Garda

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Moj otac je bio profesor istorije, i često se na raznim seminarima sretao sa dr. Kačavendom (čiji je otac bio naš komšija, otud poverenje). Sećam se, kao klinac, da je sa tih sastanaka dolazio malte ne u depresiji, kratko komentarišući u stilu "čemu li mi to decu učimo!". Naravno, kao klinac nisam kapirao o čemu priča, ali sam znao da je "nešto ozbiljno". (Da podsetim, dr. Kačavenda bio autoritet za 2sr.) To je jedan od dokaza da su se naučnici bavili naukom, a ne politikom.

Siriuse, sa zadovoljstvom čitam, nastavi!

• 1Ovo se svidja korisniku: djordje92sm
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

cinoeye ::Pozitivno iznenadjen Siriusivim porukama!

Хвала колеге!
Мислим да су постови изненађење само за оне који ме не познају довољно. Ја сам, условно речено, Пршићев ђак и поштовалац. Професор доктор Милоје Пршић, пензионисани пуковник Војске Србије, био је начелник Архива Оружаних снага СФРЈ и начелник Катедре за историју на ВВА. Некима са овога форума је предавао.

Једном приликом када сам га позвао да беседи на свечаности поводом дана ослобођења нашега града, задржали смо се у необавезном, такорећи кафанском разговору. Била је то прилика да га питам све и свашта, рачунајући да ће се за тренутак опустити и рећи више него што би смео. Међутим, стари ас је тачно знао у ком друштву говори и шта може да каже. Када сам му споменуо своје порекло и покренуо причу о крајишким четницима, он је сместа одговорио: ''А, па то је други пар опанака''. Додао је такође: ''када се британске архиве буду отварале, писаће се нова историја''. Са уваженим професором виђам се релативно често јер смо обојица на ВИП списку Руског дома.

Други велики ''професор'' за мене био ми је отац, крајишки ратник и ратни официр, ознаш и кнојевац. На моја младићки блесава питања о томе како је отишао у партизане једном приликом кратко ми је и реско одговорио: ''У село до нас дошли су Ђујићеви четници и цело село је отишло у партизане. Код нас су дошли шпански борци и сви смо пошли за њима...А и једни и други смо се борили сложно против усташа''. Ето, у једној реченици могао би се описати део српске несрећне историје. Могло, велим, али је истина да је то у једној реченици немогуће.

За време Другог св. рата , односно НОБ и Револуције (према службеној историји) , тј друштвеног преврата (према крунској верзији), постојалo je чак ПЕТ гардијских јединица! Поменути батаљон у Александрији, лично обезбеђење и пратња младога краља у Лондону, пратећи вод (чета, батаљон) ВШ НОВ и ПОЈ , ''Српска гарда'' у окупираном Београду и - Горска гарда.


ГОРСКА ГАРДА

Да наставим са причом о историјату гарде.
Интересантно је да период Другог св. рата , поред многих до тада невиђених и недоживљених појава код нас изродио и дуализам власти - формалне и суштинске. Формална влада седела је у Лондону (у релативној безбедности), пошто је Врховној команди оставила да потпише безусловну капитулацију. Суштинска влада, на терену, формирана и заживела већ Фочанским прописима, via arma - путем оружја освајала је фактичку власт. Та власт је доживела и своју јуристичку потврду финализовану проглашењем ДФЈ и признавањем од стране сила - победница , но то је нека друга прича.

Производ тог дуализма , односно фактичког двовлашћа у коме су страдале многе честите, али и збуњене главе, била је и Горска гарда. Многи су оданост заклетви платили животом, не знајући уз кога сада да стану и коме да се закуну.

Основана је првог новембра 1941. године , мада је већ у мају исте године на Равној Гори фактички већ устројена. Зашто? Одлука је била политички и војно далекосежна и паметна, па и до данашњих дана тај потез има своје реперкусије јер је том одлуком формализован континуитет са Војском Краљевине Југославије, посебно са Краљевом Гардом (правописне ознаке користим у складу са тадашњом праксом када се све што се тицало краља - именице, придеви - писало великим словом). Тако је ЈВУО направила преседан, покушавајући да се уклопи у Женевску и Хашку конвенцију јер је постала следбеник војске која је званично потписала капитулацију! Међутим, пошто ту исту капитулацију није потписала влада која је формирала ЈВУО, мислили су да ће тај интеррегнум бити силама Осовине формално довољан да ускладе своју ратну праксу. Видећемо у наставку да су догађаји кренули другим током.

Годину дана касније, како сам већ навео, првог новембра 1942. уручена је ратна застава, о чему је два дана касније, трећег новембра Дража известио депешом председника ЈКВ у Лондону, др Слободана Јовановића. Пун текст телеграма није део овог поста, али ко жели да га прочита може га наћи у Војном архиву (Архив војноисторијског института), емигрантска влада, кутија 29-Г, рег. бр. 18/6 и 21/6...или у монографији ''Гарда'' ...или ћу му ја то овде искуцати.

Ко је у Дражином окружењу био припадник предратне Гарде, те тиме и настављач традиције? Поред самог Драже за кога смо већ рекли да је имао каријеру гардијског официра , поред споменутог Звонимира Вучковића ( у јесен 1942. унапређен је у чин капетана и одликован Карађорђевом звездом са мачевима) ту су још били и потпуковник Драгослав Павловић и мајор Драгутин Кесеровић, једни од оних који се нису предали Немцима. Павловић је био први начелник штаба Команде четничких одреда (!) , затим делегат Равногорског штаба у Шумадији, северној и источној Србији (врло високо звање, нека врста комесара), те командант позадине ВК...а онда је пао у немилост (све више негодујући због мање-више нескривеног шуровања са окупаторским јединицама на локалном нивоу) и ликвидиран од стране својих сабораца.
Каријера мајора Кесеровића такође је завидна : од команданта расинског четничког одреда доспео је до команданта Расинског корпуса и Расинско-топличке групе корпуса. Ухваћен је и стрељан у лето 1945. Једино је капетан Вучковић , командант првог Равногорског корпуса, преживео рат јер га је Дража послао као свог војног изасланика у Савезничку команду у Јужној Италији (!). Његова књига ратних сећања награђена је од Удружења српских писаца и уметника у Лондону наградом ''Слободан Јовановић'' као најбоља књига објављена 1977. године ван земље.

Шта је, међутим, парадокс: на челу Горске гарде није стајао гардијски официр, па чак ни активни предратни старешина! Био је то Никола Калабић, предратни геометар. Од војног искуства имао је стаж резервног поручника. До јула 1941. године припадао је четничком покрету Косте Миловановића Пећанца, да би се потом ставио под команду Драже Михајловића и под његовом командом водио бригаду, корпус и групу корпуса Горске гарде у саставу ЈВУО. Судећи по бомбастичним називима јединица, јасно је да је реч о преувеличавању бројног састава и значаја.
Споменутом одлуком , указом, од 29. августа 1944. краљ је Дражу лишио команде, али јединице су наставиле у његово име да се боре против НОВЈ , мање или више отворено сарађујући са окупаторима . Према публикованим подацима , за три године рата , на целокупном југословенском ратишту четнички команданти остварили су 102 контакта са Немцима (40 у Србији), 285 са Италијанима и тринаест са усташама.

Све то се може прочитати у ''Југословенској држави 1918-1998'', зборнику радова са научног купа, Институт за савремену историју, Београд 1999, стр. 686 (Жарко Јовановић, Србија у Другом светском рату 1941-1945; према : Зборник докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије, Војноисторијски институт, Београд, 1981, 1983, 1985. том XIV , књиге 1-4). Ако погледате време објављивања докумената и одржавања научног скупа, не треба сумњати у веродостојност података.

Прича о Калабићу је мало дужа (можемо се и њоме позабавити, кога интересује) и веома противуречна: од огорчених жалби до глорификације.
Напомињем: о Калабићу, за време командовања Горском гардом, могу такође да пишем кога интересује, али да не претрпавам сада тему јер се бавимо историјатом Гарде у најкраћим цртама.

У следећем наставку о једној , мало познатој, петој по реду, гарди: ''Српској гарди'' у окупираном Београду.

Као што видите, на територији некадашње Краљевине одвијали су се драматични и трагични, расколни дани српскога народа у свим областима, па и у животу и ангажовању Гарде. Њу су сви својатали и желели уз себе, знајући какав је митски престиж имала у народу.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Причати о Горској гарди,па и писати о њој уз узимање докумената и писаних доказа из војних архива,архиве БИА,градских историјских архива итд,не даје праву слику ни о самој јединици,ни о времену у којем је она постојала и изводила борбена дејства.Доста је лажних,подметнутих или измишљених докумената,доказа,фотографија па и сведочења пласирано по разним судским процесима припадницима ЈВО да би се дискредитовала сама та идеја а и сам покрет у Српском народу, одмах након успостављања нове власти и нове идеологије, поготово деловање ОЗНЕ И КНОЈА у периоду крај 45. и целе 46 .год. 20 века. Ко је био Никола Калабић,зна се ,какав је командант био и ако је био само"резервни поручник" исто се зна ,колико је ко сарађивао са окупатором а ја бих рекао и са усташама такође се исто зна,исто се зна које био Дража Михаиловић и шта је он значио у Српском народу ,а шта његови војници и официри ,ко су били и од кога су били ако смем да кажем, народно речено од кога су потекли или из чије су куће изашли.А зарад упоређивања самих команданата молио бих да се објави биографија команданата из партизанског покрета који су били команданти гардијске јединице у том покрету,верујем да је њихова школска спрема,стручна спрема па и војна школа веома занимљива за младе људе који први пут читају о јединици као што је ГАРДА.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da budem iskren, sve sto je ikada napisano, arhivirano i objavljeno o JVuO za vreme komunizma u Srbiji, za mene nije nikakav relevantan dokaz, jer je politicki ofarbano, i ima dosta lazi, laznih izjava itd.

Ne zamerite zasto ovo pisem, pisem jer je narod u mom kraju ziveo toliko u strahu od komunizma da se istina procula tek pre nekoliko godina.

A znate li vi koliko je do tada ljudi umrlo koji su mogli da svedoce o lazima komunistickog rezima? Niko to ne zna. Ali znam sta sam cuo i to od ljudi koji su bili komunisti. Neki su bili u partizanima.

Zato kazem da nema smisla pisati o dogadjajima u WWII jer nazalost, u velikoj meri vise ne moze da se kaze sta je istina a sta nije. Koji su dokumenti falsifikati, pa cak predstavljeni kao nemacki dokumenti, a koji nisu.

Prava tragedija je, da drzava Srbija nije ucinila nista, od nestanka komunizma u Srbiji, pa do danas, da skupi dokaze, da zapise izjave ljudi koji su bili ucesnici u tim ratovima i da se pogleda, sta je tu istina a sta nije i da se arhivira.

Znam da to nije tako jednostavno, medjutim, dok to niko ne uradi necemo saznati pravu istinu o nasoj istoriji. Dok se to ne uradi bice uvek svadja izmedju cetnika i partizana, koji u stvari vise i ne postoje. Ali sta ces, takav smo narod ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Господо, ја сам у писање ових постова ушао са свесним ризиком да ће од стране лаика и површних читалаца бити дочекана на ''нож'', уз опасност да се и ова тема претвори у препуцавање ''четници против партизана''.

О чему је реч? Пошто (ако сте приметили) немам обичај да пишем напамет , поштујем међународно признату методологију израде научног рада и класификације докумената. Учествовао сам на међународним скуповима или сам тамо слао радове, па ако сумњате у објективност југословенских историчара не морате да сумњате у стране историчаре.

Погледајте мало пажљивије изворе на које се позивам и немојте их тако олако игнорисати. Ако кога интересује, може да потражи и архив ББС, они сигурно нису комунистички и удбашки настројени, па ћете наћи снимак говора младога краља који се јавно (после службене уредбе) одриче Драже и његових ''услуга''. Да ли му је неко при том прислонио пиштољ на чело (усред Лондона ОЗНА сигурно није) или су га Черчил и братија једноставно на то натерали, имали су времена и он и његови наследници да то одговоре. О Калабићу постоји много релевеантних података из страних архива на које се позивају и наши историчари. И, поновићу: политичари могу да причају шта им је воља, научници не могу.

Дакле, ако сте спремни на равноправан, научни дијалог, изволите. Ја сам спреман да уложим напор, рад и време да вам изложим познате и доступне научне чињенице, без обзира што оне изазивају огорчење и код четника и код комуниста јер нису ''штимоване'' према наручиоцу посла, већ се баве ноторним чињеницама. Свидело се то нама или не, истини ћемо морати кад - тад СВИ да погледамо у очи. Хоћемо ли наставити причу о историјату гарде?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius samo ti nastavi dalje. Ovo sto sam ja napisao, to vazi generalno za celu istoriju WWII na nasim prostorima.

Tako da se izvinjavam, nisam hteo da blatim temu sa time.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Сириус, молим те настави. О следећем делу не знам много, а хтео бих да прочитам.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kibo ::Sirius samo ti nastavi dalje. Ovo sto sam ja napisao, to vazi generalno za celu istoriju WWII na nasim prostorima.

Tako da se izvinjavam, nisam hteo da blatim temu sa time.

Све је у реду. Моја примедба је била начелна, а упућена је оним који сврате или ''залутају'' на форум, привучени именом који избаци претраживач. Онда се баце на кафанску расправу као да смо на форуму ''Погледи'' или неком сличном. Ја сам се, као што видите, представио својим пореклом и струком, па нема потребе да мистификујемо тему. По очевој линији сви су били у партизанима, а по мајчиној сви у четницима. У сваком случају, ја их нисам правио, већ они мене. Ја бих само волео када би сви покушали, због себе и свог потомства , да буду објективни јер само гледњем истини у очи можемо да се суочимо са нашим врлинама и манама.

''СРПСКА ГАРДА'' у окупираном Београду

Да довршимо историјску причу о дуализму гарди, односно чак петој гарди која је постојала у Другом св. рату а везивала је своје постојање за ратни простор ПЗТ Југославије.

Овај период историје прилично је добро обрађен и ''покривен'' бројном оригиналном архивом која је пала у руке ослободилаца 1944. године тако да не треба сумњати у њену веродостојност. Међутим, истина је да је влада окупиране Србије морала, хтела - не хтела, да буде колаборационистичка. Армијски ђенерал Милан Недић, који је у Првом св. рату био командант пука и бригаде, а између два рата на челу дивизије, армије, Главног Ђенералштаба и Министарства војске и морнарице, командовао је у Априлском рату Трећом групом армија ЈВ. После капитулације , као ''отац Србије '' (!?) ''прихвата мандат војног заповедника у Србији'' (''Југославија 1918-1988'', стр. 487-488, Образовање квислиншке владе Милана Недића, према ''Ново време'', 30. август 1941). Оснива владу народног спаса (познату у народу под именом као ''Генералска влада''). Недић је директно командовао Српском државном стражом. Она се делила на градску полицију, пољску жандармерију , сеоску (помоћну) полицију и ватрогасне страже.
Поред тих јединица, које су од првог дана употребљаване у борбама против НОП-а и претрпеле велике губитке, Недић је од првог дана председниковања имао своју гарду која се звала, наравно, СРПСКА ГАРДА. Она је била јачине једне пешадијске чете. Непосредно је обезбеђивала владу и председника обављајући стражарску и пропусничку службу.
Стражарска служба била је уједно и почасна стража пред зградом заседања владе, обезбеђивала је председникову резиденцију (стан са породицом) и била је пратња приликом кретања од резиденције до владе и обратно. Прописане почасти су одаване и окупаторским официрима који су га посећивали.
Шта је такође интересантно и сликовито? Они су носили униформу ранијег Пешадијског пука Краљеве гарде, а од личног наоружања карабин и пиштољ. За поједине послове коришћена су и грађанска одела.
Недић је пред ослобођење Београда напустио у пратњи гарде земљу, али су га савезници изручили новим властима, у складу са прокламованом политиком и тадашњим државним договорима, од који је посебно важан онај који је наша мисија на челу са Влатком Велебитом сачинила са командантом за југозападни Јадран, генералом Александером. Приликом саслушања он је четвртог фебруара 1946. године искористио неопрезност стражара и скочио кроз светларник на степеништу и погинуо. Уз све жеље за мистификацијом ове смрти, не треба сумњати да је новим властима свака његова изјава била драгоцена и да нису имали разлога пре времена да га ликвидирају.

Ето, на основу овога прегледа, можемо непобитно установити оно што сам на почетку ових историјских осврта нагласио:

Реч је о трагичном периоду за српски народ, периоду у коме су се сви на овај или онај начин снашли и изборили са ратном збиљом, подносећи, сразмерно многоструко мање жртве. Услед дуализма власти све је било под знаком питања.

Сумирајмо:

1. Горска гарда је дерогирана одлуком краља Петра, а водио ју је резервни старешина. Потрајала је непуне четири године.

2. Александријски батаљон имао је гардијску чету која је остала без посла преласком краља у Лондон. Она је трајала најкраће, пошто је краљ већ у јуну прешао у Енглеску.

3. Обезбеђење краља у Лондону је било номинално гардијско, протоколарно, али није имало војну функцију јер је краљ (довршивши школовање на Кембриџу) пријавио се као добровољац у РАФ. Фактичко обезбеђење не само њега већ и других избеглих владара давале су специјалне јединице британске армије. Краљ је формално абдицирао 2. марта 1945. те је тиме и тај сегмент гарде отишао у историју.

4. О пратећим јединицама ВШ и НОВ и ПОЈ већ сам писао. Они су, као пратећи батаљон, свој легалитет потврдили кад и друге државотворне институције наше земље. Поживели су и најдуже, практично до данашњег дана.

5. Недићева Српска гарда је поживела нешто мало дуже од Горске гарде јер је нешто раније формирана, а исто тако нешто касније нестала.

Ако има заинтересованих, могу писати и о најконтроверзијем команданту од свих тих гардијских формација, Николи Калабићу.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dajte molim Vas malo o tom geodeti iz Kraljeva, i njegovoj sudbini!!!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

На интернету можете наћи много вредих и поучних ствари, али и много непроверених тврдњи, па и неистина. Посебно је то симптоматично за многобројне патриотске форуме који су, падом комунизма, добили ''право гласа''. На тај начин, уствари, отворена је могућност да се чује и друга страна, како год се она изразила. На тим форумима , (по чему Срби нису изузетак јер су сви наши народи имали своје колаборационисте и домаће издајнике ,или – да употребимо неутралан израз – контроверзне историјске личности), могу се , сасвим сигурно, прочитати и чињенице, односно тачне тврдње. Проблем настаје када те тврдње треба поткрепити материјалним доказима. За историју, као што знате, успомене и сећања јесу важан, али не и пресудан фактор.

Против такве историографије, са оне стране победничке стране, налази се и ноторна чињеница – да су силе Осовине изгубиле Други св. рат и да су њихове вође у Нирнбергу осуђене и , највећим делом, погубљене . Не постоји реторика, нити маказе којим би се то могло прекројити, нити ће човечанство икада у својој историји, надајмо се, толико ниско пасти да би могло рехабилитовати Хитлера. Колаборацинисти, у том смислу, никада неће имати потпору ни науке ни друштва, али због специфичности локалне ситуације, неко је осуђен ''во вјеки вјеков'' (у Холандији, Норвешкој, Данској, Грчкој, итд), а некима се име и данас потеже. У том смислу у најгорем положају су немачки анти-фашисти којима је у сваком смислу речи било најтеже - живели су , и страдали, у фашистичкој Немачкој, а деценијама после тога нису могли бити рехабилитовани јер нико с тим није журио. Ни Немци, ни савезници...

Историјат Горске гарде сам у крајње кратким цртама описао. Ево сада, неколико речи и о судбини њеног практично јединог команданта, Николе Калабића.

Његову биографију сви, мање више, знају, зато се нећу њоме, као таквом бавити. Овде ћу конкретизовати неке детаље везане за период када је био командант.

Његово понашање је било веома иритантно током целог рата. Његова најближа околина (следбеници, истомишљеници) били су одушевљени његовим карактерним и другим особинама, међутим самовоља и непредвидивост и њега и његову гарду изнели су на веома лош глас код народа. Посебно је то било баш код ''његових'' Ваљеваца.
Затекавши се у једном засеоку села Осечница понашао се врло иритантно. О томе сведочи запис начелника Ваљевског округа који је одмах известио о томе Српску државну безбедност: ''На дан 21. децембра пред зору, са још осам бандита, у засеоку Суботићи, бандит Калабић. Наредио је да им се спреми смештај у мањој кући од три одељења. Чим је банда дошла у кућу Суботића, поставили су апарат и слушали вести из Лондона. При доласку, бандити су рекли да ће поклати све укућане и њихову крв лизати док је врућа ако би покушали да известе власт или кога другога. Наредили су им да се спреми храна, ручак и вечера, јер, веле, кад могу дати Немцима , могу и њима''.
Извор цитата: Коста Николић, Историја Равногорског покрета 1941-1945, ''Српска реч'', Београда, 1999. књига трећа, страна 350-351. (''Српску реч'' су , као што знате, основали Даница и Вук Драшковић па би се у том светлу тешко могло рећи да су они били ''црвени'' и наклоњени комунистичкој пропаганди).

Нису га трпели ни равногорци. Године 1943. повратак у ваљевски крај облежила су убиства, премлаћивања, силовања, пљачке, као и мобилизација за своју тада још увек ''екстериторијалну'' гарду (јединицу за коју није важила територијална подела). Поручник Милош Радосављевић, командант Ваљевског четничког корпуса, након што се једва спасао од калабића, жали се у писму од 31. јула исте године свом колеги да је ''народ огорчен према Калабићу горе него према комунистима, Немцима , Љотићевцима и осталим противницима, а да нису бољи ни команданти његових бригада, што потврђује пример потпоручника Момчила Обрадовића, команданта четврте бригаде Горске гарде који је тражио на терену да му се вазда ''припремају гозбе'' уз ''батинања домаћина због лошег ручка'' или ''насртаја на женске чланове породице''.
Извор овога цитата је исто дело, стране 352 и 354.

Све то је навело једног Калабићевог официра (!) да се трећег новембра 1943. године обрати дужим писмом ''драгом и много поштованом Чичи'', те покуша да потанко и редом, ''као Србин и национални борац од првих дана са Вама за спас српског народа'' опише разна недела Горске гарде и њеног команданта.

Писмо је у целости објављено у Зборнику докумената и података о НОБ народа Југославије, документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михајловића (септембар 1943-јул 1944), Војноисторијски институт Београд, 1983, том 14. књига 3. стр. 77-79 (Писмо члана Штаба корпуса Горске гарде од 3. новембра 1943. Дражи Михаиловићу о злочинима четника на подручју планине Рудника). Кога интересује могу га и овде преписати. У сваком случају, на овај документ се не може применити уобичајена тврдња да су победници писали и фалсфиковали историју јер се не може баш све фалсификовати.

С друге стране, у афирмативном смислу (дакле, другим очима) тврди амерички пуковник Алберт Сајц, члан англо-америчке војне мисије при Горском штабу ДМ, који о сусрету са Чика-Пером сведочи:

'''Никола Калабић је један од најинтересантнијих људи у целој Југославији. Био је то леп човек, црне браде, пун духа...Сели бисмо за сто са његовим штабом, док би један други момак, талентовани хармоникаш, свирао и певао за све нас...''.

Ово је подужи текст . Ако кога интересује, могу га додатно прекуцати. Иначе, и овај текст може се наћи код Косте Николића у наведеном делу. Коме је ово име познато, да подсетим да је он аутор и оне одличне књиге о ратном плакату у Србији.

Чика-Перу је ценио један од најближих Дражиних сарадника, идеолошки и политички вођа адвокат и књижевник Драгиша Васић , као некога ''ко све може, исправља и кажњава мане'', наводећи у једном писму (од 11. децембра 1943) своме вођи: ''Тешко му пада недостатак средстава за борбу и мучи се због Ваших замерки. Његов положај да се снађе како зна, да би извршио задатак без средстава, је мучан''. А пуковник Јеврем Симић, инспектор четничке врховне команде, на крају те године, предлаже да се НК одликује Карађорђевом звездом с мачевима, тврдећи: ''Народ је до сада осећао снагу комуниста и њима се прилагођавао. Калабић је комунистима утерао страх у кости и то се по народу прочуло''. Извор ових цитата је исто, Костићево дело.

Међутим,исти тај Јеврем Симић са капетаном Калабићем потписује споразум ''који се има држати у тајности'', 27. новембра 1943. године са немачким представником ради '''укључивања четничких јединица у немачко борбено вођство приликом већих заједничких борбених дејстава''. Уговор је био орочен до краја те године, с тим што је ''продужење стављено у изглед ако четници исти буду лојално спроводили'' (извор: нав. дело Зборник докумената и података, књига трећа, прилог четврти, документи Немачког Рајха 1943. и 1944., страда 935 – Телеграм команданту Југоистока, стр. пов. од 1. 12. 1943).

О том ''петљању'' са Немцима Дражин обавештајац у Београду извештава 17. маја 1944. да НК ''има споразум са Немцима на основу кога им он не смета да врше реквизицију у стоци, намирницама и свему што им треба, како би Немци толерисали да он јавно од народа узима новац пред очима самих Немаца'', потврђујући то на примеру Младеновца: ''До сада је сам Младеновац, без среза, опорезовао са 13 милиона динара и целу суму напалтио и то је све јавно узео од народа...Зато народ има више симпатија према комунистима него према Дражиновцима''.
Коначно, након слома ЈВУО, нашавши се у тешкој ситуацији у источној Босни, командант Горске гарде, тада већ у чину мајора, обраћа се немачком команданту на том подручју с молбом за помоћ: ''Како Горска Гарда ниједном приликом није напала немачку војску иза бусија и заседа, него се увек борила против злотвора целога света – комуниста, то би у нашем заједничком интересу било да нас помогнете у муницији, како бисмо могли продужити борбу до коначног уништења комуиниста. Сматрам да ћете ме као војник и националиста потпуно разумети и схватити ситуацију у којој се данас заједно налазимо. '' Извор цитата: наведено Костићево дело.

Не спада у историјат Гарде, али могу написати и о томе како је завршио Никола Калабић, пошто се и о том ''детаљу'' испрело и написало много произвољности, нетачности па и будалаштина.