Kapija Pomoravlja u istorijskoj i vojno strategijskoj geografiji

• 1Ovo se svidja korisniku: meyconi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 08 Jul 2012 22:09

Текст је, са научним апаратом, оригинално објављен у тематском зборнику Капија Поморавља, Варварин - Крушевац 2011.

Коаутори су проф др Синиша Мишић и мр Небојша Ђокић


КАПИЈА ПОМОРАВЉА У ИСТОРИЈСКОЈ
И ВОЈНО СТРАТЕГИЈСКОЈ ГЕОГРАФИЈИ



Још је Јован Драгашевић правилно уочио и теоријски образложио стратегијски значај долине Мораве. Ако се погледа на карту одмах се уочава како Дунав од Пожуна скреће ка југу и тече тим правцем све до Београда где нагло скреће ка истоку ка Карпатима који деле северно балканско ратиште на два одвојена војишта (западно и источно) која само посредно утичу једно на друго. Ако се вратимо западном војишту приметићемо да долина Мораве има сличан правац као Дунав од Пожуна до Београда па тако представља неку врсту продужетка не само долине Дунава него и долине Тисе. Већ ово би било довољно да Морави осигура велики значај али она има и директну везу, преко Јужне Мораве, са вардарском долином и Солуном или долином Струмице. Долине Мораве и Вардара представљају једну потпуну удолину. Развође између ових река није образовано планинским ланцем већ лежи у прешевској и косовској котлини. Поред долине Вардара постоји јужно од Скопља још један правац од Скопља преко Овчег поља, Штипа, Радовишта и Струмице и завршава се у Орфанском заливу. Његов значај у саобраћајном погледу је увек био већи од комуникације поред Вардара пошто је избегавао вардарске теснаце. Поред тога, кад је реч о моравској долини још од Ниша се одваја крак који долином Нишаве иде до горње Искре (Средац тј Софија) и даље директно у долину реке Марице ка Цариграду. На овај начин Морава је везивала Дунав за Бело море, за Пропонтиду, за Византију, за Левант. Наравно, и обратно.
Склоп земљишта у Србији отежава маневрисање крупнијим војним снагама осим долином Мораве и донекле долином у доњем току реке Млаве. Због тога све крупније војне снаге које се крећу са севера (из правца централне Европе) ка југу Балканског полуострва, и обратно, приморане су да се крећу моравском долином. Пошто је она директно повезана – Нишавом са софијским платоом, Јужном Моравом са врањанским платоом и Топлицом и Ибром са Косовским пољем свака држава која из Панонске низије (и централне Европе) жели да продре у дубину Балканског полуострва мора да најпре загосподари долином Мораве од ушћа Нишаве у Јужну Мораву до ушћа Велике Мораве у Дунав. И обратно свака армија која жели да моравско – вардарским стратегијским правцем продре у Панонску низију мора да најпре чврсто контролише моравску долину. Шта више држава која контролише цео моравски базен истовремено контролише и главне комуникацијске правце из Босне ка Македонији и Тракији.
Северни фронт централном војишту чине реке Сава и Дунав. Премда је због дужине овог фронта од 300 км немогуће бранити га свуда опет због затворености земљишта војска која би изненада форсирала ове препреке има само на три места могућности за продор у дубини територије и то су: Мачва, Морава и Кључ. Мачва и Срем чине једно војиште премда их раздваја Сава и они имају посебан значај за напад са југа ка северу и северо – западу а много мањи у случају напада у обратном правцу. Ово је неоспорно помоћни правац који се никако не може поредити са моравским операцијским правцем. Исто важи и за Кључ поготово што би нападач који напад врши форсирањем Дунава код Кључа имао проблема да координира акцију са својим снагама које би евентулано прешле Дунав негде западно од Карпата. Бар је то било тешко изводљиво (да не кажемо неизводљиво) до Другог светског рата и масовне примене ваздухопловства, моторизованих и механизованих јединица, радио веза и сличног.
Дунав је било могуће прећи, већим снагама, на четири места. Непосредно око ушћа Велике Мораве од Годоминског поља па до Костолца, код Рама, затим око Великог Градишта и на крају око Голупца. На другим местима банатска страна је била непогодна за прелаз и у историји нису познати случајеви да је нека већа војска прешла Дунав на неком другом месту. Нарочито је непогодно било прећи Дунав од Годоминског поља па до Панчева јер је банатска страна билa мочварна и практично непролазна. Дакле, од Смедерева западно следећи прелаз је био преко Саве између Београда и Земуна. Све војске које при прешле Дунав или Саву од Голупца до Београда морале су, у свом продору ка југу, да се користе моравским операцијским правцем без обзира да ли би користиле комуникације уз саму Велику Мораву или комуникацију која је ишла долином Млаве, па преко Ресаве до Ћуприје. Јер долине Велике Мораве и Млаве чине јединствени операцијски правац. Управо у томе је лежала заблуда Драгашевића а после њега и других српских војних теоретичара који су веровали у значај Багрданског теснаца. Наиме у војно стратегијској географији у Србији у другој половину XIX века па све до 1915. године важила је догма да Багрдански теснац представља кључ одбране долине Велике Мораве при чему се потпуно превиђала споменута комуникација која је ишла долином Млаве и даље преко Медвеђе за Ћуприју. Била је то уствари оригинална траса римског пута (via publica) који је повезивао Виминацијум са Хореум Маргијем. Тај пут се користио и у време крсташа. Тешко је рећи када је постала значајнија комуникација која је из Ћуприје ишла преко Мораве на Јагодину па кроз Багрдански теснац на Баточину до, данас непостојећег села Ливађе, где је прелазила на десну обалу Мораве и настављала преко Жабара до брода на Морави (између Смедерева и Пожаревца). Ту је путник могао да крене било на запад ка Смедереву и даље Београду или ка истоку ка Пожаревцу. Овај комуникација се јавља већ у првим османским дефтерима а користе је и путници кроз Србију у време османске владавине. У првим османским дефтерима се јавља као заначајна комуникација и пут који од Јагодине све време иде левом обалом Велике Мораве тј Јагодина – Баточина – Хасан пашина паланка – Коларе итд. Оно што је битно то је да оригинални првобитни пут који користи долину Млаве да би преко Медвеђе доспео до Ћуприје потпуно компромитује Багрдански теснац као стратегијски баријеру. Зато Багрдански теснац никад није био озбиљније утврђен – ни у античком периоду ни у средњем веку. Срби ће 1805. године изградити утврђења на Иванковцу управо да би спречили Турке да користе споменути пут преко Ресаве али ће управо њиме 1809. године Турци доћи до Пожаревца и Петке а њиме ће се и повући крајем те године. И 1815. године њиме ће упасти у Ресаву и изненадити и потући Србе у шанцу код Миливе. Немци ће 1915. године кретајући се том комуникацијом са севера ка југу изманеврисати српске положаје у Багрданском теснацу који ће тако пасти без озбиљније борбе. Коначно, октобра 1918. године српске јединице ће користећи тај пут изненадним продором ослобидити рудник Ресавицу и спречити Немце да изврше рушење рудника.
Посебно је значајно што су све три комуникације тактички повезане тј растојање међу њима је довољно мало да се дејство једне колоне може без проблема непосредно осетити и на дејству других колона. Тако је на пример Лудвиг Баденски у лето 1689. године изманеврисао Османлије код Баточине. Док је са једном колоном која је наступала левом обалом Велике Мораве везивао турске снаге код Баточине друга његова колона која је наступала долином Млаве је изашла у Ресаву код Грабовца одакле је усиљеним маршем избила на десну обалу Мораве код Тушева , из покрета форсирала реку и напала у бок и леђа Османлија до ногу их потукавши.
Велики војни значај као и постојање многобројних античких локалитета у долини Велике Мораве северно од Ћуприје говори нам да су комуникације уз леву и десну обалу Велике Мораве коришћене и у античком периоду а вероватно и у раном средњем веку. Један човек, па и десет људи могу да се крећу кроз шикару међутим већ војна јединица од хиљаду људи мора да за своје кретање користи какав такав друм. А војска од 10.000 људи мора да има врло проходан друм, ако такав друм не постоји она мора да га направи да би омогућила сопствено кретање. У сваком случају проблем секундарних путева у време Римске империје слабо је обрађено не само у нашој него уопште и у светској историографији. Углавном је нешто рађено на питању путева који су повезивали рударске центре са главним путевима. Међутим ако на карти исцртамо положај познатих античких локалитета у Србији видећемо да се преко 90% њих не налази дуж трасе via publica и via militaris. А морале су да постоје комуникације и међу тим местима. Све нам ово говори да је постојала врло развијена мрежа споредних путева од којих су многи сигурно били у употреби и у средњем веку.
Пошто многе колеге бркају термине комуникацијски правац и комуникација да се не би касније понављали да овде рашчистимо те термине. Комуникације су природне или вештачке саобраћајне линије (површине) и објекти на којима се одвија саобраћај. У периоду који обрађујемо постојале су копнене и водене (поморске, речне, језерске) комуникације. Пошто у средњем веку нису постојале железнице комуникације у Поморављу су биле само друмови и речни токови. Комуникацијски правац (сноп) је једна комуникација или сноп разних врста комуникација које спајају зоне оперативних јединица и њихову позадину, привредне и административно политичке центре, области и географске објекте од војног значаја. И коначно, комуникацијски чвор је рејон или насеље у којем се стичу, пресецају и укрштају више важних комуникација једне или разних грана саобраћаја. Да не би много теоретисали ево једног примера. Комуникацијски правац Параћин – Алексинац чини више комуникација – тачније читав сноп. Ту је најпре ауто пут Параћин – Ражањ – Алексинац. Паралелно са овим путем иде пут Параћин – Сикирица – Појате – Ражањ. Из Ражња путник може да користи чак три парална пута ауто путу. Најпре, пут Ражањ – Рујиште – Црни Као – Мозгово – Суботинац – Краљево – Алексинац. Затим пут од Ражња до Делиграда одакле може да настави директно правцем Рутевац – Бобовиште – Алексиначки рудници – Алексинац или да пређе Ђуниски мост и да настави левом обалом Јужне Мораве правцем Витковац – Горњи Љубеш – Трњане – Житковац – Алексинац. Могу да се користе и алтернативне комуникације које такође спадају у овај комуникацијски правац. На пример Параћин – Појате – Ћићевац – Град Сталаћ – Стеванац – Крушевачка Браљина – Мојсиње – Ђунис и даље на Витковац и Алексинац или Делиград и Алексинац. Данас је саграђен модеран пут који омогућава дубоко захођење и преко Крушевца и то Параћин – Појате – Ћићевац – Крушевац – Каоник – Велики Шиљеговац – Рибарска бања – долина Туријске реке – Тешица – Алексинац. Ова комуникација је позната од давнина делимично су је користили Турци у својој офанзиви у јесен 1876. године да би избегли утврђени Делиград а највероватније је користио и Бертран де ла Брокијер и то онај део од Туријске реке до Крушевца. Овде је могуће још шире захођење комуникацијом Јагодина – Варварин (веза Параћин) – Јасика – Крушевац и даље на Каоник. Овај правац је коришћен у кампањама 1809. и 1810. године.
Управо на овом простору од Параћина до Алексинца излазе и сва три реална комуникацијска правца која воде из Видина: преко Књажевца и Бољевца на Петрус тј Параћин, преко Соко Бање на Бован и преко Сврљига, пролазећи близу Липовца, до недалеко од Алексинца. Сви ови правци су коришћени током историје – споменимо упад принца Мусе почетком 1413. године, марш грофа Орурка и хајдук Вељка августа 1810. године са Дунава у Делиград, продор Руса октобра 1944. године услед чега су немачке јединице из околине Ниша и јужније (углавном 7 СС Принц Еуген дивизија) морале саме да униште сву своју моторизацију и механизацију и да се пешке повлаче преко Јастрепца и Жупе Александровачке. То су правци које је обично користио и хајдук Вељко за своје упаде у дубину турске територије а српска војска маневрисала током рата 1876. године шаљући појачања из Делиграда за заштиту Зајечара и Књажевца.
Земљишни појас који се пружа долином Мораве од Нишаве до ушћа Мораве у Дунав је војишна основица централне Србије у односу на Дунавско војиште тј Дунавску операцијску област. У складу са тим главна операцијска зона Дунавског војишта је Моравска операцијска зона која се опет може поделити на три операцијска поља Велико Моравско, Западно Моравско и Јужно Моравско. Велико Моравско операцијско поље је природно повезано са Дунавским војиштем, Западно Моравско поље омогућава да се њиме дејствује из Тимочке операцијске зоне ка западу и коначно Јужно Моравско операцијско поље омогућава дејство из Тимочке операцијске зоне ка југу. Ова три поља дивергирају од Сталаћа који представља за њих централну војишну основицу а шире и простор од Параћина до Ниша. Велико Моравско операцијско поље је потпуно маневарско и одлично везано са Савском операцијском зоном. Дејством Западно Моравским операцијским пољем је лако продирање све до вододелнице ове реке и Дрине. Из напред реченог јасно је да је Сталаћ једна од најзначајнијих стратегијских тачака у Србији, због чега се простор од Делиграда до Сталаћа (по некима до Параћина) у војно-стратегијској географији назива “Капијом Поморавља”.
Ово је била војишна основица не само у одбрани римских територија од напада варвара северно од Дунава него и касније у византијско – угарским сукобима. Није случајно да се управо ту налазила област Смилес за коју се у византијским изворима тврди да је била једна од утврђенијих у Византији у XII веку.
Ова војишна основица је имала велики значај и у ратовању Србије са Византијом и нарочито са Османским царством. Да би све ово јасније објаснили узећемо за пример баш српско – османске сукобе јер су нам они боље разјашњени у изворима.

Dopuna: 08 Jul 2012 22:10

Српско - османско ратиште и војишта у средњем веку

Ратиште обухвата целокупне територије зараћених држава (њихово копно и територијалне воде). Овако схваћеном ратишту треба додати и отворена мора на којима може доћи до војних дејстава у границама материјалних и оперативних могућности зараћених страна. У сваком случају “ратиште” је релативан појам који се обично дели на опште и посебно ратиште. Опште ратиште обухвата територију свих зараћених страна. Тако је крајем XIV и у првој половини XV века опште српско османско ратиште, обухватало не само територију Османског бејлука и Србије већ и других држава са којима су Османлије ратовале у датом тренутку. У време Косовске битке опште ратиште директно обухватало не само територију која је била под непосредном влашћу Османлија већ и територију њихових вазала, затим територије под Лазаревом и Вуковом контролом, као и Босну и Угарску. Индиректно је ратиште обухватало и територију држава које су разним савезима биле у вези са зараћеним странама као што су Млетачка република, Ђенова, Влашка, неки Селџучки султанати у Малој Азији итд. Јуна 1389. године Србија била само део општег ратишта које је обухватало практично цео Балкан, Малу Азију, источни Медитеран па и значајан део централне Европе.
Пред почетак операција, свака држава влада само оним делом општег ратишта који је у њеној власти - то је њено посебно ратиште. Дакле, 1389. године је државна територија Османског бејлука било турско посебно ратиште. Правно – формално је територија Лазареве Србије улазила у састав посебног угарског ратишта али у стварности Србија је била посебно - српско ратиште.
Свако посебно ратиште има свој стратегијски фронт, дубину и бокове. Стратегијски фронт се до почетка операција протеже дуж сувоземне границе између зараћених држава и одговарајуће морске обале. Међутим, пошто је то стратегијско-оперативни појам може да се догоди да се стратегијски фронт не поклопи са линијом граничног фронта јер стратегијски и оперативни захтеви могу да налажу да се он, на пример, повуче у дубину сопствене територије. Линија стратегијског фронта повезује чела оперативних јединица у њиховом оперативном развоју, како пред почетак операција тако и у току ових. Иначе, споменимо да се гранични фронт протеже граничном линијом између две зараћене државе или стране. То је појас дуж границе у коме су распоређене снаге за затварање и заштиту границе а понекад и за заштиту концентрације сопствене армије.
У разматраном периоду термин стратегиски фронт се односио на линију разграничења између Срба и Турака а од уласка Угарске, Босне или Влашке у рат са Турском и на граничну линију између ових држава са Османлијама. У случају рата Србије са Босном или Угарском стратегиски фронт је представљао линију разграничења Србије са овим државама.
Војиште је географска просторија која обухвата правце и објекте стратегијско оперативног значаја на којој су распоређене за дејство или дејствују стратегијско оперативне снаге по јединственом плану операције и под јединственом командом. Војиште је део општег ратишта и обухвата одговарајуће пространство са обе стране фронта. Обично одговара зони једног стратегијског правца и предстваља извесну целину у географско стратегијском, политичком, економском и оперативном погледу. Једна држава може имати више војишта а значај им се мења зависно од промене опште политичке и војностратегијске ситуације. При одређивању појма војишта, с обзиром на важност објеката, праваца, снага и средстава, од великог је значаја величина државне територије и армије.
Простор који обухвата Алексиначко поље заједно са западно -земљиштем на левој обали Јужне Мораве (све до реке Расине и Крушевца и Козника) и северно - земљиштем до Ћуприје (укључујући простор око Сталаћа и Петрушку област) представљао је посебно војиште на српско турском ратишту почев од средњег века, па преко Првог српско устанка све до времена Српско турског рата 1876. године. Ово војиште је одговарало стратегијском правцу који је ишао долином Јужне Мораве од Ниша, преко Алексинца и Ражња ка Параћину и даље ка срцу Србије. Био је то стратегијски правац којим је ишао Цариградски друм тј у стратегијској географији опште познати Вардарско - моравски стратегијски правац. Поред овог војишта постојала су у средњем веку и војиште које је обухватало Косово, Метохију и јужну Србију (око Врања и Лесковца), војиште у источној Србији према Видину, повремено војиште које је обухватало простор данашње Црне Горе и Рашку област. Ипак, ово војиште око Алексинца и Сталаћа је било обично најзначајније за Србију било у дефанзивном било у офанзивном погледу. У случају одлучујућег пораза на овом војишту Србији је претио тотални слом (као што се умало десило после пораза на Каменици 1809. године) а при извођењу офанзиве вардарско моравским стратегијским парвцем у непосредној близини самог фронта налазила се једна од најзначајних стратегијских тачака у турској Румелији Ниш који је представљао кључ одбране овог дела Османског царства. Његовим заузимањем Срби би вероватно без већих проблема држали сву територију до Врања и Пирота као и Топлицу и Косовско поморавље на Косову. Шта више, било каква турска офанзива вардарско моравским стратегијским правцем (за Србију најосетљивим) не би била могућа док год је Ниш у српским рукама.
Кључ српске одбране овог војишта су биле тврђаве у Сталаћу, Липовцу, Бовну, Петрусу и Крушевцу.

Војна географија Капије Поморавља

Морава тече кроз средину Србије и дели је скоро на два равна дела: источни и западни. Ово је не само највећа, најдужа и најразгранатија српска река, него јој је и долина најбогатија. Зато је њена важност, како у војничком тако и у економском погледу, огромна. Састоји се из два крака: Јужне и Западне Мораве.
Јужна Морава извире из северних огранака Скопске Црне Горе у два крака, који кад се састану добијају име Биначка Морава по селу, истог имена. Пошто Јужна Морава протекне кроз Нишко поље, улази у Суповачки теснац, да би затим избила у широко и плодно Алексиначко поље. Пре него што се састане са Западном Моравом пробија се кроз Сталаћски теснац, дуг око 20 км. Морава је на овом делу свога тока широка око 100 м, са дубином при средњем водостају 2 до 3 м. Повремено плави поље, а у току оштријих зима санте леда стварају опасност за мостове.
Нишко-алексиначка котлина је најважнија у композитној Јужноморавској долини где се смењују котлине са клисурама. То је најпространија, најнасељенија и саобраћајно најважнији део ове долине. Повезана бочним долинама са источним и западним крајевима, раскрсница друмова ова долина има централни положај за околне области. Гребени Јастрепца на западу и Црног Врха на истоку деле је, сужавањем, у две засебне целине – јужну Нишку котлину (од Курвинградске сутеске до Јастрепца) и северну Аексиначку (од Јастрепца до Сталаћске клисуре).
Недалеко од Алексинца улива се, у Јужну Мораву, Моравица која извире из планине Девице и протиче кроз Соко Бању и Алексинац. Долина Моравице је сужена клисурама: источно од Соко Бање и Бованском, између којих се шири Сокобањска котлина. При ушћу долина Моравице се шири у Алексиначко поље. Моравицом иде комуникацијски правац који повезује долине Јужне Мораве и Тимока. Овим комуникацијским правцем пролази комуникација Алексинац - Соко Бања - Књажевац. Алексиначко поље је повезано са долином Западне Мораве комуникацијским правцем Ђунис-Крушевац. Постоји и нешто тежи комуникацијски правац Алексинац-Сврљиг-Пирот. Иначе само Алексиначко поље је око 5 км широка, изузетно плодна долина, са комуникацијским чвором у Алексинцу.
Источно од Алексиначког поља, од Моравице па до Ражња пружа се планина Ртањ са огранцима. Ртањ је кршна планина, средње висине око 900 м са највећим врхом Шиљак (1566 м). Падине Ртња ка Морави и Моравици су благе и делом пошумљене, премда се стрмо свршавају на поменутим рекама, образујући Сталаћску и Бованску клисуру. Ртањ је велика препрека, тешко пролазна и са мало комуникација. Боље комуникације воде око планине, као што је горе поменути пут кроз Бованску клисуру и пут који иде долином Јужне Мораве. Јужно од Моравице пружају се планине Љесковик и Девица. То су средње планине, прилично пошумљене, тешко пролазне и слабо комуникативне. Преко ње воде само стазе. Огранци Љесковика образују са огранцима Буковика (огранак Ртња) Бованску клисуру. Јужно од Љесковика се пружају Топонички висови који образују, на Јужној Морави, са огранцима Јастребца Суповачки теснац који затвара Нишко поље и одваја га од Алексиначког поља. Они су ниже планине, покривене, према Морави, шумом и пашњацима. Алексиначко поље је са истока, додатно затворено и планинама Озрен и Калафат.

Dopuna: 08 Jul 2012 22:11

КАПИЈА ПОМОРАВЉА СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Жупе и области које се помињу у житијима о Светом Симеону привукле су пажњу историчара још крајем 19. века. До наших времена оне су скоро све успешно убициране и њихове територије су постале довољно познате српској науци. Једна од жупа која је остала недовољно објашњена јесте Поморавље. То није случајно, јер су изворни подаци о Поморављу јако оскудни. Поморавље и Ушка се не помињу у Хиландарској повељи Стефана Немање. Једино се наводе у житију светог Симеона, које је написао Сава Немањић. У овом житију Ушка и Поморавље се наводе после жупе Реке, а пре Загрлате. Већ је утврђено да је Сава жупе, које су остале у Немањиним рукама после битке на Морави 1190. године, наводио одређеним редоследом идући од југа ка истоку и северу. Зато познавање положаја жупа Реке и Загрлата помаже одређивању положаја Ушке и Поморавља. Ушка је морала бити северније од жупе Реке и јужније од Загрлате, а Поморавље такође, али је оно морало бити и источније од све три поменуте жупе, јер западније од њих су Топлица и Расина. Недавно је М. Благојевић утврдио да се жупа Реке налазила на простору данашње Пусте Реке. Границе средњовековне жупе Загрлате углавном нису спорне јер нам је географија леве обале Јужне Мораве у време кнеза Лазара, све од Доњег Адровца па до Ђуниса, релативно добро позната захваљујући повељи манастиру Дренчи из 1382. године. Наиме, у оном делу повеље у коме се набрају села дарована манастиру наводи се, између осталог, и следеће: “...и у Влахе Шиљеговце са засеоцима и међама, и у Загрлати трг на Морави и са бродом, и село Врлницу и село Брези и село Битино и реку Пешчаницу, блато ... Бигл... са свим селима и засеоцима и међама и село Љубешу више Зарве...” Данас смо у стању да убицирамо, практично све, топонима који се спомињу. Власи Шиљеговци су данашњи Велики и Мали Шиљеговац чији се атар наслања на слив реке Пешчанице, тј. данашње Радевачке реке. Одмах узводно од ушћа реке Пешчанице у Јужну Мораву налазило се село Битино које данас не постоји, али му се име сачувало у потезу поред леве обале Мораве, у атару села Доњи Адровац. Зарва је крај око Ђуниског моста на Јужној Морави, док је Љубеш, вероватно, данашњи Доњи Љубеш. Крај од Кормана до Горњег Љубеша је и данас помало мочваран и има више мртваја, старих корита Мораве. Још у време Српско-турског рата је прелаз Мораве на потезу од Бобовишта до Ђуниског моста био немогућ због многобројних бара, насталих променом корита Мораве. Вероватно се управо на овај крај, од Горњег Љубеша до Кормана, односи оно “...блато...Бигл... са свим селима и засеоцима и међама...”. Поред те “мртваје” су се почетком XIX века а и данас налазила села Корман, Горњи Љубеш и Срезовац. Трг на Морави са бродом се налазио највероватније код данашње ђуниске цркве и био је директно повезан са оближњим трубаревским градом. Врлница је Рлица која се налази у непосредној близини Шиљеговца. Као што видимо, посед манастира Дренче у овом крају представља једну компактну територију која се простирала уз леву обалу Јужне Мораве, од данашњег Доњег Адровца па све до Ђуниса, можда и Трубарева. На западу се простирала до Великог и Малог Шиљеговца, и готово је сигурно обухватао и цео слив Рибарске реке. Граница на југу према жупи Ушке је вероватно ишла вододелницом сливова Рибарске и Туријске реке, пар километара јужније од Великог Шиљеговца негде око данашње Рибарске бање. Ово је природна граница која и данас раздваја крушевачку од алексиначке општине. Овде треба истаћи да Загрлата највероватније код састава двеју Морава није прелазила на десну обалу Јужне и леву обалу Велике Мораве. У турско време Сталаћ се није налазио у нахији Загрлата већ у крушевачкој нахији.
Сада је јасно да је Ушка морала бити северније од Топлице и Пусте Реке (Реке), а јужније од Загрлате, на левој обали Јужне Мораве. То значи да се жупа Ушка налазила северно од долине реке Топлице, на простору између Јужне Мораве на истоку, долином Туријске реке и северним обронцима Малог Јастрепца ка западу. На северу се пружала бар до данашње Тешице, а вероватно и до данашњег Житковца где се граничила са Загрлатом вероватно линијом Рибарска бања - Росица – Каменица – Лознац (сва четири места припадају Загрлати). Од Лознаца је граница могла да иде ка Тешици (што је мало вероватно) или северније ка Мрсољу (данашњем Моравцу) а можда чак и ка Прћиловици или Житковцу.
После оваквог распореда жупа Реке, Ушка и Загрлата јасно је да Поморавље морамо тражити на десној обали Јужне и Велике Мораве, североисточније од Ушке и Загрлате. На десној обали Јужне Мораве крајем 12. и у 13.веку простирала се област града Ниша. Ниш и његово управно подручје освојио је Немања после 1183, али га је изгубио 1190. године. Стефан Немањић је после 1207. поново освојио Ниш и нишку област до конца. Управно подручје града Ниша (градска жупа) се на запад простирало до десне обале Јужне Мораве, а на север нишка област није прелазила линију села: Трнова, Веље Поље, Палиграце, Доњи Крупац, Станци и Пруговац. У 15. и 16. веку ово су последња села на северу која припадају Нишком кадилуку и нахији. Ако имамо у виду распоред жупа крајем 12. века, и то тако да се на левој обали Јужне Мораве налазе Ушка и Загрлата, а на десној до у висини Веље Поља управно подручје града Ниша (градска жупа), онда жупу Поморавље треба тражити на простору северније, уз десну обалу Јужне и Велике Мораве, северно од Вељепољске реке и јужно од Ћуприје.
Већ је напоменуто да се Поморавље не помиње у Хиландарској повељи, што би могло значити да га је Немања 1190. изгубио, али и да је Стефан Немањић 1207. поново загосподарио десном обалом Јужне и Велике Мораве до Равног, које је по њему 1215. било на граници отачества. Помињање Поморавља код светог Саве би ипак могло значити да је Немања и после 1190. задржао неке територије источно од Мораве. Тим пре што се данас поуздано зна да су све остале територије које Сава помиње заиста биле у рукама Стефана Немање. Намеће се закључак да је Немања после 1190. задржао на десној обали Јужне и Велике Мораве управо жупу Поморавље. Непомињање Поморавља у Хиландарској повељи није препрека овом закључку, јер се зна да је ту Немања само у грубим цртама оцртао своја освајања изоставивши неке просторе због саме природе документа.
Пошто смо грубо одредили географски простор Поморавља, нужно је размотрити вести савремених извора о организацији посматране територије од 12. до 15. века. Значајне вести о овом простору доноси Јован Кинам, а у вези са ратовањима цара Манојла I Комнина. Описујући поход из 1150.године Кинам помиње реку Стримон, а у 14.веку села Видово и Невидово су се налазила у Заструми. У питању је простор уз десну обалу Велике Мораве јужно од Параћина, а овај део тока Велике Мораве називао се Струмен. Нешто касније (1154) цар Манојло Комнин је кренуо у помоћ нападнутом Браничеву, а упориште му је било у довољно утврђеном крају по имену Смилис. Утврђено је да је Смилис обухватао ширу околину села Смиловац, североисточно од Сталаћа. Интересантно је да је управо у Смиловцу нађен скупни налаз византијског новца из XII века. Јасно је да је и у време византијске власти територија око састава двеју Морава и на Цариградском друму била добро утврђена. Може се закључити да се жупа Поморавље крајем 12. века пружала дуж десне обале Јужне Мораве северно од Вељепољске реке, а делом је обухватала и десну обалу Велике Мораве, укључујући у свој састав и област Смилис и Заструму јужно од Параћина. Код Сталаћа, на саставу двеју Морава Поморавље се граничило са Загрлатом. Оно је на север вероватно допирало до Равна (Ћуприја), али о томе нема поузданих обавештења. Познија управна подела не иде у прилог овом закључку, али она сама за себе није довољно чврст доказ. Иначе је простор од Ражња и Сталаћа до Ћуприје у 11. веку био прекривен густим шумама па је питање да ли је ова територија у 12. веку уопште жупски организована и довољно насељена. Једино место које се помиње на овом делу Цариградског друма је Болван (Бован). Из овога се може закључити да се Поморавље на север, уз десну обалу Велике Мораве простирало бар до Дреновца, а вероватно и до Равног (Ћуприје).
У 14. и 15. веку жупе Поморавље више нема, а на истом простору јављају се нове управно-територијалне јединице. На северу, источно и североисточно од Параћина и Ћуприје налази се добро познато Петруско крајиште, које је на северу допирало до Раванице, а на југ до подручја Ражња. На десној обали Велике Мораве од Ћуприје до Сталаћа помиње се жупа Дубравница, а очигледно је да је и простор од Ражња па на југ био посебна управна јединица са средиштем у Липовцу и Болвану. Крајем 15. и у 16.веку овде се простиру нахије Болван и Петрус, које припадају Крушевачком санџаку. Нахија Петрус је 1516. имала 95 села, Бован 43 села, а нахија Загрлата је 1536. издвојена из Смедеревског санџака и има 74 села. Нахија Петрус се поклапала, бар добрим делом, са територијом Петрушког крајишта и касније Петрушке власти. Постојање посебне нахије Болван (Бован) упућује на могућност постојања посебне управне јединице на овом простору и у време српске власти.
На посматраном простору, у другој половини 14. века, у изворима се јавља и Дубравница, за коју није јасно да ли је жупа или земља. А ни њено простирање до сада није довољно прецизно одређено. Дубравница се помиње у Раваничкој повељи кнеза Лазара, где он Раваници даје бир дубравничку до Ражња и Сталаћа. Овим је јасно одређена јужна граница Дубравнице и јасно је да се она пружала до Ражња и Сталаћа, у ствари до крајишта са центром у Липовцу и Болвану. Западна граница Дубравнице је природно одређена током Велике Мораве. Северна граница је неизвеснија, али после утврђивања да је долина Ресаве припадала земљи Браничево, можемо закључити да се Дубравница на север низ Велику Мораву пружала најдаље до Багрданског кланца, нешто северније од Ћуприје. Источну границу Дубравнице, према Петруском и Липовачком крајишту је тешко прецизно одредити. Док су северна, источна и јужна граница Петруског крајишта добро познате, западна граница није јасна. Очигледно да она није допирала до Велике Мораве јер се за ни једно насеље на Морави не каже да је у Петрусу.
За нека насеља, источно од Велике Мораве, се у изворима изричито наводи да су у Петрусу. Тако у повељи деспота Стефана Лазаревића (1427) се за села Извор (истоимено), Брницу и Квасичевицу изричито каже да су у Петрусу. Лавра Светог Атанасија је пре тога (1407) од деспота Стефана добила и Курилово, Вранково, Шалудровац и Буљане. Сва ова села су била у близини Петруса и припадала су Петрушком крајишту. Лавра Светог Атанасија, као и црква у Лешју, су добиле од српских владара и друге поседе на овом простору, али се за њих не наводи којој територијалној јединици припадају. За насеља на Великој Морави и у близини њене обале не каже се да су у Петруском крајишту. То важи и за два најзначајнија – Ћуприју и Параћин. Равни (Ћуприја), град из 12. и почетка 13.века, је кнез Лазар, као сеоско насеље дао у посед својој задужбини, манастиру Раваници. За Равно ни један извор не наводи да припада Петрусу. Слично се може рећи и за Паракинов Брод (Параћин) који је још Цреп Вукославић (властелин-крајишник) дао у посед Лаври Светог Атанасија на Светој Гори. Том приликом Лавра је добила и Мутницу Горњу и Петру Горњу. Кнегиња Милица је 1398. земљу око трга Паракинов брод даровала духовнику Сисоју, коју су пре тога држали Зуб и Раденко. Испоставило се да је то земљиште у поседу Лавре. Кнегиња је наредила да се врати предходном власнику, пошто га Шишат и Зуб предходно омеђе. Из документа се види да је Паракинов брод био прелаз на Морави, трг и сеоско насеље. За Паракинов брод се не каже да припада Петруском крајишту, али је очито био у поседу господара овог крајишта – војводе Црепа Вукославића. У његово време жупа Дубравница је могла бити под његовом управом, као једна од крајишких жупа.
У овој жупи је постојало и истоимено мање подручје где су 1380.године Цреп и Витомир потукли Турке. Источно од Параћина, на путу за село Лешје (у близини је био средњовековни Петрус) постоји поље Дубравица на коме је данас спортски аеродром. Могуће је да се поменута битка одиграла на овом пољу. Овде скрећемо пажњу и на важну чињеницу да је манастир Раваница имао 11 села јужно од Параћина, а на простору до Сталаћа, уз десну обалу Велике Мораве. Такође је исти манастир добио и села Чрначка, Кладње и Окопац на Морави. Ова села су се налазила на простору између Параћина и Ћуприје. Са доста сигурности можемо закључити да су се ова насеља налазила у жупи Дубравници. То је био један од разлога што је кнез Лазар бир дубравничку дао Раваници.
На основу изнетих чињеница јасно је да се жупа Дубравница пружала дуж десне обале Велике Мораве од Ражња и Сталаћа на југу, до Багрданског кланца, северно од Ћуприје. На исток, судећи по распореду насеља, Дубравница се пружала десетак километара од десне обале Велике Мораве, где се граничила са Петруским и Липовачким крајиштем (касније нахије Петрус и Болван). Дубравница је делимично покривала простор жупе Поморавље из 12. и почетка 13.века. Вероватно је настала током 14. века као резултат унутрашње колонизације. Наиме, још у 12. и почетком 13. века простор Дубравнице је био обрастао у густе, тешко проходне, храстове шуме, са ретким насељима. Само име жупе потиче од храстових шума. За град Равни се у 11. и 12. веку говорило да је усред бугарске шуме. Такође су и од Равна до Болвана биле густе шуме, без значајнијих насеља. Тек гушћим насељавањем овог простора, што се десило тек у 14.веку, дошло је до делимичног крчења ових шума, формирања насеља, и стварања територијалне организације – жупе Дубравнице, која је у свој састав укључила и део територије некадашње ранофеудалне жупе Поморавље. Други, већи део Поморавља, припао је територијалној јединици (крајишту) са центром у Липовцу и Болвану. Судећи по вестима о баштини Вукославића, Дубравница је у другој половини 14. века била у саставу Петруског крајишта, као једна од крајишких жупа.
Реч “крајина је” старословенског порекла, а код Срба се најпре јавља у облику личног имена (травунијског жупана Крајине), а затим и као назив за топоним или читаву област. Према одредбама Душановог Законика, државна територија је била подељена на мање или веће територијално-управне јединице. На првом месту, као највеће се помињу земље, а за њима по значају долазе градови са околином, затим жупе и на крају крајишта. Једно крајиште је могло бити састављено од две или више жупа (Крајина између Неретве и Цетине), а по одредбама Душановог Законика крајином је управљао властелин – крајишник. Приликом преузимања дужности, властела крајишници су добијали од владара одређену крајину у државу − што је обично била доживотна управа. Они су били дужни да се старају о реду и закону на крајини, да прогоне разбојнике, али пре свега да спречавају непријатељску војску да плени државну територију. За гоњење разбојника су организоване потере, а за борбу са непријатељима се скупљала војска крајиштна. У повељи деспота Стефана Лазаревића Лаври Светог Атанасија за села на Петрушком крајишту се каже да су дужна да иду у потечице и војску крајишку са војводом крајишким. Уколико би разбојници прошли кроз крајиште и пљачкали негде у унутрашњости па се опет вратили преко крајишта, властелин крајишник је морао да надокнади штету седмоструко. Ако би то исто учинила непријатељска војска, онда је био дужан да надокнади причињену штету. Дакле, крајиште је обезбеђивало пограничну територију и пружало сигурност унутрашњости државе. Властела и властеличићи су вршили војну службу на крајишту, а видно место је припадало и власима.
Такво погранично подручје био је и простор на десној обали Јужне и Велике Мораве, северно од Ниша па до Кучајских планина. У XI и XII веку, већи део овог простора je покривала жупа Поморавље. У XIV и XV веку жупе Поморавље више нема, а на истом простору се јављају нове управно-територијалне јединице. На северу, источно и североисточно од Параћина се налази Петрушко крајиште, а на десној обали Велике Мораве, од Ћуприје до Сталаћа, помиње се жупа Дубравница. Од Ражња на југ налазило се омање крајиште са центром у Липовцу, а затим у Болвану. По доласку Османлија, овај простор је организован у две нахије − Петруш и Болван − које су припадале Крушевачком санџаку.
Ово је још од времена кнеза Лазара био простор на граници према Османлијама, а крајишта на посматраној територији су имала двоструку улогу − да штите државу од продора непријатеља са истока, али и да штите део Цариградског друма и спречавају продоре непријатељских трупа овим путним правцем; сем тога, Петрушким крајиштем је пролазио пут који је из Поморавља водио у Црну Реку и ка Видину (преко Честобродице). Простор Петрушког крајишта у првој половини XIV века није био довољно насељен, о чему сведочи податак да је цар Душан даровао у баштину жупану Вукославу земљиште под Петрусом које је пустош. Жупан Вукослав је, међутим, населио овај крај, на темељима старе подигао нову баштинску цркву у Лештију (Лешје) и даровао јој поседе. Властелинство Пресвете Богородице у Лешју су чинили село Лештије са засеоцима, село Мутница Доња (истоимено) са засеоцима, Брестије (непознато) са засеоцима, Зубарје и Невидово (Доње и Горње Видово) у Заструми са рибарима, уљаником и засеоцима. Жупан Вукослав је баштинској цркви у Лешју даровао још и 100 оваца, 30 свиња, 12 кобила и један плуг волова, а пред крај живота (1360) је, уз допуштење цара Уроша, цркву са имовином потчинио манастиру Хиландар. Реч је о 6 села и 4 засеока, што показује буран демографски развој и интезивно насељавање овог простора, па можемо да претпоставимо да су управо шездесете године XIV века биле време када је дошло до интезивног насељавања десне обале Велике Мораве.
Међутим, истраживања на комплексу манастира Лешје која је обавио Б. Вуловић дала су веома занимљиве и помало неочекиван резултате. Најпре, ово је несумњиво најстарија триконхална црква у Поморављу саграђена на култном месту две цркве из ранијег периода – а то значи да континуитет грађевинске делатности у Петрушкој области може да се прати и пре XII века. Најстарију архитектонску фазу представља једнобродна црква са полукружном олтарском апсидом на истоку и попречно постављеном припратом на западној страни која указује на старије култне концепте који у Византији преовлађују у XI веку. У Србији се најближа аналогија може наћи у цркви званој “Велика Жупанија” у селу Жупањевцу код Рековца. Другу фазу представља црква рашког типа у облику слободног крста, са пространом олтарском апсидом која је широка приближно колико и наос; њој најприближнија би била основа цркве у Придворици више Студенице. Занимљиво је да и у већ поменутом Жупањевцу постоји црква са сличном основом, у народу позната као “старија црква”; уобичајено је да се овај тип цркава датира у време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног. Тек трећу фазу представља црква коју је наводно саградио жупан Вукослав. Још занимљивије је то што су сондажна испитивања оближње некрополе показала да је она била у функцији углавном у XII, знатно мање у XIII веку, а да се сахрањивање на том локалитету прекида негде у првој половини XIV века. Када је реч о покретном материјалу, занимљиво је да, поред накита, доминира углавном угарски новац из XIII века.
Услед лошег газдовања Хиландараца, црква у Лешју је толико осиромашила да су синови жупана Вукослава Држман (монах Дионисије) и Цреп затражили од цара Уроша да им се црква врати у баштину. Цар Урош је то дозволио, а обновљено властелинство су сачињавала села Лештије (Лешје), Брестница (у близини Лешја, између села Плане и Мириловца, на речици Бреница), власи Голубовци (данас село Голубовац), Видово у Заструми (Горње и Доње Видово), Сињи Вир (на левој обали Велике Мораве) и блато на Годомину које се звало Мртва Морава. Последњи прилог је, заправо, једна од моравских мртваја која је била веома погодна за риболов – а за шта су црквена властелинства била посебно заинтересована. И ова села су, као и она првобитно приложена, била део Вукославове баштине. Као властелин крајишник, жупан Вукослав је био старешина свих баштиника и пронијара на крајишту од којих се неки помињу у повељама: Сињи Вир је држао неки Драгослав Ветар, а помињу се и Пријездино село, Десивојево село, Гуњево селиште, а неку земљу око трга Паракин држали су Зуб и Раденко. Вукослава је на месту властелина крајишника наследио син Цреп Вукославић који властелинству цркве у Лешју, приликом његовог обнављања, није поново дао Зубарје (које је држала једна калуђерица), а Мутницу Доњу је у међувремену дао Лаври Светог Атанасија. Цреп Вукославић је овом манастиру, уз дозволу кнеза Лазара, приложио и трг Паракинов брод (Параћин), Мутницу Горњу и Петру или Петрушу Горњу. Петруше данас више нема, али се очито налазила у суседству Доње Мутнице, а на Епшелвицовој карти из 1718. године је на месту Мутнице, само на десној обали Грзе, убележено пусто село Петрошина. Тиме се посед Лавре заокруживао, а и ова села су била Црепова баштина.

Dopuna: 08 Jul 2012 22:12

Петрушко и Липовачко крајиште су после битке на Марици била јаче изложена притиску Османлија који је углавном ишао уз Цариградски друм. Цреп Вукославић је био један од крупних баштиника у земљи кнеза Лазара, што се види и из повеље Лаври Светог Атанасија у којој га кнез Лазар назива братом. Да је располагао и знатном војном силом види се по томе што је 1380, на Дубравници испод Петруса, победио османску војску која је продрла из правца Ниша. Уз Црепа се помиње и Витомир који је, можда, био онај безимени заповедник Липовачког крајишта које је сигурно било такође изложено том нападу. Ово је очигледно била крајишка војска која се супротставила Османлијама и спречила њихов продор у дубину земље. Међутим, после Косовског боја (а можда и током самог боја) је нестала генерација Лазаревих крајишника у Липовцу и Петрусу. И безимени крајишник у Липовцу је подигао баштинску цркву Светог Стефана испод Липовца која је, по изумирању породице нешто пре 1398/99, претворена у манастир. Оба крајишта су успешно одолевала налетима османских војника у периоду 1402 – 1405. године, а да је напада заиста и било види се посредно, из повеље деспота Стефана Лазаревића Лаври Светог Атанасија из 1407. године, где се помиње Хасанов плен када се становништво појединих села разбежало са метоха Лавре. Ипак, главне тврђаве ових крајишта су одолеле нападима непријатеља. У то време се поново променио статус цркве у Лешју; наиме, Хиландар је после смрти кнеза Лазара и Црепа Вукославића поново себи потчинио цркву и властелинство − и то, изгледа, бесправно. Спор против Хиландара пред деспотом Стефаном Лазаревићем, патријархом и сабором повео је Црепов син, монах Венедикт Цреповић. Црква и властелинство су враћени Венедикту, а деспот Стефан је Хиландарцима дао друге поседе не би ли их умирио. Све се ово догодило пре јуна 1411. године.
Петрушко и Липовачко крајиште су страдали у походу челеби Мусе 1413. године када су разорени Липовац и Петрус. Липовац више није обнављан и његову улогу преузима трг и тврђава Болван (Бован), док је Петрус убрзо обновљен и наставио да врши функцију тврђаве на крајишту све до краја владавине деспота Стефана Лазаревића. Током овог периода, деспот Стефан је у два наврата – 1407. и 1427. године – даровао Лавру Светог Атанасија поседима на Петрушком и Липовачком крајишту. Деспот је 1407. године приложио Лаври села Курилово (Куриловица, топоним 5 км северно од Алексинца), Вранково (локалитет 13 км југозападно од Параћина), Шалудовац (Шалудровац) и Буљани (истоимено). Две деценије касније, деспот Стефан је приложио и село Извор у Петрусу (истоимено) са царином мимоходном како је и пре царина била. Приложио је и села Квасичевицу (Клачевица јужно од Извора) и Брницу (данас не постоји), чиме су поседи Лавре били груписани око села Мутница Горња и Доња и села Извор. Лавра се обавезала да деспоту чини помене после смрти, а он је приложена села ослободио земаљског данка, осим летњих унчи, и свих служби (осим ако он сам иде на војску), потрчица и крајишке војске, као и обавезе зидања Београда. Приложио је и два свећњака од 60 литара сребра и 20 литара сребра годишње од новобрдске царине. У време деспота Ђурђа Вуковића (после 1444), Лавра је стекла још и села Божичково и Плану, тако да је на овом простору имала чак 11 села и један трг. Деспот Ђурађ Вуковић је после 1428. године издао Лаври повељу којом прима ова села назад (јер су их заузеле Османлије), а Лаври одређује 120 литара сребра. Из свега овога се види да је Лавра имала у Петрушком крајишту метох који су чинила села концентрисана у једну скупину, и која су после 1428. пала под османску власт.
Из повеље деспота Стефана од 1427. године се види да Петрушким крајиштем више не руководи властелин крајишник већ војвода крајишки, што је у складу са променама у државној управи које је деспот спровео после 1409, уводећи власти. Разлика је у томе што је војвода био чвршће везан за владара који га је постављао и разрешавао ове дужности и није морао бити баштиник на крајишту. У истој повељи се саопштава да у селу Извору постоји мимоходна (погранична) царина и да је она постојала и пре 1427. године; село Извор се налази на улазу у клисуру Грзе која избија на Честобродицу где се налазила државна граница. До 1427. године, српска граница се на север од Ниша пружала преко Сврљишких планина па обронцима Девице, тако да је на турској страни остављала долину Сврљишког Тимока, а на српској долину Топличке реке; потом је ишла јужним обронцима Озрена, где су Липовац и Болван биле истурене утврђене тачке на српској страни, а од Моравичке клисуре ка северу граница је ишла на јужне и западне обронке Ртња, остављајући Честобродицу на српској а долину Црне Реке на турској страни. Даље је граница ишла обронцима Малиника и Великог Крша на Мироч, да би на Дунав избила источно од ушћа Поречке реке. Овде описану границу штитила су Липовачко и Петрушко крајиште, као и тврђаве Ждрело, Вишесав и Голубац. Липовачко и Петрушко крајиште су се граничила код Ражња, а сам Ражањ је припадао Петрусу. На путу за Црну Реку, село Извор је било последње насеље у Деспотовини пре границе. У време османске власти, Извор је био дербенд који се описује као страшно и опасно место усред планине Кучајне, на путу из Видинског у Смедеревски санџак.
Смрт деспота Стефана Лазаревића 1427. године подстакла је и Османлије и Угре да уграбе што више од српске земље, а нови владар Ђурађ Вуковић није се баш најбоље снашао у овим смутним временима. Деспотовина је на различите начине изгубила Београд и Голубац, а Османлије ће 1427. и 1428. године заузети и Ниш и Крушевац. У овом за Србе тешком сукобу пала су и наша два крајишта. За Петрус је очигледно да је током прве половине 1427. године још увек био у рукама деспота Стефана Лазаревића и да се крајиште опирало османским нападима, али су Османлије убрзо после његове смрти запоселе крајиште и заузеле град Петрус, што се види и по захтеву Лавре да јој се одреде приходи уместо заузете метохије. Османлије су овај простор држале све до 1444. године када је враћен деспоту Ђурђу, заједно са градом Петрусом. На основу фрагмената османског пописа у коме се помињу села која припадају нахијама Петрус и Болван види се да су Османлије 1428. продрле све до Ћуприје и Раванице где су их зауставили српски и угарски одреди. Дакле, османске снаге су до краја 1428. године запоселе Липовачко и Петрушко крајиште.
После дуге војне 1444. године, српска Деспотовина је обновљена а простор Липовачког и Петрушког крајишта враћен деспоту Ђурђу Вуковићу. Због недостатка извора је немогуће утврдити како је некадашње Липовачко крајиште са центром у Бовну уређено после 1444, али нам чињеница да се у првим турским пописима помиње нахија Бован сугерише да је вероватно и даље представљало посебну управну јединицу. Петрушко крајиште је негде после 1444. године претворено у Петрушку власт, у складу са реформом која је у Деспотовини започета још 1409. године. Реорганизација је била војног карактера, а на челу власти (али и крајишта) су стајале војводе. Све власти носе имена по утврђеним градовима где су им била седишта и нису, као што се види по Петрусу, проведене истовремено у целој земљи. Дошло је до изједначавања крајишта и власти у организационом погледу, а оба су имали изражен одбрамбени карактер, све у циљу што ефикасније одбране од османских снага. Разлика између властелина крајишника и војводе, дакле, није била само у титули већ и у друштвеном положају. Док је властелин крајишник био истовремено и најбогатији и најмоћнији баштиник на крајишту, то се не може тврдити и за војводу. Деспот Стефан Лазаревић је своје војводе слао са краја на крај државе да управљају градовима; били су лично зависни и везани за владара, а обично нису били велики баштиници, посебно не у подручју где управљају.
Петрушко крајиште је коначно пало под османску власт 1459. године.
Питање насеља и насељености Липовачког и Петрушког крајишта је занимљиво мада и компликовано због недостатка релевантне изворне грађе али је, у сваком случају, уско повезано са свеукупним привредним развојем и политичким приликама на овом простору. Од тврдих градова (тврђава) на посматраној територији најзначајнији су Липовац и Петрус, а затим Болван. Иако не припада овим крајиштима, град Сталаћ је имао изузетну стратешку функцију која је утицала и на прилике и судбину ова два крајишта која су предмет нашег разматрања, јер је штитио улазак у долину Велике Мораве. У походу челеби Мусе 1413. године најтеже су страдали управо Сталаћ и Липовац. Липовац се више није опоравио, па је његову улогу преузео Болван који је био трг – али и тврђава. Судећи према правцу напада, челеби Муса није доспео до Петруса са главнином војске, већ су га напали само одреди акинџија који су се залетали све до Браничева; зато је Петрус и претрпео најмања оштећења и убрзо био поправљен. Град се, иначе, налазио на обронцима планине Бабе, изнад данашњег села Лешја где су и данас видљиви остаци једне куле; тврђава је извесно време остала активна и под османском влашћу.
Ни једна од тврђава (са изузетком Болвана) није имала привредну функцију, па самим тим није утицала на развој привреде и урбанизацију. У том погледу су далеко значајнију улогу имали тргови, а у сваком од ова два крајишта био је по један развијен трг – у Липовачком Болван а у Петрушком Паракинов брод. Болван се као трг помиње у једној повељи кнегиње Милице из 1395. године као трг на коме се складишти и тргује сољу (која се увозила из Угарске); поред магацина соли, у Болвану је свакако морала да постоји и царинарница са цариницима, а ту је била и тврђава која је штитила улаз у Моравичку клисуру. У контексту приче значаја овог утврђења интересантан је и случајни налаз у подграђу тврђаве комплетног алата за израду новца деспота Стефана. Паракинов брод је, као трг, био у поседу Црепа Вукославића, а кнегиња Милица 1398. године враћа неку земљу у тргу коју је нехотице одузела.
Ови тргови су опстали и током XV века и играли су значајну улогу у развоју трговине на крајиштима. У том погледу је извесну улогу имало и село Извор са мимоходном царином. Ова чињеница га, наиме, издваја од других аграрних насеља; у њему је свакако морала да постоји зграда царинарнице, а самим тим и цариници који су, поред тога што су били владареви службеници, по правилу били и трговци. Близина значајних путева такође је (у мирна времена) повољно утицала на привредни развој ове територије.
Што се тиче сеоских насеља и насељености овог простора, он свакако није био густо настањен пре половине XIV века. У XI и XII веку овде су се простирале густе шуме, а једино значајније насеље било је Равно које је до половине XIV века спало на ранг села, па га је кнез Лазар као такво дао у посед Раваници. Општим демографским растом у српским земљама који траје све до половине XIV века дошло је до крчења постојећих шума и интезивнијег насељавања десне обале Јужне и Велике Мораве, северно од Ниша па до Кучајских планина. Одраз овог процеса видљив је у појави жупе Дубравнице, али и у већ поменутој повељи цара Душана жупану Вукославу, када му је даровао земљиште под Петрусом које је било пустош. Жупан Вукослав је, како смо видели, населио овај крај и формирао властелинство цркве у Лешју. По свему судећи, колонизација ових крајишта је педесетих и шездесетих година XIV века била заиста интезивна, о чему сведоче повеље из XV века. На основу података из дипломатичке грађе и када се урачунају и села из раваничке повеље, у Петрушком крајишту је било бар тридесетак села потчињених црквама и манастирима, што значи да је укупно било преко 100 села. По османском попису из 1516. године, нахија Петрус има 95 села са око 3.000 домова а нахија Болван 43 села са око 2.200 домаћинстава, што значи да степен насељености није знатније опао са доласком Османлија већ је остао стабилно висок.
Крупне промене у погледу насељености овог простора настале су у периоду 1516 – 1536. године када је број домаћинстава у нахији Бован пао на око 900 а у нахији Петрус на око 1.300, што је у првом случају пад од око 41%, а у другом од чак око 56%. Ове крупне демографске промене су могле да изазову епидемије и исељавање у друге области, јер је куга пустошила ове крајеве најпре 1516. а потом и 1521. године, стижући са османском војском све до Београда. Сем тога, део становништва се у овом периоду иселио на просторе преко Саве и Дунава које су Турци управо у то време освајали. На обе појаве указују пуста села у дефтеру из 1536. године – Извор и Радошевци у Петрусу као и Смиловац у Бовну. У дефтеру се као разлог напуштања често наводи да је место опасно и на удару хајдука. Како се село Смиловац налазило на царском путу који води за Истанбул, становништво није могло да поднесе зулум пролазника па се разбежало, а Хасан-паша је ту населио неке номаде да чувају мост. Може се закључити да је на простору наших крајишта дошло до наглог демографског пораста становништва 50их и 60их година XIV века и да се тај раст (а затим стагнација) одржао до 1516. када (до 1536) долази до наглог пада становништва, скоро за половину. Ни једно ни друго нису само последица природног прираштаја или морталитета, већ чак већим делом насељавања из других области као и исељавања локалног становништва.
Кад је реч о Левчу он се не јавља у изворима пре краја XII века премда је највероватније Бела црква из повеље Василија II Охридској архиепископији данашњи Варварин.
Левач се ретко помиње и у српским средњовековним изворима, тачније, први пут се помиње у Хиландарској повељи (писаној 1198. или 1199. години) при набрајању крајева које је Стефан Немања припојио својој држави: “... И обнових своју дедовину и већма утврдих Божјом помоћу и својом мудрошћу, даном ми од Бога, и подигох пропалу своју дедовину и придобих: од морске земље Зету и са градовима, и од Арбанаса Пилот, и од грчке земље Лаб са Липљаном, Дубочицу, Реке, Загрлату, Левче, Белицу, Лепеницу”. Ово скоро дословце понавља и Стефан Првовенчани у Хиландарској повељи.
Из тог времена је и помен ових крајева у делу “Живот Светог Симеона Немање” од Светог Саве, такође при набрајању успеха Немањиних: ”... и подиже пропалу своју дедовину и придоби од поморске земље Зету са градовима, а од Рабна оба Пилота, а од грчке земље Патково, све Хвосно и Подримље, Кострац, Дршковину, Ситницу, Лаб, Липљан, Глобочицу, Реке, Ушку и Поморавље, Загрлату, Левче, Белицу.”
Први крунисани Немањић такође помиње ове крајеве у својој повељи храму Св. Спаса у Жичи. Наиме, поред других прилога, Стефан Првовенчани жичком властелинству прилаже и десет жупа међу којима су и жупе Расина, Левач, Лепеница, Лугомир и Белица. Међутим, треба нагласити да су све ове жупе па и жупа Левач прилажу у циљу наплаћивања јерархијског данка - “поповског и земљано поповског бира.”
У Раваничкој повељи кнеза Лазара из 1381. године се не помиње ниједно село из Левча, али се зато помињу Ћићевац и Лучина, као и нека села са друге, десне обале Велике Мораве која данас више не постоје: Бежање, Грменовац, Поскурице, Придворица и Куциново.
Кнез Лазар је манастиру Раваници даровао “панађур Петров у Сталаћу с бродом”. Тај панађур у Сталаћу, иначе, помиње 1473. године и један Дубровчанин. Кнегиња Милица је 1395. године поклонила манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори у Сталаћу човека по имену Стајка.
Некако током прве половине 1411. године, монаси Венедикта Цреповића и манастира Хиландара водили су спор пред деспотом Стефаном Лазаревићем, српским патријархом и сабором, а све око издвајања цркве у Лешју посвећене Богородицида из хиландарског властелинства. На савет патријарха, деспот Стефан је цркву у Лештију вратио њеном ктитору Венедикту - али заузврат поклања Хиландарцима села Бадчину и Церницу у Левчу, поред неколико села око Новог Брда, не би ли их умирио.
Споменимо још, на крају, да се овај крај спомиње и у српским летописима поводом напада принца Мусе на Србију почетком 1413. године. Принц Муса је на Бадњи дан 24. децембра 1412. године кренуо из околине Једрена, преко Софије и Пирота да нападне Хамзу. Из Пирота је, највероватније, преко града Темске најпре напао Сврљиг. По освајању овог града освојио је и град Соко где је заробио и Хамзу. Из Сокола турске снаге су најпре напале Бован. Градска посада се предала без отпора. Пошто их је опљачкао Муса је и њих послао да се придруже онима који су били предвиђени за пресељење. Затим је освојио и опљачкао Липовац. Следећи циљ је био значајан град Сталаћ. Сам град је брзо освојен и опљачкан али се у малом граду дуго одржао командант утврђења. Како Константин Филозоф каже: “А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгоре, јуначан као неко од старих.” Током опсаде Сталаћа, освојен је и разорен оближњи град код Трубарева. Док је трајала опсада Сталаћа турске акинџије су се распршиле широм Србије. Неке акинџије су продрле у Браничево успут разоривши град Петрус. Друге су, вероватно преко Крушевца (који је такође страдао) долином Западне Мораве продрле негде до Љубостиње а затим у правцу града Борча (који овог пута није страдао). Трећи су долином Топлице, преко Куршумлије, продрли до Лужана (на пола пута између данашњег Подујева и Приштине). Сва ова освајања и разарања извршена су до почетка марта 1413. године када је дошло и до битке код Велике Врбнице. Премда је Муса главнином отишао из Србије, најкасније око 10. марта, неки његови делови су остали у земљи.
Османлије су ове крајеве поново напали негде крајем 1425. године. Војску је лично предводио султан Мурат и том приликом је посебно страдала околина Крушевца. Ратовање је настављено и 1426. и 1427. године током кога је султан заузео Крушевац и друге градове и то већ 1426. године а почетком 1427. године је опседао и Ново Брдо. Нови српски деспот Ђурађ склопио је 1428. године мир са султаном којим је пристао на губитак Крушевца и Ниша. Наравно, том приликом је и Сталаћ потпао под османску власт.
Овим крајем је на свом путовању кроз Србију прошао и Бертран де ла Брокијер који га је релативно детаљно описао. Ево шта он каже :
“И после ове вароши Крушевца, пређох речену реку Мораву на једној скели и уђох у државу деспота Расије или Србије. И оно што је с оне стране реке је Турчиново, а оно што је с ове стране то је реченог деспота, који плаћа за то 50000 дуката годишњег данка. А када прођох преко речене реке, наиђох на врло леп и добро насељен крај и прођох крај једног градића који називају Есталаш (Есталацхе) и који је некад био врло јако и лепо утврђење на врху једне планине, тамо где се Нишава улива у Мораву. И још стоји усправно један део зида, а има и једна велика кула слична главној градској кули, а другог нема ничег, јер је све порушено а припадало је реченом деспоту.
А у подножју те планине, тамо где се ове реке састају, има 80 до 100 шајки које ту држи Турчин, а то су галијице и лађице да би пребацио коње и своју војску. И наредио је да их стално чувају 300 људи, који се ту смењују свака два месеца, као што ми је рекла веродостојна личност која је све то видела, а ја их нисам видео, јер они не дозвољавају ни једном хришћанину да их види.
Од реченог Сталаћа до Дуно (Дуное) има 100 миља. И (у Сталаћу) нема никаквих утврђења, већ постоји само једно село и једна кућа коју је Синан бег саградио и једна xамија на узбрдици.”
Премда је овај део Брокијеровог путописа већ много пута цитиран треба ипак бити опрезан при његовом буквалном коришћењу. Наиме, Брокијер није прилазио Сталаћу ближе од 4 км а ако је ишао путем којим се кретао Митесер крајем XVIII века онда је то растојање било и знатно веће. Питање је шта је он стварно могао да тачно запази. Треба водити рачуна и о томе да се подграђе налазило поред леве обале Јужне Мораве на улазу у Сталаћку клисуру тако да га Брокијер није могао ни да види (ако је постојало). Он сам тврди да се у Сталаћу налазио османски гарнизон од 300 људи а они су негде морали да живе. У осталом постојање џамије говори само по себи да је у Сталаћу стално живео већи број муслимана. Пошто је само утврђење у контранагибу у односу на посматрача са друге обале Западне Мораве Брокијер је и могао да види само једно зидно платно. Што се тиче кула само утврђење и поред тога што је било прилично велико имало је веома мали број кула тако да је неком ко је видео друга утврђења у Србији (као, на пример, оближњи Крушевац) са великим бројем кула могао је да изгледа и рунираније него обично. У сваком случају треба бити опрезан при тумачењу података које даје Брокијер. Питање је да ли је случајно што га је чувени млетачки картограф фра Мауро (фра Мауро) уцртао у своју карту света, израђеној између 1448. и 1459. године. Наиме, на овој карти су убележени и Сталаћ (stalaci) и Крушевац (crusenaci).
Уосталом, када је хетерогена хришћанска војска састављена од Угара, Пољака и Чеха, под командом Јована Марцалија прешла Дунав ноћу 19. јуна 1437. године као први циљ напада имала је турску флотилу код Сталаћа коју је уништила 21. јуна. Један део бродовља су спалили а други део пустили низ Мораву у Дунав. Неке турске стражаре су посекли док је један део успео да побегне. Током 22. јуна Угри су спалили сва насеља између Сталаћа и Крушевца да би 23. јуна око подне стигли до Крушевца и потпуно га спалили. Следећег дана, 24. јуна, нашавши неке лађе на Морави угарска војска се ужурбано повукла преко деспотовине према Ковину.
Кад смо споменули Бачину и Избеницу видели смо да су ова два села по свему судећи, пре него што су дата манастиру Лешје припадала самом деспоту Стефану. Случајно или не управо крај који обухвата ова два села а то је данашњи Темнић, током османске власти директно или индиректно је припадао царском хасу. Наиме, први сигуран писани помен Варварина датира тек у 1516. годину. Тада је то било веома велико село које је имало 128 домова. Варваринци су били задужени да израђују камене топовске кугле за потребе тврђава у Смедеревском санџаку. Зато су били ослобођени харача, овчарине и авариза. Међутим, када су потребе за каменом ђулади смањене укинуте су и повластице мајсторима, па су се они разишли. Тако 1570. и 1571. године, када су тражени мајстори за израду камене ђулади за потребе шајки на Скадарском језеру, мајстора каменорезаца није било ни у Смедеревском ни у Крушевачком санџаку. Због тога је издата наредба да се Варварину поново да муафијет. Почетком XVII века, пусто село Варварин са селиштем Вранково припадало је вакуфу великог везира Лала Мехмед-паше Соколовића (16041606), братучеда славног Мехмед-паше Соколовића Високог. Овај вакуф у Левчу чинила су, поред Варварина и Вранкова, још и села Горњи Драгоњић (“а зову га и Обрш“) , Бачина, Брајац (друго име Катун), Долњи Поточац с манастиром и пусто село Бабин Дол. Лала Мехмед-паша их је добио 1605. године када је поново освојио Острогон (изгубљен 1595. године). Његов син Мехмед-бег Соколовић спорио се 16641665. године са агама Столног Београда око начина убирања џизје у тих осам села у Јагодинском кадилуку.
По завршетку аустротурског рата (17371739. године), народ који је прешао на аустријску територију помилован је у септембру 1740. године. У освојеним областима трајао је попис које је као царски хас држао београдски дефтердар Ахмед-ефендија који је 1739. године премештен из Ниша у Београд. Почетком 1741. године Порта је још увек пожуривала своје пописнике да заврше попис левог крила смедеревског санџака, тј. нахија западно од Велике Мораве. Попис је завршен тек средином 1741. године и њиме је царским хасовима у смедеревском санџаку враћена горе поменута група села у Левчу која је у претходном веку припадала вакуфу великог везира Мехмед-паше Соколовића. У овим селима била су пописана 84 од укупно 390 поданика у 37 села Левча (где је забележено још 160 пустих села, селишта и манастира). Села новог царског хаса у Левчу нису припојена старој мукати Јагодина, него су у први списак обновљене београдске благајне 1. марта 1743. године ушла као нова муката Темлик у Јагодини. Вакуфским селима Лала Мехмед-паше дефтердар је, у међувремену, управљао као и свим осталим освојеним областима, а нова муката Темлик у Јагодини образована је од њих тек 1. марта 1743. гoдине. Последњи талас избеглица у другој сеоби вратио се из Аустрије у Турску у јесен 1742. године. Својом одлуком од 1. октобра 1742. године по којој опроштај од xизје и намета важи једино за новоосвојене области, Порта је непосредно утицала на то да се и ови повратници већином населе у северној Србији. Они који су тада дошли у левачко село пописано 1741. године као “Горњи Драгоњић, а зову га и Обрш“, променили су његов стари назив у Обреж, по Обрежу у Срему, код престоног града Купинова. Муката Темлик у Јагодини постала је језгро кнежине Темнић. Станоје Мијатовић је утврдио: “Прави Темнић је Варварин са селима Горњи и Доњи Катун, Бачина, Маскара и Обреж. Данашњи Темнић, то је срез темнићски”. Није тешко утврдити да је прави Темнић у ствари темлик Лала Мехмед-паше Соколовића и муката Темлик у Јагодини из средине XVIII века. Сам назив Темнић је настао од израза темлик, арапске речи која означава правни поступак при коме султан неком заслужном лицу дарује свој посед у мулк, а у сврху оснивања вакуфа.

Dopuna: 08 Jul 2012 22:12

Утврђења на простору Капије Поморавља

Основни фортификацијски принципи су непроменљиви. Важили су и у антици и у средњем а и у новом веку. Систем утврђивања неке земље се заснивао на великим трајним чињеницама и приликама, које су непосредно везане за ту земљу и које нису зависиле од “пролазних модних погледа на рат”. Наравно, детаљи су се мењали током времена, зависно од развоја ратне вештине и војне технике. Систем утврђења распоређен на одређен начин (било плански, било случајно) са циљем одбране неке државе (или дела државе) назива се фортификацијски систем. Њега чине и други фортификацијски објекти (стражаре, осматрачнице, депои, зимовници, радионице итд.) и комуникације.
Граничне тврђаве представљају озбиљну препреку само ако су границе заштићене и природним препрекама (планинама, рекама и мочварама). Планине могу бити озбиљна препрека, чак и кад нису високе. Међутим, саме планине никада нису у стању да спрече пролаз одлучним трупама. Ни мања утврђења у теснацима нису довољна гаранција, јер ипак могу бити заузета или их нападач може једноставно обићи. Много пута у историји се показало да су и врло јаке снаге успеле да прођу планинским путем за који се мислило да је непролазан.
Фортификацијски систем треба да испуни два главна задатка: први је да осигура границе, други да помогне операције које изводи војска на отвореном земљишту. Најважнији елеменат фортификацијског система су тврђаве и без њих је бранилачка војска као тело без оклопа. Пасивни задаци тврђава су били осигурање слагалишта и великих и богатих градова. Тврђаве са претежно активним задацима су биле запречне тврђаве, тактичке ослоне тачке, утврђене етапне станице и радионице оружја, тврђаве намењене заштити концентрације војске, војни логори, тврђаве за заштиту непоседнутих покрајина, одбрану река и планина.
Најпростији и најприроднији задатак тврђава је заштита насељених места (градова и села) од нападача. Међутим још у праисторији, утврђења су добила много сложеније задатке. Везе које је имало утврђено насеље са целом земљом и сопственом војском дале су му ускоро већу важност, значај који је важио и изван његових бедема и знатно доприносио освајању или одбрани земље. Тако су тврђаве добиле свој оперативни и стратегијски значај, јер су сматране као посредна заштита земље, као чворови који држе оперативно и стратегиско ткиво. Убрзо су се појавиле тврђаве без градова и становника, предвиђене само за војну посаду.
Дејство неке тврђаве је састављено из два различита елемента, пасивног и активног. Првим штити место а другим врши известан утицај и на околину. Активни елемент сачињавају, пре свега, напади које посада предузима против непријатеља који се приближи до извесне тачке. Наравно, што је тврђава већа и са јачом посадом то је и круг активног дејства већи. Активни елеменат се састоји и од јединица које не припадају тврђави, али стоје са њом у вези.
Што се тиче места на коме треба градити тврђаве овог пута ћемо се задржати само на онима које имају стратегијски значај. Утврђене стратегијске тачке у некој земљи су биле (од праисторије па до I светског рата): престонице, места која су значајна за економски потенцијал државе (у средњем веку пре свега рудници и трговачки центри) и најзад географске тачке које представљају препреку непријатељској инвазији или омогућавају сопствену инвазију непријатељске територије тј тачке које контролишу комуникацијске правце који онемогућавају кретање непријатељске тј олакшавају кретање сопствене. Битно је да такве географске тачке морају бити на стратегијским комуникацијским правцима и то у непосредној вези са географским препрекама кроз или преко којих пролазе, при чему се као најзначајније тачке узимају ушћа значајнијих река. Није случајно да су најзначајнија античка утврђења у Србији била Сингидунум (ушће Саве у Дунав), Виминациум (ушће Млаве у Дунав али посредно штити и ушће Мораве у Дунав), Маргум (ушће Мораве у Дунав) и Наисус (ушће Нишаве у Јужну Мораву). Слично је било и у средњем веку само што уместо Виминациума имамо Браничево а уместо Маргума имамо најпре Кулич а затим и Смедерево. Оно што је мало познато то је да је управо на споју Западне и Јужне Мораве, у позној антици било чак три утврђења: Укоса у Граду Сталаћу (око 1,5 км јужно од “Куле Тодора од Сталаћа” на улазу у Стеваначку клисуру), код “Куле Тодора од Сталаћа” и у Маскару – и то све на растојању од 4 до 5 км ваздушном линијом од Маскара до Укосе. Све три тврђаве, као што ћемо даље видети имају и фазу X-XI век а вероватно и XII век.
Није ни чудо да је овај крај био веома утврђен и у касној антици и у време династије Комнина и у време Моравске Србије. У за нас најинтересантније време у непосредној близини су се налазила следећа утврђења Сталаћ, Крушевац, Трубарево, Бован и Липовац, два или три мања утврђења на левој обали Јужне Мораве и Јастрепцу (утврђења у Врћеновици, Укоси код Сталаћа и Градцу код Витковца имају средњовековну фазу али до сада нађени материјал није млађи од средине XIII века) итд. Споменимо да у кругу, полупречника од 20 км око Сталаћа има најмање око 30 до 40 касноантичких утврђења (укључујући рефугије). Код неких од њих је потврђен и слој који се може оквирно датирати у X-XIII век.
Предалеко би нас одвело навођење свих археолошких локалитета у на овом простору па ћемо се осврнути само на пар најзначајнијих ради доказивања континуитета живљења од антике до времена кнеза Лазара.
Данас је у свету у току жива дискусија о развоју средњовековне фортификације у којој учествују историчари, археолози, војни стручњаци, архитекте као и стручњаци из још неких других области. То је неоспорно мултидисциплинарно изучавање које резултира у огромном броју обављених радова укључујући не мали број књига. Но, уместо да се дође до неког система постало је још компликованије да се утврди неки генерални редослед у развоју фортификације у разним земљама под различитим социјалним условима и у различитим периодима. Компаративне студије су показале да различита друштва одвојена простором и временом на различите начине решавају своје безбедносне проблеме. Због тога је, за сада, могуће са довољно тачности, посматрати развој фортификације само на једно релативно ограниченом географском простору који уз то мора бити културно (социјално) уједначен. Са друге стране, слични географски услови ипак омогућују некакву компарацију и са утврђењима централне Европе. Ми ћемо се овог пута задржати само на оним елементима битним за изучавање утврђења Моравске Србије. Разлог томе је што је код нас истражено изузетно мало средњовековних утврђења, од којих само неколико систематски а и та која су систематски истражена су потпуно атипична – реч је наиме о престоницама (Београд, Смедерево, Крушевац итд) или натпросечно значајним утврђењима (Маглич, Козник, Ужице, Сталаћ, Ниш, утврђење код Новог Пазара итд).
Скоро сва утврђења Капије Попоморавља, која су постојала у време Моравске Србије, имају континуитет од праисторије (гвозденог доба), преко антике до средњег века, уз један могући интерегнум од VII до X века. Што се тиче самих фортификацијских елемената ових утврђења, за сада, је тешко рећи шта је задржано од античких елемената.
Византијски извори нам говоре да су Византинци познавали “опсадну војну” и у теорији и у пракси. За нас је нарочито значајан Кекавмен јер даје практичне примере из “опсадне војне” са Словенима и Бугарима. Битно је да имамо у виду да су утврђења имала велики значај међу Словенима у првој половини XI века. У осталом зар нам Константин Порфигенит не говори о градовима у словенским државама још у првој половини X века. Ако има утврђених градова, сасвим извесно има и класичних војних уврђења. Још крајем IX века помиње се епископ у Београду што значи да је он још у то време био утврђен а утврђени Београд нема никаквог смисла без других утврђења на Дунаву и даље јужно у Поморављу. Апсолутно је немогуће да између Београда и Ниша већ око 900. године није било других утврђења. Нагласили смо да се тврђаве увек изграђују у склопу неког фортификацијског система па је тако морало да буде и на овим просторима. На археолозима је да докажу или оповргну ову претпоставку али ако између Београда и Ниша није постојао развијени фортификацијски систем у време када је Београд био утврђен град у склопу Бугарске државе то би био преседан у историји фортификације па би и у том случају заслуживао пажњу.
Сва утврђења, на простору Капије Поморавља, осим Крушевца спадају у утврђења подигнута на врховима брда и најприближније одговарају тврђавама које се у западној стручној литератури називају “Keep & bailey castle” тј тврђавама које се састоје од донжон куле и куртине (зида) која обзиђује само утврђење при чему бедеми или немају других кула осам донжон куле или их имају релативно мали број. При томе је врло битно нагласити да куле (осим донжона) и ако их има не чине основу одбране тврђаве. Чак и Сталаћ припада том типу утврђења, премда је код њега одбрана малог града заснована на кулама. Овакава тип утвђења се у Енглеској јавља крајем XII и почетком XIII века а у Француској, вероватно средином XII века. Отприлике кад и у Француској јавља се и у средњој Европи.
Код Крушевца је одбрана заснована, примарно, на фланкирном дејству са кула. Тако је и код Смедерева, Ресаве и Београда. Обратимо пажњу да су све то равничарска утврђења. Али има их на брдима - рецимо Ново Брдо или Призрен. Маглич и Козник представљају прелазну фазу. Супротно од распрострањеног мишљења такав начин одбране тврђава је много старији од појаве ватреног оружја. Јавља се још у старом веку на утврђењима блиског истока и Египта. На нашим просторима се први пут јавља на римским утврђењима већ од почетка IV века а претставља основни вид одбране римских утврђења од друге половине тог века. Византинци на тај начин бране своје утврђења све до пропасти у XV веку. Наравно, постојала су и код Римљана и код Византинаца мања утврђења и рефугији код којих није био тај случај. Међутим, вратимо се за час Крушевцу. Ревизиона ископавања малог града крушевачке тврђаве, током прве половине деведесетих година прошлог века, су недвосмислено доказали да је он старији и то, вероватно, знатно од великог града. На жалост, због вишеструке нивелације терена у оквиру малог града није било могуће прецизно датирање. Тако се управо у непосредној близини крушевачке донжон куле наилазило на следећу вертикалну стратиграфију: савремени материјал, затим редом непоремећени слојеви од II светског рата до негде средине XIX века, затим непоремећени слој оквирно средина XVI – прва половина XVII века, затим директно латен, па одмах прелаз из бронзаног у гвоздено доба и на крају неолит – Старчево. Значи имамо најмање две нивелације терена – прву око 1550. г. и другу око 1850. г. (тачније вероватно приликом регулације вароши око 1835. до 1840. г.). На основу археолошког материјала око крушевачке донжон куле испада да крушевачки мали град уопште није егзистирао у средњем веку. Ипак, на основу праћења остатака темеља донжон куле, осталих кула (малог и великог града) и куртине може се са сигурношћу тврдити да је мали град најпре био самостална фортификацијска целина која је такође припадала утврђењима типа“Keep & bailey castle” и то њиховом рудиментарној форми. Овој фази припадају и неки објекти који су касније нашли унутар бедема великог града, укључујући и цркву чији се темељи данас налазе у близини споменика кнезу Лазару. Накнадно је дозидан велики град. Том приликом, или вероватно нешто касније, дозидано је и још неколико кула у склопу бедема малог града. Велики град и накнадно дозидане куле малог града су зидани ломљеним каменом док је мали град (укључујући донжон кулу) оригинално саграђен речним облуцима. Није спорно да крушевачки град има и најмање две обнове у време османске валадавине, и то само у првој половини XV века, па је заиста тешко извршити прецизно датовање. Ипак, са сигурношћу можемо рећи да је мали град, вероватно, настао много пре кнеза Лазара - на основу компарације са западом негде око 1200. године.
Већ смо навели, да овакву компарацију треба узети са великом резервом јер су ови простори били под утицајем Византије. Оно што наводи на опрез при коришћењу аналогија са Византијом је то што је код Бугара била доста другачија ситуација. За нас је врло корисно што је у Бугарској извршено систематско истраживање једне целе области - Крнске која је токо другог бугарског царства била гранична са Византијом и предстваља бугарско - византијско војиште у току више од век и по, тј од почетка XIII па до друге половине XIV века. Све тврђаве у овој области су напуштене у време османског освајања ових крајева крајем XIV века.
На простору Крнске средњовековне области (дужине око 100) откривено је око 30 утврђења. Сва она су, највероватније, настала у позној антици а најмање половина од њих је била у функцији у средњем веку. Изгледа да ниједно није било у функцији у периоду од VII па до X или века. Ово одговара истраживањима и на другим просторима на којима се ширило прво бугарско царство. Наиме, по свему судећи да су током првог бугарског царства врло ретко користили касноантичка утврђења већ су подизали утврђења (углавном равничарска) без икаквог поштовања војних начела, водећи рачуна само о монументалности и естетском изгледу. Управо зато је важно напоменути да су сва ова утврђења у Крнској области саграђена на врховима брда тј да ни једно од њих није равничарско и да су поштована сва војна начела при њиховој изградњи.
Непосредно поред река је саграђено њих 19 а 18 је саграђено у циљу обезбеђивања важних планинских пролаза. Интересантно је да је чак 5 тврђава опкољено са три стране меандром неке од река тј да је саграђено на некој врсти полуострва. У Капији Поморавља је такав случај са тврђавом у Трубареву. Већи број тврђава у Крнској области је заштићен са две реке као што је случај са Сталаћем. Интересантно је да је само код 9 утврђења утврђено постојање кула а само неколико од њих имају више кула. Међутим А. Попов сматра да је и већина других утврђења имало бар по једну кула али да је то данас немогуће потврдити на терену. Поред правоугаоних кула доста су честе петоугаоне куле. Сва утврђења припадају типу “Keep & bailey castle”.
Као што можемо видети Бугари у Крнској области у време доласка Османлија немају ни једно утврђење које би макар и приближно могло да се пореди са Ужицем, Звечаном, Козником, Магличем или Соколом а да о Новом Брду и не говоримо. Говоримо о војном аспекту - наравно. Тешко је објаснити зашто су српска утврђења са фортификацијске тачке гледишта била толико усавршенија. То се никако не може објаснити појавом артиљерије јер њен утицај није дошао до изражаја све до друге половине XV века а и тада углавном у дејтву против “равничарских” утврђења. Чак и много усавршенија артиљерија XVII, XVIII и XIX века имаће врло ограничено дејство против утврђења на врховима брда. Аустријанци који су врло лако освојили Београд 1688. године уопште нису успели да освоје Звечан 1689. године, док су у међевремену српски устаници без артиљерије сами заузели Козник и Маглич. Чак и почетком XIX су овакве тврђаве биле тврд орах само ако су имале јак природни положај. Српски устаници никако нису успевали да заузму Соко у западној Србији током Првог српског устанка. Срби и Руси су успели да у лето 1810. године на јуриш заузму Соко град изнад Соко Бање али су том приликом имали вишеструко теже губитке него у Варваринској бици коју су били пар дана касније. А српска и руска артиљерија употребљена код Соко града је за један дан могла да испали већу масу ђулади на опседнуте Турке него што је целокупна артиљерија Мехмеда II испалила за све време опсаде Цариграда 1453. године.
Град Сталаћ је насеље смештено на једном издвојеном избрешку на северној ивици Мојсињских планина у троуглу који чине Западна и Јужна Морава. О значају овог положаја довољно говори и постојање два утврђења у самом насељу, на растојању од око 1 до 1,5 км ваздушне линије. Наиме, поред самог Сталаћа (“куле Тодора од Сталаћа”) на нешто више од 1000 м јужно готово на самом улазу у Стеваначку клисуру налази се утврђење познато у народу као Укоса или Кућиште. Три примерка новца који потичу са утврђења Укоса: Константина I, Јустина I и Јустинијана I као и пентанумијум Анастасија I говоре нам да време настанка утврђења на Укоси треба тражити у IV веку а да је највећу улогу имало у VI веку што сведочи и рановизантијска керамика пронађена током рекогносцирања овог подручја. Још значајнији су и налази четири фибуле: лангобардске “S” фибуле, рановизантијске гвоздене фибуле из V века, рановизантијска фибула са посувраћеном стопом из V века и фибулом са посувраћеном стопом из VI века. Лангобардска фибула говори о присуству Лангобарда у утврђењу у улози војне посаде. Треба напоменути да су Лангобарди спадали у елитне плаћеничке јединице Ромејске војске VI века што довољно говори о значају овог утврђења. Према локалним подацима на Укоси сељаци су ископавали римски новац и прстење. Са овог локалитета продат је Народном музеју у Београду један римски златник. По површини ово је једно од највећих касноантичких утврђења у овом делу Србије, дужине 400 м а ширине 80 до 100 метара. Површина утврђења је природно каскадно подељена на 4 платоа. Са јужне стране је најлакши прилаз па је на тој страни усечен вештачки ров изнад кога се налази елипсасти (или кружни) објекат врло великог пречника, врло сличан каснијим тврђавским “бастионима”. Интересантно је, да је по подацима О. Вукадин, током рекогносцирања које је вршио Краљевачки завод за заштиту споменика културе, на Укоси нађена, поред касноантичке и керамика из (оквирно) X – XI века. Током сондажних ископавања које је задњих година вршио душан Рашковић у Укоси је дефинитивно потврђен средњовековни слој X – XII века док позно антички слој ни до сада није био споран. Кермакима и новац из времена позне антике (IV – VI век) и сада доминира. Нађени су и гробови премда још увек није јасно да ли је реч о некрополи или мањем броју гробова. Као потпуно нови налази су они који се могу приписати Келтима.

Dopuna: 08 Jul 2012 22:13

На простору “куле Тодора од Сталаћа” тј сталаћског утврђења има случајних налаза античких фибула (каснолатенска фибула из I века пре Христа). Ту је нађен и оловни оквир минијатурног огледала такође из античког периода. Када томе додамо и групни налаз “37 комада разног римског новца из Града Сталаћа” који бележи још М. Васић, као и налаз римске цигларске пећи (уз пронађену римску керамику око пећи) добијамо чврсте корене сталаћског града бар од антике. Најновији налази бронзанодопске керамике на платоу уоколо цркве Св. Духа пронађене 1998. г. несумњиво показују и на још старије корене. То потврђују и налази забележени у литератури као што је бронзана секира са отвором за држаљу пронађена 1905. г. и камени чекић – бат кога помињу М. и Д. Гарашанин 1951. године. Током рекогносцирања Народног музеја из Крушевца уочено је да су уз саму цигларску пећ у Сталаћу налазе скелетни гробови, у којима су покојници положени на античке тегуле. Непрекинути континуитет живота на овом месту потврђује и налаз пронађен приликом конзеваторских радова на цркви Св. Духа, у црквеним темељима пронађен је примерак златног новца – солидуса Романа I (921-927). М. Ризнић је забележио важан податак који је добио од месног пароха, да су приликом обнављања цркве Св. Духа 1836. г. уједној гробници нађени: “Златни чанкасти новци и две минђуше од сребра особитог облика.” Ова два податка се врло лепо допуњују па тако можемо говорити о животу у овом граду и у X и XI веку много пре него је постојеће утврђење обновио кнез Лазар. Интересантно је, да је незнајући за ово Александар Лома лингвистичким методама дошао до закључка да је Сталаћ добио име по Св. Теодору Стратиоту и то још негде у X и XI веку.
Непосредно са друге стране Мораве, насупрот граду Сталаћу, налази се касноантичко утврђење “Бедем” у Маскару, најважнији рановизантијски локалитет Темнића и овог дела Поморавља. У раду објављеном 1891. године, Михаило Ризнић наводи да су димензије утврђења 156x132 м и да је утврђење зидано од камена и опеке, са 12 истурених кула, удаљених 18 м једна од друге и дебљине зидова 1,25 м. Према катастарској мапи локалитета “Бедем” димензије каструма су 130 са 130 метара. Најчешћи материјал који се може пронаћи на локалитету “Бедем” су одломци опека, међу којима неке носе украс у виду мањег крста рељефно изведеног на површини опеке. Сличне крстове на опекама налазимо на локалитетима рановизантијских утврђења у Бреговини, у Балајнцу и на Царичином граду. Међутим, на две опеке се налазе рељефно изведени крстови, на крајевима рачвасто расцепљени. Примери оваквог типа крста, у сличним композицијама или усамљени, често су урезивани на зидовима цркава значајних хришћанских центара X века на територији коју је покривало бугарско Прво царство. Његова је употреба константована и у Србији у истом периоду. Постоје примери таквог крста урезани на керамичким судовима, довратницима или фасадним украсима откривеним на неким византијским утврђењима у Србији (Чечан, Рас  Градина, Београд). У оближњем Варварину је нађен Темнићки натпис који потиче управо из тог периода као и некропола са материјалом из IX-X века.
Археолошка ископавања локалитета „Бедем“ Народни музеј Крушевац је започео 2001. године. Ископавања су показала да је овде реч о вишеслојном налазишту. Послужимо ли се периодизацијом живота на овом локалитету М. Стојића и Г. Чађеновић, закључујемо да праисторијски слојеви оваг налазишта обухватају период од бакарног доба, културне групе Криводол – Салкуца – Бубањ, преко бакарног доба културне групе Баден до средњег бронзаног доба ватинске културне групе. Истичемо да је Бедем највеће насеље баденске културне групе до сада пронађено у Поморављу. Такође је од посебне важности да је локалитет Бедем потврдио снажну присутност ватинске културне групе у зони става Западне Мораве и Јужне Мораве. Живот у гвозденом добу текао је од гвозденог доба I, гвозденог доба Iб, до у млађе гвоздено доба. Нарочито је богат латенски слој. Најзанимљивији објекат пронађен приликом археолошких истраживања простора унутар бедема овог утврђења су остаци базилике која би могла да буде рановизантијска али средњовековна из времена првог бугарског царства. Током ископавања нађен је и и средњовековног материјала који се може датовати у време првог Бугарског царства или Византије XI или XII века (на пример скоро пронађени прстен који је готово известно из времана од X до XII века).

Dopuna: 08 Jul 2012 22:14

Плочник - “Градац”

Током рекогносцирања 1996. године археолошка екипа Народног Музеја у Крушевцу обишла је положај касноантичког и средњовековног утврђења Градац изнад села Плочник. Сам изванредан доминирајући положај тврђаве, изнад садашњег, али и античког и средњовековног друмског правца, одакле се визуално контролише готово цела долина Велике Мораве, на север до Ћуприје, лако објашњава зашто је утврђење подигнуто баш на овом месту. Градац не само да суверено контролише друм који пролази његовим подножјем, него је он у блиском визуалном контакту и с античким насеqем Праесидиум Дасмини, који се такођер налази у непосредној близини, источно од данашњег правца моравског друма. Плато на врху Градца заравњен је и покривен ретким растињем, лако је приступачан са суседног нешто вишег брега благих падина на источној страни, док су према западу стрме падине погодовале обрани тако да су на тој страни скромнији остаци бедема. На источној страни уочљиви су трагови укопаног јарка и два реда бедема. Бедеми су широки 1,5 м грађени од ломљеног камена и цигле са доста малтера. Остаци покретног материјала ретко се налазе на површини платоа, али се на западним стрмим падинама може извући обиље уситњених керамичких уломака за које грубо говорећи можемо констатовати да имају карактеристике касноантичке керамике. То је мрка готово црна керамика, средње фактуре, а међу атипичнм фрагментима може се поменути делови зделе танких стијенки, са равним хоризонтално разгрнутим ободом. Археолошки записници из 1958. године говоре о средњовековној керамици коју током последњих рекогносцирања нисмо уочили. Једини предмет који вреди појединачно поменути јесте део коштаног украса, вероватно је реч о делу коштане оплате какву налазимо нпр. на локалитету Јажац код Сопоћана датоване у VI век Подно тврђаве са североисточне стране у профилу једне вододерине, приликом рекогносцирања Е. Томић и Н. Тасића 1958. године, видели су се остаци једне веће цигларске пећи са лучним сводом, зидане од цигли и тегула. Данас је тај положај сасвим зарастао у густо растиње и не може се видети. У подручју села Плочник, у равном делу села ближе друму који пролази под Градцем, још 1943. године пронађен је гроб зидан од тегула са скелетним укопом, податак је прикупила екипа на челу се Е. Томић и Н. Тасићем такође за време рекогносцирања 1958. године. На западној страни од коте Градац налажени су новци цара Константина. Што се налаза новца тиче у документацији Народног музеја Крушевац бележимо само један примерак ковања из времена Аурелијана, који се налазио у збирци нумизматичара из Ћићевца М. Бегуша.

Витковац - “Градац”

У групу ових утврђења спада и Градац код цркве св. Нестор, у селу Витковац на левој обали Јужне Мораве. Ова тврђава је одвојена од Мојсиња током Рибарске реке али ипак може се рећи да припада истом обрамбеном систему. Изванредан положај овог Градца, одакле се визуално контролише читава Алексиначка котлина, сличан је положају Градца у селу Плочник, и само због важности могли би помишњати да има корене свог настанка у касноантичком периоду. На Градцу код Светог Нестора нису вршена археолошка ископавања, али је у више наврата извршено детаљно археолошко рекогносцирање утврђења. Прикупљен је обиман керамички материјал, док је од металних предмета нађено само пар гвоздених клинова. Керамички, површински материјал се може грубо поделити по периодима на следећи начин: 5 % антика (IV век), 90 % антика (VI – VII век) и 5 % средњи век (X-XII век). Како је керамички материјал скупљан са целог локалитета - а за око 300 већих фрагмената је било могуће извршити макар грубо датовање - добија се и нека приближна слика о утврђењу.
Споменимо, узгред, да нађене опеке имају димензије 32x26 цм, и да су, поред ових фрагментованих опека, нађени и одломци мрке керамике за које, уопштено, можемо рећи само толико да припадају рановизантијском типу. Чест налаз је и керамика са украсом у виду низова паралелних хоризонталних, тзв. чешљастих уреза које можемо везати уз византијске војне гарнизоне. Нађен је и један звонаст грлић амфоре - све у свему, а по подацима добијеним од колекционара из Крушевца и околине, на Градцу до сада није било значајнијих налаза. Прилично често је налажен новац из Јустинијановог времена, нешто мање новац његових непосредних наследника (Јустина II, Тиберија...), још ређе новац из IV века (углавном из друге половине века), док новца из VII века уопште нема. Зна се и за један билон аспрон трахеј василеуса Манојла Комнена, а пре десетак година је нађено и 25 бронзаних новчића из VI века.
Занимљиво је и то да је, по свему судећи, дуж леве обале Јужне Мораве ишао римски пут. На потезу “Код друма”, неких 800 м од цркве Св. Нестор, по причању очевидаца је све до 1950. године стајао ваљкасти камени стуб висине око 50 см и пречника 35 цм, са неколико очуваних римских слова. Трагове овог пута констатовао је и Тихомир Ђорђевић.
Занимљиво је да и непознати аутор рукописа “Летопис Цркве Витковачке” говори о мноштву случајних налаза из античких времена. Он, додуше, не зна тачно да их одреди, али ипак бележимо неколико навода:
“Многи су налазили а и данас налазе предмете из римског доба: одломке судова, новац, златне и сребрне ореоле, ноге и руке од гипса и мозаика.”
“Нашао је (парох Милан Јовановић, напомена аутора) новац т. ј. једну сребрну пару, с једне стране паре била је свиња и шест малих прасића а при крају прасића стрела, а с друге стране паре био је лик Св. Вел. мученика Георгија.”
“Приликом откопавања старе цркве, пронађене су врло лепе ствари и драгоцене за наше музеје. Нашли су куполу од белог мермера и на куполи четири Јеванђелиста. Исто тако св. путир од белог мермера са четири Јеванђелиста”.
“Отац Милан Јовановић приликом уређења цркве 1905. г. нашао је једну емајлирану иконицу, На тој иконици био је лик Св. Вел. мученика руског чудотворца”.
“1933. год. на путу идући за цркву нашао сам једну велику пару свакако од бакра с једне стране паре лик неког хероја а с друге стране бр. 5 опколен лепим венчићем из године 16.. није се познавало.”
На поменуту икону вероватно мисли и К. Јовановић када спомиње малу бронзану икону - триптихон - састављену од три дела, праве иконе и два крила. Икону је нашао тадашњи свештеник Милан Јовановић, крај цркве, копајући земљу за тротоар. Том приликом је свештеник наишао и на делове старинског мермерног свећњака који својим профилисаним деловима у многоме потсећа на оне из Јаковца које је публиковао М. Ризнић.
Градац је вероватно подигнут у IV веку да би, по свој прилици у VI веку, у Јустинијаново доба, постао чак прилично значајно утврђење. Лако је могуће да се спомиње у Прокопијевом списку утврђења која је Јустинијан саградио или обновио у околини Ниша, али је засад немогуће рећи под којим именом. На врху брда је била релативно пространа цитадела издуженог, елипсоидног облика. Источни бедем се доста добро види изнад земље, па можемо да створимо поуздане закључке о начину зидања куртина и кула. Куртине, делови бедема између кула, зидане су од камена, са прилично дебелим либажним слојевима од опеке. Куле на источној страни биле су, по свему судећи, правоугаоног облика и зидане на сличан начин као куртине. Куле на северној и јужној страни највероватније су биле кружног облика, а на северном крају утврђења постоји велика кружна кула која (по положају и величини) помало подсећа на касније донжоне. Унутар цитаделе се могу наћи кровне тегуле у огромним количинама, што сведочи о томе да је унутар утврђења било и доста стамбених објеката чији се темељи местимично још увек назиру на тлу. Испод цитаделе, са јужне стране, простирала се нека врста подграђа, али је о њему за сада, без ископавања, тешко било шта прецизније рећи. Ризнић помиње да у том подграђу постоји већи број укопаних “тунела” засвођених опеком. О тим тунелима и данас причају многи старији мештани, тврдећи да су постојали све до педесетих година овог века и наводећи како су се у њима склањали од кише када су чували стоку.
У тврђави се вероватно живело и од X до XII века. Могуће је да су Византинци, при поновном освајању ових крајева крајем X и почетком XI века, обновили ово као и суседно утврђење Укосу, на периферији Сталаћа, као пограничне утврђене тачке према Србији. Када је Стефан Немања освојио Загрлату, граница је померена далеко на југ и исток, због чега је тврђава изгубила војни значај па је убрзо и напуштена. Када се због опасности од Турака почело са утврђивањем ових крајева, крајем XIV века, саграђено је (или обновљено) утврђење у Трубареву које лежи 5 – 6 километара северније и које се налазило непосредно уз брод на Морави - и још је штитило улаз у Стеваначку клисуру. Градац је још једном повратио свој значај у Српско-турском рату 1876. године када су, месеца октобра, током завршних битака у том рату, управо ту биле концентрисане јаке српске снаге.

Градиште у селу Врћеновица

Градиште у селу Врћеновица, у долини Туријске реке, налази се мало издвојено за нека два километра у брдском залеђу Малог Јастрепца, код сеоске цркве Св. Јована. Са утврђења се одлично контролише највећи део долине Туријске реке и лева обала Јужне Мораве од Тешице до Житковца. На пространој површини овог Градишта не налазимо никакве трагове који би се могли датовати у позну антику или рановизантијски период. Најконкретнији налаз типичног средњовековног прстена јасно нас упућује да је ово утврђење ако не изграђено а оно свакако свој процват доживело у XI – XIII веку. На овај период нас упућује и керамика која може временски да се одреди.

Трубарево

На јужном улазу у Сталаћку (Стеваначку) клисуру, код села Трубарева, налазе се рушевине средњовековног града коме, на жалост, не знамо име. Локално становништво ово утврђење назива Јеринин град. Смештено је на завршетку једног речног рта на окуци реке, са три стране опкољеног током Јужне Мораве. Утврђење је врло оригиналне концепције. Састоји се из великог и малог града. Велики град је у облику елипсе димензија неких 80 са 50 метара. Бедеми великог града су уствари каменом обзидана ескарпа. Утврђењу се прилази стрмом (вероватно вештачком) земљаном рампом с тиме што је бедем увек са десне стране. Пошто се рампом прође дуж целе дуже стране зида (са запада на исток) у велики град се улази са источне стране управо где се налази мала донжон кула која је заједничка великом и малом граду. Иначе велики град нема других кула. Унутар великог града се налази мали град, такође елипсоидног облика димензија 30 до 40 метара са око 20 метара. Северни бедем малог града који гледа ка дворишту великог града поред заједничке мале донжон куле има још најмање три – једну на супротном западном крају и две, једну близу друге на средини зидног платна које су вероватно штитиле улаз у мали град. Са јужне стране малог града изгледа да уопште није било бедема јер та страна надвија директно над Моравом. Реч је о вертикалној литици најмање 30 до 40 високој. Управо због тога су околни сељаци причали да се управо ту бацио у Мораву војвода Пријезда а не у Сталаћу где је река далеко. Иначе цело двориште великог града представља неку врсту пространог скривеног пута јер према споља нема бедема већ само парапет са зупцима – наиме као што смо рекли спољни бедем великог града је у ствари озидана ескарпа. Ово је омогућавало изванредан брисани простор стрелцима на ходној стази бедема малог града као и могућност изузетно ефикасне фланкирне ватре по нападачу који би нападао улазну капију. Изгледа да у дворишту великог града није било никаквих зиданих објеката пошто се не могу назрети никакви темељи. У малом граду већ се виде неки темељи. Међутим, по свему судећи утврђење је имало доста велико подграђе али се оно налазило стотинак метара источно према Морави. На том месту се назире већи број темеља зграда. Интересантно је да су на неким местима сачувани дрвени сантрачи и то у доста добром стању што би можда могло да помогне у релативно прецизном датовању изградње или обнове овог утврђења.
Приликом сондажних археолошких ископавања на простору утврђења налажена је керамика која упућује на развијени средњи век и то пре свега период Моравске Србије. Од случајних налаза познато је да је на локалитету налажен римски новац из IV века и керамика која се може датовати у позну антику (IV век), рану Византију (VI век) и X – XII век поред оне из времена Моравске Србије.