offline
- Skywhaler
- Legendarni građanin
- vampire and philosopher, po©smt, rhd©t
- Pridružio: 13 Dec 2013
- Poruke: 5895
- Gde živiš: Esgaroth
|
Прича о Милутинцу
Citat:... Милутин Ивковић, звани и Милутинац или Државна кочница, рођен је у Београду 1906. године, фудбал је почео да игра још у току Првог светског рата на врачарским пољанама, а 1920. године се учланио у СК Југославија. За први тим Југославије дебитовао је 1922. године. Средином двадесетих година 20. века СК Југославија је била најуспешнији југословенски фудбалски клуб, а Милутинац међу најбољим играчима, што га је учинило и редовним државним репрезентативцем. У тиму Црвених провео је десет успешних година, све док 1930. године није напустио клуб услед једног неспоразума са управом. Од тог тренутка је играо за београдски Соко. Упркос томе што је напустио редове етаблиране и успешне Југославије и потписао приступницу мањем и слабијем Соколу, Милутинац је остао у репрезентацији и управо те 1930. године је, играјући за национални тим, достигао врхунац своје каријере (још једно ''скретање'' од званичне историје у филму ''Монтевидео, Бог те видео!'' Милутинац, дакле, у тренутку одигравања првог светског првенства у фудбалу није био играч Југославије, већ Сокола - прим. Skywhaler). Орлови су те 1930. године учествовали на светском фудбалском првенству у Уругвају и, победивши Боливију и Бразил, доспели до полуфинала, где су изгубили од домаћина. Пораз у полуфиналу фудбалска јавност није замерила, јер је ипак био остварен добар успех – деоба трећег места, што представља највећи успех нашег репрезентативног фудбала до данас. Последњу утакмицу за репрезентацију Југославије је одиграо 1934. године против Француске.
Милутин Ивковић је био познат и по својим активностима у другим областима. Од 1931. године је био и лекар, касније је у Београду отворио и приватну ординацију. Ипак, у јавности је постао познат и као симпатизер левице и управо та политичка улога му је на крају и дошла главе. Милутинац је познавао многе чланове и симпатизере КПЈ и СКОЈ, посебно је био у добрим односима са онима који су се активно бавили спортом или учествовали у раду спортских друштава. Данас се може утврдити да је Милутин Ивковић одржавао контакте са Владимиром Дедијером, Вељком Влаховићем, Ивом Лолом Рибарем и другима. Најзначајнија политичка манифестација која се везивала за Милутинца је била покушај да се организује бојкот Олимпијаде у Берлину 1936. године. Резолуцију о бојкоту нацистичких игара, коју су потписивали југословенски спортисти, а Милутинац први, саставио је Владимир Дедијер, а одобрио Иво Лола Рибар. Колико је значајно било то што се Милутинац прихватио задатка да наговара спортисте да потпишу проглас, види се и у чињеници да је међу потписницима било највише његових бивших и садашњих другова и познаника, фудбалера Југославије и БАСК. Акција није имала успеха на ширем плану, поштоје Југославија учествовала на Олимпијади, али је одазив фудбалера на бојкот био изузетан, тако да се није могла саставити добра репрезентација, која би учествовала на Хитлеровим играма.60 По свему судећи, још тада је Милутинац привукао пажњу нацистичких безбедњака.
Друга Ивковићева активност која га је обележила као противника режима је била његов рад у часопису Младост, у којем је он био главни и одговорни уредник од 1938. до 1939. године. Лист је био легално гласило СКОЈ-а на чију су уређивачку политику утицали Рибар, Дедијер и Влаховић. Међутим, да би власти лист одобриле, за уредника је требало поставити неког ко је имао углед и морални ауторитет у јавности, али ко није био компромитован отвореном везом са комунистима. Милутин Ивковић је био таква личност. Иако није de facto уређивао лист, Милутинац је доста писао о проблемима југословенског спорта и рада са омладином.
Одмах после окончања Априлског рата и капитулације, Милутинац је успоставио контакт са илегалцима. Пошто је у управама београдских клубова било много људи из полиције (Илија Паранос, функционер београдске полиције је био у управи БАСК, Драги Јовановић се такође интересовао за фудбал), Милутинчев задатак је пре свега био да обавештава организацију о ономе што сазна из полицијских извора. Поред информативне делатности, Ивковић, лекар, организовао је и прикупљање санитетског материјала и лекова за борце у шуми. Када је постало исувише опасно за њега да настави да живи у Београду, предложено му је било да буде пребачен на слободну територију, што је Милутинац одбио.
Доктора Милутина Ивковића је Гестапо одредио за привођење још од самог почетка окупације. Поред активности које су биле свима познате, организације бојкота Олимпијаде и уредништва у листу Младост, Милутинац је био ожењен Елом Попс, ћерком др Фридриха Попса, угледног адвоката Јеврејина. Иако му је супруга већ била мртва када је рат почео, Милутинац је био сматран јеврејским зетом, што му је додатно отежавало позицију. Од децембра 1941. године, Гестапо је обавештавао Специјалну полицију да постоје индиције да се у његовој ординацији окупљају комунисти. Из Специјалне полиције је било одговорено да они немају никакве податке који би др Ивковића могли да компромитују и да нема индиција да је он комуниста или симпатизер комуниста. Тешко је поверовати да о Милутину Ивковићу није вођен досије у Специјалној полицији, с обзиром на његово дугогодишње, истина не радикално, али јасно антинацистичко опредељење. Може се закључити да је неко из Специјалне полиције покушао да Милутинца заштити. Као прилог тој тврдњи може послужити сведочење Јове Ружића, који говори да је Илија Паранос упозоравао Милутинца да је обележен у полицији и да му је понудио помоћ да спасе главу тако што ће га послати као лекара у неки наш заробљенички логор у Немачкој. Милутинац је то одбио.
Први пут од почетка окупације др Ивковић је у полицији саслушан 25. јуна 1942. године, непуна два дана пошто га је у листу Обнова, који је био близак идејама ЗБОР, именом и презименом прозвао Омиљен Милић, сарадник Специјалне полиције. Милутинац је био пуштен, али је убрзо поново ухапшен, већ у септембру исте године. Том приликом су претресени и докторов стан и ординација. Ништа компромитујуће није било пронађено. Још неколико месеци је др Ивковић остао у животу, довољно да одигра још једну утакмицу, последњу у свом животу. Иако је одавно окачио копачке о клин, одазвао се позиву свога клуба да увелича прославу 40-годишњице од оснивања БАСК. То је било 6. маја 1943. године.
Крајем истог месеца, касно увече, 24. маја 1943. године, др Милутин Ивковић је ухапшен у свом стану у Румунској улици број 12 на Дедињу. Спроведен је у Бањички логор. По сведочењу преживелих логораша који су те ноћи видели и препознали Милутинца, могу се реконструисати његови последњи сати. Око поноћи је у Бањички логор марицом доведена група од десетак људи, што би значило да су Милутинца најпре морали одвести на неко друго место пошто је из свог стана одведен у малом путничком аутомобилу. Сведок Ракоњац је такође приметио да су били у новим оделима, да нису били тучени и да нису били дезинфиковани због дужег останка у затвору, што је значило да ће ускоро бити погубљени. Други сведок видео је како су рано изјутра 25. маја др Милутина Ивковића стражари свезали за још двојицу затвореника и спроводили према марици која је требало да их одвезе у Јајинце, где би били стрељани. У двориште је дошао и Светозар Вујковић, управник Бањичког логора, да надгледа трансфер. У једном тренутку, Милутинац се отргао стражарима и залетео се ка Вујковићу, успео је да га пљуне и удари ногом у стомак пре него што су га стражари савладали и убацили у марицу. Стрељан је на стратишту у Јајинцима, 25. маја 1943. године, око 6 сати изјутра...Цитат је из рада Оаза нормалности или тужна слика стварности? Фудбал у окупираној Србији (1941–1944) Дејана Зеца са Института за новију историју Србије објављеног у Годишњаку за друштвену историју 3/2011. Рад је дат на слободно преузимање на сајту https://www.academia.edu/
|