Sport u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata

3

Sport u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2014
  • Poruke: 22

Napisano: 29 Dec 2014 23:32

Свака част за ове фајлове и велико хвала. Одмах се примети да је грб Спортског клуба 1913 постао основа за будући грб фудбалског клуба Црвена Звезда, односно штит са црвеним и белим пољем, у који ће се уклопити и црвена звезда. Иако постоји директна веза између СК 1913, и Црвене Звезде, у смислу настављања спортске фудбалске традиције, кроз играче и стадион, 4.Март 1945 се узима као званично оснивање спортског друштва Црвена Звезда, и од тада тече његова историја. Сигурно је да је и публика која је симпатисала предратни СК 1913, чинила значајан број публике који је навијао за новоосновану Црвену Звезду.





Првобитни грб: Омладинско фискултурно друштво. Офд Црвена Звезда.



Ривали СК 1913 (Југославија) и БСК, данас би се могли схватити као градски ривали Фк Црвена Звезда и Офк Београд, иако мислим да би неко озбиљније настављање на тај ривалитет значило само "навлачење" нечега што, с једне стране има везе са овим клубовима, али с друге стране никакву званичну основу, односно континуитет. Посебице се то тиче Офк Београда који се јавно током деведесетих позивао на тардицију, историју, и титуле БСК. БСК је био забрањен након завршетка Другог светског рата, а неки његови симпатизери су хтели да наставе његову традицију кроз нови клуб. Место на којему се налазио стадион БСК-а, су нове власти након завршетка Другог светског рата, предале Југословенској народној армији, која потом оснива Партизан и на истом месту пар година касније гради нови стадион, који се до дана данас назива Стадион ЈНА.



У Загребу се званично узела историја и традиција фудбалксог клуба Грађански, који је функционисао од 1911. године до краја Другог светског рата, па се тако данас фудбалски клуб Динамо из Загреба сматра службеним настављачем Грађанског и ХАШК-а, те је прошле године прославио 100 година постојања. Има то везе и са ривалством са сплићанима, вероватно да се и у том смислу "не заостаје", округло је округло.



Фудбалски клуб Хајдук је основан 1911. године. 1941. године овај клуб није прихватио предлог италијаснких окупационх снага да се такмичи у тадашњој италијанској фудбалској лиги. Какав би то дерби био, Хајдук - Лацио Smile Али има нешто више од тога, а то је борба и отпор према окупатору. Хајдуков статус је замрзнут током ратних година. Клуб је обновио свој статус 1944. гоидне на слободној територији Вису, у мају, и остао уписан као добар пример борбе, и антифашизма. Доста тога занимљивог је испричано кроз серију "Наше мало мисто".



Ех сада, да се конкретно види ако је могуће и кроз документе и конкретне изворе веза између оснивања београдских спортских друштава, и њихових оснивача и утемељитеља кроз борбу и ангажман против окупатора за време Другог светског рата. Такође ако постоје извори и за друге клубове на просторима Југославије.



"Фудбалски клуб Црвена звезда основан је 4. марта 1945. године, на иницијативу чланова Уједињеног савеза антифашистичке омладине Србије." Било би добро уколико би постојала одређена (ратна) историја овог савеза и његових чланова, па да то послужи као могућа тачка.


Хвала SkyWhaleru још једном на овим примерима. Занимљив је грб БСК-а на једној од фотографија, чини ми се да то није никако прави грб клуба, већ неки привремени у духу окупације ако се не варам?

Dopuna: 30 Dec 2014 0:08

Занимљив текст:

Citat:У "Политици", од 6.марта 1945. читамо вести:

На омладинској спортској конференцији од 4. марта основан је омладински фискултурни спортски клуб "Црвена звезда". Клуб обухвата разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан клуба, мора поред гимнастике упражњавати још неку дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб врши се свакодневно у просторијама Месног одбора УСАОС-а, Краља Милутина број 2. Члан клуба може бити сваки омладинац антифашиста.



Текст о настанку:


НАСТАНАК

Како је почело, сећате ли се, људи?
А људи: Љубиша Секулић, Која Паљић, Зоран Жујовић, Бошко Дреновац, Слободан Ћосић, Бора Станковић, Зира Адамовић, Ружица Радовановић, Коста Томашевић, Небојша Поповић, "Амбасадор" Станковић, Мира Петровић, Милан Тавчар, Михаило Туртић, Рајко Митић... Ко би их сада све набројао. Немогуће.
Сећају се, како да не.
Али, када је требало да се врате више година уназад, на онај један дан, први, на прву реч и прве личности, све је одједном почело да се меша.
Углавном, мисао о оснивању клуба родила се у тадашњем Градском комитету СКОЈ-а, то сви знају, и то много пре него што је Црвена звезда стварно основана, одмах по ослобођењу Београда.

Новембар 1944.

Још је Београд мирисао на барут. Још су зјапиле црне развалине на местима где су некад биле грађевине, а преко срче се газило Теразијама. Још је црвено севало небо са запада ноћу и чуло се добовање далеког артиљеријског контрабатирања, а са фронта стизали тешки рањеници камионима...Бивши играчи Југославије и БСК-а нуде се да одиграју утакмицу у корист рањеника. Секретару Градског комитета СКОЈ-а, двадесетогодишњем Зорану Жујовићу, јављају из Градског одбора о тој њиховој жељи. И утакмица би одржана. Прва у ослобођеном граду.

Догодило се то у децембру 1944., пред саму Нову годину. Зоран Жујовић се више не сећа резултата те утакмице, ни ко је кога победио, али му се једна друга ствар урезала дубоко у памћење: у разореној престоници, у којој се хлеб још делио на комад, а ноћи биле замрачене, та спортска приредба пред пуним стадионом бивше СК Југославије, загрејала је људске душе после окрутне четворогодишње окупације и била је један од првих знакова краја рата.

Затим се око Градског комитета СКОЈ-а и народне омладине почело да окупља све што је у спорту нешто значило. Одмах затим, приређен је народни крос, који је окупио велики број београдских младића и девојака. То је, између осталог, био начин да се искаже оданост ослободилачком рату.

Ускоро је био основан и клуб УСАОС-а, привремено, а онда је почело да се размишља и о спортском друштву, великом, правом. Нико, међутим, од тих момака није знао како се устројава једно спортско друштво, осим Слободана Ћосића, кога су због тога преместили у градски одбор УСАОС-а.

Он је онда донео стари правилник бившег југословенског нижеразредног клуба ФК Славија, са Чубуре, у чијој је управи био и он, неких стотинак параграфа, који су се ондашњим СКОЈ-евцима учинили дозлабога будаластим и изазивали буре смеха. И дохватише они тај правилник и прекројише га по своме: поизбациваше из њега све што им се није свидело. Оста књига са десетак параграфа!


Ето, тако је постала Црвена звезда!
Коју Паљића изабраше за првог председника, Зорана Жујовића, Слободана Ћосића и Косту Томашевића за потпредседнике, а Љубишу Секулића и Бранка Станковића за секретаре. И још осам чланова управног одбора и десет референата за десет клубова(свака грана спорта имала је свој клуб), и друштво је било потпуно.
Било је то 4. марта 1945. године.

И све је ишло да не може боље, док није дошло до онога: како дати име клубу. Тада је одједном запело. Било је стотину предлога, а свако је мислио да је његов најбољи.

Једни су били загрејани за име московског Динама, док су други били одлучно против позајмљивања туђих имена. Кумова је било на све стране. Никако да се сложе. Неко из угла изненада довикну из све снаге:

- Звезда!!!
Наста тајац. То име је имало призвук. Зоран Жујовић искористи предах и додаде: - И то црвена!
Одајом се проломио пљесак.
- Када је клубу дато име - сећа се Ђорђе Паљић, први председник Црвене звезде - сваком одредисмо од нас дужности. Ја сам изабран за председника, ваљда зато што сам био најстарији(имао сам тада двадесет и пет година), а можда и зато што сам пре рата стекао глас спортског организатора.
Први задатак нам је био: доћи до спортског игралишта и створити седиште новог спортског друштва. Од популарног предратног клуба Југославија (који је за време окупације променио име у СК 1913) преузели смо фудбалски стадион - са дрвеним трибинама, доста оштећеним, тереном прекривеним шљаком, дотрајалим свлачионицама.

Од Боб клуба добили смо - после извесног убеђивања - његову зграду на Калемегдану. Одлично нам је годинама служила. Београд је тада био мали, а Калемегдан својеврстан забавни и спортски центар.


Али, ту кућу је требало поправити, уредити преузета спортска игралишта и пливалишта на Сави, купити спортску опрему. Говорити много о спорту тих дана, када је још беснео рат, а уз то тражити новац за неке спортске сврхе, када је све друго било знатно важније, није било баш нарочито умесно.

Па ипак, ваљало је нешто учинити за стотине и стотине београдских омладинаца и омладинки који су приступили Црвеној звезди. Са овереним правилима нашег друштва отишао сам Диши Станојловићу, директору Београдске задруге, која је тада била јака банкарска кућа. Затражио сам зајам од 200.000 динара и - добио га. Вероватно и зато што је Станојловић годинама био председник СК Југославија, па је имао разумевања за спорт.
Грађевинско предузеће "Комграп" прихватило се прихватило се задатка да обнови игралишта која су припадала Црвеној звезди. Директор и главни инжењер у том предуећу били су тада архитекти Јован Лукић и Мика Поповић, обојица стари спортисти и вредни спортски радници. Ваљда је и то утицало да "Комграп" поправи игралишта, мада је имао много прече задатке.

А од председника Народног одбора Првог рејона, Миленка Ђорђевића, добили смо велики канцеларијски сто. Деценијама је тај сто - масиван, изрезбарен, импозантан - био у Звездиним просторијама.
Фудбалски репрезентативац Предраг Ђајић успео је да набави нешто нових дресова и гаћица. Осим тога, свако је донео реквизите из свог бившег клуба, па је ускоро Звездин економат био добро снабдевен.
Тако се кренуло, то су били први Звездини кораци - закључио је Пајић.

ПРВЕ УТАКМИЦЕ

Само што је оснивачка скупштина завршена, делегати су се разлетели на све стране града. У том таласу одушевљења одлучено је да се ствар не заврши само на оснивању клуба и давању имена, већ да се још истог поподнева организује утакмица. Са ким? За сат-два било је тешко наћи противника. Мартовски дан је био кратак. Тада се, у просторији у Краља Милутина, појавио
Коста Томашевић, сав зајапурен у лицу. Његове речи улиле су поподневну наду:
- Чуо сам, Црвена звезда! Сјајно! Сада треба јурити играче за утакмицу. Оно што имамо, мало је. Не растурајте се док се не вратим - рекао је дежмекасти Коста Томашевић и сјурио се низ степенице.

Организовао први меч и постигао први гол

Својим старим бициклом кренуо је пут аутокоманде. Убрзо се вратио с радосном вешћу:
- Нашао сам партнера за поподне - рекао је Коста - тим Првог батаљона КНОЈ-а хоће да игра.
Не би било баш тако лако на брзину уговорити утакмицу, јер су фудбалери-војници имали обавеза и послова преко главе. Али, Слободан Ћосић и Коста Томашевић су већ раније то испланирали. Ако клуб буде основан, утакмица мора истог дана да се игра. И неколико дана пре оснивачке скупштине, "кнојевци" су већ били обавештени и замољени да четвртог марта играју утакмицу са новим клубом у Београду.
Стадион бивше Југославије, који ће касније постати полигон за обуку Звездиних мајстора фудбала, био је поприште прве утакмице у историји Црвене звезде. "Кнојевци" су дошли раније, за оне прилике опремљени како ваља. Док су се још у свлачионици договарали шта би ко хтео да игра, голман Голубичић је рекао друговима:

- Погледајте, колико света! Публика надире...
На својој првој утакмици, на дан оснивања, Звезда је играла у саставу:
Голубичић - Станковић, Филиповић - Ћирић, Јовановић, Величковић - Шапинац, Спасојевић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић.
У другом полувремену Голубичића је заменио Попадић, а Стокић је ушао у игру уместо Шапинца.
Први гол је постигао управо најзаслужнији - Коста Томашевић.

Ћирић је био технички префињени халф. Лепо је послужио своје лево крило, Ђуру Хорватиновића, који је затим носио лопту неколико корака и добацио је слободном Томашеићу. Борбени вођа навале великом брзином улетео је у шеснаестерац, а онда је одједном стао на лопту и заградио се лактовима. Неколико противничких играча је протрчало поред њега, а Томаш је тада слободно шутирао ниско, и не тако оштро у леви угао. Лопта се од стативе одбила у гол.
Публика је познавала већину фудбалера Црвене звезде, а посебне симпатије уживао је Коста Томашевић, који се на београдским теренима појавио уочи рата.

Војници су после тога изједначили, а њихови другови су пуцњевима из пушака увис прославили овај успех. Утакмица је постајала све лепша. Звезда је постигла још два гола. Војници су при крају, када је њихов тим смањио резултат на 3:2, поново припуцали.
Тако је Црвена звезда славила прву победу. У граду се данима причало о лепој игри. Људи су с нестрпљењем очекивали нове Звездине утакмице.
.

У питању су цитати из различитих извора: блогова, сајтова, форума. Односно, један текст је у питању који се провлачи као такав.




Поворка фискултурног друштва Црвена Звезда.





Dopuna: 30 Dec 2014 0:58

SkyWhaler погледај ову занимљивост везану уз деловање кошаркашке секције Црвена Звезда, непосредно по завршетку Другог светског рата. У питању је шесто-месечни рад Црвене Звезде у бројкама, и постоји секција кошаркаша са почетним словом имена и пуним презименом. У једној колони пише А. Николић као најбољи стрелац, односно са највише постигнутих кошева у том периоду. Ја сам одмах помислио да је реч о Александру Николићу, "Професору". За Александра Николића важи да је "Отац југословенске кошарке". Ја сам одмах помислио да је реч о њему у овој колони, међутим он је према изворима са википедије у том периоду од 1945-46 играо за Партизан. А за Црвену Звезду је играо од 1947. до 1949. године. С тим да је пре ових тимова 1946. године играо за тим ЈНА.(То је један извор).


Други извор, опет википедија:

Citat: Након другог светског рата почео је да игра за Црвену звезду. Међутим одмах након формирања кошаркашке секције Партизана, декретом су сва војна лица морала да пређу у Партизан. Таке се и Аца Николић нашао у Партизану [2] Тако је играчку каријеру Николић провео у Партизану (1945—1946), Црвеној звезди (1947—1949), Железничару из Чачка (1949—1950) и БСК-у Београд (1950—1951). Са Црвеном звездом је освајао Првенство Југославије 1947, 1948. и 1949. Одиграо је 10 утакмица за репрезентацију Југославије.

Дакле постоји могућност да је то ипак он у овој колони под А. Николић. Мислим да је ово ипак вероватније, да је то ипак у питању Александар Николић, "Професор".



Он је скроу десно, последњи у низу. Изгледа да је заиста у питању Александар Николић, "Професор".


С друге стране,
Такође стоји да је од 1944. године до 1945. године служио ЈНА. Према неким тврдњама које сам и у предходним постовима навео, он је припадао "београдској групи равногорских илегалаца".

Ако су те тврдње тачне, испада да су најбитније спортске фигуре спортског Београда били "равногорски илегалци". Ако није тачно, као што неки конкретнији извори наводе, у том случају ради се о бруталној (с обзиром на велики значај спорта и његовог утицаја у народу) маниплуацији и прекрајању ратног пута и схватања, младих спортиста у ратном Београду.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4648

'Ај'мо редом (да пређем и ја на ћирилицу)...

Сматрам да је нова власт направила велику грешку 1945. не дозволивши континуитет великих предратних београдских клубова. Највероватнији разлог за то било је оно што је сада наша тема - такмичење током окупације. То брисање историје некако је типично за сва пост-револуционарна друштва, не само за нас, али то је већ за неку другу тему.

Као велики навијач Партизана, могу да пишем из тог угла. Баш као што су бројни симпатизери СК Југославија (основан 1913. као СК Велика Србија - можда још један разлог за прекид континуитета) постали навијачи Црвене Звезде, догодило се и да су бројни симпатизери БСК постали навијачи Партизана. Шта би био тачан разлог за то, са ове временске дистанце тешко је рећи. Могу само да претпоставим да је један од разлога за то била локација игралишта.



У оном по злу упамћеном бомбардовању Београда на Васкрс 1944. страдали су и терен и трибине игралишта БСК. У лето 1945. игралиште је обновљено. названо ''20. октобар'' и дато на коришћење Централном дому Југословенске армије (ЦДЈА), односно спортским секцијама 4. октобра 1945. основаног Фискултурног друштва ЦДЈА Партизан. 1950. друштво формално мења име у СД Партизан, а тек 1958. (по неким изворима 1960.) у ЈСД Партизан.

Шта се догодило са БСК? Политика је 25. маја 1945. објавила позив члановима и пријатељима клуба да дођу на конференцију у клупске просторије у Чика Љубину бр. 9 због ''прилагођавања рада'' новим законима 27. маја. На истој страници стоје и најаве за две утакмице клуба по имену Металац.



Још 25. фебруара 1945. основан је Раднички спортски клуб Металац, клуб Синдиката металских радника, а оснивачи су били играчи предратног клуба који се звао СК Јадран, такође клуб металских радника. Јула 1950. године РСК Металац се спојио са Београдом, основаним 1945. као Фискултурно друштво савеза радника и намештеника комуналних предузећа и установа, а од 1947. клубом Месног синдикалног већа, и на, неко каже предлог, неко каже захтев државног функционера Владимира Дедијера, понео име БСК. У новембру 1957. тај БСК се спаја са ТСК Шумадија (која је настала годину дана дана раније спајањем клубова Милиционар, основаног 1946. а који је променио име 1952. у Шумадија, и Трговачки, основаног 1949. као Гранап) и настаје данашњи ОФК Београд.

Тешко да се било који клуб са ових простора може се сматрати наследником оног славног БСК. Што се тиче грба БСК који помињеш, нисам схватио на коју слику мислиш? Да ли је то можда Аца Петровић на стр. 117? Ако мислимо исто, тај грб је идентичан оним на опреми кошаркаша са Видовданског турнира 1943!

А што се кошарке тиче, оно највероватније јесте велики професор Аца Николић. Док ово пишем нисам код куће, али мислим да негде на хард-диску имам скен прве или једне од првих генерација Кошаркашке секције ЦДЈА Партизан, па ћу гледати да и то касније поставим.

На крају, мислим да претпоставке где је ко био и шта је радио током ратних година ипак треба гурнути у страну све док се и ако се појаве чврсти докази. Све ван тога носи опасност да у ову тему унесе и политику.



online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12075

Napisano: 30 Dec 2014 10:39

Ја ћу додати неке спортисте који су узели учешћа у рату.

Прво да почнемо од Божидара Бошка Петровића, који је играо једну утакмицу за фудбалску репрезентацију Југославије. У Шпанском грађанском рату је као пилот учествовао на републиканској страни, где је постао ваздушни ас и један од познатијих пилота. Радило се о врхунском спортисти и борцу, што је редак случај. Један од првих пилота који је оборио Ме-109. Погинуо је у борби 1937. године.
http://sr.wikipedia.org/sr/Бож&#.....80;ћ

Dopuna: 30 Dec 2014 12:00

Светомир Ђукић је био официр краљевине Србије, касније и Југославије. Учествовао је у Балканским ратовима, Првом светском рату. Пензионисан је 1940. а у Другом светском рату је био припадник ЈВуО. Био је вишестрани спортиста, бавио се трчањем, скакањем, пливањем, веслањем, стреличарством, мачевањем и бициклизмом и победио је на више такмичења. Оснивач је Српског олимпијског клуба, и између ратова је развијао олимпијски спорт код нас.
Умро је 1960. у Немачкој, а 2002. су му посмртни остаци пребачени у родни Косјерић где је направљен споменик. Остала је контроверза са краја рата кад је у име ЈВуО преговарао са врхом НДХ, а контакте са њима је наставио и у логорима у Италији.

http://www.oks.org.rs/svetomir-dukic/
http://sr.wikipedia.org/sr/Све&#.....80;ћ

Dopuna: 30 Dec 2014 12:03

Италијански генерал Алесандро Пирцио Бироли је на олимпијским играма 1908. освојио сребрну медаљу у екипном мачевању.
На овим просторима је упамћен као гувернер окупиране Црне Горе, где је сурово угушио 13-јулски устанак. Иако је био одговоран за бројне злочине, није му суђено и умро је у Риму.

http://en.wikipedia.org/wiki/Alessandro_Pirzio_Biroli

Dopuna: 30 Dec 2014 12:17

Лин Фериш је био амерички играч рагбија, и на олимпијади 1924. је његов тим освојио златну медаљу. Током рата је био припадник ОСС-а, и учествовао је у више мисија на територији Југославије. У једној мисији је евакуисао америчке авијатичаре из Јужне Србије, испред немачко-бугарске потере. Био је симпатизер комуниста, и имао је контакте са совјетском обавештајном службом. Погинуо је у авионској несрећи у Грчкој септембра 1944.

http://en.wikipedia.org/wiki/Linn_Farrish

----

Његов колега у ОСС-у српског порекла Џорџ Мусулин је играо професионално амерички фудбал, али није стигао до олимпијског нивоа. Био је у више мисија код ЈВуО. На Светосавском конгресу у селу Ба је поздравио учеснике, иако је британски представник генерал Армстронг то одбио. Током мисије Халјард је, иако је мисија била неполитичка, пустио војну мисију ЈВуО у Италију, због чега је смењен и послат на Далеки исток. После рата је био агент ЦИА.

http://en.wikipedia.org/wiki/George_Musulin

Dopuna: 30 Dec 2014 12:29

Леон Штукељ је био један од успешнијих спортиста, освојио је више медаља, укљ. 3 златне, на олимпијадама од 1924. до 1936. и још пет на светским првенствима. Током рата је био против комуниста и припадник ЈВуО, наводно био и агент британске СОЕ. После рата је притворен и суђено му је, није робијао, али је тек 90-их извучен из заборава.
90-их година је био најстарији златни олимпијац, и учествовао је на отварању олимпијаде у Атланти. Умро је 99-те године у 101. години.

http://sl.wikipedia.org/wiki/Leon_Štukelj

Dopuna: 30 Dec 2014 12:34

Skywhaler :: На крају, мислим да претпоставке где је ко био и шта је радио током ратних година ипак треба гурнути у страну све док се и ако се појаве чврсти докази. Све ван тога носи опасност да у ову тему унесе и политику.
Што се тиче текста о наводним спортистима припадницима ЈВуО, чланови породице једног од њих су брзо демантовали те наводе. Чак и да су ти наводи у осталим случајевима тачни, обзиром на њихове послератне каријере, види се да се није радило о загриженим припадницима покрета, већ оним које би свака власт мобилисала.

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4648

O Петровићу смо писали и на теми о српским асовима, ево линка да се не понављам
http://www.mycity-military.com/Ostalo-5/Srpski-asovi_2.html#p1526367

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2014
  • Poruke: 22

Skywhaler ::'Ај'мо редом (да пређем и ја на ћирилицу)...

Сматрам да је нова власт направила велику грешку 1945. не дозволивши континуитет великих предратних београдских клубова. Највероватнији разлог за то било је оно што је сада наша тема - такмичење током окупације. То брисање историје некако је типично за сва пост-револуционарна друштва, не само за нас, али то је већ за неку другу тему.


SkyWhaler ја могу да се сложим да је направљена грешка у одређеном смислу јер је у питању спорт и наставак фудбалских традиција великих београдских клубова. Уосталом, они јесу званично угашени, али како смо навели, наставили су да "живе" на неки начин кроз друге новоосноване клубове. Што кажеш, јесте, највероватнији разлог је такмичење под окупацијом. Ја се водим размишљањем, ако ти је земља окупирана, ако се под том окупацијом врше разне репресалије, ако се људи у том твом граду, твоји суграђани, одводе у специјализоване логоре, ако им се гасе животи зато што су друге вере, нације, ако су цигани, или ако симпатишу комунистичке идеје, ако пружају отпор према окупатору, играти фудбал и трчати за лоптом у том периоду значи бити игнорантан, без осећаја за - у најмању руку - неправду, и геноцид који се врши у твом граду. Играти фудбал, забављати се, радовати се головима, док се људи стрељају за сваки облик отпора, док гасне коморе раде пуном снагом, хм, па мало је и перверзно, да се тако изразим. Није нормално такво понашање. Није у питању један човек, у питању су цели колективи.
Навео сам пример Хајдука из Сплита, како би тема могла да се прошири и на друге клубове у целој Југоласвији у време Другог свтеског рата, али и зато што је тај клуб пример, да може да се каже не, одбијам да играм у време окупације. Хајдук је замрзнуо свој статус у време Другог светског рата, и активирао се по ослобођењу 1944. године.



Citat:
Тешко да се било који клуб са ових простора може се сматрати наследником оног славног БСК. Што се тиче грба БСК који помињеш, нисам схватио на коју слику мислиш? Да ли је то можда Аца Петровић на стр. 117? Ако мислимо исто, тај грб је идентичан оним на опреми кошаркаша са Видовданског турнира 1943!


SkyWhaler, слажем се да тешко може да се неко сматра правим наследником БСК-а, иако се данас навијачи ОФК Београда позивају на то да је то данас њихов клуб. Што се тиче грба фино си запазио за тај грб, који је идентичан са грбом са Видовданског турнира 1943. године, али ја мислим на грб БСК-а, који се налази на 66 страници коју си поставио. Пише испод да је у питању популарниф удбалер "Моша" а грб није исти као овај на страници 117. Али сада видим да је у питању 1935. година. То може да значи да је грб промењен у ратним годинама, како фудбалским, тако и кошаркашким секцијама.

Citat:
На крају, мислим да претпоставке где је ко био и шта је радио током ратних година ипак треба гурнути у страну све док се и ако се појаве чврсти докази. Све ван тога носи опасност да у ову тему унесе и политику.


Слажем се за чврсте доказе, зато и јесам покренуо тему између осталог. Нећемо да уносимо безпотребе политику - коју не треба - али та се политика никада не може у потпуности искључити.

Сложио бих се са Ватхром, и да јесу поједине спортске величине биле припадници београдских равногорских илегалаца, они у својим годинама као малолетници, или евентуално у раним двадесетим, вероватно нису били толико загрижени, јер да јесу, не верујем да би их спортска популарност након завршетка рата спасла неког прогона или "чистке". Мени је зато битно да знам да ли је Рајко Митић био и на који начин укључен као београдски равногорски илегалац, јер се наводи да је био командант. Ватхра, о којој се породици ради која је демантовала?



Citat:Autor knjiga o generalu Dragoljubu Mihailoviću nastavlja da otkriva istorijske činjenice i malo poznate stvari o četničkom pokretu. Telegraf.rs prenosi još jednu od priča Miloslava Samardžića koje ne ostavljaju nikog ravnodušnim, a ona je zaista posebna.

Naime, mnoge poznate ličnosti bile su pripadnici četničkog pokreta na čelu s Dražom a među njima su i košarkaška legenda Bora Stanković, glumac Mija Aleksić, prva Zvezdina zvezda Rajko Mitić, ali i čuveni košarkaški stručnjak Aleksandar Nikolić, scenarista Novak Novak i mnogi drugi.

Rat su preživela i dva čuvena Dražina ilegalca iz Slovenije: Leon Štukelj, najuspešniji sportista u istoriji Slovenije i Aleksandar Bajt, koji će postati najpoznatiji slovenački ekonomista.
Извор: Телеграф


Леон Штукељ којега Vathra спомиње, који је најуспешнији спортиста у историји Словеније.



Оф топик:
Наравно да има примера оптпораша и илегалаца који су били на страни оних који су поражени, а који су наставили са својом професијом, и то врло успешно. Мени је упечатљив један немачки пример, младог немачког уметника, који је био у немачкој авијацији у време Другог светског рата, на Источном фронту. Током једног лета 1944. године је пао са Штуком у којој је био, на татарску земљу, где га је локално становништво излечило, и подигло на ноге. То му је (шаманско) искуство послужило да направи неке од најзначајнијих уметничких радова у области перформанс уметности, и постане једна од најутицајнијих личности у свету уметности 20. века. Реч је о Јозефу Бојсу. Ретко када се поставља питање његове улоге као ратног ваздухопловца у Луфтвафеу у немачким редовима, али је суштина и најконтраверзнији аспект његовог уметничког рада, управо искуство које је имао на Криму са локалним татарским племеном. До краја живота је био уважени уметник, теоретичар и педагог.

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12075

Resistance :: Сложио бих се са Ватхром, и да јесу поједине спортске величине биле припадници београдских равногорских илегалаца, они у својим годинама као малолетници, или евентуално у раним двадесетим, вероватно нису били толико загрижени, јер да јесу, не верујем да би их спортска популарност након завршетка рата спасла неког прогона или "чистке". Мени је зато битно да знам да ли је Рајко Митић био и на који начин укључен као београдски равногорски илегалац, јер се наводи да је био командант. Ватхра, о којој се породици ради која је демантовала?
Аца Николић.
http://www.kurir.rs/nije-bio-cetnik-profesor-aca-n.....ak-1203949

Што се тиче остатка текста...
http://www.telegraf.rs/vesti/925648-strogo-cuvana-.....eksic-foto
треба имати у виду да је ЈВуО планирала масовну мобилизацију у Србији 1944. Међутим Немци нису дали оружје, па је то пропало, а и сама ЈВуО се драматично смањила после 12. септембра. да су били загрижени Равногорци или би се повукли за Босну, или не би направили такве каријере.

Члан ltcolonel је из Крушевца па зна прича за неке од њих. Отац Новака Новака за ког се у тексту наводи да је стрељан је убијен током бекства. Био је приведен на саслушање, али је са групом људи покушао бекство и том приликом убијен. Да је остао, брзо би га пустили. Као потврда да није био народни непријатељ говори податак да му је сину омогућено даље школовање.
Још једна позната особа из Крушевца се не спомиње у тексту, ради се о глумцу Миодрагу Петровићу Чкаљи, који је био кратко у четницима, па онда прешао у партизане и био на Сремском фронту.
http://sr.wikipedia.org/sr/Мио&#.....13;а

------

Да додамо још једног фудбалера репрезентативца, Милутин Ивковић Милутинац, који је представљен и у гледаној серији Монтевидео. Пре рата је био у вези са СКОЈ-ом, током рата остао у Београду где је ухапшен половином 1943. и стрељан.
http://sr.wikipedia.org/wiki/Мил.....80;ћ

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4648

Што волим када могу нешто ново да сазнам... Ziveli

Citat:... али ја мислим на грб БСК-а, који се налази на 66 страници коју си поставио. Пише испод да је у питању популарниф удбалер "Моша" а грб није исти као овај на страници 117. Али сада видим да је у питању 1935. година...

Мислиш на ово?


То је државни грб на дресу репрезентације, а поред Моше је легендарни шпански голман Рикардо Замора.



Претпостављам да је фотографија снимљена на гостовању Шпаније у Београду 30. априла 1933. када је било 1:1. Претходне године 24.априла, наша селекција је гостовала у Овиједу и поражена је 2:1. То су и једини мечеви Југославије и Шпаније у међуратном периоду.

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5697

Mislimm da grešimo ako mislimod a posleratne vlasti nisu dozvoljavale kontinuitet klubova tj imena klubova.
Vidimo da su se ulice još uvek zvale po kraljevima i nosiel predratna imena.
Problem je u tome što su okupacione vlasti bile one koje su ukinule predratne klubove, plenile imovinu, a i sam rat je potpuno rasterao većinu i igrača i administrativnog osoblja klubova. Za vreme okupacije su na prečac stvarani "novi" klubovi u svrhu zabave okupirane zemlje.
Stoga su u stvari baš okupatori oni koji su prekinuli tradicije i započeli nove. Ljudi su za vreme rata prisustvovali u velikom broju utakmicama, ali nikada nisu prihvatili te "nove" klubove.
Sa druge strane, baš Nemci su bili oni koji su bili izrazito protiv nacionalnih imena klubova, a ne komunisti posle rata.
Čak šta više klub se zvao "Jugoslavija" pre rata, naziv protiv kojeg svakako nove vlasti baš ništa ne bi imale (što se nekad zvao "Velika Srbija" nije od nikakve važnsoti, pošto istorija teče linearno a ne kako nama padne napamet)
- medjutim onda je bio zabranjen, pa preimenovan od okupatora.
Jednostavno 1945 smatralo se da stari klubovi više ne postoje.
Vidimo na sednici bivše SK 1913 ("jugoslavije") da su se ljudi tog kluba ponašali kao da osnivaju novi, nisu se ubazirali na ono što su sami pre toga radili u klubu.

Okupacije ja jako puno toga promeila.

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2014
  • Poruke: 22

Khales сигурно је да ово што кажеш има смисла. Сигурно је да је и тачно. Читајући текстове које је поставио Skywhaler, управо се на примеру СК 1913 види да је у тим ратним годинама дошло до пада, и губитка "духа јединства". То је посебно дошло до изражаја код клуба као што је СК 1913. Једноставно не може се нормално функционисати у таквој окупационој ситуацији и атмосфери.


Skywhaler који би онда био грб који се налази на дресовима у Другом светском рату, на фудбалксим дресовима, као и на кошаркашким на Видовданском турниру 1943. године. Мислим, шта би могао да представља тај грб? Чини ми се да на фудбалском дресу Моше из БСК-а то није грб БСК-а из предратних година.

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4648



У тексту је изричито наведено (стр. 119) да је Аца Петровић постао играч СК1913, односно Југославије, па би онда на фотографији из 1943. требало да се налази кошаркашка секција СК1913. Међутим, док нисам набавио те скенове такав грб никад раније нисам видео, а и не слаже се са грбовима Југославије за које знамо. Оно што ми је упало у очи је да, ако заротирамо грб за 90 степени у смеру обрнутом кретању казаљки сата, делује као да се на грбу налазе латинична слова СД (SD) - спортско друштво? Једноставно, немам другу идеју, а никако другачије не могу да визуализујем симбол или симболе. Наравно, ово је чиста шпекулација и био би нам потребан неко ко много боље познаје историју нашег међуратног спорта него ја.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 610 korisnika na forumu :: 28 registrovanih, 4 sakrivenih i 578 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, _Sale, A.R.Chafee.Jr., Areal84, cifra, Cranium, djboj, Drug pukovnik, Hektor, HollowPoint, KlinkaPalacinka, ladro, messerschmitt, Milos ZA, mnn2, proleter373, raketaš, S2M, sakota79, sizif, Skywhaler, stug, theNedjeljko, vathra, vlahale, VP6919, zillbg, zlaya011