|
Jer nisu dovoljno precizni. Dok će radar valnog podrucja X odrediti poziciju cilja unutar par cm na nekoj srednjoj daljini, veca valna podrucja gube preciznost. A dodatan problem je sto veca valna podrucja, da bi uopce zadrzala neki okej odnos velicine radarske antene u odnosu na svoju valnu duljinu, sto takodjer daje preciznost, zahtijevaju fizicki velike antene.
I onda dodjemo do npr vhf frekvencija i antene su jedno desetak metara siroke, jasno je da je tu vec problem montirati takvu antenu i uciniti cijeli sistem mobilnim, prakticnim itd. a to je samo sirina antene. takva antena ce na 300-400 km daljine davati po 3 km pogreske u azimutu. Stariji sustavi su bili vecinom samo 2d, dakle pretrazivanj samo po azimutu, bez podataka o visini. Danas ima i vhf radara koji daju visinu, ali opet antena ne moze bas ici u visinu koliko i u sirinu i ostati prakticna. pa ce na 300-400 km daljine davati po skoro 10 km pogreske u visini.
Ili recimo, malo prakticnije udaljenosti za proturaketno djelovanje, 150ak km, opet su greske po 4 km i vise u visinu te kilometar, kilometar i pol po azimutu.
Dakako da radar moze imati i visoku antenu, ali s vhf valnim podrucjem je to vec zbilja golema konsturkcija, to treba kabele za ucvrscvianje ili veliku masu... to vise nije mobilni sustav.
Nadam se da je jasno da navedene velicine, sve da su i nekoliko puta manje, nisu dovoljne za izravno navodjenje. Ono sto bi se moglo izvesti je parcijalno navodjenje, do neke tocke gdje raketa sama preuzme vlastitim senzorom. Ali opet, to mora biti prilicno dobar i jak senzor protiv odredjenih aviona, a ako se raketa nadje na krivoj visini (sto je veci problem nego da ide par km krivo u azimutu) i ima jos samo par desetaka km (dakle 10-20 sekundi leta) do cilja za promijeniti svoju visinu - to je vec veliki problem.
|
