: bojank, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kad je već spomenut na drugoj temi:

Viktor Frankl (1905-1997)

Austrijski psihijatar jevrejskog porekla, koji je preživeo holokaust .
Proveo je tri godine po logorima, a bilo ih je četiri od kojih jedan Terzin i Aušvic. O strahotama logora je pisao u svojim knjigama...
I sam sebi u ratnim uslovima bio eksperiment kako izdržati, mačka od devet života, koja je doživela duboku starost i posle svega, i ostavio za sobom mnoga dela iz oblasti i teorijske i praktične psihijatrije i primenjive u svim situacijama i okolnostima...

• 2Ovo se svidja korisnicima: bojank, natrix
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Станоје Станојевић (1874-1937) је био српски историчар
- први српски енциклопедиста
- члан Српске краљевске академије
- редовни професор Београдског универзитета
- оснивач, председник и први члан Историјског друштва у Новом Саду
- председник Југословенског историјског друштва и директор Југословенског историјског часописа

Станојевић се од младости активно бавио публицистиком и просветитељством. Писао је чланке за разне новине, нарочито за Политику чији је био један од оснивача. Био је директор и уредник „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца“, јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. Та четвороделна енциклопедија има 4.000 страница, а на њему је сарађивало 160 аутора.

Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива.
После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону. Све време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар, па 1915. године покреће библиотеку „Савремена питања“ и као прво објављује свој спис „Шта хоће Србија?“ у Нишу 1915. године.

• 3Ovo se svidja korisnicima: bojank, Oluj2.1, amstel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Milutin Bojić
(1892 -1917)




Srpski pisac, pesnik, književni kritičar, i vojnik u Prvom svetskom ratu.

Citat:

Учесник је Балканских ратова.
Путује у ослобођене јужне крајеве и пише путописе, белешке и епиграме, песме, књижевне и позоришне рецензије и блиставу историјску драму „Краљева јесен“.

Почетком 1914. београдски књижар и издавач Светислав Цвијановић објавио је 48 Бојићевих песама. Скерлић се похвално изражава о Бојићевој песничкој збирци у „Српском књижевном гласнику“. Одзив јавности био је невероватно жив. Јован Скерлић увео је младог песника у своју чувену „Историју новије српске књижевности“. Убрзо песник дубоким болом и узбуђењем доживљава вест о смрти Јована Скерлића и аустријску објаву рата Србији.

У лето 1914. сукоб Аустроугарске и Србије прерастао је у Светски рат. Милутин Бојић је напустио Београд са српском војском, да се више никад у њега не врати. Услед ратних опасности сели породицу прво у Аранђеловац, па затим у Ниш, где при Врховној команди обавља дужност цензора. Уређује дневни лист „Гласник“ у којем објављује велики број чланака. У Нишу објављује и свој еп „Каин“, чији је тираж бугарска војска запленила и уништила.

3. фебруара 1915. у Нишу је умрла Бојићева мајка Софија, која му је у аманет оставила четворо сирочади. Осећање националног поноса и висока патриотска свест одлучили су да узме са собом млађег брата и пође у изнгнанство, а сестре и најмлађег брата остави код својих рођака у Краљеву, одакле су доцније прешли у своју кућу у Београд. А изгнаници су се упутили преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Косовске Митровице и Пећи, уз Руговску клисуру и преко Чакора према Скадру и даље до Крфа, камо је Бојић стигао једва жив.

Ход српске војске и избеглица кроз кланце, клисуре и мочваре Црне Горе и Албаније описао је песник у чланку „Србија у повлачењу“.

Приликом одступања преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са специјалним задатком.

По доласку на Крф 1916. једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде, да би нешто касније био прекомандован за Солун. После кратког предаха и опоравка на Крфу, Бојић је наставио да ствара. Био је свестан да му од живота остаје још само година дана, како сам у једном писму казује.
Бојић ради у Министарству унутрашњих послова, у Српској државној штампарији, пише за Српске новине...

Збирку песама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну. Из ове збирке је и песма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам песник је лично гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Ускоро, целокупна наша војска, која се затекла у Албанији, превезена је на Крф.
Почетком јесени 1916. Бојић своје једномесечно одсуство проводи у Француској..

У јануару 1917. премеште је са Крфа у Солун као чиновник Министарства унутрашњих дела, добротом Љубомира Јовановића, где је 28. јуна 1917. објавио своје „Песме бола и поноса“, а у њој и чувене стихове посвећене хиљадама Срба патника, што су после повлачења умрли на острву Видо и подаље обале сахрањени у мору.
Стихове Плаве гробнице, тих дана изговарани су као речи молитве:

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом!
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада...

Почетком септембра 1917. Милутин Бојић је пренет у Војну болницу. 8. новембра 1917., на Митровдан, после пет-шест недеља, песник је преминуо у Солуну у болници од милијарне туберкулозе у својој двадесетпетој години, придруживши се сенима својих вршњака и другова по перу, Милана Луковића, Проке Јовановића, Милоша Видаковића, Велимира Рајића, Милутина Ускоковића, Николе Антуле, Владислава Петковића Диса...
Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлику. Опроштајни говор на сахрани читао је књижевник Иво Ћипико.
Крајем лета 1922. посмртни остаци Милутина Бојића пренети су у Београд где је сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробинца 39, трећи ред).
Његово петогодишње посмртно присуство на Српском војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које је много поштовао и волео, остаће забележено као део историје овог нашег великог националног споменика у туђини...

https://milutinbojic.org.rs/o-bojicu/milutin-bojic-zivot-i-delo




+ Pesma -Plava grobnica- 1917Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

(1917)