Srpski dobrovoljački korpus

1

Srpski dobrovoljački korpus

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Мислим да је време да и ова формација из Другог рата добије своју тему.

Дакле,


Историја СДК.

29. Августа 1941. године, неколико месеци после освајања Југославије, немачки војни командант за Србију је одобрио формирање цивилне администрације под руководством генерала Милана Недића. Схватајући да ће ова нова влада требати средства за очување реда и закона, као и за борбу против комунистички воðене побуне која је већ избила у земљи, Немци су 15. септембра 1941. године дали дозволу за формирање Српског помоћног добровољачког корпуса снаге пет батаљона. Ове снаге су биле под наредбом министра председника Недића и под командом пуковника КОСТЕ М. МУШИЦКОГ. Формацији је одмах приступило много добровољаца из парамилитарне четнике организације и про-немачке организације ЗБОР Димитрија Љотића (Mommsen, H. “Serbische Nationale Freiwilligen-Verbande”, у: Gutachten des Institus für Zeitgeschichte, Vol. II Stuttgard: Anstalt Verlag. 1966, стр 302).

Љотић, који је био даљи роðак Милана Недића, био је зелот и идеолог који је основао покрет Збор, који је после значајног пораста популарности био под прогоном предратне либералне југословенске владе. ЗБОР је био српски националистички покрет обмове, комлетно независтан у свом карактеру, и имао је религиозну основу. Љотић и његови следбеници су веровали у очување старих вредности и сматрали су атеизам, материјализам и либерализам одговорним за тадашња страдања српског народа. То су била уверења која су га повела у борбу против Титових Партизана. Љотића су његови следбеници дубоко поштовали, али није био популаран ван свог покрета због његове непомирљиве нефлексибилности која се тицала његових убеðења. Димитрије Љотић је на крају постао инспектор и главни политички официр добровољачких снага (Neubacher, Hermann “Sonderauftrag Sud-Ost 1940-45” Gottingen: Musterschmidt-Verlag, 1956, str. 154)

Командант корпуса је на много начина пре био политичар него војник. Пуковник касније генерал-мајор, Мушицки је био официр аустро-угарске армије и аðутант краљице Марије Караðорðевић и пријатељ Немаца. Он је био човек смирен и безгрешног карактера, скоро одвојене нарави. Поред њега је био као начелник штаба и потпуковник ТАТАЛОВИЋ, такоðе бивши официр аустро-угарске војске. Састав снага је био добар; састојао се од студената и на почетку такоðе од сељачких синова. Многи од њих су били Србијанци, али такоðе многи су били православне вере који су били протерани из Хрватске због својих про-српских и према томе анти-хрватских убеðења. Корпус је доследно добро оцењиван од стране разних Немачких команданата под чијом је командом био. (Kriegstagebuch des Oberkommandos der Wehrmacht 4 toma. Frankfurt: Bernard und Graefe Verlag, 1961-69. Vol. IV, str. 728-29)

Снаге Мушицког су саме себе сматрале за Српски Добровољачки Корпус (С.Д.К.), али Немци су их ословљавали само као Српски Добровољачки Одред (горе поменуто стр. 728-29). Људство је носило зелено-маслинасту униформу или, у случају официра, униформу бивших југословенских оружаних снага, са крстом Св. Ðорðа на десној страни груди (Милитарбефехлсхабер Сербиен, АБТ Иа Нр. 23/43 гех, 27.08.1943, у националној архиви и служби досијеа; колекција заплењене непријатељске документације; микрокопија Т-313). Ранг или ознаке чинова су из практичних разлога преузете од старе краљевске југословенске војске. Оружје је било мешовито; осим немачког оружја којим су били наоружани, коришћене су и стране пушке и митраљези – нарочито они који су били ратни плен од поражене југословенске војске. Такоðе су различитој мери коришћени и минобацачи и лака артиљерија. (Криегстагебуцх дес Оберкоммандос дер Wехрмацхт, стр. 728-29)

До 15. фебруара 1942. године Корпус је достигао снагу од 172 официра и 3 513 војника, што је било веома близу планиране величине од пет батаљона (НАСД Т-501, ролна 248, оквир 864). Чим би саставне јединице бројчано ојачале, оне би биле одмах слане у анти-партизанске операције против Титових снага у централној и северној Србији. 1942. партизани су претрпели веома много пораза па је Тито извео тактичко повлачење на север Босне. Током 1942. године немачке окупационе трупе и различите територијалне формације у Србији, меðу којима су биле и добровољачке снаге, биле су ангажоване у заштити индустријских ресурса и чувању комуникационих линија. Одиграло се још неколико значајних акција, али губици су били лаки.

Доследна оданост и предана служба Добровољачких снага проузроковала је да Немци 01. јануара 1943. и формално признају добровољце као и да им службено промене назив у SERBISCHE FREIWILINGEN KORPS (Српске Добровољачке Снаге). Ово формално признање их је довело под чврсту немачку контролу и сваки од СДК батаљона је био потчињен батаљонској припадности једној од немачких дивизија у Србији због тактичке упослености као и због снабдевања и дисциплинских ствари (Коммандиерендер Генерал унд Бефехлсхабер ин Сербиен, Иа Нр. 10/43, 4.1.1943. у НАСД Т-501, ролна 248, оквир 001124)

Партизани су у меðувремену нарасли у армију значајне снаге и током 1943. опет су били активни широм Србије. Ова обновљена активност комуниста је забринула одговорне немачке команданте, пошто су окупационе снаге смањене током мирних месеци 1942. године. Милан Недић је такоðе био свестан овог проблема и зато је одлучио да посети Адолфа Хитлера у Оберсалзбергу у нади да ће пронаћи решење. Њихов сусрет се одиграо 15. септембра 1943. и Недићу је успело да добије Фирерову сагласност за појачање СДК са још пет додатних батаљона, док је још пет требало да буде формирано када околности то дозволе (Моммсен, Х. “Сербисцхе Натионале Фреиwиллиген-Вербанде”, 1966 стр. 307). Ове мере су спроведене, и до 20. октобра 1943. сваки од пет батаљона је постао пук снаге два батаљона. Овако признање је било засновано на томе да је СДК “показао примерно понашање у борби против комунистичких партизана” (Милитарбефехлсхабер Судост, АБТ. Иа/Нр. 1105/43 гех., 20.10.1943 у: НАСД Т-501, ролна 253, оквир 000586-87). Обука за пет нових батаљона се обавила у додељеним гарнизонима: СДК 1. пук у Ваљеву, 2. пук у Крагујевцу, 3. пук у Шапцу, 4. пук у Смедереву, 5. пук у Крушевцу, док је добровољачки Штаб остао у Београду.

СДК је тукао партизане са великом храброшћу током пролећа и лета 1941. године, учествујући у бројним великим операцијама поред још бројних Немаца и бугарских снага. 21. августа 1944. тих пет пукова СДК је нарасло у снагу од 9 886 официра и војника (Милитарбефехлсхабер Судост, Иа Нр. 5737/44 гех. 21.08.1944 у НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000974), и од свог оснивања па до септембра 1944. претрпели су губитке од 700 погинулих и 1800 рањених у борби (НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000444-45). Али тада је немачки фронт на Балкану почео да колапсира. Румунија је променила страну 23. августа 1944, а Бугарска ју је следила две недеље касније. Црвена Армија је прешла преко ове две земље и ускоро је почела да прети источним границама Југославије. Немци нису имали другог избора него да нареде тренутно повлачење свих снага из Грчке и Србије, у нади да ће успоставити стабилан фронт дуж река Дрине и Саве у тадашњој југоисточној Хрватској.

Чим су се Црвена Армија и Титове партизанске снаге почеле приближавати Београду током раног Октобра, генерал-мајор Коста Мушицки је наредио да се формира тактичка борбена група чији је задатак био да се држи отвореном линија повлачења измеðу Београда и Сремске Митровице. Велика борба се развила у овом крају у неколико наредних недеља, и обе стране су поднеле тешке губитке. Жртве које је поднео СДК нису биле узалудне, пошто је већини немачких снага из београдског окружења успело да се повуче ка северу (Армее группе Фелбер – Мил. Бефх. судост – Иа Нр. 7399/44 гех. 7.10.1944. у: НАСД Т-501, ролна 257, оквир 000188)

Тешке борбе почетком октобра на северу и западно од Београда скупо су коштале СДК. До 14. Октобра преостало је свега 4 000 људи у линијским батаљонима и генерал-потпуковник Wинтер, оперативни официр главнокомандујућег за југоисток (ОБ Судост), затражио је од ОКW у Берлину да пребаци остатке добровољаца ван борбене зоне ради регруписања за даљу упосленост. Генерал Wинтер је имао високо мишљење о СДК и није желео да их види потпуно уништене пре него што би могли да поврате снагу (НАСД Т-311, ролна 194, оквир 000444-45). План за пребацивање је био одобрен и СДК је започео са пребацивањем у Аустрију, у околину Граца.

У меðувремену велике промене су се одиграле у Берлину где које су имале утицаја на многе стране добровољце који су се борили са немачким снагама. То је била поновна подела службе по етничким групама, и српски добровољци су се сада нашли под командом Wаффен-СС. Нареðење за овај трансфер је датирано 9. новембра 1944, али формално није било спроведено све до 27. новембра 1944. У то време СДК се састојао од штаба Корпуса, пет пукова од којих је сваки био састављен од три батаљона, сигналне чете, планинске јединице за снабдевање и одељења за везу са Немцима – бар је такав састав био на папиру (ОКХ, Генстох/орг. абт. Нр. ИИ/47133/44 г.Кдос.,27.11.1944 у: НАСД Т-78, ролна 432, оквир 6404254; Клиетманн К-Г: “Дие Wаффен-СС: Еине Документатион” Оснабруцк: Верлаг “Дер Фреиwиллиге”, 1965 стр. 383-384).

Важно је назначити да је у то време однос СДК са Wаффен СС био чисто службени, али никада организационо. Добровољачке трупе никада нису носиле униформу Wаффен- СС, и под сумњом је да ли је њихов однос икада био изнад просте размене ограничене количине докумената. Ситуација са СДК је била сасвим иста са XВ козачким коњичким корпусом, који је у отприлике исто време такоðе преузет у Wаффен-СС (Верхеyе, Пиерре Ц.Т., писмо аутору датирано 18. септембра 1980. године).

Током покрета на север СДК је задесила трагедија која је осакатила могућност воðства јединице у надолазећим месецима. Измеðу 30. и 40. официра СДК је ухваћено у Загребу од хрватских усташа и ликвидирано. Усташе су их сматрале за опасне непријатеље хрватске државе и ово је био усташки одговор на немачку грешку да од њих добију дозволу за прелазак ових Срба преко њихове територије. Сваки Србин који је подржавао пан-словенски концепт “Велике Србије”, као што су Љотић и његови следбеници био је по дефиницији непријатељ Независне државе Хрватске.
(Томашевић Јозо, “Тхе Цхетникс”, Станфорд, Станфорд Университy Пресс, 1975. стр 445).

На путу до околине Граца планови су се изменили и СДК је уместо тога био послат у немачку базу у Словењ Градецу, у Словенији близу аустријске границе. Овде се јединица прегруписала и добила нареðења да продужи ка Истри, где је додељена анти-партизанским и сигурносним снагама немачког ХССуПФ Трст, СС групенфüхрер в. генераллеутнант дер Полизеи Одило Глобоцнику, са задатком да помогне у чувању железничке пруге на траси Логатец-Постојна-Пивка-Ријека. Први пук је био стациониран у околини Постојне, други пук у Пивки, трећи пук у Мучици, четврти пук у Илирској Бистрици и пети пук у Прему. Током логоровања у том периоду, СДК је поред својих 3 000 преживелих и способних бораца био ојачан са нешто ослобоðених српских ратних заробљеника, четницима и члановима Српске државне страже који су били евакуисани у Истру. Ови нови додаци су подигли снагу јединице на отприлике 8 000 војника (Петелин Станко “Освободитев словенскега Приморја” Нова горица, 1966, стр.25-43).

Истра или још тачније Јадранско приобаље на северу и источно од Трста, била је дом
10 000 Партизана који су припадали Титовом 9. корпусу. Ови Партизани су Немцима били сталан проблем због тешког пошумљеног и планинског подручја што је комунистима пружало одличну заштиту и спречавало да покушаји њиховог уништења буду успешни крајем 1944. године. Овај 9. партизански корпус је успоставио своје јако седиште на североистоку од Горице и тако стално ометао путни и железнички саобраћај у крају, због чега су Немци били принуðени да успоставе команду корпуса у Горици под командом генерала планинских јединица Квеблером (ЛXXXXВИИ. Армескорпс з.б.В.) и да доведу као појачање бројне нове јединице као што су 188. резервна планинска дивизија и 237. пешадијска дивизија (Сцхмидт-Рицхберг, Ерицх “Дер Ендкамп ауф дем Балкан” Хеиделберг: Сцхарнхорст Буцхкамерадесцхафт, 1955. стр 116-117)
Једном када је појачање стигло, операције против 9. партизанског корпуса су брзо отпочеле – у скоро свима од њих учешћа је узео СДК. Од 19. Децембра па до краја месеца, велико окруживање и операција чишћења је била покренута из гарнизонских градова Горице, Идрије, Постојне и Снежане са циљем елиминисања партизанског упоришта у Трновским планинама. Учествовало је скоро 5 000 људи, укључујући и 500 од СДК 1. пука из Постојне, 10. СС Полицаи Регименте, италијанске Р.С.И. трупе и Словенске домобране (словеначка милиција која се борила на немачкој страни). Као што је то често био случај, трупе из обруча су биле исувише раширене и партизани су успели да се повуку кроз линије и побегну (Петелин Станко, Освободитев словенскега Приморја” стр 80-83)

Следећа кампања организована против 9. партизанског корпуса у којој је учествовао СДК одиграла се током првих неколико дана марта 1945 и њена шифра је била “Руебзахл”. Две борбене групе су биле формиране за удар против партизанских концентрација близу града Локве. Прва група се звала ЗУСЦХНЕИД и састојала се од три СС полицијска батаљона, елемената 1. словеначког домобранског јуришног пука, два батаљона СДК и једног кавкаског батаљона, са укупном снагом од
5 000 људи. Друга група КОСТЕРМАНН, састојала се од два батаљона немачке 730. пешадијске регименте (710. пешадијска дивизија), полицијске чете и нешто инжењераца, са укупном снагом од 2 500 људи. Нападне снаге су гурале напред са јужног и западног правца и овог **** операција је била успешна. Партизани су претрпели умерене губитке и њихова концентрација је била сломљена и растурена ка североистоку (види горе стр 94-97).
Али када су Партизани били разбијени, они нису остајали растурени, па су Немци били присиљени да изведу додатну операцију измеðу 19. марта и 7. априла 1945. што се показало као коначна операција против Титовог 9. корпуса. Четири борбене групе су биле организоване дуж границе подручја које су сада заузимали партизани, са задатком да увуку 9. корпус у борбу тако што ће буквално да напредују сви заједно према центру и тако да смање величину подручја под њиховом контролом. Ово је био стандардни немачки метод чишћења партизански-инфицираних подручја и ова тактика се никада значајније није мењала током рата. На Западу уздуж линије Идрија-Река-Грахово-Подбрдо, борбена група “БЛАНК” се састојала од главних елемената 10. и 15. СС Полизеи Регименте, ИИ/1 СДК пука, ИИ/4 СДК пука, 21. СС полицијска чета, СС полицијска чета “СЦХМИДТ” и артиљеријске батерије ЛXXXXВИИ армијског корпуса. Овим снагама су се 4. априла придружили 2. и 3. СДК пукови као и 500 људи из четничког 502. личког корпуса. Друга борбена група, под командом полицијског мајора Др. Диппелхофера, састојала се од љубљанске СС НЦО школе, словеначких домобрана, четника и 1 200 људи из руске РОА јединице. Ова група је употребљена на југоистоку дуж линије Идрија-Шкофја Лока. Северна јуришна група, са 4 500 људи који су припадали 13., 17., и 28. СС Полизеи Регименти, била је формирана уздуж **** измеðу Подбрда и Шкофје Локе, док су специјалне јуришне снаге из 14. Украјинске СС дивизије биле концентрисане уздуж северноисточне границе области.

Овај крај је окружен планинама, густо пошумљен и током Марта још увек под дубоким снегом. Када су сишле са путева који су окруживали ово подручје, нападачке снаге су се суочиле са екстремно тешким тереном који је ограничавао њихово напредовање на неколико километара дневно, ограничавајући контакт са суседним јединицама, и у многоме спречавајући дотурање свежих залиха и тешког наоружања. Веома брзо су се у линији напредовања створиле пукотине, кроз које је главна снага 9. партизанског корпуса успела да побегне. И поред тога што је воðено неколико мањих окршаја, и губитака које су претрпеле обе стране, општи резултат операције је био разочаравајући. (види горе, стр. 112-170).
27. марта 1945. године, генерал Дамјановић је заменио генерала Мушицког на месту команданта Српског добровољачког корпуса и тада је СДК постао компонента Југословенске војске у отаџбини Драже Михаиловића (што је било формално име четничких снага), и поред тога што је Корпус још увек био саставни део ХССуПФ Трст под командом СС Группенфüхрера Глобоцника (Томашевић Јозо “Тхе Цхетникс” 1975. стр 449). Да ли су ове промене утицале на однос СДК са Wаффен СС је непознато, али сумњиво је да је тако било. Убрзо после тога, Херманн Неубацхер, Хитлеров специјални политички представник за Балкан, посетио је Димитрија Љотића у Трсту да би расправио са њиме о Немачким страховима о томе шта ће се десити када СДК и четничке снаге у Истри доðу у контакт са британским и америчким јединицама које су се очекивале да крену у том правцу из Италије. Љотић је уверио Неубацхера у оданост СДК и да његови људи сматрају да би било нечасно да чак разматрају могућност подизања њиховог оружја против Wехрмацхта, пошто су Немци били ти који су их снабдели тим наоружањем (Неубацхер, Херманн “Сондерауфтраг Судост 1940-1945”. Готтинген, Мустерсцхмидт-Верлаг, 1956. стр 192).

У медјувремену, Титова 4. армија је напредовала северно дуж обалског **** од Новог из Хрватске, вршећи велику претњу Истри и Трсту. Због тога је команда немачке армије групе Е одмах издала нареðења свима из централне и западне Словеније, т.ј. ЛXXXXВИИ армијском корпусу да створи параметар око лучког града Ријеке у нади да блокира даље напредовање на запад 4. партизанске армије. Почетком априла 1945. године 237. пешадијска дивизија је брзо пребачена у ту област и за неколико дана биле су успостављене одбрамбене позиције на око 20 км источно и северно од тог града.

4. партизанска армија отпочела је свој напад на Ријеку око 20. априла 1945. са 13., 19., и 43. партизанском дивизијом. И поред тога што је била бројчано слабија, немачка 237. пешадијска дивизија је пружила чврст отпор и одржала је своје позиције. Генерал Куеблер је наредио 188. резервној планинској дивизији да одмах крене у напад на партизанске концентрације у близини аеродрома Гробник, 15 км североисточно од града. Да би подржали овај напад, 2.,3. и 4. пук СДК су кренули из околине Постојне. Али ови пукови СДК су стигли исувише касно и никад нису остварили контакт са немачком 188. планинском дивизијом. Напад на аеродром је био неуспешан и током 23. априла генералу Куеблеру је било јасно да су његове снаге у опасности од потпуног окружења. Куеблерова процена је била сасвим исправна, јер је 22. априла штаб Титове 4. дивизије наредио бочни покрет да би се заобишла Ријека. Док је ЛXXXXВИИ корпус и даље био под притиском три партизанске дивизије, партизанска 20. дивизија је дошла из Огулина заједно са још једном додатном бригадом, три тенковска батаљона и два артиљеријска батаљона. Ове снаге су кренуле ка северу, заобишле немачке одбрамбене положаје, и напредовале ка Трсту преко Илирске Бистрице са намером да се споје са 9. партизанским корпусом који је напредовао јужно ка Трсту (Стругар Владо “Југославија 1941-1945” Београд, војноиздавачки завод, 1969, стр 329-330; Ерицх Сцхмидт-Рицхберг “Дер Ендкампф ауф дем Балкан” Хеиделберг Сцахрнорст Буцхкамераденсцхафт, 1955, стр. 132-135; Станко Петелин “Освободитев словенскега Приморја” Нова Горица, 1965, стр 173-175).

Како се битка за Ријеку кретала ка свом неизбежном завршетку 2., 3. и 4. пук СДК су били послати у Љубљану и пребачени под команду СС Обергруппенфüхрер Роеснера, ХССуПФ за Каринтију, који је био наименован за команданта кружног подручја армијске групе Е. Роеснеров задатак је био да отвори и држи отвореним путне и железничке правце у северној Словенији како би се армијске групе повукле са севера Хрватске ка Аустрији. 1. и 5. пук СДК су остали под командом Глобоцника, који је у меðувремену пребацио свој шатб из Трста у Удине преко реке Исонзо у Италији. Значи овај трансфер је поделио СДК у две групе: прва група је била у централној Словенији под Роеснером и кретала се према аустријској граници, док је друга група била у крајњем западном делу Словеније под командом Глобоцника и кретала се ка Италији (Сцхмидт-Рицхберг Ерицх “Дер Ендкампф ауф дем Балкан” стр. 139-140).

Отприлике у ово време, 22. априла 1945. године, Неубацхер је последњи пут посетио Љотића. Потпуни колапс немачких снага на Балкану и у Италији био је не само питање Недеља, већ ако не и питање дана – зато је Неубацхер желео да зна Љотићеве планове за повлачење и предају СДК. Следећег дана, током помрачине, Љотић је својим аутомобилом пропао кроз рупу на мосту која је настала после бомбардовања савезничких авиона. Том прилико је поломио врат и убрзо умро (Неубацхер Херманн “Сондерауфтраг Судост 1940. – 1945.” стр.192)

29. априла 1945. године, када су се Титове снаге приближиле тршћанском подручју, генерал Дамјановић је издао нареðење да 1. и 5. пук преðу у Италију. Тамо се 5. маја у граду Палманова (око 60 км северозападно од Трста) измеðу 2 400 и
2 800 српских добровољаца предало Британцима. (Томашевић Јозо “Тхе Цхетникс”, стр 451-452).

Војници из остала три пука искусили су мање наклоњену судбину. Они су из околине Љубљане прешли у Аустрију и предали се Британцима код Унтербергена на реци Драви 12. маја 1945. године 20 дана касније, тих 2 418 људи је изручено Титовим партизанима . Неки од њих су одмах погубљени у Кочевским шумама, док су остали заједно са 10 000 словеначких домобрана одведени у злогласни логор Свети Вид, близу Љубљане. Затим после времена тортуре ови људи су стрељани.

Група која се предала у Италији пребачена је у логор код Мунстера у Немачкој, где су били и ослобоðени јула 1947. године. Ови људи су затим отишли у разне земље широм света, укључујући и САД. Генерала Мушицког су ухапсили савезници и вратили у комунистичку Југославију. Погубљен је 1946. године као резултат суðења за неке “ратне злочине” на коме су изречене и смртне пресуде Дражи Михаиловићу и многим другима (Прецла Јохн и С. Гулдесцу “Оператион Слаугхтерхоусе” Дорранце, УСА, 1970, стр 275).


N.L. De Zeng IV

Преузето са

http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j&q=n.l%.....EPMek5yjtA



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

SDK su bili drzavljani Jugoslavije koji su dobrovoljno sluziili nemacki okupacioni aparat , i na taj nacin olaksavali, i pomagali iznosenje hrane i sirovina za potrebe nemacke ratne masine.Da li treba da ih sada odlikujemo? Very Happy



offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 21 Jul 2012 12:56

nemosav1 ::SDK su bili drzavljani Jugoslavije koji su dobrovoljno sluziili nemacki okupacioni aparat , i na taj nacin olaksavali, i pomagali iznosenje hrane i sirovina za potrebe nemacke ratne masine.Da li treba da ih sada odlikujemo? Very Happy


Да ли сам ја нешто рекао по питању одликовања? Хоћете ли наставити у свом стилу-опструкције сваке теме које вам боде очи или ћете се конструктивно укључити у расправу? Ако немате намеру да се на прави начин укључите, пустите друге да кажу по коју паметну.

Dopuna: 21 Jul 2012 13:08







































Dopuna: 21 Jul 2012 13:11






offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

SRPSKI DOBROVOLJAČKI KORPUS (SDK), formiran je po odobrenju nem. okupacionih vlasti jan. 1943. od dotadašnjih ljotićevskih dobrovoljačkih odreda za borbu protiv NOP. Tada je u svom sastavu imao pet bat. sa ukupno 3.500 vojnika. Maja 1943. Nedić je pokušao da Korpus poveća na pet pukova, ah Nemci to nisu odobrili. Tek kad se ponovo razbuktao ustanak u Srbiji i tamo formirane brojne brig. i PO, Nemci su jan. 1944. odobrili formiranje ovih pukova i dali za njih potrebno oružje. Međutim, formiranje tih pukova nije išlo lako, jer Nedićevi organi nisu mogli da ih popune ni prinudnom mobilizacijom, tako da su se komandanti pukova žalili na konferenciji u Štabu SDK 29. jan. 1944. da regrutacija novih dobrovoljaca ne ide nikako, da do sada ima 93 begunca (iz 5. puka), da nemaju mogućnosti da formiraju treće bataljone i si. Nedićevi oficiri bili su prinuđeni da na toj konferenciji donesu odluku da se regrutacija izvrši akcijama na terenu, s tim da roditelji, braća i sestre onoga ko bude stupio u redove dobrovoljaca garantuju svojom slobodom da neće pobeći iz njihovih redova. Tek nakon nasilnog odvođenja od kuća ljotićevski oficiri su uspeli da formiraju ove pukove. Sedište 1. puka bilo je Kraljevu, 2. u Kragujevcu, 3. u Šapcu, 4. u Smederevu i 5. u Kruševcu. Pored akcija koje su izvodili protiv NOV i PO na svojim područjima, pukovi su većim delom bili povremeno angažovani pod komandom jednog operativnog štaba i u nekim krupnijim operacijama van svojih područja, kao npr. protiv 2. i 5. div. pri njihovom prodoru u zap. Srbiju u proleće 1944. i u operacijama u Toplici i Jablanici u leto 1944. Uoči operacija za oslobođenje Srbije Nedić je pristupio formiranju tzv. Gvozdenog puka SDK u okrugu leskovačkom, ali njegovo ljudstvo, dok je još puk bio u formiranju, prilikom pokreta ka Kruševcu, prelazi četnicima DM kod Trste- nika. U leto 1944. u sastav SDK ušle su tri četničke brig. Pavla Đurišića kao 6, 7. i 8. puk, ukupne jačine oko 3.800 vojnika, ali samo formalno kako bi Nedić za ovo ljudstvo dobio oružje i municiju od Nemaca. U operacijama za oslobođenje Srbije SDK je bio prinuđen da se sa nem. i kvislinškim formacijama povuče u Sloveniju, gde je bio angažovan na sprečavanju prodora JA na zapad. Tu je bio razbijen, a njegovi ostaci povukli su se u Austriju i iz Vilaha vraćeni u Sloveniju, gde su zapečatili svoju sudbinu.
U Streljanju u Kragujevcu:
Citat:According to a statement of Major Koenig, the following were
to be pulled out from those under arrest in German hands:

a. Those who were in possession of a special pass of the district
headquarters or another troop unit stationed here.
6. Members of a vital profession or trade (doctors, druggists,
bakers, butchers, grocers, technicians, workers of the light and
water plants, etc.)
c. Those who could prove themselves members of the Ljotic
movement
.


Sudjenje u Nirmbergu The Hostages Trial (or, officially, The United States of America vs. Wilhelm List, et al.) was held from 8 July 1947 until 19 February 1948
eksplicitno govori o streljanju U Kragujevcu;

Citat:Građane koji su izbegli prvi talas nemačke racije, 20. oktobra po gradu su kupile ljotićevske patrole 5. dobrovoljačkog odreda. Ime jednog čoveka ostalo je zapisano u istoriji grada, pa i danas čak i oni koji ne znaju ime nijednog streljanog u Šumaricama znaju ko je Marisav Petrović, ljotićevac i predvodnik 5. dobrovoljačkog odreda. Upao je 20. oktobra, dok su Nemci još hapsili, u zgradu opštine. Pohapsio je službenike i za gradonačelnika, sekretara opštine i predstojnika policije postavio svoje ljude, a onda su i ljotićevci počeli da hapse. U zgradi opštine zatekao se i poznati kragujevački advokat Dragoljub Milovanović Bena. Njegov sin Raul već je bio u topovskim šupama. Bena Milovanović, igrom sudbine, rodom iz istog sela kao i Marisav Petrović, došao je da interveniše ne samo za svog sina, već i za druge Kragujevčane. Navodno, "Bena, i ti mi dolija!", reči su kojima ga je Marisav ispratio u topovske šupe. Dragoljub i Raul Milovanović streljani su 21. oktobra.

Ljotićevci Marisava Petrovića uzeli su na sebe zadatak da pohapse kragujevačke Rome. Tokom hapšenja iskaljivali su bes na njima, a onda ih u topovskim šupama razmenjivali za svoje pristalice, ali i gimnazijalce na koje su računali kao na moguće buduće pristalice. Kasnije će, tokom istorije, biti i u Kragujevcu pokušaja da se od Marisava Petrovića napravi tragična istorijska figura, čovek koji je navodno mnoge spasao od streljanja. Takvi pokušaji završeni su neuspehom, jer je još uvek u Kragujevcu bilo mnogo onih koji se sećaju, ne samo posebne surovosti, nego i lične osvetoljubivosti Marisava Petrovića, zbog koje su mnogi njegovi politički i lični neprijatelji završili u topovskim šupama. Direktor Učiteljske škole, Miloje Pavlović, zbog svojih godina (53) bio je na spisku onih koje su Nemci planirali da oslobode. Izveden je iz topovskih šupa, ali onda je naišao upravo Marisav Petrović i zbog davne i duge lične netrpeljivosti vratio ga nazad. Miloje Pavlović streljan je u pretposlednjoj grupi izvedenoj pred streljački vod tog dana. O ovom događaju postoje bar tri svedočanstva, izneta 1945. godine Državnoj komisiji za utvrđivanje zločina okupatora. Brojni istorijski izvori saglasni su u tome da ljotićevci jesu izdvajali ljude iz kolona za streljanje i da su tako poštedeli njihove živote. Međutim, o spasilačkoj ulozi Marisava Petrovića i njegovih ljotićevaca ne može biti govora, jer su spaseni razmenjeni za druge ljude. U knjizi Poruke streljanog grada (Kragujevac, 1966), Branislava Božovića, stoji: "Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca."


http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 21 Jul 2012 13:32

nemosav1 ::Među njima je bio veliki broj Cigana s kojima su postupali kao sa robljem. Naročito su njih velikodušno ustupali Nemcima, dajući ih u znatno većem broju od onih koje su u zamenu dobijali od Nemaca."

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1015560[/quote]


Нико не спори крагујевачку трагедију. Истина је и то да су припадници СДК хапсили Цигане, Јевреје и присталице КПЈ и мењали их за своје људе, познанике, рођаке. Шта је ту спорно?

Dopuna: 21 Jul 2012 13:46

http://krozjednomucnostoljece.webs.com/Album%20II.pdf

http://krozjednomucnostoljece.webs.com/Album%20III.pdf

http://krozjednomucnostoljece.webs.com/Album%20IV.pdf

http://krozjednomucnostoljece.webs.com/Album%20V.pdf

http://krozjednomucnostoljece.webs.com/Album%20VI.pdf

Dopuna: 21 Jul 2012 13:58







Dopuna: 21 Jul 2012 13:59



Dopuna: 21 Jul 2012 14:02

http://youtu.be/q-cmIKaGJYM

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

Citat:Нико не спори крагујевачку трагедију. Истина је и то да су припадници СДК хапсили Цигане, Јевреје и присталице КПЈ и мењали их за своје људе, познанике, рођаке. Шта је ту спорно?

nisu morali da ih menjaju Very Happy
Citat:According to a statement of Major Koenig, the following were
to be pulled out from those under arrest in German hands:

a. Those who were in possession of a special pass of the district
headquarters or another troop unit stationed here.
6. Members of a vital profession or trade (doctors, druggists,
bakers, butchers, grocers, technicians, workers of the light and
water plants, etc.)
c. Those who could prove themselves members of the Ljotic
movement
.


pa ti apologetika, i opravdanje pada u vodu.Nemci nisu dirali ljoticevce (njihovi najodaniji sledbenici ) Very Happy
Zbog cega bi poznanik jedno ljoticevca imao vredniji zivot od drugog Srbina (Rome, i Jevreje tu ne racunam, posto je prihvaceno da to ionako nisu ljudi )?

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 21 Jul 2012 14:22

nemosav1 ::Citat:Нико не спори крагујевачку трагедију. Истина је и то да су припадници СДК хапсили Цигане, Јевреје и присталице КПЈ и мењали их за своје људе, познанике, рођаке. Шта је ту спорно?

nisu morali da ih menjaju Very Happy
Citat:According to a statement of Major Koenig, the following were
to be pulled out from those under arrest in German hands:

a. Those who were in possession of a special pass of the district
headquarters or another troop unit stationed here.
6. Members of a vital profession or trade (doctors, druggists,
bakers, butchers, grocers, technicians, workers of the light and
water plants, etc.)
c. Those who could prove themselves members of the Ljotic
movement
.


pa ti apologetika, i opravdanje pada u vodu.Nemci nisu dirali ljoticevce (njihovi najodaniji sledbenici ) Very Happy



Аман заман човече. Тврдите да ни један симпатизер/члан ЗБОР-а није ухапшен, односно да је Кениг знао сваког Крагујевчанина понаособ. Наравно да је било ухапшених Збораша. Припадници јединице Марисава Петровића су њих и ослободили из руку Немаца. Како год, квота је морала бити попуњена, те је у том правцу и ишло хапшење Цигана, Јевреја и симпатизера КПЈ, како би се број стрељаних Срба смањио. Мени то јесте сурово (живот је живот) али је ситуација на терену налагала њихово хапшење. Србија је била под окупацијом и то је чињеница. Мало ко би могао нешто више да учини у том моменту.

Dopuna: 21 Jul 2012 14:30













Dopuna: 21 Jul 2012 14:34

nemosav1 ::
Zbog cega bi poznanik jedno ljoticevca imao vredniji zivot od drugog Srbina (Rome, i Jevreje tu ne racunam, posto je prihvaceno da to ionako nisu ljudi )?



Прво, немојте бити лицемерни. У ситуацији када се у невољи нађе ваш познаник и неки незнанац, коме ћете притећи у помоћ. То је рефлексна људска реакција.

Друго, где сте у идеологији покрета ЗБОР, или у било ком писању Димитрија Љотића наишли на класификацију ,,нељуди" по питању Цигана и Јевреја? Ја нисам, зато вас и питам, можда сам нешто пропустио.

Или је боље питање да ли сте уопште тражили нешто? Јер ово што сте изнели је само још једна у низу флоскула.

Dopuna: 21 Jul 2012 14:41



Dopuna: 21 Jul 2012 14:44

Сахрана Милоша Војиновића Лаутнера




Dopuna: 21 Jul 2012 14:45

Ветерани СДК

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11798

cacundraki :: Како год, квота је морала бити попуњена, те је у том правцу и ишло хапшење Цигана, Јевреја и симпатизера КПЈ, како би се број стрељаних Срба смањио. Мени то јесте сурово (живот је живот) али је ситуација на терену налагала њихово хапшење. Србија је била под окупацијом и то је чињеница. Мало ко би могао нешто више да учини у том моменту.
Цела прича о некаквом љотићевском спашавању грађана, нуђењу њихових живота у замену и сл. је прилично шупља. Немци су за одмазду хтели да стрељају 2300 грађана, а укупно је стрељано скоро 2700 грађана - 2300 у самом Крагујевцу и око 400 у околним селима пре тога. Немамо стрељаних припадника СДК или Збора, а сами Добровољци су купили по граду све који им се не свиђају. Некоме је то можда све очекивано, али још мање је неочекивано да су сви заробљени СДК доживљавали брз крај.

offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037



Malo ko je mogao da učini nešto više u tom trenutku.
Osim možda SS-a.

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 21 Jul 2012 14:52

Радослав Рада Павловић









Dopuna: 21 Jul 2012 14:54

gorran ::

Malo ko je mogao da učini nešto više u tom trenutku.
Osim možda SS-a.




СДК и јесте спроводио Цигане (као на слици) сипматизере КПЈ и Јевреје. Да ли сам ја нешто оспорио? Они су спашавање Срба у Крагујевцу тако доживели.
Хехехе...опет ви Горане о СС-у. Чему то. Озбиљан сте човек.

Dopuna: 21 Jul 2012 14:58

vathra ::Немци су за одмазду хтели да стрељају 2300 грађана, а укупно је стрељано скоро 2700 грађана

Добро је, барем смо одустали од оних 7-8 хиљада.- 2300
Citat: Немамо стрељаних припадника СДК или Збора,

Објасните ви мени да ли је за очекивати да припадници СДК буду стрељани? С друге стране, негде сам прочитао (сетићу се где) да је у Краљеву међу стрељанима било и припадника/симпатизера ЗБОР-а.

Citat:а сами Добровољци су купили по граду све који им се не свиђају. Некоме је то можда све очекивано, али још мање је неочекивано да су сви заробљени СДК доживљавали брз крај.


Занимљиво је да, када вам то одговара користите Самарџића, а када вам не одговара онда га називате квазиисторичарем.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 523 korisnika na forumu :: 18 registrovanih, 5 sakrivenih i 500 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: alkatraz080, amaterSRB, Boris90, brundo65, darkstar101, djurdjija, doom83, Kotarle, LUDI, Metanoja, MilosKop, nemkea71, nuke92, pandur, Panonsky, ruger357, shone34, Vlada1389