Martovski pregovori

• 6Ovo se svidja korisnicima: vathra, sevenino, Gama, lacko, Mixelotti, Voja1978
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Tema koju sam želeo da otvorim je zapravo bila vezana za pokušaj rehabilitovanja monarhije u cilju stvaranja nove kolektivne svesti, ali me je sukob mišljenja koji sam imao na temi o istorijskom revizionizmu uverio da je pre svega potrebno reći nešto o pregovorima koje su partizani imali sa Nemcima tokom proleća 1943. zato što se oni nepotrebno mistifikuju (čemu su obilato doprineli posleratni istoričari) i koriste se kao dokaz saradnje partizana sa okupatorom. Unapred upozoravam da će tekst biti duži nego što se očekuje od uvodnog posta, ali pošto ne želim da izostavim relevantne događaje, mišljenja i citate, procenio sam da je ova opširnost neophodna, uz svestan rizik da čitaocu mnoštvo činjenica odvuče pažnju od suštine.

VOJNO-POLITIČKA SITUACIJA NA TERENU PRE MARTOVSKIH PREGOVORA
Situacija na ratištima krajem 1942. nije bila naročito povoljna za Nemačku i njene saveznice. Vrhovna komanda Vermahta je procenjivala da postoji mogućnost da saveznici po ovladavanju severom Afrike izvrše iskrcavanje na Balkan gde su bile znatne snage koje su već vodile borbu protiv Nemaca. Četnici Draže Mihailovića bi bez sumnje odmah pristupili saveznicima što bi sigurno otežalo ostvarivanje revolucionarnog programa partizanskog pokreta. Zapadni saveznici su i do tada, nezavisno od situacije na terenu, stvarnu pomoć pružali samo Mihailovićevim jedinicama. Pišući o tome B. Davidson navodi jedan od dokumenata britanskog Ministarstva inostranih poslova u kojem se insistira da treba nastaviti „sa našom podrškom Mihailoviću zbog njegove potencijalne vrednosti, i vojne i političke, u kasnijoj fazi rata. S obzirom na poželjnost da se partizani posle rata odbace, britanska će pomoć i dalje ići Mihailoviću nezavisno od toga hoće li on ili neće nastaviti s odbijanjem da preuzme aktivnu ulogu u otporu i napadanju snaga Osovine u Jugoslaviji“(1) .
Tito je iskreno verovao da saveznici pripremaju iskrcavanje na Jadranu, a tome je doprinela izjava poručnika Nedeljkovića, člana Atertonove vojne misije koju je britanska SOE uputila februara 1942. u Jugoslaviju o čemu je Tito obavestio Moskvu 7. aprila(2). Isto tako Kardelj je 17.1.1943. uputio Titu pismo:
„Jako je verovatno da će doći do engleske intervencije na Balkanu. Istina, naši dosadašnji uspesi su tako obimni da ih engleski imperijalisti neće moći da obiđu, a da ne dođu u sukob sa SSSR-om …No, samo prisustvo Engleza na našem terenu dalo bi našoj reakciji mogućnost ujedinjavanja i učvršćivanja svojih formacija…(3)“
Svesni te opasnosti partizani su eventualno angloameričko iskrcavanje hteli da dočekaju kao jedina relevantna snaga koja želi otvoreno priznanje i podršku saveznika. Zbog toga se četnici identifikuju kao glavni unutrašnji neprijatelj, ali se ne odustaje od borbe protiv okupatora. Horstenau svojim nadređenima opisuje opšte stanje na jugoslovenskom ratištu sledećim rečima:
„Na celom području Hrvatske dalje živa komunistička aktivnost i neprijateljska propaganda… U naemačkoj posadnoj zoni komunistički pokret sve više potiskuje u pozadinu pitanje pravoslavnih odreda. Bez energičnog napada odgovarajućih snaga na komunističku armiju koja se nalazi između Mostara i Karlovca, ne može se očekivati poboljšanje situacije…(4)“
General Bader u izveštaju komandantu Jugoistoka zaključuje:
„Neprijateljsko iskrcavanje u Dalmaciji sigurno će u Srbiji izazvati opšti ustanak uz učešće obeju neprijateljskih grupa. Međutim, pitanje je da li će u Srbiji doći do opšteg ustanka ako Draža Mihailović bude u Hrvatskoj prisiljen na odlučujuću borbu za svoj pokret. U svakom slučaju treba računati sa jakim opterećenjem slabih posadnih snaga(5)“
Ova upozorenja su ozbiljno shvaćena tako da je došlo do niza sastanaka (Hiter-Musolini-Pavelić, Hitler-Pavelić-Ler, Ribentrop-Ćano-Kajtel-KAvalero, Ler-Roata-Biroli-Gjelozo) koji su, između ostalog, rezultirali i pokretanjem operacije „Vajs“ u cilju konsolidovanja svoje ugrožene odbrane na Balkanu. U isto to vreme partizani su sačinjavali planove za realizaciju prodora u istočne krajeve zemlje i ideje o razbijanju četnika što je, kako sam već naveo, bio uslov izrastanja partizanskog pokreta u dominantnu političku i vojnu snagu u zemlji. Po pokretanju nemačke ofanzive partizani su se našli u teškoj situaciji što je uočio i Mihailović pa je 18. februara naredio da se izvrši napad na partizansku grupaciju koja je vršila prodor prema Neretvi. On u tom svom naređenju navodi da bi „udar u leđa komunistima bio strašan“(6) . U istom tom cilju 28. februara Mihailović naređuje Jevđeviću da sa Nemcima i Italijanima postigne sporazum da se četnicima dodeli određena zona za „čišćenje od boljševika“, a da Italijani daju naoružanje i artiljerijsku i avijacijsku podršku(7) .
I u ovako teškim okolnostma partizani nisu smetali sa uma mogućnost savezničkog iskrcavanja. Zaključeno je da je ofanziva sprovedena i iz razloga učvršćivanja nemačkog odbrambenog položaja u slučaju inavazije. Tito o tome piše Moskvi kada govori o koncentraciji nemačkih snaga na pruzi Sarajevo-Višegrad:
„To nije upereno samo protiv nas već i radi obezbeđivanja protiv iskrcavanja Saveznika na Balkan“.
U tom smislu treba gledati i na koncentraciju četničkih jedinica na Neretvi – bio je to Mihailovićev pokušaj da uništi partizane i da dočeka spreman već izvesno iskrcavanje. On je 24.1.1943. uputio raspis u kome se kaže:
„Naši saveznici preko radija ukazuju na velike i važne odluke ovih dana… Pripremajte se na odsudnu akciju. Raščistite teren svuda od komunista da bismo imali odrešene ruke za odsudni momenat.“ (VIII)

PREGOVORI U GORNJEM VAKUFU
Dakle, krajem februara i početkom marta partizani su se našli u veoma teškoj poziciji. Na levoj obali Neretve već su se nalazile znatne četničke snage, napad na Konjic je propao (između ostalog i zbog velike pomoći Lukačevićevih „legalizovanih“ četnika) , a očajnički je pokušavano da se odbace nemačke trupe iz pravca Livna, Bugojna i Sarajeva. Najkritičnije je bilo na pravcu Gornji Vakuf-Prozor. U protivnapadu prema Gornjem Vakufu u tri kolone, pod komandom Koče Popovića, Peke Dapčevića i Pavla Jakšića zarobljen je (3. ili 4. marta) nemački major Streker. Taj događaj će biti od odlučujućeg značaja za obnavljanje ranijih pregovora koje je sa minornim uspehom vodio Marijan Stilinović. Dedijer piše da je inicijativu za pregovore dao sam Tito još kada je dobio prve izveštaje o opkoljavanju i teškoj situaciji(9) što nije nemoguće, ali je malo verovatno jer bi to značilo da je do te zamisli došao posle odustajanja borbe za Konjic a da je onda čekao nedelju dana kako bi uopšte saopštio tu svoju ideju. Verovatnije je da je zarobljavanje Strekera „samo po sebi iniciralo ideju za obnavljanje pregovora“. Ideju o pregovorima prihvatio je i sam Streker te 5.3. šalje pismo svojoj komandi sa mnogo nade u uspeh zamisli.
Partizani su računali da pregovori i predah posle poraza kod Gornjeg Vakufa odgovaraju i Nemcima te da u pregovore o razmeni zarobljenika treba proširiti još nekim pitanjima. Odgovor iz Zagreba o prihvatanju predloga stigao je 10.3. (u međuvremenu je došlo do uspostavljanja mostobrana i teškog poraza četnička na levoj obali Neretve, ali to nije previše olakšalo položaj partizanskih snaga). Određena je delegacija u sastavu Đilas, Popović, Velebit koja je stila u Gornji Vakuf 11. marta. Pregovaračima je dozvoljeno da zadrže samo hladno oružje (pištolj sa samo jednim metkom) i pristupilo se razgovorima sa generalom Dipoldom, komandantom 717. pešdijske divizije. Pregovarači su naravno pre polaska dobili uputstva o kojima je razgovarano na sastanku Tita, Rankovića i Đilasa. O tom sastanku nema drugih izvora osim Đilasovog sećanja u njegovim memoarima. On kaže da je dogovoreno da Nemci ne smeju znati za prave ciljeve partizana, da ih treba uveriti da su četnici glavni neprijatelj, da se prestanak borbenih dejstava podrazumeva. Na sastanku je bilo govora i o mogućoj reakciji Moskve na šta je Tito rekao:
„Pa i oni najpre misle na svoj narod i svoju vojsku. Naša je prva dužnost da vodimo brigu o svom narodu i svojoj armiji“(10) .
Preširoko bi na ovom mestu bilo da navodim izlaganja partizanske delegacije u Gornjem Vakufu pa ću se samo osvrnuti na zaključke i rezultate ovih preliminarnih pregovora. General Dipold je obavestio pregovarače da nema ovlašćenja da donosi nikakve odluke nego da će partizanske predloge proslediti višoj komandi na razmatranje. Naveo je da je izlaganje delegacije i njene zahteve tačno zabeležio prisutni nemački oficir (po nekim izvorima Bart, a po nekima Veber). Koristeći tu zabelešku sastavljen je zapisnik :
1. (odnosi se na razmenu zarobljenika, prim. E.)
2. Mi smo mišljenja da komanda nemačke armije prema NOV Jugoslaviji treba da primenjuje propise međunarodnog ratnog prava. Ako nemačka armija prihvati taj predlog, posebno obzirom na ranjenike i zarobljenike NOV Jugoslavije, što je od obostranog interesa, tada bi komanda NOV Jugoslavije sa svoje strane u tom pogledu dala pune garancije o strogom pridržavanju tih propisa.
3. Komanda NOV Jugoslavije smatra:
a) Da u datoj situaciji nema razloga da nemačka armija vodi ratne akcije protiv NOV Jugoslavije, a posebno obzirom na položaj protivnika i interes jedne i druge strane. Stoga bi bilo u obostranom interesu ako bi neprijateljstva bila obustavljena. U vezi sa tim, trebalo bi da nemačka komanda i ova delegacija zlože svoje predloge o eventualnoj zoni i smerovima ekonomskih i drugih interesa
b) NOV Jugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljem.
4. Za vreme trajanja ovih pregovora po svim tačkama predlažemo obustavu ratnih operacija nemačkih trupa i trupa NOV Jugoslavije
5. Ova je delegacija opunomoćena da zaključi preliminarne pregovore, dok bi jedan eventualni konačni sporazum morao biti potvrđen od naših viših komandi. Zaključenje ovih pregovora je ovoj delegaciji od strane našeg višeg komandnog mesta naglašeno pod hitno i ona traži od nemačke komande da odredi opunomoćene pregovarače.
Ovaj dokument je u svemu identičan sa zabeleškom(11) vođenom u toku razgovora osim u jednoj stvari: u njoj se ne pominje stav iz zapisnika da će se Narodnooslobodilačka vojska suprotstaviti britanskoj podršci četnicima i neće se ustručavati ni od suprotstavljanja britanskim invazionim trupama. Delegacija je zaključila da to nije potrebno (a ni poželjno, prim. E.) isticati.

NEMAČKA REAKCIJA NA MEMORANDUM
O svemu ovome prvo je telefonski obavešten Liters, a naknadno (za dan ili dva) je stigao i pisani izveštaj kapetana Kriša. Načelnik Litersovog štaba Pfapfenrot je o dobijenom telefonskom izveštaju javio Horstenau a ovaj Leru. O telefonskom Pfapfenrotovom izveštaju postoji zabeleška u kojoj se većina navedenih stvari potvrđuje, ali se dodaje i izjava da „bi se partizani borili protiv svakog neprijatelja na koga Nemci ukažu“ i da partizani na kapama nisu nosili zvezde nego znak M (verovatno Maček). Ovi podaci su netačni jer su partizani imali petokrake, a podatak o zajedničkoj borbi sa Namcima nije naveden (ni u naznakama) u zabelešci sa sastAnka koji je vodio nemački oficir nitu u zvaničnom dokumentu (Memorandumu). Jozo Tomašević (koji nikako nije „komunistički istoričar“) kaže:
„...nemačko-partizanski odnosi od 1941. do 1945. Uzeti u celini, dokazuju da partizani nikad ne bi mogli sklopiti s Nemcima neku nagodbu koja bi išla mnogo dalje od razmene zarobljenika. Trebalo je stoga biti evidentno da je pokušaj od 11. marta 1943. godine bio da se postigne neki sporazum, učinjen pod ekstremnim okolnostima, kad je glavnina neprijateljskih snaga, oko 4000 ranjenika i bolesnika i njihovo rukovodstvo bilo suočeno s gotovo sigurnm potpunim uništenjem i da se ne može staviti u istu kategoriju sa sistematskom i trajnom četničkom kolaboracijom“ (12)

NASTAVAK PREGOVORA U SARAJEVU I ZAGREBU
U međuvremenu Koča Popović napušta delegaciju a Đilas i Velebit su (14. ili 15. marta) nemačkim automobilom, s pratnjom, otputovali u Konjic, a posle dolaze u Sarajevo „na dalje pregovore“. Kako su Nemci pregovore odugovlačili Đilas odlučuje da se vrati u Vrhovni štab, ali ga posle šest dana Velbit ponovo poziva u Sarajevo uz obrazloženje da je utanačen program daljih pregovora sa Nemcima. Velebit je to ustanovio na razgovorima u Zagrebu na koje je 16.3. pozvan od strane Horstenaua. Otišao je avionom u pratnji inženjera Ota.
Velebitov boravak u Zagrebu je značajan iz dva razloga. Prvi je otkrivanje Velebitovog identiteta. Jedna verzija govori da je Velebit sam otkrio svoje ime (o čemu govori Horstenau). Druga verzija (Velebitova) je da su Nemci operativnim radom otkrili ko je on i da su prema njemu zauzeli korektan stav i čak mu omogućili da poseti roditeljsku kuću. Meni je verovatnija prva verzija – da se Velebit sam identifikovao pozivajući se na „kastinski osećaj povezanosti među pripadnicima austrougarskog oficirskog kora“ (Velebitov otac je bio austougarski oficir). Drugi značajan razlog zbog koga pominjem ovaj prvi Velebitov boravak u Zagrebu je izjava koju je Velebit dao o razgovorima sa Horstenauom. Velebit kaže da je na tim razgovorima bilo razgovora samo o razmeni zatvorenika (što potvrđuje i Horstenau u svojim memoarima) a da je u neoficijelnom razgovoru rekao i sledeće:
„Za vreme mog prvog susreta sa generalom Glezom razgovarao sam u okvirima našeg pismenog memoranduma od 11. marta. Ne isključujem da mi je Glez postavio pitanje — kad smo došli na razmatranje našeg predloga o obustavi neprijateljstava — koji bi bio naš stav u slučaju iskrcvanja engleskih vojnih snaga na našoj obali. Odgovorio sam mu u duhu primljenih direktiva: da mi smatramo AVNOJ jedinim predstavnikom jugoslovenskih naroda pa, prema tome, i nosiocem državnog suvereniteta Jugoslavije. Ni jednoj stranoj oružanoj sili ne možemo dozvoliti pristup na našu teritoriju bez prethodno godobrenja AVNOJ - a. Ako bi se, pema tome, engleske trupe bez takve dozvole iskrcavale na našoj teritoriji, bili bismo spremni da takvo iskrcavanje odbijemo po potrebi i oružanom silom... Ni je bilo nikada govora o tome da bismo mi zajedno sa Nemcima vršili takve operacije."
Velebit se 18.3. vraća u Sarajevo a Kaše izveštava svoje ministarstvo 17. marta o obnovljenim pregovorima. Ribentrop je 19. 3. odgovorio radiogramom da kontakt sa partizanima nije celishodan, da smatra da je to samo taktika za dobijanje u vremenu i ojačavanje snaga(13) a upozorio je Kašea da ne treba lično da se sastaje sa partizanima (banditima).
Posle susreta sa Đilasom u Sarajevu ova trojka (Velebit-Đilas-Ot) ponovo odlazi za Zagreb. Do tamo su, uz vojničku pratnju, putovali do Slavnskog Broda automobilom, a dalje do Zagreba vozom. O tim pregovorima nema zvaničnih dokumenata. Navodi se da je dalegatima Vrhovnog štaba obećano da će u gornjem toku Neretve biti obustavljene operacije(14). O sadržaju pregovora možemo saznati samo posredno. Najverovatnije je bilo govora samo o razmeni zarobljenika i to sa nemačke strane pošto su partizani već ispunili svoj deo puštanjem Strekera i ostalih. Đilas u svojim memoarima govori da je bilo reči o obustavljanju operaija:
„Nemci su nam stavili do znanja da će obustaviti operacije čim mi obustavimo diverzije na vozove u Slavoniji. Ali nikakav dogovor nije postignut ni tada ni kasnije“(15) . Od partizana je traženo da priznaju NDH ali su partizani odbili da razgovaraju o tome niti su pristali da obustave borbu protiv ustaša. Pregovarači su i u Zagrebu isticali da partizani neće dozvoliti iskrcavanje Saveznika:
„ Nismo se ustezali od izjava da bismo se tukli protiv Britanaca ukoliko se iskrcaju: Takve izjave nas nisu obavezivale, jer se Britanci još nisu ni iskrcali, a i držali smo da bismo se sa njima morali boriti ukoliko bi – kao što se još uvek dalo zaključiti iz njihove propagande i zvaničnih izjava – rušili našu vlast, odnosno pomagali uspostavu četničke vlasti."(16)

_________
Ovde zaista moram prekinuti pisanje. Pišem već 6-7 sati. Bilo bi i propširno da u jednom postu pokušam da objasnim Martovske pregovore, njegove uzroke i posledice. Nastaviću sutra.


(1) Basil Davidson, SOE između četnika i partizana, Zagreb 1983, str.123-124.
(2) Arhiv CK SKJ, Fond CK KPJ, br. 1942/12
(3) Arhiv CK SKJ, Fond CK KP J, br. 1943/49
(4) Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije, tom XII, k. 2,d.br. 195, str. 931-933.
(5) Isto, k. 3, d.br. 40, str.184.
(6) Arhiv VII, Fond CA, k. 299, reg. br. 19/1
(7) Zbornik dokumenata vojnoistorijskog instituta, tom XIV, k. 2, d. br. 57.
(VIII) Arhiv VII, k. 299, reg. br. 18/1—28
(9) V. Dedijer, Novi prilozi za biografiju J.B.Tita, 2, Rijeka-Zagreb, 1981, str.840
(10) M. Đilas, „Conversations with Stalin", New York, 1962, str. 9.
(11) Kopija zabeleške, na kojoj je signatura NOKW—1088, nalazi se u Arhivu VII, m.film NAV-N- T - 1119, r. 16, s. 68-74. Na osnovu te zabeleške (zapisnika) i pismenih predloga („memoranduma") delegacije Vrhovnog štaba sačinio je istog dana svoju zabelešku operativni oficir rezervni kapetan Kriš, U njoj se citira ili prepričava tekst zapisnika i „memoranduma". Krišovu zabelešku je objavio V. Dedijer u knjizi “Novi prilozi za biografiju J.B.Tita“str. 806.
(12) Jozo Tomasevich, Četnici u drugom svjetskom ratu 1941-1945., Zagreb, 1979, str. 220-224.
(13) Arhiv VII, m.f. London 12, H-305284
(14) Labović, Basta, Partizani za pregovaračkim stolom, Rijeka, 1986, str.159.
(15) Đilas, Memoari, 1973, str. 254.
(16) Isto, str. 255

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kao kontrapunkt i dodatak Eutropijevom tekstu prilažem jedan deo iz knjige Majkla Liza (Majkl Liz, Silovanje Srbije - britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti 1943-1944) čoveka koji je kao britanski komandos učestovao zajedno sa četnicima u antiosovinskim akcijama a posle rata posvetio se proučavanju i pisanju istorije WW2. Smatram da će ovaj prilog doprineti raspravi i usmeriti temu "martovskih pregovara" u pravom smeru - a to je demaskiranje mita o antifašističkim prioritetima partizanskog pokreta. Zapravo, prioriteti tog pokreta bili su revolucija (što se i vidi iz citata koje daje Eutropije) i slamanje"starog buržoaskog poretka" (J.B.Tito). U tom smislu martovski pregovori, po mom sudu, predstavljaju samo ilustraciju istinskih prioriteta partizanskog pokreta. Od sekundarne je važnosti optužba za kolaboracionizam koja se stavlja na račun partizanskog pokreta (martovski pregovri nisu nova tema za istoriografiju - stručna i šira javnost davno je upoznata sa činjenicom saradnje partizana i nacista). Jer kako i sam Liz u svom tekstu kaže: "u ratovima, u pedantnom smislu, do kolaboracije dolazi povremeno - kod gerilskog ratovanja to je jos izrazitije". Važnije od pitanja kolaboracije jeste, dakle, pitanje ratnih prioriteta suprotstavljenih strana. U tom smislu doprinos razumevanju Martovskih pregovora daje i ovaj Lizov prilog.

Martovski pregovori

"U martu 1943. Titovi emisari odrzali su niz sastanaka sa visim nemackim oficirima. Ove sastanke detaljno je opisao Milovan Djilas u svojim zapisima. Djilas i jos dve vodece partizanske licnosti Vladimir Velebit i Kosta Popovic proveli su nekoliko nedelja sa visim nemackim oficirima uzivajuci provodjenje pod zastitom, prevoz i smestaj, koje su im obezbedile sile Osovine u Sarajevu i Zagrebu.

Svi donedavni partizanski istoricari su tvrdili da su ovi sastanci odrzavani radi razgovora o zameni ratnih zarobljenika. Medjutim, nikada ni partizani ni Nemci nisu bili u pregovorima o razmeni zarobljenika na visokom nivou. Nemci su ubijali ''bandite'' smatrajuci to sasvim normalnim, a partizani su isto tako ubijali svoje neprijatelje, cak i kada bi ih zarobili. Svaka takva razmena obavljala bi se na nivou voda ili cete - ne na nivou Djilasa i visih nemackih oficira.

Svrha sastanaka bila je, naravno, rasprava o situaciji koja je, u to vreme, postavila pred partizane samrtnicki problem. Oni su ocito znali iz medjunarodne komunisticke spijunske mreze - ako ne od Klagmana u SOE u Kairu ili Filbija u MI6/SIS ili Burgesa u Forin ofisu, koji je igrao ulogu u Ratnom savetu i BBC-u da komanda za Srednji istok bese raspolozena da --potakne-- aktivnosti pokreta otpora sa povecanim zalihama. U toj fazi partizani nisu bili na listi mogucih primalaca, dok su Mihailovicevi lojalisti bili, po svoj prilici, na samom vrhu. Nadalje, pojacane aktivnosti pokreta otpora bile su logicna prethodnica nekoj invaziji na Sredozemlju - mozda na Jadranskoj obali Jugoslavije ili u Grckoj. Sovjeti su, medjutim ocajnicki nastojali da zadobiju poratni uticaj na Balkanu i da obezbede za sebe neku Jadransku luku.

Tito i Staljin morali su da se zabrinu zbog invazije zapadnih saveznika preko Grcke ili preko Jadranske obale, a uz pomoc vec planiranog ustanka Drazinih grupa, koje su predstavljale pesnicu njegove politike, koji bi komunistima onemogucili uspeh u planovima za ustanak, gradjanski rat i konacno preuzimanje vlasti.

Postojalo je tu cak i nesto vise. Ovi su pregovori predstavljali jedan od najbriljantnijih Titovih poteza. Njegove snage su bile suocene na Neretvi sa Stanisicevim i Djurisicevim crnogorskim cetnicima koji su sprecavali partizanske pokusaje da prodru u Sandzak i udju u Juznu Srbiju. Nadalje, Nemci su ga gonili. Pregovaranjem sa Nemcima i pristankom da ne vrsi sabotaze na pruzi Zagreb-Beograd, a ni na drugim komunikacijama, on je dobio odlaganje koje mu je bilo potrebno da koncentrise celokupne mobilne snage protiv dobro organizovanih crnogorskih cetnika.
Bio je to inspirativni takticki potez, ali sramnija kolaboracija sa Nemcima od svega onoga za sta je Mihailovic ikada bio optuzen.
Ovo ovde i nisu nova otkrica. Valter R. Roberts u knjizi Tito, Mihailovic i Saveznici 1941-1945 bavi se ovim dogadjajem. Isto to radi i Valter Hegen u knjizi Tajni front, te Milovan Djilas u Ratnim vremenima, ali sa malim kamufliranjem. Medjutim postoje snabdevaci prihvacene mudrosti koji bitku na Neretvi slikaju kao nesto herojsko. U stvari bio je to prljavi manevar gradjanskog rata.

Partizanski snabdevaci mudrosti takodje ignorisu cinjenicu da su ti isti cetnici u prvoj fazi naredne nemacke operacije ciscenja, bili internirani u logore za ratne zarobljenike u Grckoj. Od 12. do 15. maja bilo je opkoljeno, zarobljeno i internirano 5000 Stanisicevih i Djurisicevih cetnika kod Kolasina i 2000 cetnika u Sandzaku. Kada su sklonile njih, nemacke snage su krenule na partizane i opkolile ih u kanjonu Sutjeske oko 28.maja. Drugim recima, poznata Peta ofanziva iz partizanske legende pocela je protiv lojalista. Ipak, ti snabdevaci mudrosti hoce da mi poverujemo da su Nemci iskoristili lojaliste u ofanzivi protiv partizana.

Djilas, Popovic i Velebit razvukli su pregovore nekoliko nedelja da bi partizane oslobodili nemackog pritiska. Razgovarali su o predlogu, kako priznaje Djilas, da partizani preuzmu Sandzak kao svoju priznatu teritoriju i da podrze Nemce u drzanju obale protiv Saveznika. Tek u aprilu Hitler je odbacio pogodbu pod izgovorom da ne zeli da pregovara sa banditima.
Partizanski pregovaraci su se lepo provodili u Zagrebu. Velebit je posecivao roditelje, Djilas se vratio staroj ljubavi. Koca Popovic, sa francuskim obrazovanjem i gotovo paranoicnom anglofobijom, isprobavao je vestinu govorenja francuskog sa isto tako vatrenim nemackim oficirom koji je govorio francuski.

Mozda je najveca ironija Titov licni i privatni motiv za martovske pregovore. Nemci su drzali Hertu Has, Titovu drugu zenu i majku njegovog deteta. Tito je, u stvari, bese napustio kada je ona, iako noseca, pobegla sa jednim njegovim drugom, koji je bio od njega mladji dvadeset pet godina. Uprkos tome Tito je dogovorio oslobadjanje Herte Has kao nagradu kod ovih pregovora. Buduci da ih je partizanska propaganda namagarcila tvrdnjom da lojalisti saradjuju sa Nemcima, a ne partizani, vecina britanskih promatraca progutala je Titove reci da su Mihailovicevi vojnici zenskarosi, previdjajuci cinjenicu da je Tito tokom celog rata bio u drustvu drugarice.

Martovski pregovori, u stvari, nisu bili prvi takve vrste izmedju Tita i Nemaca. Nesto povrsniji kontakti poceli su avgusta 1942. kada su partizani zarobili inzenjera Hansa Ota u zapadnoj Bosni blizu Livna. Pregovori su obnovljeni 17. novembra, a daljnji razgovori nastavljeni krajem januara 1943. Tito se cak slozio da se sastane sa ustaskim pregovaracima Ante Pavelica 23.januara 1943, ali je nemacka ofanziva protiv ''republike'' u Bihacu to sprecila. Hans Ot je postao Titov bliski prijatelj, a Tito ga je koristio kao redovnu vezu sa Nemcima; ostao je s partizanima do kraja rata. Tito je s neprijateljima saradjivao bez rezervi. Imao je, medjutim, dobar osecaj za kamuflazu i za odvlacenje paznje sa sopstvene kolaboracije pustajuci u opticaj propagandnu kampanju o kolaboraciji lojalista. Takodje je smatrao mudrim da Hansa Ota likvidiraju posle rata.

Dokaz o partizanskoj kolaboraciji mart 1943. pruzile su beogradske vlasti. Tito se sve vise brinuo zbog glasina koje su kruzile o pregovorima s Nemcima iz mart 1943, pa je sluzbeni vojni istoricar Miso Lekovic bio ovlascen da istrazi ovaj skakljivi predmet do kraja. Objavio je knjigu posle Titove smrti, godine 1985. Ova knjiga predstavlja pravu potvrdu i optuzbu intezivne partizanske kolaboracije i pokazuje ogrmonu korist koju su od toga imali. Ona takodje pokazuje da je Titova jedina briga bio gradjanski rat protiv cetnika.Ovo je neoborivo. Lekovic je sasvim cist: sluzbeni partizanski istoricar koji objavljuje u Beogradu. Sava Bosnic je objavio sjajan prikaz knjige u ''Juznoslovenskim novinama'', sto u potpunosti unistava licemerje prihvacene mudrosti vezane za kolaboraciju.

Uzgred da kazemo, bilo je isto tako intezivnih pregovora izmedju esesovca i Titovih partizana u Sloveniji jula 1944. Njih je vodio Titov kasniji licni sekretar, dr Joze Vilfan, dok je sam Tito ziveo na Visu pod britanskom zastitom. Ovi su pregovori bili polisa osiguranja protiv saveznickog iskrcavanja u Veneciji Djuliji.

....Kao sto sam pisao na pocetku ovog dela, u ratovima, u pedantnom smislu, do kolaboracije dolazi povremeno - kod gerilskog ratovanja to je jos izrazitije. U Jugoslaviji pre decembra 1943. partizani su saradjivali sa silama Osovine mnogo intezivnije i probitacnije od bilo cega za sto je Mihailovic bio optuzivan. Mihailovic je prezirao nacin opstenja sa javnim mnjenjem u smislu pravljenja slucaja od partizana, a Britanci nisu nista uradili da mu pomognu da to uradi. Nasuprot tome partizani su koristili svoju nadmocnu masineriju da fabrikuju slucaj Mihailovic. Britanci su to prihvatili i objavljivali zato sto im je trebalo opravdanje za odluku da napuste Mihailovica. Vrlo jednostavno."

• 4Ovo se svidja korisnicima: Gama, lacko, sevenino, gorran
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Knjigu Malkla Liza ne smatram kao relevantan i nepristrasan izvor iz više razloga. Sam naslov njegove knjige implicira pristrasnost koju Liz vidno i neskriveno ispoljava.
U njegovom delu se nalazi zaista mnogo faktografskih grešaka koje mi dozvoljavaju da izrazim sumnju u njegovo iskreno i potpuno poznavanje materije o kojoj piše. Izneću samo one najbitnije koje se odnose na citirani tekst:
- Pregovori sa partizanima nisu prekinuti "tek u aptilu kada je Hitlerodbacio pogodbu pod izgovorom da ne zeli da pregovara sa banditima" nego još 29.marta Ribentropovim telegarmom Kašeu. Da će to najverovatnije biti tako Ribentrop je nagovestio još 19. marta kada je odgovorio na Kašeovu depešu o čemu sam pisao u tekstu.
-Liz kardinalno greši i kada govori o sastavu partizanske delegacije u Zagrebu. U Zagrebu su bili samo Velebit i Đilas, tako da Koča Popoović nije ni mogao "isprobavati je vestinu govorenja francuskog sa isto tako vatrenim nemackim oficirom koji je govorio francuski." Šta dalje reći na podatak da se "Đilas vratio staroj ljubavi"? Izmišljotina. Kao uostalom i podatak da je jedna od bitnih tema u pregovorima bila Herta Has.
-Liz tvrdi da Đilas priznaje da su vođeni razgovori da partizani "podrze Nemce u drzanju obale protiv Saveznika." Ta ponuda nikada nije postojala. Ne želim da ponavljam već rečeno. Možete pogledati tekst koji sam postavio. U nemačkim zapisnicima koji se odnose na razgovore (i što se tiče G. Vakufa i što se tiče Zagreba) nema ni pomena o takvoj mogućnosti niti o pregovorima tog tipa.
-Naravno, netačna je i tvrdnaj da i Ot bio Titov bliski prijatelj i da je likvidiran po naredbi Tita. Ako želite možemo pokrenuti i priču o Hansu Otu detaljnije ali ponavlajm da, po onome što ja znam, veoma malo je istinitih tvrdnji koje o njemu iznosi Liz.

Jedna od retkih stvari koje tačno navodi Liz je podatak da su partizani pristali da prestanu da "vrse sabotaze na pruzi Zagreb-Beograd", ali on to pogrešno interpretira kao kolaboraciju. Na ovom forumu ima dosta oficira i siguran sam da se zna da je kolaboracija saradnja sa okupatorom/neprijateljem, a ne kratko obustavljanje operativnih akcija radi postizanja cilja. Pošto je Liz pomenuo Lekovića citiraću njegovu knjigu: "izaći u susret nemačkim zahtevima o privremenoj obustavi partizanskih dejstava na komu nikaciji Zagreb—Beograd i u srednjoj i istočnoj Bosni. Takav privremeni „ustupak" činio se opravdanim, tim pre što su i nemačke trupe, stigavši do Neretve, prekinule dejstva, ne ispoljavajući namere za nastavak operaciaj na levoj obali reke, tamo gde su partiaznske snage napredovale razbijajuć četnike. Da su to učinile, odnosno da su mogle Operativnoj grupi „ zatvoriti put"
— kako je Tito napisao u jednom posleratnom članku — „mi bismo stradali " . I Đilas je, koliko je u Zagrebu i Sarajevu mogao saznati, obavestio Tita da „Nemci ne nameravaju preduzeti ofanzivne akcije prema ovim našim snagama" i da nisu dali Italijanima traženu pomoć. Bilo je to sasvim tačno, jer su Nemci zaista odbili da pruže pomoć Italija ima. General Liters je 22. marta naložio „da se obavesti general Pjaconi.. da nemačke trupe ne mogu uzeti učešća u operaciji 'Nevesinje ".(1)
Ovde dakle nema ni govorao kolaboraciji nego samo o prekidu neprijateljstava.


(1) M.Leković, Martovski pregovori 1943, Beograd, 1985, str.159-160.

_________
P.S.
Uzgred, kakve veze sa Martovskim pregovorima ima 28. maj i kanjon Sutjeske?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Jan 2012 10:12

Није стриктно о мартовским преговорима, али може бити корисно:

О разменама заробљеника између партизана и немаца:
Текст је тренутно на енглеском, видећу да га касније преведем.
http://forum.axishistory.com/viewtopic.php?t=78201

G. Trifkovic ::Here is a brief chronology of German-NOVJ contacts (compiled using: Milan Basta-Djurica Labovic:"Partizani za pregovarackim stolom",Zagreb,1986; Vasa Kazimirovic:"Njemacki general u Zagrebu",Kragujevac-Beograd,1996):

* 7th of August-5th of September 1942:In Livno,one of the captured employees of "Hansa Leichtmetall" Hans Ott is released and sent to German authorities with Partisan proposals on prisoner exchange.On 23rd,Marijan Stilinovic travels to Zagreb for further talks.On 5th of September exchange is made at Studeno Vrelo (near Posusje,west-Herzegovina).49 Partisans were exchanged for Ing. Ott,seven other germans captured at Livno,and a group of 24 Croats;

*25th of September-17th of November 1942:In Jajce,4 German civilians were captured,including Ing. Ottmar Siegelhuber (of "Elektro-Bosna").HQ of the 1st Proleter brigade released one of them,one Franz Leinschütz.He went to Banja Luka with the exchange proposal.German authorities agreed,and the negotiations "were succesefuly led" on 17th of November,again at Livno. German delegation was composed of Hpt. Hans Heyss,Ing.Hans Ott and StBF Heinrich.NOVJ was represented by Vladimir Velebit and Mihovil Tartalja Misa.

*11th of March-1st half od April 1943: Hardly pressed with 4000 wounded in the Neretva valley,Tito offers prsioner exchange,truce and disscusion on some political questions and demands recognition of NOVJ as a regular fighting force. 24 German soldiers,including Major Arthur Strecker,CO of 2/738.IR were offered in exchange for Ivan Marinkovic of KPH,Hertha Hass and others.Negotiations were led by Vladimir Velebit and partly by Milovan Djilas and Koca Popovic from NOVJ side; German side was represented by Hans Ott,Edmund Glaise von Horstenau and partly by Gen.Benignus Dippold of 717.ID.Talks were held in G.Vakuf,Sarajevo and Zagreb.Prisoners were exchanged,railway sabotage in Croatia ceased for a while,but neither recognition of NOVJ nor deal on political questions were achieved (nor was any agreement signed).

*23rd of August-? 1943: 3rd Vojvodina brigade captured 24 Germans on 8/23 near the village Nestina (Ilok).Main HQ for Vojvodina authorised Vukasin Bivolarevic Volf to go to Ruma and propose exchange.Certain Volksdeutscher Felinger from village of Besenovi took the message to Wehrmacht colonel,commander of Ruma."All patriots in Ruma camp were offered;others could be brought from local prison"...Deal was made in the "Adler" inn,and the prisoners were exchanged on Jezovacki gat channel,between Ruma and Stejanovac.

*Summer of 1943-beginning of 1944: Contacts which began in March were maintained trough corspondence and trough visits of Marijan Stilinovic of Main HQ for Croatia to Zagreb.Siegrfried Kasche gave impulse for the new talks.Stilinovic met Ott in Zagreb in November 1943,and according to Kasche economical questions were disscused (such as shipping of chlorine from "Elektro-Bosna" to Germany),among others (recognition on NOVJ).

*Beginning of February 1944- early 1945:Pisarovina,30 km SW from Zagreb was agreed upon by both sides (late November-late December) to be an art of "neutral zone" (and 5km in all directions from Pisarovina) where prisoner exchanges could be made.NOVJ was mostly represented by Josip Brncic and than by Boris Bakrac.Sonderfuehrer Wilibald Nemecek (of Horstenau's staff) was representing the Germans.
Brncic remembers being in Zagreb 5 times,organising 5 exchanges thereby releasing some 200 partsians (50-60 were female).He exchanged his last group on 3/6/1944.
Bakrac travelled to Zagreb some 25 times.12-15 exchanges were made without his presence.Some 800-900 prisoners were exchanged.Here are some dates and numbers of partisans released (based on Bakrac's memory and notes he made at the time;published in "Zbornik 8 Historijskog instituta u Karlovcu",Karlovac 1977):

"12/12/1943:32 comrades,of which 7 members of KPJ,2 members of SKOJ,others simphatisers...
2/10/1944:57 fighters of which 1 brigade commissar,1 company commissar,2 corporals.All in all 9 KP members,,4 SKOJ members,other simphatisers...
4/25/1945:32 fighters of which 2 company Cmdrs,1 bat. commissar,1 com.commissar,all in all 11 KP members,2 SKOJ members,other simphatisers..."

Highest number (30) of partisans was asked for Gen.Karl Krebs Dewitz,captured in Banja Luka by 13th Krajina Bde in September 1944.Exchanges continued in Pisarovina until very late in the war.

*Late June-late July 1944: Upon capture of two soldiers of 369.ID (Kroat.),namely Unterfeldwebel Ewald Aulke and corporal Gerhard Wilcajc,South-Herzegovina NO detachment sent a letter to German command at Stolac,offering the two in exchange for Salko Mrgan (political worker) and Danilo Miletic. Meeting took place at Drenovac or Hill 286 south of Stolac,on June 29th 1944.One prisoner was exchanged. Germans were interested in continuing the talks.On July 31st,two other NCOs and three soldiers were exchanged on the Hill 286. Corespondence continued and "the prisoners were regulary exchanged,like in Pisarovina..."

*October 1944:Upon capture of 30 "Polish"(?) legioneers of 392.ID (Kro.) by 43.Istra division,German command in Ogulin proposed an exchange.OZNA officer Zvonko Barac was NOVJ representative.Talks were held at Sv.Jakov's church near Ogulin.30 persons wanted by NOVJ were transfered to Karlovac,and the exchange could not be made at the spot. However,in the next two days they were brought to Pisarovina and exchanged.

*End of February 1945: 16 officers and political workers of the 1.bat of 3.Zumberak Bde. captured at village of Jamnice were,after some problems,exchanged for 24 German officers.

*20th of February 1945-beginning of March 1945:Colonel Eberlein along with his son Major Eberlein of the 104th Jaeger division were captured when units of 6th Krajina Bde. attacked their armoured train between Busovaca and Lasva (central Bosnia).Talks were held with the German command in Vitez; for the two,5th NOVJ corps asked for partisans and equippment captured earlier in Vitez.Germans aparently agreed and the exchange was made.

*12th-16th of March 1945:Bakrac is in Zagreb,holding talks with Ott and Major(?) Stephani of Loehr' staff.Germans ask for a free passage for HG "E" to Austria.

*6th of May 1945:At 2200,Bakrac arrives for the last time in occupied Zagreb.He is taken to Zrinjevac,to German HQ. Oberst Selchow >see last post< meets him,announcing that Zagreb will spared of demolition,but also asks for a free passage to Austria.Bakrac declines.

During the night,Germans leave Zagreb,and next time they face the Partisans at the negotiation table,in Slovenia severak days later,it will be to disscuss surrender terms.

P.S. Corrections and suggestions are most welcomed.

Dopuna: 06 Jan 2012 10:13

Да додамо и комплетну књигу Мише Лековића
http://www.znaci.net/00001/170.htm

Dopuna: 06 Jan 2012 10:19

И још један цитат, из Крипсовог рада

http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/NOVJ.....ml#1143439
Citat:The decrypts indicated that the situation on the ground was becoming ever more complex. As the Partisans moved to escape the Germans, the decrypts disclosed that they were confronted by Chetniks who were also intent on their annihilation. The Abwehr reported that the Chetniks in Herzegovina and Montenegro were preparing for large-scale operations against the Partisans at the end of March, with all men between the ages of thirteen and sixty being mobilized in the area for this purpose. The decrypts also revealed that there was a close relationship between the Italians and some Chetniks. This was already known to the British as a result of reports from Hudson, but the decrypts showed that the Italians were seeking the consent of the Germans for the use of Italian-officered Chetnik units against the Partisans. Lohr would not agree, but, as he could not stop the Italian plans, he requested that they make every effort to ensure the Chetniks would not come into contact with Germans advancing from the west, in case Italian officers came under German fire. Decrypts showed that the Italians were supplying the Chetniks with weapons and transporting them in lorries to get into position against the Partisans. In fact, during March the Germans did not advance against the Partisans or attempt any action against the Chetniks. Many years later, it became clear that there had been a ceasefire between the Germans and the Partisans, initially for the exchange of prisoners, but also because the Partisans were negotiating with the Germans for recognition as combatants, and for possible joint action against the Chetniks. Hitler put an end to the negotiations. Two Abwehr decrypts had, however, revealed that one of their agents, a German who reported as Dr Baux, was in negotiation with the Partisans, although it was not clear what the negotiations were about.
Из овога се види да су британци из дешифрованог материјала знали о мартовским преговорима, али не и њиховом садржају.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Khaless, lacko, Gorski car
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

И ови изложени материјали несумњиво доказују да је Тито био играч светског калибра, независно шта и ко о њему мислио. Са оним картама у рукама, већ тада је играо на анимозитет међу принудним савезницима. Оно што је Хитлеру пало на памет тек у последњим моментима рата (игра између две ватре) Тито је играо успешно од почетка. С тим у вези треба погледати и биографије његових елитних преговарача. Велебит, Дедијер, Поповић и други су били предратни интелектуалци, одлични зналци страних језика, а при том непоткупљиви јер су били идеолошки опредељени. Савременим језиком речено, Тито је имао одличан тим и изванредан осећај за ''тајминг''. Када је реч о преговорима, он је увек могао да се ''извади'' на то да су то преговори теренског типа, изазвани оперативном ситуацијом на терену.

• 1Ovo se svidja korisniku: Roby
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pregovori su nastavljeni i jeseni 1943. dakle po završetku bitke na Neretvi.

Citat:Наиме, као иницијатор ових нових преговора наводи се немачки посланик у Загребу, Зигфрид Каше. Он је код министра спољашњих послова Трећег рајха, Јоакима фон Рибентропа, покренуо питање обнове веза са Титом::
'' С обзиром на садашњу ситацију, молимо да се преиспита став према Титовим партизанима... Хрвати ће у својим прогласима загарантовати амнестију свима онима који су из националних разлога.... против Италијана отишли у шуме. Наша ће војска и сама овако поступити. Осим тога било би потребно да се, уз најширокогрудније тумачење појма ''из националних разлога'', овако уради и у Словенији и Црној Гори. Уколико би и преко свега тога било могућно да се с Титом ступи у контакт, ја бих био за то да се искористи свака шанса која би могла да доведе до обуставе борбе коју он води против нас''. [12]

Са немачке стране, преговоре је водио инжењер Ханс От, а партизане је представљао Маријан Стилиновић. Овога пута тачке споразума су, поред размене заробљеника, биле и експлоатација партизанских територија од стране Хитлерове Немачке, а помињало се и примирје, односно план је предвиђао повлачење партизана на једну територију, која је ван ширег интереса Немаца.

О преговорима Ота и Стилиновића, Каше је оставио забелешку, у којој између осталог каже:
''Господин Ото ми је реферисао 26. и 27. новембра 1943. године, о својим последњим разговорима са Титовим комесаром Жуњаревићем. Овај је поновно покренуо питање склапања примирја... От је са Жуњаревићем договорио да се средином децембра поновно сретну у Титовом главном штабу ради даљих преговора о размени заробљеника. Ван сумње је да су партизани за овај одлазак Ота у њихов штаб заинтересовани и из других разлога. Те разлоге требало би тражити у њиховој тежњи да на неки начин дође до успостављања мира''. [13]

Каше још додаје да су От и Стилиновић водили такође разговор о
- откупу 9-10 хиљада коња за потребе немачке војске на територији ''угроженој'' од партизана.
- О извозу већ посеченог дрвета и спремног за експорт са партизанске територије.
- О отпреми хлора из Електро-Босне за немачку фармацеутску индустрију. [14]

12- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 170.
13- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 174-175.
14- Васа Казимировић, Немачки генерал у Загребу, 175.

ceo tekst ovde:
http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=17403&highlight=

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::Knjigu Malkla Liza ne smatram kao relevantan i nepristrasan izvor iz više razloga. Sam naslov njegove knjige implicira pristrasnost koju Liz vidno i neskriveno ispoljava.
Po naslovu suditi o pristrasnosti loš je argument. Bitno je šta je u knjizi, kakve teze izlaže, a ne kakav je naslov, tako da ne vidim smisao ove konstatacije. Isto tako i ja mogu reći da su izvori koje si naveo pristrasni. Prvo, koristiš dajdžest komunizirane istoriografije "Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u naroda Jugoslavije" u kome je sabrano samo ono što odgovara partizanskoj strani a izbačeno sve ono što ide u prilog četničkoj. Ko zna koliko tu samo ima falsifikata? (videti ovde više o tome). Dalje, kao izvor koristiš Dedijera, autora koji je direktno odgovoran za peglanje Titove biografije i stvaranje partizanskog mita, a tek o pistrasnosti tandema Labović/Basta da ne govorim! Dakle, tvoja priča o "pristrasnosti" je mač sa dve oštrice, zato vratimo se suštini!

No pre nego što kažem nešto o suštinskim stvarima samo da te demantujem u nekim tvojim pogrešnim konstatacijama:

Eutropije ::-Liz kardinalno greši i kada govori o sastavu partizanske delegacije u Zagrebu. U Zagrebu su bili samo Velebit i Đilas, tako da Koča Popoović nije ni mogao "isprobavati je vestinu govorenja francuskog sa isto tako vatrenim nemackim oficirom koji je govorio francuski." Šta dalje reći na podatak da se "Đilas vratio staroj ljubavi"? Izmišljotina. Kao uostalom i podatak da je jedna od bitnih tema u pregovorima bila Herta Has.
Izmišljotina, ali sa tvoje strane. Jedan od vrlo važnih povoda za pregovore (osim kolaboracije na uništenju četnika) bilo je spašavanje Titove žene Herte Has "Sada je najvažnije da drugaricu dobijemo! Učini sve da je oslobodimo! (Titove reči upućene Đilasu, Đilas, Revoluc. rat, str. 254). To naravno nije išlo na papir jer nacisti nisu znali čija je to žena, ali da je to bilo itekako važno za partizansku delegaciju neosporno je.

Eutropije ::-Liz tvrdi da Đilas priznaje da su vođeni razgovori da partizani "podrze Nemce u drzanju obale protiv Saveznika." Ta ponuda nikada nije postojala. Ne želim da ponavljam već rečeno. Možete pogledati tekst koji sam postavio. U nemačkim zapisnicima koji se odnose na razgovore (i što se tiče G. Vakufa i što se tiče Zagreba) nema ni pomena o takvoj mogućnosti niti o pregovorima tog tipa.
A ti bolje znaš od Đilasa koje su sve ponude postojale? Uostalom, ako neko daje garancije "borićemo se protiv saveznika" to po sebi implicira da će se boriti tamo gde se ovi budu iskrcali a to je obala, i na taj način "podržati" naciste. Đilas i Velebit sigurno nisu rekli "borićemo se za Treći rajh" jer su se oni borili za svetsku revoluciju, ali da "borba protiv Engleza" podrazumeva koordinaciju i slaganje sa nacističim planovima to je više nego izvesno. Jednostavno imali su iste ratne ciljeve u slučaju iskrcavanja Engleza.

Eutropije ::-Naravno, netačna je i tvrdnaj da i Ot bio Titov bliski prijatelj i da je likvidiran po naredbi Tita. Ako želite možemo pokrenuti i priču o Hansu Otu detaljnije ali ponavlajm da, po onome što ja znam, veoma malo je istinitih tvrdnji koje o njemu iznosi Liz.
Ot je bio Velebitov i Titov prijatelj, ali to nije relevantno. A to koga je sve Tito likvidirao od moskovskih dana pa nadalje tek će se otkrivati...


Čitaocima ovog foruma želim da skrenem pažnju da je kreator ove teme (Eutropije) "gostovao" i na forumu "Pogleda" i povodom iste teme doživeo debakl. Naime, nije uspeo da opovrgne tezu o kolaboraciji partizana i nacista. Evo linka ka Pogledima.

Taj link dajem jer se tu govori u detaljima koji ovde ne treba ponavljati.

Sada prelazim na suštinu. Moja centralna teza jeste da smatram da su martovski pregovori kao tema odavno passé i da je danas važnije razmišljati o motivima partizanske kolaboracije nego o samoj kolaboraciji koju retko ko objektivan može negirati. To je u Jugoslaviji bila tema posle Lekovićeve knjige kada se uzburkala stručna i šira javnost - senzacionalni potres za zemlju ogrezulu u mitu o "neukaljanoj" partizanskoj borbi i "ružičici beloj". No za upućene u ratne prilike u Jugoslaviji to nije bila nikakva tajna, kao ni za zapadne istoričare. (Uzgred, senzacionalna priča u to vreme bila je i ona o Kurtu Valdhajmu, oficiru Vermahta odgovornom za pogrom srpskih civila u NDH, nacističkoj zveri koja je posle rata postala predsednik Austrije, čak i generalni sekretar UN - a čiju ratnu biografiju je jugoslovenska služba verno i uporno skrivala od svetske i domaće javnosti.)

I sam Lizov tekst o pregovorima ide dalje od konstatovanja partizanskog kolaboracionizma. Ja sam ga zbog te činjenice ovde i okačio. Nije po Lizu važno samo to da su partizani bili kolaboracionisti, od toga je presudnija činjenica da je njihov kolaboracionizam daleko prevazilazio sve izolovane i neformalne, od Mihailovića neodobrene, kontakte četnika sa Nemcima.

Danas, po meni, čak ni to više nije važno. I to je kao što rekoh passé. Martovski pregovori samo su potvrda maksime koje su boljševici davno usvojili: cilj opravdava sredstvo. A posle iskustva komunističkog totalitarizma u svetu, i komunističke diktature u Jugoslaviji i njenih još uvek neprebrojanih žrtava, oni predstavljaju samo još jednu upečatljivu epizodu skrivane prošlosti. Mnogo važnija stvar od tih pregovora, kao i od partizanskog kolaboracionizma, jeste isticanje pravih uzroka, motiva i ciljeva partizanske borbe koji prevazilaze i u svakom smislu nadilaze borbu za oslobođenje zemlje. Kada se to shvati, postaje jasno da 1944. ne donosi nikakvo oslobođenje, već novu okupaciju, jedan nov teror - staljinističko-titoistički - koji zamenjuje jedan stari - nacističko-kvislinški. Jer kada vidimo zašta su se partizani borili, ukoliko smo slobodoljubivi i razumni ljudi, rećićemo da taj cilj ne samo da nije bio ostvariv već da je duboko antihuman i opasan. Odatle ćemo i bolje tumačiti istorijske činjenice pa tako i "grešnu" epizodu partizanskog pokreta pod nazivom "martovski pregovori".

P.S. Mnogo su mi bili interesantni opisi toplog prijema partizana od strane nacista u Sarajevu i Zagrebu koje daje Đilas. Odlazak u bioskop, u posete itd.

• 1Ovo se svidja korisniku: Vojo
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 06 Jan 2012 19:40

Roby ::Čitaocima ovog foruma želim da skrenem pažnju da je kreator ove teme (Eutropije) "gostovao" i na forumu "Pogleda" i povodom iste teme doživeo debakl. Naime, nije uspeo da opovrgne tezu o kolaboraciji partizana i nacista. Evo linka ka Pogledima.

Taj link dajem jer se tu govori u detaljima koji ovde ne treba ponavljati.
Овако се не води дискусија!

Roby ::Sada prelazim na suštinu. Moja centralna teza jeste da smatram da su martovski pregovori kao tema odavno passé i da je danas važnije razmišljati o motivima partizanske kolaboracije nego o samoj kolaboraciji koju retko ko objektivan može negirati.
А како си ти убеђен у партизанску колаборацију? На основу ког документа?

Dopuna: 06 Jan 2012 20:09

Колико је Лиз пристрасан или није, нек просуде читаоци.

Оно што је битно за ову дискусију - његова књига није извор, већ само коментар на већ објављене изворе.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Gama, sevenino, lacko
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Istoriju ne shvatam kao veštinu "nadgovoravanja" ili retoričku kategoriju.
Ne sumnjam da ste ubeđeni da sam na Pogedima doživeo debakl. Ako je debakl samostalna odbrana sopstvenih stavova od 7-8 oponenata i lutanje u temama - onda se slažem sa tom ocenom. Ali ko želi neka proveri šta je pisano na pomenutom sajtu. Vratimo se na temu.

O IZVORIMA
Taksativno sam naveo izvore na osnovu kojih sam izgradio sopstvene stavove o Martovskim pregovorima. Koristio sam naravno Arhive i Zbornike koji su sačininjeni u posleratno vreme. A koje bih druge Arhive i Zbornike trebao da koristim? Da li postoje neki drugi? Koristio sam naravno i knjige inostranih istoričara (Davidson i Tomašević) kao i nemačku zabelešku o pregovorima. Koristio sam i memoarsku građu direktnih učesnika u pregovorima (Đilasa i Velebita).
Ne sporim da je moguće da u pomenutim arhivama postoje neki falsifikati. Da li zato treba odbaciti celokupnu istorijsku građu koja se tamo nalazi? Upoređujući podatke ne čini mi se da je falsifikovan nijedan od dokumenata koje sam postavio. Ako imate dokaze ili indicije da to nije tako, iznesite ih. Šta dakle nije tačno od svega što sam naveo?
Nisam sudio o Lizovoj knjizi samo po naslovu ("Silovanje Srbije - britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti 1943-1944") nego sam taksativno naveo da je ne shvatam relevantnom zbog mnoštva suštinski pogrešnih podataka i zbog pristrasne i netačne interpretacije činjenica. Po kom je dakle osnovu obustavljanje napada i kratak prekid neprijateljstva "kolaboracija" (po Lizu), a ne ratna taktika pokreta koji se našao u veoma teškoj situaciji? Da li sam možda izneo netačne kritike Lizovog poznavanja teme (videti o tome u postu od 06 Jan 2012 10:03)?

O INŽENJERU OTU
Što se tiče inženjera Ota Liz tvrdi da je postao Titov prijatelj i da je posle rata likvidiran po Titovom naređenju. Po onome što znam ništa od ovoga nije tačno. Postoje li dokazi za ovu tvrdnju ili je dovoljno to što se pomenuti citat nalazi u Lizovoj knjizi?

O ĐILASU
Roby :: A ti bolje znaš od Đilasa koje su sve ponude postojale?"
Naravno da ne, ali na osnovu svih raspoloživih dokumenata (pa i Đilasovih memoara) tvrdim da nikada nije postojala ponuda/izjava partizana da će "podržati Nemce u drzanju obale protiv Saveznika." (po Lizu). Nikakva "implikacija" nije postojala i nikakvo "podržavanje nacista". Partizanski pregovarači su jedino izrazili "odlučnost Narodnooslobodilačke vojske da se suprotstavi britanskim trupama u slučaju njihovog iskrcavanja na jugoslovensku teritoriju, ukoliko bi došlo do njihove podrške četnicima" (po nemačkom zapisniku za koji sam dao signaturu). Objasnio sam zašto je takav stav bio razumljiv u datim okolnostima.

O "SUŠTINI"
Roby ::I sam Lizov tekst o pregovorima ide dalje od konstatovanja partizanskog kolaboracionizma. Ja sam ga zbog te činjenice ovde i okačio. Nije po Lizu važno samo to da su partizani bili kolaboracionisti, od toga je presudnija činjenica da je njihov kolaboracionizam daleko prevazilazio sve izolovane i neformalne, od Mihailovića neodobrene, kontakte četnika sa Nemcima.
Po poštovaocima pokreta Draže Mihailovića ovi pregovori su dakle ključni dokaz kolaboracije koji "daleko prevazilaze sve kontakte četnika sa Nemcima". Pod "kontaktima" se verovatno misli na sledeće (ograničiću se samo na period operacije "Vajs"):

- "udar komunistima u leđa" koji treba da izvede Baćović "bilo legalno ili ilegalno"(1)

- sporazum sa Nemcima i Italijanima da se četnicima "dade za čišćenje od boljševika zona: Rama—Prozor —Šujica—Livno—Makarska—Morska obala do ušća Neretve — desna obala Neretve—Rama"(2)

- pomoć Lukačevićevih četnika u odbrani Konjica kada je sa nemačkom borbenom grupom "Anker" odbacio partizanske snage na početne položaje.

U svetlu ovih činjenica treba shvatiti i navode u Dedijerovim radovima. On tvrdi da su četnici sarađivali u operaciji Vajs sa okupatorom "ne samo sa znanjem i odobrenjem jugoslovenske kraljevske vlade nego i izvesnih odgovornih britanskih krugova i da je ... Bejli savetovao da svim silama treba uništiti komunizam." Dedijer potkrepljuje ovu tvrdnju izjavom kapetana Plećaša da su mu britanski oficiri govorili o savezničkim planovima za iskrcavanje na Balkansko poluostrvo i da se SSSR stavi pred svršen čin time što bi se "komunističke grupe do proleća uništile".
Plećaš je dalje tvrdio da je Bejli doneo poruku Mihailoviću "da sa četničkim snagama likvidira partizane" i da bi "uništenje partizana bilo od koristi obema ratujućim stranama - Englezima i Nemcima (3) Plećaš je čak tvrdio da su Englezi sazanli za nemačke planove i da su dali saglasnost za učešće četnika u toj nemačkoj ofanzivi. (4)

________________
(1) Arhiv VII, Fond CA, k. 299, reg. br. 19/1 *
(2) Zbornik dokumenata vojnoistorijskog instituta, tom XIV, k. 2, d. br. 57. *
(3) List Sloboda, Čikago, Iz ratnih uspomena 19.9.1956.**
(4) V.Dedijer, "Novi prilozi za Biografiju J.B.Tita, tom 2, str. 749-765.

* Da li su ova dokumenta falsifikovana?
** List četničke emigracije

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::U svetlu ovih činjenica treba shvatiti i navode u Dedijerovim radovima. On tvrdi da su četnici sarađivali u operaciji Vajs sa okupatorom "ne samo sa znanjem i odobrenjem jugoslovenske kraljevske vlade nego i izvesnih odgovornih britanskih krugova i da je ... Bejli savetovao da svim silama treba uništiti komunizam." Dedijer potkrepljuje ovu tvrdnju izjavom kapetana Plećaša da su mu britanski oficiri govorili o savezničkim planovima za iskrcavanje na Balkansko poluostrvo i da se SSSR stavi pred svršen čin time što bi se "komunističke grupe do proleća uništile".
Plećaš je dalje tvrdio da je Bejli doneo poruku Mihailoviću "da sa četničkim snagama likvidira partizane" i da bi "uništenje partizana bilo od koristi obema ratujućim stranama - Englezima i Nemcima (3) Plećaš je čak tvrdio da su Englezi sazanli za nemačke planove i da su dali saglasnost za učešće četnika u toj nemačkoj ofanzivi. (4)
О овоме имамо и из већ поменутог Крипсовог рада:

Citat:During the course of 1943, the volume of decrypts increased enormously. With the tide in the war having turned in the Allies' favour, and with the possibility of the invasion of Italy and Italian capitulation, there was renewed interest in stimulating the Yugoslav revolt. Churchill was sent decrypts relating to Weiss while on a visit to the Middle East. In late January, he received the complete German battle orders for Weiss; details of the German operational area in Croatia which included the Livno and bauxite areas; and the agreed plans for the disposition of Italian troops. The objective was to surround the Partisans, drive them against a blocking line provided by the Italians and then eliminate them. Churchill must have been excited when he learnt about these plans. At the time, he saw Bill Deakin, his pre-war research assistant who was then working for the SOE in Cairo. The operational head of SOE Cairo, Brigadier Keble, had previously worked for military intelligence in Cairo and was still receiving a limited number of Abwehr decrypts, which were analysed by Deakin and his superior officer Basil Davidson. Churchill demanded a report from Keble, who advocated that the Partisans should be contacted.

Talbot Rice reported on the Axis offensive to his superiors in military intelligence, who noted that the Partisans must have been causing the Axis considerable annoyance for them to mount an operation in mid-winter. He advised that if the Axis destroyed the ideological nucleus of the Partisans then it might be possible to reconcile the Partisans and the Chetniks; but if they escaped, their organization would have its prestige and influence enhanced. The decrypts revealed in great detail the progress of Weiss. The Partisans offered stiff resistance to the German ground forces and the Luftwaffe had to provide bombing support. By 16 February, the first stage of the operation was declared over, but reports indicated that elements of the Partisans had escaped the net, some moving towards the bauxite area and others re-establishing themselves in the cleared areas. Following Keble's report to Churchill, the Chiefs of Staff, who had been sent a copy, decided not to change policy and contact the Partisans, but not before Colonel Bateman of the Directorate of Military Operations had recommended that it was right to support the 'active and vigorous Partisans' rather than the 'dormant and sluggish' Chetniks. However, military intelligence was firmly of the opinion that support for Mihailovic should be maintained as were the Foreign Office and the SOE in London. The debate had now commenced in earnest, and decrypts were the only reliable source of information about the Partisans and the actions of the Axis.

Овим се потврђује да су британци знали за немачке планове против партизана.
Такође је занимљива њихова анализа - у случају пораза језгра Титових снага, надали су се да ће моћи да уједине оба герилска покрета, а у случају неуспеха операције, да ће Титове снаге добити на снази и престижу (што се на крају и десило).
За остало наведено (да је дата сагласност од Владе у Лондону и од Бејлија да се четници укључе у немачку офанзиву против партизана) нема потврде, а лично не мислим ни да се десила. Влада у Лондону је то тешко могла да уради а да британци не сазнају.
Идеја да су британци наговорили четнике да сарађују са немцима, само да би их мало касније због тога осудили и окренули помоћ партизанима је прилично сензационалистичка, и непоткрепљена било каквим доказима.