Sport u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata

7

Sport u Jugoslaviji u vreme Drugog svetskog rata

offline
  • blake  Male
  • Počasni građanin
  • Pridružio: 27 Nov 2006
  • Poruke: 814
  • Gde živiš: HR

Bio sam malo neprecizan...
Ja sam čitao novine od 10.07. (ponjdjeljak-štampano izdanje). a na internetu sam našao ovaj tekst iz Jutarnjeg. Dalje je bilo copy-paste, da ne prepisujem ručno iz novina.
Autor teksta u Večernje je Elvis Sprečić, a na Jutarnjem nije naveden.

Drago mi je da ti je tekst interesantan.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • VJ 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 16 Apr 2014
  • Poruke: 8433


MILUTINAC doktor, fudbaler i antifašista - Dokumentarni Film



offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4029

... преглед историје ФК Раднички из Зрењанина, од оснивања клуба 1919. па до 1945. године, односно историје фудбала у Зрењанину у поменутом периоду:Citat:...



Između dva Svetska rata

Dok je još uvek trajalo razgraničenje Srbije i Mađarske, u Velikom Bečkereku je odigrana prva posleratna fudbalska utakmica dva kombinovana tima. Nekoliko meseci kasnije, tačnije 11. Maja 1919. održan je novi sastanak na inicijativu povratnika iz ruskog zarobljeništva, Andrije Mihajlovića, na kojem je formiran fudbalski klub Vašaš (Gvožđar). Na sastanku su bili prisustni još i predratni fudbaler Dam Janoš i predstavnici udruženja radnika. Nazivu kluba kumovali su metalski radnici mađarske nacionalnosti koji su činili većinu u članstvu udruženja...

Svoje utakmice Vašaš je, kao i mnogi gradski klubovi, igrao na ,,vašarištu" (danas Karađordjev park). Na tom mestu subotom su se organizovali veliki vašari posle kojih je ostajao veliki nered. Ostalim danima se ovde igrao fudbal od jutra do mraka. Postepeno, fudbaleri su zajedničkim snagama napravili fudbalski teren i tribine tako što su pred utakmice ređali burad i preko njih daske. Godine 1922. iz policije, na adresu Vašaša stigao je nalog da se promeni ime kluba. Predsednik Brkić je na inicijativu kapitena Dama Janoša promenio ime u fudbalski klub Slavija. Pod tim imenom klub je osvojio svoje prvo prvenstvo grada Velikog Bečkereka...

Upravo u tom periodu u gradu počinje da se stvara nekoliko fudbalskih klubova, uglavnom po strateškoj osnovi. Radnici železnice su osnovali Železnički sport klub, Viktorija je bila klub zanatlija, trgovaca, studenata i državnih službenika, a Borac su osnovali pripadnici ratarske omladine koji su svoje prve dresove sašili kada su dobili novac od košenja žita. Obilić je stvoren sa namerom da bude najjači srpski klub, a za Švebiše su igrali pripadnici nemačke zajednice. Većina ovih klubova funkcionisala je od donacija vlasnika fabrike šećera, češkog jevreja Viktora Eleka...


Veliki zaljubljenik u fudbal Viktor Elek ispred svoje kuće u krugu fabrike šećera 1935. godine

Godine 1926. Slavija menja ime u Radnički koji će ostati do danas. Ovaj klub je bio jedini u gradu koji je u svojim redovima imao igrače svih nacionalnosti koje su živele u Bečkereku i okolini. Taktiku pre utakmice, fudbaleri su sastavljali u kafani preko puta nekadašnje robne kuće Beograd. Sopstveni fudbalski teren i klubske prostorije za njih je bio samo veliki san jer je Radnički važio za veoma siromašan klub. Posle utakmice navijači su imali običaj da časte svoje ljubimce na gradskom korzou...


Radnički 1931. u svojim prepoznatljivim crveno-crnim dresovima

Publika u gradu je u tom dobu bila prilično mirna, a fudbal je bio jedini događaj koji je prikupljao veći broj ljudi. Danas ne postoji tačna statistika fudbalera jer Radnički nije uvek nastupao u najboljem sastavu. Mlađim igračima roditelji i škola nisu dozvoljavali da se bave fudbalom, zato su često na utakmicama nastupali pod tuđim imenom. Oženjeni igrači nisu imali podršku svojih supruga za bavljenje fudbalom jer nisu imali socijalno osiguranje. Ukoliko bi se povredili ne bi mogli da rade u fabrici i time bi ostali bez plate.
Pored ovih nedaća, Radnički je bio pod stalnom prismotrom policije zbog navodnog komunistiškog delovanja u svim radničkim udruženjima u državi. Često su igrači išli na saslušanje u policiju nakon ukidanja ustava i zavođenja šestojanuarske diktature 1929. godine kada je Kralj Aleksandar raspustio stupštinu i zabranio rad političkih stranaka i sindikalnih organizacija. Klub je u tom periodu samo na kratko bio raspušten, jer su upućene žalbe Podsavezima u Novom Sadu i Beogradu urodile plodom. To je bio jedan od razloga zašto je kasa kluba često bila prazna, malo ko je hteo da finansira klub pod prismotrom. Drugi je velika ekonomska kriza koja je zahvatila čitavu državu, a koja je uticala na funkcionisanje mnogih sportskih klubova. Radnički je uglavnom učestvovao u gradskoj i opštinskoj ligi. Najbolji klub u gradu bio je Obilić, a najveći uspeh Radničkog pocetkom 30-ih godina bila je pobeda protiv ovog kluba sa 3:1.

Grad Bečkerek je promenio ime u Petrovgrad 1935. godine, po Kralju Petru I Karađorđeviću. U međuvremenu publika je sve više dolazila na ,,vašarište“. Teren je bio ograđen daskama, na koje se mogao nasloniti bicikl, a sa tog mesta se pružao odličan pogled na dešavanja na terenu bez kupljene ulaznice. Da bi klubovi zaradili nesto novca od prodaje ulaznica na ,,većim“ utakmicama je angazovan policajac na konju...

Na pocetku jedne utakmice 1938. godine fudbaleri Radničkog su istrčali na teren u komplet crvenoj opremi, a po kasnijim svedočenjima čak je i lopta bila crvene boje. ,,Igrom slučaja“ sudija na ovoj utakmici je bio policajac, a pomenuta utakmica nije ni počela, već su svi fudbaleri Radničkog sprovedeni u policijsku stanicu na informativni razgovor (sličnu situaciju doživeo je i Radnički iz Niša). Po svedočenjima igrača Radničkog, crvene kopačke i loptu, klubu je poklonio verni navijač nemac Holcner, vlasnik obućarske radnje u glavnoj gradskoj ulici. Ova utakmica, koja se nikada nije odigrala, postala je sastavni deo istorije kluba (*). Može se reci da Radnički nije bio miljenik vlasti zato što se često povezivao sa zabranjenom komunističkom partijom.
U istom periodu, fudbal u Velikom Bečkereku je bio u krizi kao posledica uvođenja visokih taksi i mnogi klubovi nisu mogli da priušte igranje takmičarskih utakmica.



...

Drugi svetski rat

Radnički je igrao u Banatskoj fudbalskoj ligi. Crveno crni su prvi put postali prvaci ovog takmičenja sezone 1940/41. pobedom u finalu nad Obilićem 5:1. Tada je Radnički konačno postao najbolji klub u gradu, a zbog tadašnjeg sistema takmičenja, prvi put su trebali da učestvuju u srpskoj ligi sa čuvenim beogradskim klubovima (**). Prijateljska utakmica zakazana za 6.4.1941. godine protiv BSK-a u Beogradu na Topčiderskom brdu, koja se sa nestrpljenjem iščekivala, nije odigrana zbog bombardovanja Beograda tog dana od strane nemačkog Vermahta.

Banatska regija i Petrovgrad tokom rata imali su poseban status, vlast je bila u rukama nemačke nacionalne manjine. Nove gradske vlasti su gradu vratile svoj prvobitni naziv, Veliki Bečkerek. Radnički je tokom ratnog perioda rasformisan, uz još nekoliko gradskih klubova. A ponovo je oformljen fudbalski klub Švebiše, dok se mađarska zajednica okupljala oko novoformiranog kluba Hojra. Nekoliko predratnih fudbalera i istaknutih sportskih radnika je uhapšeno i proterano iz grada. Nova nacistička vlast je odmah nakon okupacije osudila na smrt Viktora Eleka, vlasnika fabrike sećera i velikog zaljubljenika u fudbal od čijih donacija je funkcionisao najveći broj klubova u gradu.



Fudbal se tokom Drugog svetskog rata igrao, ali ne na najvišem nivou. Odigran je i veliki broj revijalnih utakmica, a od aprila do novembra 1944. u Bečkereku se nije igrao fudbal. Mnogi fudbaleri su pristupili Narodnooslobodilačkoj borbi. Bivši fudbaler Radničkog, Zoran Đukić, je tokom rata izvršio napad na kulturbund, učestvovao je u prikupljanju oružja, a prilikom povlačenja nemačkih trupa, nakon kapitulacije, spasio je veliki minirani most na Begeju od rušenja...

* Po nekim izvorima ovaj događaj se odvio 1938. a prema svedočenju aktera utakmice u pitanju je 1937. godina
** Zbog različitosti informacija (iz više izvora) podatke iz sezona 1940/41, koje su prenete u tekstu , ne mogu sa sigurnošću da potvdim

...
https://footballthroughtimeandnations.blogspot.rs/.....janin.html

Све препоруке за блог Fudbal kroz vreme i nacije који сеCitat:... bavi istorijom fudbala, nastankom i funkcionisanjem fudbalskih klubova širom sveta, kroz različite političke i društvene sisteme...

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4029

... налетех на заглавље ратног издања Спорта (Ново време), датум 15. септембар 1942...



... очигледно се радило о Првенству Београда, такмичење названо ''Београдски пехар''. Титулу је освојио СД 1913, односно предратна СД Југославија. Из истог броја и кратак разговор са голманом Љубомиром Ловрићем...



... који је након рата носио дрес Црвене звезде, четири пута био репрезентативац Југославије и био члан селекторске комисије ФСЈ у периоду 1959 - 1964. када је Југославија освојила олимпијско злато у Риму 1960. исте године била вицешампион Европе, а 1962. и четврта на Светском првенству у Чилеу...

http://www.trstenicani.com/ts_sport_legende/tssport_legende/ljubvuk.html

... да вас не збуни наслов линка... Ловрић је рођен у Новом Саду, већи део свог живота провео је у Београду, док је Трстеник је веза са аутором тадашњих новинских текстова Љубишом Вукадиновићем, познатим спортским новинаром...

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4029

Прича о Милутинцу

Citat:... Милутин Ивковић, звани и Милутинац или Државна кочница, рођен је у Београду 1906. године, фудбал је почео да игра још у току Првог светског рата на врачарским пољанама, а 1920. године се учланио у СК Југославија. За први тим Југославије дебитовао је 1922. године. Средином двадесетих година 20. века СК Југославија је била најуспешнији југословенски фудбалски клуб, а Милутинац међу најбољим играчима, што га је учинило и редовним државним репрезентативцем. У тиму Црвених провео је десет успешних година, све док 1930. године није напустио клуб услед једног неспоразума са управом. Од тог тренутка је играо за београдски Соко. Упркос томе што је напустио редове етаблиране и успешне Југославије и потписао приступницу мањем и слабијем Соколу, Милутинац је остао у репрезентацији и управо те 1930. године је, играјући за национални тим, достигао врхунац своје каријере (још једно ''скретање'' од званичне историје у филму ''Монтевидео, Бог те видео!'' Милутинац, дакле, у тренутку одигравања првог светског првенства у фудбалу није био играч Југославије, већ Сокола - прим. Skywhaler). Орлови су те 1930. године учествовали на светском фудбалском првенству у Уругвају и, победивши Боливију и Бразил, доспели до полуфинала, где су изгубили од домаћина. Пораз у полуфиналу фудбалска јавност није замерила, јер је ипак био остварен добар успех – деоба трећег места, што представља највећи успех нашег репрезентативног фудбала до данас. Последњу утакмицу за репрезентацију Југославије је одиграо 1934. године против Француске.

Милутин Ивковић је био познат и по својим активностима у другим областима. Од 1931. године је био и лекар, касније је у Београду отворио и приватну ординацију. Ипак, у јавности је постао познат и као симпатизер левице и управо та политичка улога му је на крају и дошла главе. Милутинац је познавао многе чланове и симпатизере КПЈ и СКОЈ, посебно је био у добрим односима са онима који су се активно бавили спортом или учествовали у раду спортских друштава. Данас се може утврдити да је Милутин Ивковић одржавао контакте са Владимиром Дедијером, Вељком Влаховићем, Ивом Лолом Рибарем и другима. Најзначајнија политичка манифестација која се везивала за Милутинца је била покушај да се организује бојкот Олимпијаде у Берлину 1936. године. Резолуцију о бојкоту нацистичких игара, коју су потписивали југословенски спортисти, а Милутинац први, саставио је Владимир Дедијер, а одобрио Иво Лола Рибар. Колико је значајно било то што се Милутинац прихватио задатка да наговара спортисте да потпишу проглас, види се и у чињеници да је међу потписницима било највише његових бивших и садашњих другова и познаника, фудбалера Југославије и БАСК. Акција није имала успеха на ширем плану, поштоје Југославија учествовала на Олимпијади, али је одазив фудбалера на бојкот био изузетан, тако да се није могла саставити добра репрезентација, која би учествовала на Хитлеровим играма.60 По свему судећи, још тада је Милутинац привукао пажњу нацистичких безбедњака.

Друга Ивковићева активност која га је обележила као противника режима је била његов рад у часопису Младост, у којем је он био главни и одговорни уредник од 1938. до 1939. године. Лист је био легално гласило СКОЈ-а на чију су уређивачку политику утицали Рибар, Дедијер и Влаховић. Међутим, да би власти лист одобриле, за уредника је требало поставити неког ко је имао углед и морални ауторитет у јавности, али ко није био компромитован отвореном везом са комунистима. Милутин Ивковић је био таква личност. Иако није de facto уређивао лист, Милутинац је доста писао о проблемима југословенског спорта и рада са омладином.

Одмах после окончања Априлског рата и капитулације, Милутинац је успоставио контакт са илегалцима. Пошто је у управама београдских клубова било много људи из полиције (Илија Паранос, функционер београдске полиције је био у управи БАСК, Драги Јовановић се такође интересовао за фудбал), Милутинчев задатак је пре свега био да обавештава организацију о ономе што сазна из полицијских извора. Поред информативне делатности, Ивковић, лекар, организовао је и прикупљање санитетског материјала и лекова за борце у шуми. Када је постало исувише опасно за њега да настави да живи у Београду, предложено му је било да буде пребачен на слободну територију, што је Милутинац одбио.

Доктора Милутина Ивковића је Гестапо одредио за привођење још од самог почетка окупације. Поред активности које су биле свима познате, организације бојкота Олимпијаде и уредништва у листу Младост, Милутинац је био ожењен Елом Попс, ћерком др Фридриха Попса, угледног адвоката Јеврејина. Иако му је супруга већ била мртва када је рат почео, Милутинац је био сматран јеврејским зетом, што му је додатно отежавало позицију. Од децембра 1941. године, Гестапо је обавештавао Специјалну полицију да постоје индиције да се у његовој ординацији окупљају комунисти. Из Специјалне полиције је било одговорено да они немају никакве податке који би др Ивковића могли да компромитују и да нема индиција да је он комуниста или симпатизер комуниста. Тешко је поверовати да о Милутину Ивковићу није вођен досије у Специјалној полицији, с обзиром на његово дугогодишње, истина не радикално, али јасно антинацистичко опредељење. Може се закључити да је неко из Специјалне полиције покушао да Милутинца заштити. Као прилог тој тврдњи може послужити сведочење Јове Ружића, који говори да је Илија Паранос упозоравао Милутинца да је обележен у полицији и да му је понудио помоћ да спасе главу тако што ће га послати као лекара у неки наш заробљенички логор у Немачкој. Милутинац је то одбио.

Први пут од почетка окупације др Ивковић је у полицији саслушан 25. јуна 1942. године, непуна два дана пошто га је у листу Обнова, који је био близак идејама ЗБОР, именом и презименом прозвао Омиљен Милић, сарадник Специјалне полиције. Милутинац је био пуштен, али је убрзо поново ухапшен, већ у септембру исте године. Том приликом су претресени и докторов стан и ординација. Ништа компромитујуће није било пронађено. Још неколико месеци је др Ивковић остао у животу, довољно да одигра још једну утакмицу, последњу у свом животу. Иако је одавно окачио копачке о клин, одазвао се позиву свога клуба да увелича прославу 40-годишњице од оснивања БАСК. То је било 6. маја 1943. године.

Крајем истог месеца, касно увече, 24. маја 1943. године, др Милутин Ивковић је ухапшен у свом стану у Румунској улици број 12 на Дедињу. Спроведен је у Бањички логор. По сведочењу преживелих логораша који су те ноћи видели и препознали Милутинца, могу се реконструисати његови последњи сати. Око поноћи је у Бањички логор марицом доведена група од десетак људи, што би значило да су Милутинца најпре морали одвести на неко друго место пошто је из свог стана одведен у малом путничком аутомобилу. Сведок Ракоњац је такође приметио да су били у новим оделима, да нису били тучени и да нису били дезинфиковани због дужег останка у затвору, што је значило да ће ускоро бити погубљени. Други сведок видео је како су рано изјутра 25. маја др Милутина Ивковића стражари свезали за још двојицу затвореника и спроводили према марици која је требало да их одвезе у Јајинце, где би били стрељани. У двориште је дошао и Светозар Вујковић, управник Бањичког логора, да надгледа трансфер. У једном тренутку, Милутинац се отргао стражарима и залетео се ка Вујковићу, успео је да га пљуне и удари ногом у стомак пре него што су га стражари савладали и убацили у марицу. Стрељан је на стратишту у Јајинцима, 25. маја 1943. године, око 6 сати изјутра...
Цитат је из рада Оаза нормалности или тужна слика стварности? Фудбал у окупираној Србији (1941–1944) Дејана Зеца са Института за новију историју Србије објављеног у Годишњаку за друштвену историју 3/2011. Рад је дат на слободно преузимање на сајту https://www.academia.edu/

offline
  • vampire and philosopher
  • Pridružio: 13 Dec 2013
  • Poruke: 4029

Ускоро би требало да се појави књига ''Дерби пре дербија'' која обрађује ривалство београдских тимова БСК и СК Југославија у периоду од 1913. до 1944. године. За ову нашу тему значајно је то што ће, чини ми се, први пут бити приказан обједињен преглед дешавања и утакмица одиграних у периоду Другог светског рата и окупације 1941 - 1944, када су то, формално, били мечеви БСК - СК 1913.



Иако тематски не припада овде, додаћу да се некако истовремено очекује и излазак књиге ''Хроника Прве лиге'' која даје приказ фудбалских првенстава Краљевине СХС/Југославије 1923 - 1940.

offline
  • dakota  Male
  • Stručni saradnik foruma
  • Pridružio: 12 Feb 2008
  • Poruke: 987
  • Gde živiš: Beograd

..divni sportovi na nesem prostoru u vreme drugog svetskog rata..
Ja bih u tom periodu uveo jos nekoliko disciplina.
1. Preskakanje s motkom gomila bezivotnih okupatora
2. Takmicenje u pravljenju pomenutih gomila .

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 695 korisnika na forumu :: 37 registrovanih, 5 sakrivenih i 653 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., aljosa7, amaterSRB, Andrija357, aramis s, Bane san, branko7, caesar, cropape, Dimitrise93, Doca, duskovuk63, goxin, GrM, Kaplar2, Kubovac, ladro, lakiluciano, Marko Marković, Megapurpletv, Milan.1976, milekNS, Mlav, nenad81, Recce, sosko, Srna, stegonosa, t84dar, Vlada1389, vradoje, Vzor50, zixo, zlaya011, znaisha, zuxbg