offline
- Resistance
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 29 Dec 2014
- Poruke: 22
|
Napisano: 29 Dec 2014 23:32
Свака част за ове фајлове и велико хвала. Одмах се примети да је грб Спортског клуба 1913 постао основа за будући грб фудбалског клуба Црвена Звезда, односно штит са црвеним и белим пољем, у који ће се уклопити и црвена звезда. Иако постоји директна веза између СК 1913, и Црвене Звезде, у смислу настављања спортске фудбалске традиције, кроз играче и стадион, 4.Март 1945 се узима као званично оснивање спортског друштва Црвена Звезда, и од тада тече његова историја. Сигурно је да је и публика која је симпатисала предратни СК 1913, чинила значајан број публике који је навијао за новоосновану Црвену Звезду.
Првобитни грб:  Омладинско фискултурно друштво. Офд Црвена Звезда.
Ривали СК 1913 (Југославија) и БСК, данас би се могли схватити као градски ривали Фк Црвена Звезда и Офк Београд, иако мислим да би неко озбиљније настављање на тај ривалитет значило само "навлачење" нечега што, с једне стране има везе са овим клубовима, али с друге стране никакву званичну основу, односно континуитет. Посебице се то тиче Офк Београда који се јавно током деведесетих позивао на тардицију, историју, и титуле БСК. БСК је био забрањен након завршетка Другог светског рата, а неки његови симпатизери су хтели да наставе његову традицију кроз нови клуб. Место на којему се налазио стадион БСК-а, су нове власти након завршетка Другог светског рата, предале Југословенској народној армији, која потом оснива Партизан и на истом месту пар година касније гради нови стадион, који се до дана данас назива Стадион ЈНА.
У Загребу се званично узела историја и традиција фудбалксог клуба Грађански, који је функционисао од 1911. године до краја Другог светског рата, па се тако данас фудбалски клуб Динамо из Загреба сматра службеним настављачем Грађанског и ХАШК-а, те је прошле године прославио 100 година постојања. Има то везе и са ривалством са сплићанима, вероватно да се и у том смислу "не заостаје", округло је округло.
Фудбалски клуб Хајдук је основан 1911. године. 1941. године овај клуб није прихватио предлог италијаснких окупационх снага да се такмичи у тадашњој италијанској фудбалској лиги. Какав би то дерби био, Хајдук - Лацио  Али има нешто више од тога, а то је борба и отпор према окупатору. Хајдуков статус је замрзнут током ратних година. Клуб је обновио свој статус 1944. гоидне на слободној територији Вису, у мају, и остао уписан као добар пример борбе, и антифашизма. Доста тога занимљивог је испричано кроз серију "Наше мало мисто".
Ех сада, да се конкретно види ако је могуће и кроз документе и конкретне изворе веза између оснивања београдских спортских друштава, и њихових оснивача и утемељитеља кроз борбу и ангажман против окупатора за време Другог светског рата. Такође ако постоје извори и за друге клубове на просторима Југославије.
"Фудбалски клуб Црвена звезда основан је 4. марта 1945. године, на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије." Било би добро уколико би постојала одређена (ратна) историја овог савеза и његових чланова, па да то послужи као могућа тачка.
Хвала SkyWhaleru још једном на овим примерима. Занимљив је грб БСК-а на једној од фотографија, чини ми се да то није никако прави грб клуба, већ неки привремени у духу окупације ако се не варам?
Dopuna: 30 Dec 2014 0:08
Занимљив текст:
Citat:У "Политици", од 6.марта 1945. читамо вести:
На омладинској спортској конференцији од 4. марта основан је омладински фискултурни спортски клуб "Црвена звезда". Клуб обухвата разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан клуба, мора поред гимнастике упражњавати још неку дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб врши се свакодневно у просторијама Месног одбора УСАОС-а, Краља Милутина број 2. Члан клуба може бити сваки омладинац антифашиста.
Текст о настанку:
НАСТАНАК
Како је почело, сећате ли се, људи?
А људи: Љубиша Секулић, Која Паљић, Зоран Жујовић, Бошко Дреновац, Слободан Ћосић, Бора Станковић, Зира Адамовић, Ружица Радовановић, Коста Томашевић, Небојша Поповић, "Амбасадор" Станковић, Мира Петровић, Милан Тавчар, Михаило Туртић, Рајко Митић... Ко би их сада све набројао. Немогуће.
Сећају се, како да не.
Али, када је требало да се врате више година уназад, на онај један дан, први, на прву реч и прве личности, све је одједном почело да се меша.
Углавном, мисао о оснивању клуба родила се у тадашњем Градском комитету СКОЈ-а, то сви знају, и то много пре него што је Црвена звезда стварно основана, одмах по ослобођењу Београда.
Новембар 1944.
Још је Београд мирисао на барут. Још су зјапиле црне развалине на местима где су некад биле грађевине, а преко срче се газило Теразијама. Још је црвено севало небо са запада ноћу и чуло се добовање далеког артиљеријског контрабатирања, а са фронта стизали тешки рањеници камионима...Бивши играчи Југославије и БСК-а нуде се да одиграју утакмицу у корист рањеника. Секретару Градског комитета СКОЈ-а, двадесетогодишњем Зорану Жујовићу, јављају из Градског одбора о тој њиховој жељи. И утакмица би одржана. Прва у ослобођеном граду.
Догодило се то у децембру 1944., пред саму Нову годину. Зоран Жујовић се више не сећа резултата те утакмице, ни ко је кога победио, али му се једна друга ствар урезала дубоко у памћење: у разореној престоници, у којој се хлеб још делио на комад, а ноћи биле замрачене, та спортска приредба пред пуним стадионом бивше СК Југославије, загрејала је људске душе после окрутне четворогодишње окупације и била је један од првих знакова краја рата.
Затим се око Градског комитета СКОЈ-а и народне омладине почело да окупља све што је у спорту нешто значило. Одмах затим, приређен је народни крос, који је окупио велики број београдских младића и девојака. То је, између осталог, био начин да се искаже оданост ослободилачком рату.
Ускоро је био основан и клуб УСАОС-а, привремено, а онда је почело да се размишља и о спортском друштву, великом, правом. Нико, међутим, од тих момака није знао како се устројава једно спортско друштво, осим Слободана Ћосића, кога су због тога преместили у градски одбор УСАОС-а.
Он је онда донео стари правилник бившег југословенског нижеразредног клуба ФК Славија, са Чубуре, у чијој је управи био и он, неких стотинак параграфа, који су се ондашњим СКОЈ-евцима учинили дозлабога будаластим и изазивали буре смеха. И дохватише они тај правилник и прекројише га по своме: поизбациваше из њега све што им се није свидело. Оста књига са десетак параграфа!
Ето, тако је постала Црвена звезда!
Коју Паљића изабраше за првог председника, Зорана Жујовића, Слободана Ћосића и Косту Томашевића за потпредседнике, а Љубишу Секулића и Бранка Станковића за секретаре. И још осам чланова управног одбора и десет референата за десет клубова(свака грана спорта имала је свој клуб), и друштво је било потпуно.
Било је то 4. марта 1945. године.
И све је ишло да не може боље, док није дошло до онога: како дати име клубу. Тада је одједном запело. Било је стотину предлога, а свако је мислио да је његов најбољи.
Једни су били загрејани за име московског Динама, док су други били одлучно против позајмљивања туђих имена. Кумова је било на све стране. Никако да се сложе. Неко из угла изненада довикну из све снаге:
- Звезда!!!
Наста тајац. То име је имало призвук. Зоран Жујовић искористи предах и додаде: - И то црвена!
Одајом се проломио пљесак.
- Када је клубу дато име - сећа се Ђорђе Паљић, први председник Црвене звезде - сваком одредисмо од нас дужности. Ја сам изабран за председника, ваљда зато што сам био најстарији(имао сам тада двадесет и пет година), а можда и зато што сам пре рата стекао глас спортског организатора.
Први задатак нам је био: доћи до спортског игралишта и створити седиште новог спортског друштва. Од популарног предратног клуба Југославија (који је за време окупације променио име у СК 1913) преузели смо фудбалски стадион - са дрвеним трибинама, доста оштећеним, тереном прекривеним шљаком, дотрајалим свлачионицама.
Од Боб клуба добили смо - после извесног убеђивања - његову зграду на Калемегдану. Одлично нам је годинама служила. Београд је тада био мали, а Калемегдан својеврстан забавни и спортски центар.
Али, ту кућу је требало поправити, уредити преузета спортска игралишта и пливалишта на Сави, купити спортску опрему. Говорити много о спорту тих дана, када је још беснео рат, а уз то тражити новац за неке спортске сврхе, када је све друго било знатно важније, није било баш нарочито умесно.
Па ипак, ваљало је нешто учинити за стотине и стотине београдских омладинаца и омладинки који су приступили Црвеној звезди. Са овереним правилима нашег друштва отишао сам Диши Станојловићу, директору Београдске задруге, која је тада била јака банкарска кућа. Затражио сам зајам од 200.000 динара и - добио га. Вероватно и зато што је Станојловић годинама био председник СК Југославија, па је имао разумевања за спорт.
Грађевинско предузеће "Комграп" прихватило се прихватило се задатка да обнови игралишта која су припадала Црвеној звезди. Директор и главни инжењер у том предуећу били су тада архитекти Јован Лукић и Мика Поповић, обојица стари спортисти и вредни спортски радници. Ваљда је и то утицало да "Комграп" поправи игралишта, мада је имао много прече задатке.
А од председника Народног одбора Првог рејона, Миленка Ђорђевића, добили смо велики канцеларијски сто. Деценијама је тај сто - масиван, изрезбарен, импозантан - био у Звездиним просторијама.
Фудбалски репрезентативац Предраг Ђајић успео је да набави нешто нових дресова и гаћица. Осим тога, свако је донео реквизите из свог бившег клуба, па је ускоро Звездин економат био добро снабдевен.
Тако се кренуло, то су били први Звездини кораци - закључио је Пајић.
ПРВЕ УТАКМИЦЕ
Само што је оснивачка скупштина завршена, делегати су се разлетели на све стране града. У том таласу одушевљења одлучено је да се ствар не заврши само на оснивању клуба и давању имена, већ да се још истог поподнева организује утакмица. Са ким? За сат-два било је тешко наћи противника. Мартовски дан је био кратак. Тада се, у просторији у Краља Милутина, појавио
Коста Томашевић, сав зајапурен у лицу. Његове речи улиле су поподневну наду:
- Чуо сам, Црвена звезда! Сјајно! Сада треба јурити играче за утакмицу. Оно што имамо, мало је. Не растурајте се док се не вратим - рекао је дежмекасти Коста Томашевић и сјурио се низ степенице.
Организовао први меч и постигао први гол
Својим старим бициклом кренуо је пут аутокоманде. Убрзо се вратио с радосном вешћу:
- Нашао сам партнера за поподне - рекао је Коста - тим Првог батаљона КНОЈ-а хоће да игра.
Не би било баш тако лако на брзину уговорити утакмицу, јер су фудбалери-војници имали обавеза и послова преко главе. Али, Слободан Ћосић и Коста Томашевић су већ раније то испланирали. Ако клуб буде основан, утакмица мора истог дана да се игра. И неколико дана пре оснивачке скупштине, "кнојевци" су већ били обавештени и замољени да четвртог марта играју утакмицу са новим клубом у Београду.
Стадион бивше Југославије, који ће касније постати полигон за обуку Звездиних мајстора фудбала, био је поприште прве утакмице у историји Црвене звезде. "Кнојевци" су дошли раније, за оне прилике опремљени како ваља. Док су се још у свлачионици договарали шта би ко хтео да игра, голман Голубичић је рекао друговима:
- Погледајте, колико света! Публика надире...
На својој првој утакмици, на дан оснивања, Звезда је играла у саставу:
Голубичић - Станковић, Филиповић - Ћирић, Јовановић, Величковић - Шапинац, Спасојевић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић.
У другом полувремену Голубичића је заменио Попадић, а Стокић је ушао у игру уместо Шапинца.
Први гол је постигао управо најзаслужнији - Коста Томашевић.
Ћирић је био технички префињени халф. Лепо је послужио своје лево крило, Ђуру Хорватиновића, који је затим носио лопту неколико корака и добацио је слободном Томашеићу. Борбени вођа навале великом брзином улетео је у шеснаестерац, а онда је одједном стао на лопту и заградио се лактовима. Неколико противничких играча је протрчало поред њега, а Томаш је тада слободно шутирао ниско, и не тако оштро у леви угао. Лопта се од стативе одбила у гол.
Публика је познавала већину фудбалера Црвене звезде, а посебне симпатије уживао је Коста Томашевић, који се на београдским теренима појавио уочи рата.
Војници су после тога изједначили, а њихови другови су пуцњевима из пушака увис прославили овај успех. Утакмица је постајала све лепша. Звезда је постигла још два гола. Војници су при крају, када је њихов тим смањио резултат на 3:2, поново припуцали.
Тако је Црвена звезда славила прву победу. У граду се данима причало о лепој игри. Људи су с нестрпљењем очекивали нове Звездине утакмице.
.
У питању су цитати из различитих извора: блогова, сајтова, форума. Односно, један текст је у питању који се провлачи као такав.
 Поворка фискултурног друштва Црвена Звезда.
Dopuna: 30 Dec 2014 0:58
SkyWhaler погледај ову занимљивост везану уз деловање кошаркашке секције Црвена Звезда, непосредно по завршетку Другог светског рата. У питању је шесто-месечни рад Црвене Звезде у бројкама, и постоји секција кошаркаша са почетним словом имена и пуним презименом. У једној колони пише А. Николић као најбољи стрелац, односно са највише постигнутих кошева у том периоду. Ја сам одмах помислио да је реч о Александру Николићу, "Професору". За Александра Николића важи да је "Отац југословенске кошарке". Ја сам одмах помислио да је реч о њему у овој колони, међутим он је према изворима са википедије у том периоду од 1945-46 играо за Партизан. А за Црвену Звезду је играо од 1947. до 1949. године. С тим да је пре ових тимова 1946. године играо за тим ЈНА.(То је један извор).
Други извор, опет википедија:
Citat: Након другог светског рата почео је да игра за Црвену звезду. Међутим одмах након формирања кошаркашке секције Партизана, декретом су сва војна лица морала да пређу у Партизан. Таке се и Аца Николић нашао у Партизану [2] Тако је играчку каријеру Николић провео у Партизану (1945—1946), Црвеној звезди (1947—1949), Железничару из Чачка (1949—1950) и БСК-у Београд (1950—1951). Са Црвеном звездом је освајао Првенство Југославије 1947, 1948. и 1949. Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије.
Дакле постоји могућност да је то ипак он у овој колони под А. Николић. Мислим да је ово ипак вероватније, да је то ипак у питању Александар Николић, "Професор".
Он је скроу десно, последњи у низу. Изгледа да је заиста у питању Александар Николић, "Професор".
С друге стране,
Такође стоји да је од 1944. године до 1945. године служио ЈНА. Према неким тврдњама које сам и у предходним постовима навео, он је припадао "београдској групи равногорских илегалаца".
Ако су те тврдње тачне, испада да су најбитније спортске фигуре спортског Београда били "равногорски илегалци". Ако није тачно, као што неки конкретнији извори наводе, у том случају ради се о бруталној (с обзиром на велики значај спорта и његовог утицаја у народу) маниплуацији и прекрајању ратног пута и схватања, младих спортиста у ратном Београду.
|
