LTV SLAM -Projekat PLUTO

• 2Ovo se svidja korisnicima: zixo, Mixelotti
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

SLAM (Supersonic Low Altitude Missile) je preambiciozni projekat američke firme Ling-Temco-Vought (LTV) nastao 1955 godine. U to vreme ova supersonična raketa-nosač bila je vrh naučno tehnološkog dostignuća. Ipak, sve je ostalo samo na papiru i ova raketa nikada nije ugledala svetlost dana.
Međutim, ono kako je SLAM zamišljen, kasnije je iskorišteno u projektima koji su nastali u narednom vremenu. Slam ili kako se još naziva "Projekat Pluto" preteča je današnjih krstarećih projektila.
Ova raketa zamišljena je da izvršava nuklearne udare u dubini teritorije nekadašnjeg sovjetskog saveza navodeći se jednim delom putanje uz pomoć strategijskih bombardera a zatim po unapred unetim koordinatama i uz pomoć radarsko-navigacionog sistema TERCOM (Terrain Contour Matching).
Raketa je trebala da ima dolet od fantastičnih 182.000 km na visini od 9000 metara što bi joj omogućio nuklearni reaktor kojim je trebala biti opremljena. Nuklearni reaktor predstavljao je i preteču današnjih Ram-jet motora kakvi su uobičajeni u većini krstarećih raketa.
Izračunato je da bi kretanjem na toj visini raketa mogla da okruži zemaljsku kuglu čak četiri puta. Međutim, sama zamisao konstruktora a što joj govori i naziv je da ova raketa izvršava svoju misiju leteći na visinama do 300m - tu se "konfiguracija" menja drastično te maksimalni domet ove rakete iznosi 21.000 km što je sasvim dovoljno da dosegne bilo koji cilj u SSSR-u.
Takođe, do zadatih ciljeva stizala bi veoma velikom brzinom od 4,2 maha. Raketa-nosač bila je opremljena sa 14 do 26 termonuklearnih bojevih glava koje je nosila u unutrašnjosti a koje su se izbacivale kroz otvor na vrhu rakete.

Konstruktorski tim uspeo je da razvije mini-nuklearni reaktor snage 600MW koji je bio osnova pogona rakete teške 27 tona. Na osnovu prvog prototipnog reaktora nazvanog Tory-I, razvijeni su Tory-II i III.
Zabeleženo je da su testovi koji su vršeni na test poligonu u Nevadi bili prilično uspešni. Međutim, ceo projekat se za ono vreme poprilično odužio a uz sve to koštao je mnogo novca što je sve predstavljalo kočnicu u brzom razvoju ovog nesvakidašnjeg oružja. Vreme nije radilo za SLAM pa je ceo projekat otkazan krajem šezdesetih.
Uz sve to, ubrzo su se pojavili i prvi interkontinentalni projektili Titan koji su postali operativni i mogli su da dosegnu sve stacionarne ciljeve u dubini SSSR-a. SLAM je odjednom postao "spor i ranjiv" kada se uporedi brzina kretanja interkontinentalne rakete (12 maha).
Ono što je presudilo ipak je bio reaktor koji bi pokretao SLAM - naime, prilikom testova na poligonu u Nevadi, reaktor je ispuštao radioaktivni mlaz nastao sagorevanjem nuklearnog goriva i samim tim zagađivao je okolni prostor. Istina, SLAM i nije bio zamišljen da se lansira uz pomoć sopstvenog reaktora već uz tri buster rakete koje su trebale da SLAM izbace na određenu visinu gde se palio marševski motor tj.reaktor. A to paljenje reaktora moralo je biti iznad teritorije SAD.
Takođe, SLAM nikad nije doživeo svoj prvi test jer to i nije bilo moguže izvesti sa tolikim doletom - jedina opcija bi bila da se raketa "prizemlji" u okean ali to je bilo isključeno.
SLAM je po današnjim standardima produkt "prljave" tehnologije - izuzetno dobro zamišljen ali isuviše preuranjen za doba kada se trebao pojaviti.