offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25994
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Краљева гарда и гардисти у вихору Другог св. рата
У јавности је ова епизода мало позната, али је стручњацима (историчарима, архивистима) и те како познато шта се дешавало са том елитном јединицом. Постоји много валидне историјске грађе прве врсте, тако да не треба доводити у сумњу чињенице које ћу изнети у овом тексту.
Зашто је то остало ван домашаја шире јавности? Одговор сви знамо: историју пишу победници, па је после рата не само та епизода, већ и многе друге, херојске и надљудске подвиге Војске Краљевине Југославије нова власт покушала да игнорише и минимализује. Наравно да правим научницима то никада не би било мотив, али службена историја је (ако није могла да негира чињенице) прећуткивала тај период.
Пошто је историја тврдоглава наука (догодила се, најкраће речено) сви подаци су били ту, само је требало сачекати право време да угледају светлост дана. Част ми је да, на молбу неких наших чланова, напишем овај текст о тим тешким временима, са жељом да се никада више српском народу не догоди таква калвадија: окупација, грађански рат, борба за слободу и друштвено-политичка револуција, односно промена друштвеног и државног система. Многи се у том времену нису снашли, а многи су животом платили цену части, херојизма и достојанства. Њима посвећујем овај текст.
У мартовском вихору
Још 15. марта , када се већ знало све, догодила се епизода које се не би застиделе ни највеће армије света: три млада официра из Артиљеријског пука Краљеве гарде одлучили су да пређу у Грчку и да се као добровољци боре против Осовине. Запамтите та имена: поручници Звонимир Вучковић, Момчило Смиљанић и Сава Конвалинка су ушли у историју Гарде. Шта су они урадили? Прешавши границу код Ђевћелије заболи су сабље у земљу и на њих окачили писмо лично кнезу Павлу:
''Ваше Краљевско височанство,
Издају коју спремате народ ће осудити. Ми смо за њу сазнали и зато напуштамо Краљеву гарду којом ви командујете. Одлазимо у Грчку да се ставимо на располагање пријатељима за борбу против заједничког непријатеља. Ако Вас народ због ове издаје позове на одговорност, ми ћемо се вратити у земљу да се као и наши очеви боримо против непријатеља слободе''. (З. Вучковић, ''Сећања из рата'' издавачко предзеће ''Чича'', Београд 1990. стр. 53-54).
Био је то потез који би приличио и Танаску Рајићу и Стевану Синђелићу.
Кнеза је стигла казна за велеиздају. У његовом спровођењу учествовали су мајор Живан Кнежевић (командант батаљона у Пешадијском пуку, официр за везу пучиста и гарде; у току рата шеф војног кабинета председника југословенске краљевске владе у Лондону, па војни изасланик у Вашингтону), као и други официри. Кнез је остао у заточеништву Британаца до краја рата (интернација у Кенији) а умро је у Француској 1976. године.
Запажену улогу у пучу одиграла је Гарда. Два батаљона, под командом п.пуковника Стојана Здравковића опколили су двор на Дедињу, док је један батаљон којим је командовао мајор Живко Кнежевић запосео зграде Председништва владе и главних министарстава, Команде Града Београда и најважније раскрснице (Славију , ''Лондон'' и Теразије). Уз то, једна чета артиљеријског пука стајала је на прилазима граду са Бањице и Авале.
Према веровању савременика и процени страних војних представника, да је Гарда била лојална кнезу Павлу војни удар би био осујећен, што говори о њеној снази и одлучујућем утицају.
Априлски слом
Гардисти нису учествовали у ратним операцијама, осим што је Инжињеријска чета срушила мост на Сави, 12. априла 1941. године.
Шта се догодило са ''три ратна друга'' који су отишли у Грчку? Сместа су се вратили у земљу! Међу порушеним зградама у кругу Гарде сачекао их је начелник штаба , генералштабни мајор Миодраг Ђорђевић и дао им даља упуства. Момчилов и Савин дивизион био је упућен према истоку, док је Звонимирова јединица отишла преко Дунава, у Банат. Судбина је хтела да се Звонимир Вучковић и Момчило Смиљанић у јесен те године сретну на мосту у Прањанима, код Чачка. Први као четнички, а други као партизански командант!
У заробљеништво је пало преко 270.000 војника и официра а међу њима је било и гардиста који су већим делом избегли заробљавање. Један од њих је пример светлог имена официра и џентлемена, човека какав би данашњој Србији био као хлеб потребан. Пуковник Димитрије Павловић, носилац две златне медаље Обилића (!) провео је заробљеништво у Нирнбергу и Хамелбургу. Посла рата докторирао је философију у Минхену, вратио се у земљу . Шездесетих година био је секретар Удружења носилаца Албанске споменице, а године 1970. формирао је Друштво за чување и подизање споменика ратницима из ратова до 1920 (данас Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918, са седиштем у Задарској улици у Београду).
Млади краљ је испраћен са станице у Топчидеру. Учинио је то један пук Коњичке бригаде. Било је то последњи пут да гардисти дају протокол краљу. Делови одабраних из једне чете Пешадијског пука као и лична краљева пратња возом су отпутовали преко Земуна, Винковаца, Славонског Брода и Сарајева до Никшића, а затим су добили ''вољно'' да се сналази сам како ко зна и уме.
Један део Југословенске војске пребацио се у Египат и од Срба и Словенаца, заробљеника (интернираца) у логору Агами у близини Александрије, формирали су један гардијски батаљон.
Горска гарда
У склопу оружаних формација четничког покрета Драгољуба Драже Михајловића на Равној Гори 13. маја формирана је ''Горска гарда Њ.В. Краља''. То је, пак једна друга прича, но вреди, најкраће споменути чињенице које не треба игнорисати: док је ВШ НОВ и ПОЈ формирао своју гарду (пратећу чету, пратећи батаљон) у исто време краљева гарда је на Сувобору код Рајца добила освештану заставу из руку поручника Нешка Недића, изасланика Петра Другог Карађорђевића.
Вреди напоменути да је и сам Дража почетком тридесетих година, као ђенералштабни потпуковник, био командант батаљона у Пешадијском пуку, затим и начелник штаба у Команди Гарде. Остала је забележена епизода у којој је командант гардијског пука тражио од команданта Гарде да се из гарде уклоне поручници Стеван Д. и Драгољуб М. Михајловић зато што су пријављени да на дочеку Нове године са симпатијама говоре о бољшевицима (Миле Бјелајац, Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918-1921, Народна књига Београд, 1988. стр. 76).
У неком од следећих наставака, ако буде заинтересованих за овај текст, могу много више написати о Горској гарди, но овде само да напишем о њеном формалном неславном крају, пошто је она и физички нестала две године касније, ликвидацијом приликом хватања Драже Михајловића
Краљ Петар Други Карађорђевић својим указом од 29. августа 1944. службено је лишио Дражу Михајловића команде над ЈВУО, а неколико дана касније , 12. септембра преко Радио-Лондона одлучно осудио ''злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне, којим се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје, користећи тиме само непријатељу'' (''Југославија 1818-1988'', стр. 690 . Указ краља Петра Другог о разрешењу Драгољуба Михаиловића дужности начелника штаба ВК).
|
