Sto se tice Amera evo moje razmisljanje koristeci logiku (kakva je takva je, moja je).
P je za pursuit (P40, P47, P51....) jer tako su lovci oznacavani u armiskom vazduhoplovstvu pre 2SR. Fakticki "gonici"
F je valjda za fighter a o brojkama nemam poima. Znam da su imali dva razlicita F4, Wildcat i Corsair. a za ostale brojeve ne znam.
mala pomoc
u USAAF "P" oznacava pursuit kako vec znate ali US Navy je imala sopstveni sistem oznacavanja kombinacija slova i brojeva koja oznacava namenu aviona, redni broj po vremenu uvodjenja u upotrebu i oznaka fabrike.
F2A-2 (Buffalo) gde je F od fighter zatim broj 2 je broj koji je sama fabrika dodelila redosledno avionu a slovo A je oznaka fabrike Brewster po Navy klasifikaciji. dalje broj 2 je druga verzija tog modela.
F4F-3 je sve ovo samo slovo F iza broja 4 je oznaka za fabriku Grumman
F4B-3 znaci fighter , cetvrti proizvod maticne fabrike B (boeing) treca verzija
TBM-1 znaci torpedo bomber ford prva verzija (licenca gruman avenger)..... /M je oznaka za Ford/
itd itd........nadam se da sam pomogao
i da se vratim u temu ---- sema reglaze vatrenog naoruzanja aviona P-47
gde se vidi da su po dva unutrasnja mitraljeza unusanjenja na presecanje u 250 yds a po dva spoljasnja u 350 yds i to u HORIZONTALNOJ ravni dok se ceo posmatrani snop tj ta ravan podize da presece nisansku liniju na 300 yds u VERTIKALNOJ ravni. o onom tzv "kill box-u" nema ni govora na P-47. taj kill box je primenjivan samo u drugoj polovini rata i kasnije na avionima koji imaju sest mitraljeza u KRILIMA dakle P-51 D i P-40M i N . taj sistem unisanjavanja je komplikovan i svaka cev u njemu sece nisansku liniju na razlicitom mestu da bi se formirao "sirece-padajuci levak" metaka .
U pravu ste kada kazete da je taj sistem usvojen da bi se mladjim pilotima omogucio pogodak kakav takav i pri trapavom nisanjenju.
oprostite zbog velikih slova - samo sam pokusao naglasiti vaznost reci....
Dali znate zasto na ovom avionu nije bilo "kill box"-a? Ipak je 8 teskih mitraljeza u krilima, meni se cini da je stvoren za to.
Inace to sam citao odavno tako da je moguce da sam nesto pobrkao ali po mom secanju svi Americki avioni sa mitraljezima u krilima su mogli biti podeseni za to.
pa evo zasto (zakljucak izveden iz citanja originalnih maintenance manual-a) - kill box kako ga ovde nazivamo se pojavio u drugoj polovini rata i namenjen je za gadjanje ciljeva u vazduhu. primenjivan od P-51D dakle P-51B,C nisu tako unisanjavani. Posto je P-47 kasnije najvise ucestvovao u napadu na ciljeeve na zemlji taj kill box bi mu mozda otezavao stvar. ne mogu da potvrdim navode dokazom ali jednostavno se u originalnim shemama unisanjavanja vatrenog naoruzanja za avion P-47 ne pominje nista drugo do klasicno unisanjavanje ciju sam shemu i postavio.
A mozda bi pomoglo da razmisljamo ovako:
U vreme kada je u amerikenjske pukove ulazila ta varijanta P-47, vise nije bilo potrebe za preterano pazljivim pracenjem bombardera, jer, jednostavno, vise nije bilo mnogo protivnika na nebu.
Po sistemu "tri losa ubise Milosa" nemacko vazduhoplovstvo je zbrisano sa neba, pa su onda morali da koriste tesku lovacku avijaciju za ono sto bi ona mogla da radi (slobodni lov, gadjanje ciljeva na zemljii)
Kako mi je svojevremeno pricao jedan pilot iz tih vremena, mitraljezi su se, manje vise na sviim avionima, mogli podesavati gotovo za svaki zadatak. Kako je tadasnji moj sagovornik tvrdio, bilo je dovoljno naredniku odrzavanja gurnuti koju polulitru viskija (ili neke druge "valute") - mogli su da urade sta si zamislio.
vatreno naoruzanje avona (mitraljezi i topovi) mogu da se unisanjavaju samo onako kako je to propisao i konstrukcijski omogucio proizvodjac letelice.
kratko cu opisati postupak.
ispred aviona se na odredjenoj i propisanoj udaljenosti postavlja meta, recimo neka to bude 15 metara.
na njoj su nacrtane reperne tacke koje mora da "pogodi nisanska linija svakog oruzja posebno.takva slika samo imitira konacnu sliku pogodaka tj ako se na propisanu metu unisani avion onda ce se npr dogoditi presecanje na 300 metara (uprostavam). tekve mete se proizvode da se ne bi prava meta postavljala na zeljenih 300 metara ispred aviona.
dakle nikakv cudotvorni narednici ne mogu da izmisle drugacije mete kako bi to mozda neki pilot tada zeleo. takodje i zbog tehnicko mehanickih ogranicenja same konstrukcije nosaca mitraljeza nemoguce ih je pomerati kako im drago. avion je ipak unisanjen onako kako je rekla fabrika a pre toga dobila zadatak od vazduhoplovstva samog ......
ltcolonel ::Ovde se vazdušna borba razmtra kao fer dvoboj dva revolvaraša. U stvarnosti to nije baš tako. Kod nas su Tanderbolti leteli i protiv Mesera i protiv jakova i protiv S-49C. Nisam našao izveštaja za borbe sa Spitfajerima. Tanderbolt je bio izuzetno opasan avion je jer pri pravilnoj upotrebi u početku vazdušne borbe on uvek imao znatno povoljniju taktičku situaciju. Ovo naročito ako nisu morali da neposredno prate sporije avione. Naime Tanderbolt je gotovo neograničeno vreme mogao da leti brzinom od 560 km/h sa dva dopunska rezervoara a čitavih 600 km/h bez dopunskih rezervoara. Jedino ograničenje je bila količina goriva. Znači nije bilo pregrevanja motora. Leteli su na 8000 m brzinom od oko 560 km dok ne ugledaju neprijatelja zatim bi odbacivali rezervoare polako ponirali sa 600 km na sat i polako zauzimali položaj za napad - odozgo iz pravca sunca obrušavanje sa razlikom u visini 1000 do 1500 m jedan napad i koristeći energiju vrši se zum tj naglo penjanje ponovni napad ovog puta razlika u visini je bila manja ponovni napad iz obrušavanja. Nema dog fajt ako napadi nisu bili efikasni obrušavanje se nastavlja i doviđenja do sledećeg susreta. U svim ovim slučajevima Jakovi i Meseri su mogli samo da pokušaju da izbegnu napad a nisu imali soro nikakve šanse da uzvrate napad. Dok god je održavao brzinu iznad 560 km na sat Tanderbolt je bio prilično imun na napade Mesera i jakova. Nikako dog fajta. Iskoristiti energiju aviona i vatrenu moć.
Gresis.
Vazdusna borba (ne samo bliska borba) je dinamicka 3D kategorija. Ne moze se reci," e ovaj lovac ce da leti samo ovako a onaj samo onako".
U stvarnosti se to tako ne desava. Lovac mora da ima sve dobre karakteristike da bi bio vrhunski.
Na pr, P-47 se vrlo slabo penjao i imao jako lose ubrzanje (cak i u poniranju). Me-109 je zato mogao da mu pobegne i u poniranju, a da ne govorimo u ravnom letu ili penjenju.
Dok P-47 dostigne veliku brzinu u poniranju, ovaj je vec promenio pravac leta.
Kad bi izgubio energiju (a to se neminovno desavalo) P-47 je ostajao, sto se kaze, "out of options."
"Dead meat".
Nemacki piloti su govorili da im je P-47 lak protivnik, jedino nisu smeli da ga napadaju odnapred.
Dopuna: 26 Jul 2012 9:22
sremac983 ::Ај поново....да видимо овако већ сам те једном исправио да немци нису користили нитро оксид већ само MW-50, а ти и даље тераш по свом....нитро оксид се користио само код извиђачких авиона, не на ловцима. требао је да се користи код средњих бомбардера...ловци немачки сви су користили од 1943 MW-50....
Nesto si pobrkao.
Nitro oksid NO2 se koristio na nekim verzijama Me-109 (za velike visine) jos od '41 a na nekim FW-190 od '43.
Medjutim, MW-50 je koristen od 1943 na Me-109G6, ali ugradnja na FW-190A nije bila uspesna. BMW-801 nije bio pogodan za MW-50. Bilo je samo nekih eksperimentalnih pokusaja.
Tek FW-190D je dobio MW-50 kao standardnu opremu.
sremac983 ::П-47 добар авион, погрешна намена....уместо да буде класичан ловац, био више нека врста јуришника....
Stvar je u tome sto se ubrzo pokazalo da ne moze da bude klasican lovac, jer je bio trom i pretezak, a mogao je da ponese dosta tereta pa je bilo logicno da se koristi kao jurisnik.
firebar :: Gresis.
Vazdusna borba (ne samo bliska borba) je dinamicka 3D kategorija. Ne moze se reci," e ovaj lovac ce da leti samo ovako a onaj samo onako".
U stvarnosti se to tako ne desava. Lovac mora da ima sve dobre karakteristike da bi bio vrhunski.
Na pr, P-47 se vrlo slabo penjao i imao jako lose ubrzanje (cak i u poniranju). Me-109 je zato mogao da mu pobegne i u poniranju, a da ne govorimo u ravnom letu ili penjenju.
Dok P-47 dostigne veliku brzinu u poniranju, ovaj je vec promenio pravac leta.
Kad bi izgubio energiju (a to se neminovno desavalo) P-47 je ostajao, sto se kaze, "out of options."
"Dead meat".
Nemacki piloti su govorili da im je P-47 lak protivnik, jedino nisu smeli da ga napadaju odnapred.
Ту исту тактику су примењивали немачки пилоти са Ме-109 против совјетских авиона на почетку рата. Значи опробано ради и ефикасна је. Нису се трудили да ризикују у догфајту, кад су овако имали сигуран напад и повлачење. И није их нешто бринуло што су совјети имали маневрабилније авионе - нису имали потребе да улазе у блиску борбу.
Тако да не видим што је горе наведено грешка, кад је опробано у пракси, више пута.
firebar ti pišeš na osnovu popularne literature a ja pišem na osnovu uporednih ispitivanja kod nas. Ako nisi znao kod nas su vršena uporedna ispitivanja Me-109G, P-47 i sovjetskih Jakova. I to vrlo detaljna.
Što se tiče dog fajta samo jedan primer iz ranijeg vremena Spad XIII nije imao nikakve šanse u dog fajtu sa Njeporom 27. Al na osnovu ispitivanja vršenih kod nas 1919. do 1921. godine u stvarnosti je pilot na Njeporu mogao da obori Spada samo ako pilot ovog drugog hoće da izvrši samoubistvo ili spava.
I da završim odakle ti podatak da je Tanderbolt sporo ubrzavao taj ko ti je to rekao nema pojma ili ako si to negde pročitao taj ko je to napisao takođe nema pojma. Upravo suprotno Tanderbolt je mogao da prekine borbu kad god hoće.
Ako hoćeš samnom da polemišeš koristi arhivsku građu a ne propagandna pisanija tipa trla baba lan.
Dopuna: 26 Jul 2012 11:33
PS U obrušavanju je Tanderbolt bez poblema postizao takve brzine na kojima bi se Meser bukvalno raspao.
Dopuna: 26 Jul 2012 11:56
Evo ti iz zvaničnog uporednog ispitivanja P-47 vs Spitfajer IX podaci su iz originalnog američko - brizanskog dokumenta
SECRET
AIR FIGHTING DEVELOPMENT UNIT
RAF STATION, DUXFORD
Report No. 66
on
TACTICAL TRIALS – P-47C AIRCRAFT
(dajem samo deo koji se odnosi na uporedno ispitivanje P-47C i Spitfire IX)
P-47C v. Spitfire IX
21. Trials were limited to determining the relative fighting qualities of these aircraft between 20,000 feet and 30,000 feet. Owing to oxygen difficulties the P-47C was not taken to greater altitudes except for performance checks.
22. Performance – In level speed the Spitfire always accelerated away from the P-47, but the P-47 showed itself slightly the faster at 20,000 feet and at 28,000; there was, however, very little to choose in actual performance at these heights. Above this height the Spitfire becomes slightly the faster.
23. Climb – The rate of climb if the Spitfire is much higher at these heights than that of the P-47C. Climbing together from 25,000 to 30,000 feet, the P-47 took about ˝ minute longer than the Spitfire. The difference, however, is not nearly so marked in zoom climbs, and if the P-47 dives slightly and then pulls up in the climb, its performance is similar to that of the Spitfire over limited intervals.
24. Dive – The P-47 is able to out-dive the Spitfire quite easily.
25. Manoeuvrability – The good aileron control gives the P-47 an excellent rate of roll even at high speeds, and during mock combats it was considered to roll as well as, if not better than the Spitfire at about 30,000 feet. At lower altitudes there is nothing to choose between them. The rate of turn of the Spitfire is naturally superior to the heavier P-47 and in turning circles it was found that after four turns the Spitfire could get on the P-47’s tail and remain there with a chance of shooting with correct deflection. When 'bounced'; if a climbing turn towards the attack were made, either aircraft was able to evade the other, but if the climbs were continued, the Spitfire was able to draw away above for another attack. On the level the speeds were so much alike that if a big interval occurred between the aircraft it was difficult to re-engage decisively. When bounced, if the Spitfire used a diving turn to evade it would be caught in the dive, though the P-47 was given difficult shooting at high speed; if the P-47 dived steeply it was unable to climb back to re-engage.
