Jugoslovenska atomska bomba

3

Jugoslovenska atomska bomba

offline
  • Pridružio: 12 Sep 2007
  • Poruke: 14

Svašat se oko nas dešavalo.

Nego, negde sam čitao da su u SSSR pedesetih godina istraživali taktičke prednosti upotrebe atomske bombe na liniji proboja fronta. Navodno da su tada da bi dobili stavrne mogućnosti upotrebili pravu bombu na nekom od poligona a nakon toga su poslali celu oklopnu diviziju kroz "nuklearnu brešu" da vide da li je moguće eksploatisati učinak u punom nivou. Da li neko više zna o tome.
Izvinjenje što je priča van teme



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 09 Jan 2006
  • Poruke: 1533
  • Gde živiš: Beograd

Bilo je i toga, ako se ne varam mislis na onaj dogadjaj kada je marsal Zukov naredio da se to proveri a desilo se na Kavkazu. Mislim da sam negde naleteo na opis toga ali gde, sad me ubi Sad.



offline
  • Pridružio: 18 Jun 2005
  • Poruke: 1186
  • Gde živiš: Springfild

Vl veliki ::
Nabavka urana:
Navodno 1953. godine kada je potpisan ugovor sa Norvezanima oko nabavke prve kolicine teske vode, prokrijumcarena i manja kolicina visoko-obogacenog uranijuma iz Kjelera. Intezivno je radjeno i na ispitivanju sastava zamljista u nasoj zemlji. Cini mi se da je negde u bosni pronadjena ruda Urana, ali je kasnije donet zakljucak da je ipak jeftinije kuputi rudu urana u inostranstvu (konkretno od rusije) nego pokrenuti sopstvenu proizvodnju.


Lepo obradjeno, svaka cast. Samo bih dodao da se ruda urana ipak exploatisala u nasoj zemlji i to u rudnicima Gabravnica i Mezdreja kod Kalne u opstini Knjazevac. Da li se negde preradjivala - to ne znam. Rudnik je vec duuugo zatvoren i to bas '80.-tih. Zna se da rezervi rude ima dovoljno (sta god to znacilo). Kasnije su kruzile price da je tu skladisteno potroseno gorivo iz Krska krajem 80-tih....

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3623
  • Gde živiš: Kraljevo

Napisano: 30 Okt 2014 17:10

22. 12. 2010.
Oko dve i po tone radioaktivnog materijala iz Vinče, uključujući i 13 kilograma visokoobogaćenog uranijuma pogodnog za pravljenje nuklearnih bombi, za koje je postojala bojazan da bi moglo da padne u ruke terorista, posle više od mesec dana i 11.300 pređenih kilometara stiglo je u sredu do svog konačnog odredišta u Rusiji. Bila je to supertajna operacija, najveća te vrste ikad, sprovedena u saradnji sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju.

Radioaktivne poluge iz Vinče smatrane su posebno opasnim zbog male veličine - oko 15 centimetara - što ih je činilo lakšim za pokušaj krađe i šverca. Zato su idealni kandidati za takozvane prljave bombe, od kojih danas strahuju sve zapadne metropole.

- Možete ih staviti u ruku. Možete zavezati štapin dinamita za njih i staviti ih u ranac ili torbicu. I možete izazvati katastrofu u bilo kojem gradu - objasnio je Bi-Bi-Siju Džon Keli iz Međunarodne agencije za atomsku energiju.
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/225399/Supertajni.....o-u-Rusiju

Ovo je velika akcija. Bila je potrebna značajna logistika, i svi bezbednosni aspekti su osigurani. Oslobađanjem Srbije od nuklearnog goriva pokazujemo odgovornost za čitav region. Na ovaj način otklanjamo veliki bezbednosni rizik - ocenio je tada Tadić.
KONVOJ dugačak oko kilometar i po krenuo je iz Vinče u tri ujutru, obilaznicom preko Dobanovaca, izbegavajući deo autoputa koji prolazi kroz grad, a onda novosadskim autoputem dalje. Raspoređeni na po deset metara policajci su motrili, a helikopteri MUP nadletali su konvoj do Subotice. Preko mosta Beška slovenački šleperi, koji su prevozili kontejnere, zbog opterećenja, prelazili su jedan po jedan. Autoput je zatvaran u etapama.

Te 2002. godine otišlo je svega nekoliko kilograma goriva, koje je avionom transportovano za Rusiju.
DA bi gorivo bilo spremno da krene na ovaj daleki put, poslednjih godinu dana trajalo je prepakivanje gorivnih jedinica, nalik metalnim cilindrima, u nove sudove, specijalno napravljene za ovu priliku. Poslednja faza bilo je pakovanje u češke kontejnere "škoda" i ruske "tuk 19", od kojih svaki košta oko pola miliona evra i težak je pet tona.

Za pakovanje 4.000 kilograma nuklearnih elemenata, u JP Nuklearni objekti Srbije, koje je vodilo posao oko transporta, stigla su 32 čelična kontejnera. Oni su kasnije spakovani u 14 ISO kontejnera. Najrizičniji deo dešavao se ispod vode, u zgradi Reaktora u Vinči, gde su stručnjaci manipulisali istrošenim gorivom.
OVO je visoko obogaćeno gorivo i potencijalno je veoma rizično i pogodno za pravljenje nuklearnog oružja - rekao je Džon Keli, tokom utovara kontejnera na kamione.
Sada sledi prerada goriva u Majaku, koja će trajati nekoliko godina. Deo goriva biće "osvežen" i ponovo upotrebljiv u reaktorima, a ostatak će završiti trajnim odlagalištima radioaktivnog materijala.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.h.....ao-u-Sibir

Na transport čeka 8.000 gorivnih elemenata od kojih će Rusi izvući oko pet kilograma plutonijuma.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Trazi-se-lo.....ji.lt.html

Dopuna: 30 Okt 2014 17:49

offline
  • Pridružio: 24 Sep 2013
  • Poruke: 3575

Vidim da je ova tema aktivirana posle dugo vremena. Moram da lanem nešto na ovu temu iako je sama materija vrlo nezdrava iako je prošlo dosta vremena. Elem na na strani 2 ove teme član VI Veliki 2007 godine je je dao jednu hronologiju događanja koja u principu odgovara ranijim događajima do 1987 godine. Prave činjenice o događanjima možda će biti obajavljene 75 godina nakon smrti poslednjeg učesnika u događanjima Jedinu stvar koju je zaboravio da napiše da je odluika predsedništva 1987 došla nakon usvajanja moratorijuma o izgradnji nuklearnih centrala u SFRJ prethodne godine koja je usvojena na inivicijativu Pokreta Zelenih koji su tada kao građanska opcija ali i ne stranka bili inkorporirani u Saveznu skupštinu. Celu stvar je predvodio Dragan Jovanović novinar i kolumnista NIN-a i vođa i aktivista pokreta. Poznat je njegov verbalni sukob u foajeu skupštine sa Admiralom Stanetom Brovetom koga tada malo nije "strefila srčka" od nerviranja zbog predloga skupštinske rezolucije. Moratorijum je podrazumevao zabranu izgradnje atomskih centrala na teritoriji SFRJ i predstavljao je praktično trajno uništavanje Programa B (iz posta VI Velikog) za vreme trajanja usvojenog moratorijuma za izgradnju nuklearnih centrala. Ovo su činjenice i to lako proverljive.

Takođe je činjenica da je reaktor u Vinči bio isključivo naučno-istraživački i nikada nije mogao proizvoditi fisioni materijal. Njegovim gašenjem i potonjim pražnjenjem su se stekli uslovi da Srbija trajno ostaje bez naučno-istraživačkog fundamenta u oblasti istraživanja nuklearne energije. Sic!!!

Iza svega toga dolazimo na teren obaveštajnih i kontraobavaštajnih igranki i smicalica, guste magle koja se spušta od kraja sedamdestih do današnjih dana a između ostalog koja u celu priču uključuje grupu Bader Majnhof, nemačke zelene i pokojnu Petru Keli, jednog nemačkog kancelara za vreme NATO agresije, jednog potonjeg premijera Srbije koji je kao i njegova drugarica Petra naprasno nastradao i još niz plaćenih i neplaćenih ali "korisnih budala" u vrhovima vlasti praktično oko 35 do 40 godina unazad.

Suma sumarum o ovoij temi se može validno raspravljati jedino kada se i ako se otvore arhivi svih službi involviranih u razvoj i sabotažu Jugoskovenskog nuklearnog programa.

Over and out, od ove teme.

offline
  • LUDI 
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 18 Maj 2011
  • Poruke: 363

Za vreme Jugoslavije se za ovaj projekat koristi i rudnik urana Zirovski Vrh, tada u opstini Škofja Loka, koji se posla raspada drzave gasi...Mislim,da su prije nekoliko godina u institutu J.Š. poklanjali Uran za neke naucne testove u Francuskoj..

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3623
  • Gde živiš: Kraljevo

Moglo bi o ovome jos puno toga da se napise, ali evo jednog rezimea!

Institut Vinča: Tihi raspad Titovog reaktora

Do ulaza u kompleks Instituta za nuklearne nauke Vinča vodi dug, krivudav put nizbrdo. Glavna kapija se nаzire tek na dnu kolovoza od betonskih ploča – to je glavni put kojim se iz Beograda stiže u slavni srpski nuklearni institut, jedan od simbola moći nekadašnje socijalističke Jugoslavije.

Južno od njega je ljupko podbeogradsko selo Vinča, kao i istoimeni arheološki lokalitet iz mlađeg kamenog doba, koji se tu istražuje već sto godina. Sa druge strane je obala Dunava, koja je ljude neolita privukla da ovde, pre 6.000 godina, osnuju metropolu centralnoevropske kulture. Privlačnost ove obale hipnotisaće i nuklearnog fizičara Pavla Savića kada u tajnosti na istom mestu, nakon Drugog svetskog rata, bude postavljao temelje jugoslovenskog nuklearnog instituta.

Kontrola ulaza nije ni približno stroga kao nekada. Međutim, unutar Instituta još uvek se oseća topografija kasarne, koja predstavlja zaostavštinu opskurne vojne prošlosti ove ustanove. Kompleks je premrežen ispucalim asfaltnim putevima koji povezuju jednospratne paviljone obrasle u rastinje.

Tu i tamo iza stabala i saobraćajnih znakova promakne poneki veći objekat. Kroz granje vire gigantske konstrukcije od betona u kojima se nalaze davno ugašena vinčanska nuklearna postrojenja. Danas su to samo spomenici izbledelih nuklearnih snova Josipa Broza Tita.

Vinča je umiruće svedočanstvo o misterijama Titovog doba. Punih pola veka Tito je uspešno pregovarao i trgovao sa Istokom i Zapadom, boreći se između dva bloka za nesvrstanost SFRJ-a.

Vreme poluraspada

Epilog priče o najvećem institutu na Balkanu je dobro poznat. Posle Titove smrti i raspada Jugoslavije krajem XX veka, Vinča je postala uspavani džin koji je, budući u to doba već republička ustanova, definitivno pripao Srbiji. Međutim, ona nije umela da joj nađe jasnu svrhu. U nesrećnim godinama koje su usledile, Vinča se u javnosti pojavljivala samo onda kad su pojedini nacionalistički političari mahali pretnjom da Srbija ima potencijal za razvoj oružja za masovno uništenje, pretnjom koja je odavno zvučala sasvim prazno. Jer tokom krvavih balkanskih ratova, istraživački projekti su uglavnom utihnuli, a mnogi naučnici napustili zemlju.

Ni kad je 2000. godine u Srbiji pao ratni režim Slobodana Miloševića, stanje u Vinči nije postalo bolje – Institut je u tranziciji predstavljao glavobolju za sve ministre nauke od tada do danas, o njemu je napisano na stotine kritičkih članaka, u javnosti su periodično izbijali svakojaki skandali, najavljivane su ekološke katastrofe zbog neuskladištenog radioaktivnog otpada, vodilo se bezbroj oštrih polemika, a naučnici su odlazili i odlazili. Uzimani su krediti i tražena je međunarodna pomoć, da bi svi ti projekti bili i pokretani i gašeni uvek sa manje-više istim pitanjem šta da mala, demokratska zemlja poput Srbije učini sa takvim, opakim, gigantskim nuklearnim parkom.

„Sada je situacija potpuno drugačija. Sistem je manji, svi se poznajemo u glavu“, kaže Radojica Pešić, direktor Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije koje je pre godinu dana novim zakonom osnovala sadašnja Vlada i uselila ga u vinčanski naučni park. Sa nastankom ovog javnog preduzeća unutar Vinče, ona je konačno doživela svoj poluraspad i, kao i radioaktivni elementi, nakon toga postala stabilnija. Preduzeće je preuzelo deo tehničkog osoblja, projekte odlaganja radioaktivnog otpada i takozvane dekomisije nuklernog reaktora, dok se ostatak Instituta potpuno posvetio civilnim naučnim istraživanjima koja danas nemaju nikakve veze ni sa atomskom bombom, ni sa nekim drugim oružjem.

„U Vinči nije gužva, što je bio moj prvi utisak kada sam došao“, kaže istraživač pripravnik Vojin Petrović, koji je na Institut došao pre nekoliko meseci tokom nove seobe mladih stručnjaka koji su sa beogradskih fakulteta krenuli put sve atraktivnije Vinče. „Uvek sam gledao na ovaj institut kao na nešto iz doba Hladnog rata, kao na neku vojnu tajnu ili nešto tome slično, međutim, ispostavilo se da danas, kada nema više trke u razvoju nuklearnog oružja, ovaj institut i njegov potencijal predstavljaju veoma, veoma plodan teren upravo za mlade istraživače“, smatra Petrović.
Atomsko jezgro

Vinča je, uostalom, i osnovana da bi se stvorila autentična, mlada domaća nauka. Slično osećanje novog poleta može da se pronađe i u dokumentima koji opisuju i osnivanje Instituta, davne 1948. godine. Ali, kako je uopšte siromašna i ratom razorena Jugoslavija odmah posle rata uopšte ušla u nuklearnu priču? Njen glavni protagonista je pomenuti fiziko-hemičar Pavle Savić (1909–1994), najznačajniji srpski naučnik iz jugoslovenske epohe, inače Titov prijatelj i saborac, čija je biografiija gotovo zapanjujuća i iz današnje perspektive.

Naime, Pavle Savić je kao stipendista predratne kraljevske vlade poslat u Francusku gde se kao istraživač pripravnik uključio u istraživanja francuske naučnice Irene Žolio Kiri. Zajedno sa njom, Savić je započeo prve eksperimente bombardovanja jezgra atoma, koji će se pokazati pionirskim u onom što je kasnije, nakon Hanovih eksperimenata u Nemačkoj i Fermijevih u Americi, postao projekat izgradnje prve nuklearne bombe. Međutim, zbog rata koji je započet u Evropi, Savić i Kiri su svoje istraživanje naglo prekinuli 1939. godine i on se vratio u Beograd, gde je prihvatio profesorsko mesto.

Budući da je bio levičar po uverenju, nakon nacističke okupacije Beograda, Savić se zajedno sa suprugom pridružuje partizanima Josipa Broza. Ratuje po planinama Jugoslavije kao glavni šifrant i vezista pri Vrhovnom štabu. U međuvremenu, Savić ne može ni da pretpostavi u šta prerasta njegovo nekadašnje istraživanje, tako da, nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu 1945. godine, biva potpuno šokiran. No, brzo se vraća u sedlo.

S obzirom na prvobitne tesne veze jugoslovenskih komunista sa Staljinovim SSSR-om, Tito šalje Savića u Moskvu da se bolje upozna sa daljim razvojem nuklearne tehnologije i on se uključuje u istraživanja sovjetskog nobelovca Pjotra Kapice. Međutim, već 1946. godine, tokom zvanične posete SSSR-u, Josip Broz Tito obilazi svog ratnog druga na Tehničkom institutu u Moskvi i poziva ga da se vrati u zemlju. Prema staroj anegdoti, dok su Sovjeti jugoslovenskoj delegaciji predstavljali dostignuća komunističke nauke, Tito je, krišom od svojih domaćina, prišao Pavlu Saviću i došapnuo mu: „Hajde, Pajo, vrati se ti u zemlju da mi pravimo naš institut.“ Taj poziv i odluka o podizanju Vinče će postati posebno značajan dve godine kasnije, kad Tito 1948. godine uđe u otvoreni, gotovo ratni sukob sa Staljinom, ostajući prepušten samo sopstvenim snagama.

„Ja sam se vratio, a sledeće godine Tito je izabrao mesto i dao mi nalog da počnem sa gradnjom“, kaže Pavle Savić u svojim „Sećanjima“. „Počelo je sa eksproprijacijom zemljišta, podizanjem zgrada, nabavkom opreme za buduće laboratorije, prikupljanjem kadrova. Skoro godinu dana bio sam sam. Nisam napuštao gradilište. Spavao sam u štali za konje“, kazuje Savić, kome se ubrzo pridružuje francuski, levo orijentisani nuklearni fizičar Robert Valen (1912–1994), koji je punih šest godina proveo u Vinči kako bi pomogao u stvaranju Instituta.

Lančana reakcija

Bez ikakvih poznatih pisanih odluka, jugoslovenska vlada sa ovim projektom priprema teren za izgradnju sopstvene atomske bombe. Institut se osniva u januaru 1948. godine jednom uredbom sa Titovim potpisom, o čemu u samo jednoj, kriptičnoj rečenici izveštava dnevni list „Politika“: „U cilju naučnoistraživačkog rada iz oblasti fizike, osnovan je, pri Predsedništvu savezne vlade, Institut za fiziku kao samostalna ustanova sa sedištem u Beogradu.“

U prvim godinama rada Institut, uprkos brojnim političkim i materijalnim iskušenjima, uspeva da uvede tadašnju FNRJ u nuklearnu eru. Kruna njegovog razvoja bilo je postavljanje istraživačkog reaktora RA. Takvo prostrojenje je preduslov bilo kakvog eventualnog rada na bombi. Po spoljnjem izgledu nalik na žuti metalni valjak ovo, kao kuća visoko, postrojenje prava je paradigma iščezle zemlje koja ga je postavila i ponosila se njime.

„Prvih godina radilo se danonoćno sa oduševljenjem koje je svojstveno mladosti, a bilo je karakteristično za to vreme uopšte“, kaže u svojim sećanjima naučnik Zdenko Dizdar, jedan od prvih koji su radili u Vinči sa Pavlom Savićem. Reaktor je, zajedno sa gorivom, kupljen 1955. godine kao gotov proizvod od Instituta za teorijsku i eksperimentalnu fiziku iz Moskve, u vreme kad, nakon Staljinove smrti, otopljavaju odnosi između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.

Prvi elementi reaktora stižu vagonima kroz Mađarsku. Ovaj detalj, o kom danas svedoče samo najstariji vinčanci, posebno je zanimljiv. Reaktor se doprema upravo u onim danima dok u Mađarskoj protiv sovjetske vlasti bukti revolucija Imrea Nađa. Dok sovjetski tenkovi okupiraju Budimpeštu, vagoni sa reaktorskim gorivom tajno, noću, prelaze jugoslovensku granicu.

Revolucija propada, Imre Nađ beži u ambasadu Jugoslavije, tražeći od svojih južnih suseda da ga zaštite, ali uzalud. Josip Broz vođu mađarskog ustanka nemilosrdno isporučuje Sovjetima, možda baš u zamenu za istraživački reaktor. O toj transakciji nema pisanih tragova, ali se događaji poklapaju na dnevnoj osnovi.

Reaktor RA počinje sa radom u decembru 1959. godine sa niskoobogaćenim uranijumskim gorivom. Njegovom paljenju, naravno, prisustvuje i Josip Broz. U međuvremenu, budući da su se političke okolnosti izmenile nakon političkog pada Milovana Đilasa, neki od čelnih ljudi ustanove već su napustili projekat, u Vinču dolaze brojni novi ljudi, a nivo bezbednosti postaje mnogo ozbiljniji.
Radioaktivni niz

Vinčom od 1955. godine upravlja Savezna komisija za nuklearnu energiju (SKNE) kojom predsedava Aleksandar Ranković, u to doba šef Titove tajne policije i drugi čovek Jugoslavije. SKNE traga za rešenjima velikog broja atomskih problema. Širom zemlje se pokreću pomoćna postrojenja, a u Kalni na jugu Srbije se otvara rudnik uranijuma. U međuvremenu, SKNE od Vinče pravi zabranjeni grad. Kako nam lično svedoči jedan od istraživača iz tog doba, Đorđe Bek Uzarov, agneti SKNE su u neprekidnom kontaktu sa naučnicima, a njihov život i rad se kontinuirano nadziru.

Na Vinču se troše ogromna sredstva, a budući da se projekat ne oslanja ni na jednu od dve postojeće nuklearne sile, naučnici upadaju u brojne zamke i, suočeni sa tehnološkim problemima, zahtevaju sve više sredstava. I polako, pred tolikim izdacima, čelnici režima počinju da se povlače, što je proces koji će krajem šesdesetih dovesti do toga da svima u vlasti postane jasno da Jugoslavija nije u stanju da sama napravi bombu. Tako Vinča polako prelazi u novu fazu razvoja.

Još u šesdesetim godinama, Tito u Vinču dovodi brojne strane delegacije, sa Zapada, sa Istoka i iz nesvrstanih zemalja. „Vinča se postepeno pretvarala u dragulj u vladarskoj kruni“, svedoči jedan od direktora Instituta iz tog doba, Milorad Ristić. „Vlast se kitila Vinčom u međunarodnim kontaktima, dok je sama Vinča svoj smisao videla jedino u uspesima svojih naučnih saradnika“, kaže Ristić, koji objašnjava da je nakon „faze naivne vere“ prešla u „fazu otrežnjenja, iz koje je ušla u fazu posrtanja“. SKNE 1974. godine predaje Vinču na upravljanje Republici Srbiji čiji nejaki budžet teško podnosi takav teret.

Vinča od zamajca privrede polako postaje problem. Stari RA reaktor obnavlja se 1976. godine kad su nabavljeni novi gorivni segmenti sa 80 odsto obogaćenim uranijum-dioksidom iz fabrike u Novosibirsku, da bi reaktor 1980. godine sasvim prešao na visokoobogaćeno gorivo. U međuvremenu, isluženo gorivo, koje je pri upotrebi ozračeno i koje može da bude vrlo opasno, privremeno se odlaže u samoj reaktorskoj zgradi. Reaktor tako radi do avgusta 1984. godine, kada je zaustavljen zbog rekonstrukcije i zamene goriva. Međutim, nikad potom nije pokrenut zbog, kako vinčanci kažu, „brojnih tehničkih, administrativnih i političkih razloga“.

Neumerena očekivanja

U međuvremenu, fizika se razvija i u drugim centrima u Jugoslaviji, u Ljubljani i u Zagrebu. U Beogradu se šesdesetih godina osniva drugi Institut za fiziku, koji prelazi u zgradu u Zemunu, a čija su istraživanja okrenute ka svim oblastima fizike, osim nuklearnim. U nju prelaze mnogi vinčanci, opredeljeni za miroljubiva istraživanja. Danas je, igrom slučaja, ova ustanova vodeća naučna institucija u Srbiji, sa kojom sarađuju čak i nobelovci, uključujući i ovogodišnjeg laureata za fiziku, Konstantina Novoselova.

U međuvremenu, tadašnja SFRJ se odlučuje da širom zemlje podigne čitavu grupu nuklearnih elektrana, sa idejom da time trajno ojača energetski sektor. Prva od njih je nuklearna elektrana Krško u Sloveniji U tom poslu, Vinča i drugi nuklearni instituti igraju važnu ulogu. Međutim, posle nesreće u ukrajinskom Černobilju 1986. godine projekat izgradnje nuklearnih reaktora postaje izuzetno nepopularan, a Savezna vlada 1989. godine donosi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih reaktora, koji je u Srbiji i danas na snazi, mada se poslednjih godina sve češće preispituje u javnosti.

Tada se Vinča okreće drugačijim civilnim eksperimentima u oblasti fizike, ali jednako skupim. Godinu dana pred raspad Jugoslavije, odlukom srpske vlade, u Vinči počinje da se gradi akcelerator Tesla, daleko manji od onog u CERN-u kod Ženeve, ali preveliki za Srbiju i Balkan. Ovo megalomansko postrojenje, koje je trebalo da ubrzava elementarne čestice do ogromnih brzina, tokom ratnih godina guta znatan deo ionako malog republičkog budžeta za nauku. Međutim, malo ko može da objasni kakva mu je namena.

Jedna grupa fizičara koja se bavi visokim energijama iz Vinče, a predvodi je Petar Adžić, uviđa da na akceleratorskoj instalaciji Tesla nikada neće biti moguće da se izvode eksperimenti vrhunske savremene nauke i okreću se direktnoj saradnji sa CERN-om. Uporedo sa timom sa Instituta za fiziku u Zemunu, oni učestvuju u eksperimentima na Velikom hadronskom sudaraču, LHC.

Ipak, posada Tesle nastavlja da radi na domaćem akceleratoru. Ovaj akcelerator, odavno zastarele tehnologije, narasta do velike betonske konstrukcije, ali se završetak radova ne nazire. Namena još manje. Vlasti se pitaju šta da učine sa njim, pokreću se svakojaki projekti, da bi se pre tri godine Vlada Srbije konačno odlučila da zaustavi dalju izgradnju srpskog akceleratora. Danas je ovo opustelo postrojenje jedinstveni spomenik neumerenih očekivanja.
Strah od goriva

Priča o ugašenom vinčanskom reaktoru RA otezala se podjednako dugo kao i ona o akceleratoru. Mada je dobar deo sistema demontiran, ugašeni reaktor i uskladišteni uranijum godinama su stalna nezgodna tema, a zgodna igračka za razmišljanje da li u blizini Beograda može da se napravi atomska bomba.

Ovo pitanje u žižu dolazi 1999. godine, tokom NATO bombardovanja, kada američka štampa detaljno piše o opasnosti da Milošević u Vinči od uskladištenog uranijumskog goriva napravi nuklearnu bombu. Ovi su natpisi bili izazvani tadašnjom besmislenom zabranom da inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) dođu u jednu od svojih, godinama pre i potom, sasvim redovnih poseta Vinči.

Do odgovora na to pitanja dolazi se nakon smene Miloševića. U julu 2002. godine srpska vlada, pod rukovodstvom Zorana Đinđića, donosi konačnu odluku o trajnom prestanku rada reaktora RA i pristupanju dekomisiji, kako se stručno naziva rasklapanje ovakve nuklearne mašine. Uz finansijsku pomoć SAD-a organizuje se transport neistrošenog uranijuma u zemlju porekla, Rusiju. Taj noćni transport predstavlja simbolični kraj svih ovdašnjih snova o nuklearnom oružju.

Međutim, stari problem reaktorskog goriva, onog dela koji je potrošen, u to doba se od starih snova već pretvarao u novu noćnu moru za Vinču. U samom tanku reaktora stoji poslednje punjenje reaktorskog jezgra iz 1982. godine, a svakojaki radioaktivni otpad dugo je nepropisno odlagan. Nakon zatvaranja 1984. godine isluženi gorivni elementi iz RA su smešteni u aluminijumsku burad i čelične kontejnere, koji su potopljeni u vodu. Sve to predstavlja pretnju.

Bazeni sa vodom nalaze se u samoj reaktorskoj zgradi. Projektovani kao privremeno odlagalište, napravljeni su od aluminijuma i čelika, sa zidovima koji su debeli 80 centimetara. Međutim, budući da opasno gorivo nije iz njih premešteno na neku drugu, bezbedniju lokaciju, dolazi do curenja sadržaja nekih gorivnih elemenata, posebno cezijuma Cs-137. Ovo curenje je pre nekoliko godina izazivalo veliku medijsku aferu.

Uz pomoć IAEA 2004. godine pokreće se program za dekomisiju nuklearnog otpada, pod nazivom VIND (Vinca Institute Nuclear Decommissioning), sa ciljem da se iskorišćeni gorivni elementi prenesu do skladišta u podnožju Urala u Rusiju, gde će biti trajno odloženi. Grade se nova privremena odlagališta, a planira se i izgradnja trajnog odlagališta za otpad niske radioaktivnosti. Međutim, VIND ne uspeva da ostvari predviđeni plan, te se 2009. godine rasformira, a posao prebacuje na Javno preduzeće Nuklearni objekti Srbije.

To je još jedan od vinčanskih novih početaka. Vinča je oduvek bila preskupa igračka za Srbiju, pa je tako i njeno demontiranje izvan domaćih finansijskih mogućnosti. „Ono što već jeste i ono što treba da bude potrošeno iz međunarodnih fondova dostiže sumu od 30 miliona evra“, kaže Radojica Pešić iz Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije, koji objašnjava da i Vlada Srbije izdašno finansira ovaj posao, ali da u njemu jednako participiraju i zemlje Zapada i zemlje Istoka.

Usred vinčanskog parka stoji skromna spomen-bista osnivaču Instituta, Pavlu Saviću, podignuta usred poslednjih ratova. Da li je ovaj nemirni duh mogao i da zamisli kako sva ta jugoslovenska instalacija, koja je podizana nasuprot i Istoku i Zapadu, nikako neće moći bar da se razmontira samostalno, već samo uz podršku obe te strane?

Tekst je objavljen u časopisu National Geographic Srbija, novembra 2010. godine.
http://www.nationalgeographic.rs/reportaze/clanci/.....ktora.html

offline
  • fin 
  • Počasni građanin
  • Pridružio: 06 Nov 2012
  • Poruke: 737

..ne pre "nekoliko" godina, nego bar 10 i više.
Sav U iz IJS-a tj. iz Žiri-a obogaćen do nekoliko % otišao je u Francusku još pre 10-ak godina u sporazumu sa EU, a bilo ga je za svega jednu ili dve šake.
LUDI, ako i bar malo pozanješ situaciju znaš da su ionako sve tablete ikada, i one za Krško i za General Atomics-ov mini reaktor severno od Ljubljane dolazile iz F, i za vreme RUŽV u SFRJ isto. Nikada se u SFRJ niti nije radilo neko obogaćivanje (a kamoli vojno) osim experimentalnog (IJS, IRB, Vinča, ..i ostale gluposti). Iz RUŽV-a je sve išlo u obliku UO spoja u F na centrifuge.

Mad arrgghh.. nema niko pojma vidim ..nakraju cete me naterati da postavim i slike iz RUŽV-a i pišem o svom radu na nuk. tehnologiji iz 80-ih

offline
  • Pridružio: 21 Jul 2008
  • Poruke: 10382
  • Gde živiš: Gorod-geroй Moskva

fin ::

Mad arrgghh.. nema niko pojma vidim ..nakraju cete me naterati da postavim i slike iz RUŽV-a i pišem o svom radu na nuk. tehnologiji iz 80-ih


to bi svakako bilo interesantno Wink Ziveli

offline
  • fin 
  • Počasni građanin
  • Pridružio: 06 Nov 2012
  • Poruke: 737

..ma nema vremena, jednostavno. Neutral ..a do penzije još imam dosta..
Po raznim forumima sam u nočnim satima kada završim sa ostalim (eto opet su me banovali na pprune forumu, 3. put ove godine, piz** jim materina ..ne vole južne slovene ili koji k.? Twisted Evil )

Morao bi onda postaviti još svašta drugo pre, ono od nekih amera o korištenju aim-9 i aim-7 protiv srj, pa onda preslikati negative starih filmova na komp. iz postdiplomskog dok sam živio u USA (i iz KSC-a na floridi Wink ) i tako dalje..

..ma bit ce valjda u iducih godinu dana.. Smile

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 814 korisnika na forumu :: 35 registrovanih, 8 sakrivenih i 771 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 9k38, _commandos_, A.R.Chafee.Jr., amaterSRB, ArmyBoss, Bane san, Crazzer, dac, djo97, Djokislav, dragonserbia, FOX, HrcAk47, ILGromovnik, ivan1973, ivan979, Kalvi1979, kNikS, kovinacc, Lieutenant, lukac, Miskohd, Mixelotti, moldway, Neo BetOnBit, nuke92, ObelixSRB, ozzy, rovac, Toni, Vlada78, wolf431, zajcev1, Zmaj001, Živković