Najveća ABHO operacija ikad izvedena

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

26.aprila 1986 godine došlo je do eksplozije četvtog reaktora nuklearne elektrane "Lenjin" u Pripjati. U eksploziji oslobođena je ogromna količina radioaktivnog materijala u samom reaktoru bližoj i daljoj okolini. Zbog same specifičnosti samog događaja angažovane su združene ekipe raznoraznih civilnih i vojnih institucija i službi pod zajedničkim nazivom "LIKVIDATORI". Smatra se da ih je bilo 800.000 od kojih je pomrlo od 25000 do 70000 zavisno od izvora. U operaciji su učestvovale civilna odbrana, medicinski personal, rudari rudnika uglja koji su ispumpali radioaktivnu vodu, transportni i građevinski radnici koji si izgradili "sarkofag", Unutrašnja vojska koja je obezbijedila područje, obični vojnici koji su fizički očistili kontaminiranu površinu, piloti helikoptera koji su izbacivali materijal za zatrpavanje i gašenje unutrašnjih vatri u reaktoru pri čemu su mnogi primili teške doze radijacije. Tada je i pokušano da se koriste razne građevinske mašine sa daljinskim komandovanjem, ali uglavnom bez uspjeha.

















Dopuna: 19 Dec 2009 17:04



Evakuacija Pripjate.



Leonid Telyatnikov (1951-2004) jedan od heroja Černobiljske katastrofe.

Dopuna: 19 Dec 2009 17:06



Likvidatori.

Dopuna: 19 Dec 2009 17:12







Dopuna: 19 Dec 2009 17:22



Mil nad reaktorom!







Uklanjanje kontaminirane šume i mjerenje radijacije!

• 3Ovo se svidja korisnicima: sasko97, 4channer, dolinalima
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ja se mogu samo zahvaliti ljudima, koji su sanirali i riskirali svoje živote da bi šteta bila što manja, mada su znali šta jih čeka.

LPB

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ništa Džigi i ja sam o ovome dugo razmišljao. Da su napravili glupost to je tačno, da su žrtve ogromne i to. Inače što se tiče odlaska u Pripjat, područje Černobila i same elektrane odnosno u "Zonu" to je koliko ja znam protivzakonito. Tamo se nalazi kompletan bataljon ukrajinskog MUP - a koji obezbjeđuje to područje. Što se tiče same "Zone" postoje fotografije koje je napravila neka Ukrajinka koja se kroz područje vozila na motoru. Inače koliko ja znam radijacija unutar zgrada je u smrtonosnim zonama, takođe sve ono što viri iznad zemlje teško je ozračeno. Koliko god je tamo zanimljivo ja tamo ipak ne bih.

Dopuna: 19 Dec 2009 19:28

Da, možemo se zahvaliti ovim ljudima koji su tamo otišli da spasu što se spasiti može. Inače po novijim podacima broj stradalih je znatno veći nego što se pretpostavljalo.

• 2Ovo se svidja korisnicima: sasko97, goxin
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Interesantno je da je majka priroda osvojila Pripjat!
U Černobiljskom kraju- buja život!

Radijacija je učinila da odate ode - čovek- izvor zagadjhenja, rušenja i nesreće. Sada po okolini lutaji krda bivola, srna, medveda a šuma polako osvaja i sam grad....
Rdijacija gotovo ne deluje na životinje jer im je život kratak da bi odnela neke velike posledice, a biljnom svetu radijacija donekle- i pogoduje.



LONDON, 22. mart 2007 - Ove godine navršava se 21 godina od havarije u nuklearnoj elektrani Černobilj, najteže nesreće te vrste od kada je čovek prvi put ovladao atomskom energijom. U vreme eksplozije se verovalo se da će, zbog posledica radijacije, u dogledno vreme na prostoru oko napuštene nuklearke ostati samo pustoš. Ispostavilo se, medjutim, da životinjama i biljkama radijacija nije mnogo smetala. Naprotiv - zona oko nuklearke postala je divljina u kojoj nesmetano žive i razmonažavaju se razne biljke i životinje! Ukrajinski predsednik Viktor Juščenko sada je predložio da se deo te oblasti proglasi za nacionalni park.

Zatvorena zona

Eksplozija reaktora u Černobilju u atmosferu je izbacila 700 tona radiokativne prašine, koja se narednih nedelja proširila po čitavoj Evropi.
Posledice radijacije bile su najteže su u neposrednoj okolini nuklearke - krug od oko 30 kilometara oko nje proglašen je "zatvorenom zonom", iz koje su evakuisani svi stanovnici.
Divlje životinje su, međutim, ostale - ali se nije verovalo da će preživeti, kaže za BBC Džon Smit, stručnjak za posledice radijacije:

"U prvih nekoliko meseci nakon nesreće bile su primetne ozbiljne posledice po biljni i životinjski svet u odredjenim oblastima oko Černobilja. Radijacija je bila 100, ako ne i 1000 puta veća nego što je danas. Stabla, kao i odredjene vrste sisara u zatvorenoj zoni bukvalno su odumirali. Na prostoru od oko 4 kvadratna kilometra, na primer, osušila su se stabla borova, što je imalo posledice na druge žive vrste."

Neočekivani oporavak

U naredne dve decenije, međutim, biljni i životinjski svet su se neočekivano dobro oporavili, i počeli da se razmnožavaju u zoni iz koje su ljudi evakuisani, kaže Smit:

"Ukrajinski naučnici su ustanovili da u toj oblasti danas ima dramatično manje vrste koje su povezane sa ljudima -- na primer vrabaca, golubova i pacova. Te vrste su otišle sa ljudima. Ali zato danas ima daleko više vukova, divljih svinja i raznih vrsta ptica."

Cinici bi rekli da je, po svemu sudeći, životinjama lakše da podnesu radijaciju nego ljude. No, neslanu šalu na stranu - da li će neočekivana lekcija Černobilja biti da je radijacija dobra za biljke i divlje životinje?

"Mislim da ne možemo da kažemo da je radijacija baš dobra za biljke i divlje životinje, ali toliko godina nakon nesreće ne možemo da vidimo ni neke strašno negativne posledice. Ne registrujemo, na primer, da se radjaju životinje sa genetskim poremećajima, ili da obolevaju od raka češće nego inače."

Nove vrste

U zatvorenoj zoni su se, u medjuvremenu, pojavile vrste koje u tom delu Ukrajine nisu vidjene stotinama godina - ris, na primer. Ima i onih koji tvrde da su videli tragove medveda, ali za sada niko nije nepobitno utvrdio da su i pripadnici te vrste našli utočište u okolini nuklearke.

Ukrajinske vlasti pominju mogućnost da u zonu oko Černobilja dovedu druge retke vrste, poput evropskog bizona, koji tu nije vidjen stotinama godina.

Stručnjak za posledice radijacije Džon Smit kaže da će ukrajinske vlasti, ako odluče da tu oblast pretvore u nacionalni park, samo ozvaničiti ono što je priroda već sama uradila:

"Na neki način je to prirodni rezervat već 20 godina, jer tamo nema ljudi koji love, pecaju ribu, seku drveće ili obradjuju zemlju. Iz Černobilja smo naučili važnu ekološku lekciju - ne kažem da radijacija uopšte ne smeta biljnom i životinjskom svetu, mi znamo da im smeta, ali relativno malo. Ljudi su ti koji nanose mnogo veću štetu ekosistemu samim tim što se bave svojim uobičajenim aktivnostima", kaže on.

Neke organizacije za životnu sredinu medjutim nisu oduševljene idejom o nacionalnom parku u Černobilju, tvrdeći da dvadeset godina nije ni izbliza dovoljno vremena da bi se registrovale sve moguće dugoročne posledice radijacije po životinjske vrste.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

sta se dogodilo sa ovim silnim vozilima i mi 26cama?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sve je to radioaktivno i nije za upotrebu, stoje na nekim livadama koje su postale groblja te opreme pod otvorenim nebom.

Disaster at Chernobyl part 1 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Disaster at Chernobyl part 2 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Disaster at Chernobyl part 3 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Disaster at Chernobyl part 4 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Disaster at Chernobyl part 5 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Disaster at Chernobyl part 6 of 6

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Niko tog prolecnog jutra 25. aprila 1986. godine u Pripyat-u, malom gradu na oko 110km od Kijeva (Ukrajna), nije ni slutio da će se tog dana tu, pored njih odigrati događaj koji će ljudksa vrsta dugo pamtiti i koga će se sa strahom sećati.

U gradu zivelo oko 50.000 ljudi, bio je to lep i moderan grad, a samo desetak kilometara odatle nalazla se mocna nuklearna elektrana sa 4 reaktora. Gradnja elektrane počeka je 1970. godine, a sa njom počeo je da nastaje i grad. Prvi rekator pušten je u pogon 1977, sledeći 1978, zatim 1981, a poslednji getvrti rekator 1983. godine. Svaki rekator proizvodio je 1 GW električne energije (3.2GW termalne energije), a sva četiri zajedno obezbeđivala su 10% ukupnih potreba Ukrajne u to vreme.

Bio je to dan kao i svaki drugi, petak, kraj radne nedelje i vreme velikih priprema za predstieći praznik – 1. maj. Mnogi stanovnici grada bili su zapošljeni u nuklearnoj elektrani, elektrana je stvorila grad, omogućavala mu je da živi, ali niko nije ni slutio da će ona biti fatalna za grad i njegove stanovnike.

Radni dan u elektrani počeo je uobičajeno i sve se odvijalo prema planu. Prema planu reaktor br. 4 trebao je da se ugasi zbog redovnog održavanja. Tokom gašenja planirano je da se obave i dodatni testovi na sistemu za hlađenje, koji bi povećali sigurnost. Pumpe koje ubacuju vodu koja hladi reaktor, i na taj način kontroliše brzinu reakcije i temperaturu, rade na struju. U slučaju nestanka glavnog napajanja pumpi postojalo je i rezervno napajanje (dva agregata), ali ovo pomoćno napajanje nije se uključivalo trenutno već je bilo potrebno neko vreme za njihovo automatsko paljenje. Cilj testa bio je da proveri koliko dugo, nakon prekida glavnog napajanja pumpi, će dotok vode u reaktor biti dovoljan da omogući normalan rad reaktora.

Prema prvom planu gašenje reaktora trebalo je da se obavi tokom dana ali je, zbog velikih potreba za električnom energijom, odložen za noćnu smenu, kada je opterećenje mreže daleko manje. Da bi se test izvršio u bezbednim uslovima snaga reaktora trebala je da se smanji sa 3.2GW na 700MW. Međutim zbog kašnjenja sa testom, odlaganja početka i/ili neiskustva mladih operatera noćne smene, snaga reaktora je smanjena suviše brzo i to na samo 30MW. Bez obzira na ovu grešku, operateri odlučuju da nastave sa testom, izvlače upravljačke šipke, i podižu snagu reaktora na 200MW. Posle izvesnih problema sa stabilnošću reaktora u 26. aprila u 1h 23min 4sec istrumenti u kontrolnoj sali pokazuju da je sve u redu i operatori počinju planirani test. Na žalost, stanje reaktora nije onakvo kakvo prikazuju instrumenti. Prema planu, operatori isključuju pumpe. Konstrukcija reaktora i već postojeća nestabilnost u radu dovode do naglog zagrevanja. Videvši šta se dešava, u 1h 23min 40 sec operator pritiska dugme za slučaj opasnosti, koje spusta sve upravljačke šipke i gasi reaktor. Na žalost, kasno je. Za spuštanje upravljačkih šipki potrebno je oko 18-20 sekundi, a toliko vremena nema. Za samo sedam sekundi snaga reaktora raste na 30GW, deset puta više od normalne vrednosti. Ogromna temperatura dovodi do deformacije i topljenja upravljačkih šipki i blokira dalje spuštanje šipki. Temperatura rekatora nastavlja munjevito da raste, i u deliću sekunde reaktor eksplodira, a ubrzo nakon prve dolazi do još jedne eksplozije. Ove dve eksplozije izbacuju ogromnu količinu readioaktivih elemenata u atmosferu. Bio je ovo početak prve i najveće havarije jedne nuklearne elektrane na planeti.

Otrovan, gust dim, smrtonosni fisioni produkti i delovi reaktora leteli su do visine od par kilometara, a vetar je ovaj oblak smrti nosio dalje na sever, najviše prema Belorusiji, ali ubrzo će cela Evropa osetiti posledice.

Nakon eksplozije vatra se brzo širila, a prvi koji su krenuli u borbu protiv ove katastrofe bilo je 250 vatrogasaca. Niko od njih nije znao šta ih čeka, niti im je neko rekao, mislili su da je reč o običnom požaru, sličnom desetinama koje su pre toga uspešno pobedili. Ali ovog puta, njihov ljuti neprijatelj – vatra, imala je opasnog saveznika. Taj saveznik nije se mogao dodirnuti, nije se mogao videti, omirisati ali bio je tu i polako je počinjao da pokazuje svoje prisustvo. Radiacija je bila ekstremno jaka, a oni bez ikakve zaštite, ali uprkos velikim naporima i žrtvama uspeli su da do 5 sati ujutru ugase većinu požara. Na žalost, za sve njih ovo je bila fatalna noć, neki su tada izgubili živote a drugi su ostali da žive sa vrlo teškim posledicama radiacione bolesti.

Samo jezgro reaktora gorelo je još narednih 9 dana i nastavljalo je da emituje smrtonosno zračenje u atmosferu. Da bi to sprečili vlada SSSR-a poslala je ogroman broj vojnika, poznatih kao “likvidatori” da pokupe sav otpad oko rektora, vrate ga nazad i zatrpaju reaktor. Isto kao i njihovi prethodnici vatrogasci, ni ovi vojnici nisu znali šta ih čeka nit su imali odgovarajuću zaštitnu opremu. Tokom gašenja požara u jezgru reaktora helikopteri su bacili 5000 tona različitih materijala za gašenje vatre, zaustavljanje nuklearnih reakcija i zaštitu od zračenja.

Više od 24h nakon eksplozije naređena je evakuacija grada. Za samo dva i po sata svi stanovnici grada su evakuisani, ljudi su odlazili iz svojih domova ali nisu znali da se više nikada ne mogu vratiti nazad. Grad je ostao “zamrznut” u vremenu tog 27. aprila 1986. godine.

Ceo događaj bio je obavijen velom tajni, u SSSR-u a naročito van granica države. SSSR je dugo događaj čuvao u tajnosti. Tek kada su radioaktivni oblaci detektovani u jednoj nuklearnoj centrali u Švetskoj i velikog međunarodnog pritiska blokada informacija je morala da popusti. Radioaktivni oblak, nošen severnim vetrom, kretao se preko Skandinavije, Holandije, Belgije pa sve do Velike Britanije. Kasnije se proširio i na ostale evropske zemlje, i na kraju napustio je granice Evrope. Povećana radioaktivnost detektovana je i u Sevenoj Americi i Japanu. Ukratko – ne postoji država na severnoj hemisferi koja nije osetila posledice havarije u Černobiljske elektrane.

Ljudkse žrtve je nemoguće tačno proceniti. Podaci se kreću od par stotina (zvaničan stav SSSR-a) pa do više od 400.000, pa i milion ljudi koji imaju trajne posledice izlaganja prekomernom zračenju. Najvećem zračenju bilo je izloženo oko 400 radnika i vatrogasaca koji su se tog jutra borili sa upaljenim reaktorom, njih 30 umrlo je istog dana (28 od posledica radioaktivnosti), a 134 ljudi je umrlo kasnije od posledica radioaktivnosti. Svi ljudi, njih 116.000, koji žive u krugu od 30km od mesta nesreće je evakuisano. U periodu 1990 – 1995 preseljeno je još 210.000 ljudi koji su živeli u toj oblasti. Svi oni bili su izloženi prekomernoj dozi zračenja. Oko 226.000 ljudi radilo je na dekontaminaciji oblasti najuže oblasti oko reaktora (do 30km daljine) u periodu od 1986-1987 godine. Još oko 400.000 ljudi je kasnije boravilo u toj oblasti i bilo izloženo velikim dozama zračenja. Ukupan broj ljudi sa posledicama nikada neće biti poznat, a ljudi se masovno neće vraćati u ovu oblast sigurno još 300 godina, a po nekim procenama ljudi tamo ne mogu da žive narednih devet vekova.

20 godina kasnije

Za samo par meseci nakon nesreće sagrađen je “sarkofag” od betona, olova i čelika oko celog reaktora. Ovaj štit bio je relativno dobra zaštita od zračenja, ali to nije trajno rešenje. U planu je gradnja još jednog, novog i mnogo sigurnijeg “sarkofaga” koji bi bio trajno rešenje problema zračenja iz ovog reaktora. Preostala tri reaktora nastavila su da rade nakon nesreće ali su iz bezbenosnih razloga zatvoreni 2000. godine. Nakon ove katastrofe svi reaktori ovog tipa pretrpeli su velike tehničke izmene da bi se sprečila mogućnost slične katastrofe. Danas je u funkciji još 13 ovakvih reaktora (11 u Rusiji i 2 u Litvaniji).

Pravi uzrok nesreće ostaće nepoznat. Da li je u pitanju greška operatera, greška u konstrukciji, oba ili nešto treće verovatno se neće nikada tačno znati. Vlada SSSR-a smatrala je da najveći deo krivice snose glavni operateri rekatora, koji tada nisu ni bili u kontrolnoj sali već su spavali u svojim domovima i koji su ostavili svoje mlade kolege da sprovedu test reaktora (koji je po pravilu trebao da se obavi tokom dana, kada je kompletan tim operatera na poslu). Međunarodna komisija smatrala je da je glavni uzrok nesreće loša konstrukcija ovog tipa reaktora.

Ko je u pravu, verovatno i nije toliko važno. Jedino je sigurno da je najveći krivac za stradanje ogromnog broja ljudi neznanje, prikrivanje i neobaveštavanje ljudi o tome šta se dogodilo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Na opštem MC forumu postoji odavno tema o Černobilju i Prijapatu sa dosta zanimljivih linkova.....

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

imam jedno pitanje,koje jest malo off,ali ipak povezano sa "nuklearnim i radioaktivnim"

u slucaju da dode do neke ljudske gluposti sto naravno nije ne moguce,i da se upotrijebi sav nuklearni kapacitet ,znaci da se toliko dugo gadaju nuklearnim dok ne nestane svako zivo bice na ovoj planet,da planet doslovno pokose,jel bi nakon toga kad vise nebi bilo ljudi i zivota kakvog danas znamo na zemlji nakon stotina miljuna godina postojala mogucnost da se zemlja da se tako izrazim "Reinkarnira" tj obnovi i da na njoj ponovo dode do mogucnosti da se stvori zivot kakvog danas znamo ? ili bi nakon neceg takvog zemlja zauvijek ostala pust i razbijen planet nesto slicnom danasnjem marsu ,ili jos gore od njega ?

Dopuna: 20 Dec 2009 15:54

BTW

ovdje sam nasao dokumentarni film za skinut,izgleda dobro,ali...prijevod

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

molio bi ako je neko u mogucnosti da ovo prevede ako zna ruski pa sam napravi titlovi ili da ih nekako nabavi ?

• 1Ovo se svidja korisniku: balkan1
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Koliko znam postoje turisticke ture u okolini Cernobilja samo ne sme nigde da se krece sa utvrdjenih marsuta. Valjda sam ovde na forumu i procitao.
Inace, Cernobilj je mogao da postane apsolutna katastrofa koje je mogla da zbrise pola Ukrajine direktno i da svima nama napravi daleko vise problema. Naime, da se dva hrabra ronioca nisu dobrovoljno javila (iako su znali da idu u smrt) da zarone u tunel ispod reaktora i ispuste radioaktivnu vodu koja se tamo nalazila, jer je reaktor poceo da progoreva pod do nje, posledice bi bile uzasne. Inace, video sam u dokumentarcu koji su napravili Rusi i u kojem je direktno okrivljena konstrukcijska greska u reaktoru (zbog koje su predvidjene procedure postupanja bile cak i kontraproduktivne), iako su godinama pricali da je odgovornost samo na ljudima. Greska je odmah otklonjena na svim reaktorima tog tipa sirom SSSR.

@Jigsaw6

Zemlja bi mozda i prezivela, pomori se na planeti desavaju periodicno, samo bi ovo bio prvi koji je izazvao covek. Za koju stotinu miliona godina, opet bi iz neke dubine okeana izronilo neko bice koje ce naseliti kopno. A nije iskljuceno da bi trajalo i krace, zabelezeno je da je semenje iz piramida zadrzalo klijavost i nakon nekoliko hljada godina. Zivot je neverovatno otporna stvar, a ako nista drugo bar se za bubasvabe zna da na njih radijacija ne utice, a sigurno bi se nasle i neke biljke ili alge koje slicno reaguju, to sigurno ne bi bio svet kakav poznajemo ali bi opstao.
Osim naravno ako bi svo oruzje aktivirali odjednom i razneli Zemlju u nekoliko asteroida (sto je izuzetno malo verovatno, ne znam da li imamo ukupno tu moc posle 30 godina nuklearnog razoruzanja), tu nema pomoci, ali bi verovatno prezivele neke bakterije i ko zna mozda naselile neki drugi svet.