Luzicki Srbi

4

Luzicki Srbi

offline
  • Buva  Male
  • Legendarni građanin
  • amater u pokušaju
  • Pridružio: 10 Apr 2010
  • Poruke: 2666
  • Gde živiš: i ja se pitam...

BSD :: @Buva
Sta reci za legendarnog Pavla Jurisica Sturma?

Lužički Srbin koji je debelo zadužio srpski narod.Slava mu!

offline
  • Pridružio: 06 Feb 2010
  • Poruke: 2400

BSD ::easy ::Sa linka kolege BSD (koji je otvorio temu), meni je čitljiviji Hornjoserbsce od Dolnoserbsce. A vama?
(Link: http://www.serbski-institut.de/index.php?id=1&lg=os)

E, da, ima i rekâ Morava nekoliko, pa me interesuje koja je prava? Smile


Jezik je dosta slican, a neke su reci iste. Podseca na slovacki mada meni jos razumljiviji. Vec sam negde govorio kako sam upoznao jednog luzickog Srbina u nemackoj. Posle visecasovnog razgovora covek mi je rekao da su oni imali nesto poput nase slave. To je zabranjeno za vreme drugog svetskog rata. On je o nama znao puno toga, a ja tada o njima nisam znao nista, tako da sam posumnjao u tu njegovu pricu, a i sada mi nije jasno o cemu mi je pricao iz razloga sto o tome nigde nema pomena. Nije mi samo jasno zasto nikada nije otisla neka TV ekipa da napravi emisiju o tim ljudima?

@Buva
Sta reci za legendarnog Pavla Jurisica Sturma?

ишле су тв екипе и правиле емисије о Лужичким Србима. сећам се да је баш нешто у време покојног Слобе и оног за препород Србије била нека емисија о обичајима или фолклору Лужичких Срба.

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2010
  • Poruke: 139
  • Gde živiš: Srbija

rastko.rs/rastko-lu/

offline
  • Pridružio: 02 Avg 2008
  • Poruke: 4517

@freelancer

Apropo seoba, relativno skoro su bile i velike seobe Srba, koji su bezali sa Kosova i uopste stare Srbije na sever i u Ugarsku (preko Dunava) i to sa sve decom i uopste ih nije bilo malo niti je to trajalo dugo, ocigledno nisu znali za ove probleme o kojima citirani autor prica.

Postoje i neki problemi u rezonovanju autora teksta koji si citirao, na neke je ukazao i @awathorn, pazite, plemena pljackaju lokalno stanovnistvo, ekoloske i prirodne okolnosti su bile dosta drugacije (danasnja Srbija ne lici na Srbiju od pre 100-150 godina a kamoli na onu od pre 1000), vise je bilo dostupne hrane, ogreva itd. Moja prababa je mogla pre deset godina da se vrati iz sume sa punom torbom (i to velikom) hrane bez problema, dok bih ja imao problem da prezivim duze samo "od zemlje". Narod je bio sposobniji u skupljanju.

Druga stvar je sto autor polazi od pogresnih premisa. Kada se narod sprema za rat ili put on sprema i visak hrane, na putu hranu nalazi lovom, ribolovom, skupljanjem, pljackom ili je vodi sa sobom (nece zaklati krave vec ce ih povesti, nece imati veliko stado jer ce se vise osloniti na mleko nego na meso koje ce dobiti sa druge strane, a i relativno do skora su u Americi kauboji terali ogromna stada iz jedne drzave u drugu i to sa vrlo malim brojem ljudi).

On kaze: "Могуће је сакупити нешто свеже сазрелог храстовог и буковог жира (тамо где га има), али то је далеко од потребних количина. " A u stvarnosti ga je npr. bilo koliko volis, Srbija je u 19. veku bila poznata kao veliki izvoznik svinja upravo na bazi tog zira i ogromnih prostranstava hrastovih suma u danasnjoj Sumadiji (koja ne nosi za dzabe to ime), danas tih suma nema.

Isto, seobe se ne desavaju za mesec dana vec traju godinama i decenijama, plemena dolaze u dodir jedna sa drugima, ratuju, trguju, potiskuju se medjusobno ili sklapaju saveze i pomazu, stvaraju se naselja itd. Nama sa ove distance to deluje kao trenutak izmedju dva datuma ali ako pogledamo datume izmedju zabelezenih dogadjaja neretko je razlika i 50 godina, a sta se sve samo u nasoj drzavi desilo za poslednjih 50 godina???

Autor gresi sto posmatra to kao da su svi odjednom ustali, uzeli veknu hleba i ajde na put koji moramo da predjemo odjednom kao na vojnom marsu i pri tome svaka porodica ima zrvanj i kompletnu spremu za citavo selo (sto tesko da je nekada bio slucaj, nikada nije bilo opravdanosti ili mogucnosti da u selu npr. svaka porodica ima svoju vodenicu, kovacnicu i sl.).

Opisano je u dokumentima i kako su Sloveni osvajali preko Dunava. U jednoj od varijanti napadali su npr. gradsko okruzenje, pustosili ga (slican sistem su kasnije primenili Turci) potiskivali stanovnistvo, vremenom bi se vlastelini povukli jer vise nisu imali sta da stite a Sloveni su tek onda dovodili svoje porodice. Primenjivali su i druge taktike ali su uglavnom prebacivali porodice onda kad je bilo sigurno pa cak i osnivalli naselja sa ove strane Dunava kad bi procenili da je sigurno da mogu tu da prezime. Nije to bio proces koji je trajao mesec dana pa oni svi djuture grunuli sa porodicama preko reke, naprotiv. Sukob Slovena i Vizantije je trajao decenijama i vekovima.
Isto, naseljavanje nove grupe nije nuzno znacio unistavanje i stare, osvajaci su zeleli da im neko placa danak, dok su cesto starosedeoci trazili da ih ostave na miru i da plate s'vremena na vreme kojim dzakom zita, kožama ili necim drugim za mir. Pogledajte Bugare npr. azijsko pleme koje je pokorilo lokalno stanovnistvo (titula vladara je bila Kan) da bi na kraju od njih ostalo samo ime, utopili se u domorodce.

Autor na kraju skrece paznju i sam na neke od ovih stvari (kad ato povezuje sa Srbima) ali opet sa (po meni) nekim greskama, recimo Srbi nisu doseljeni pre ostalih Slovena (mada ću morati da osvežim znanja o ovom periodu), doseljavanje je itekako moguce jer oni i jesu usli u okruženje gde su Sloveni vec bili koliko toliko "domaci".
Ako nisu nikoga ugrožavali možda je bilo moguće da prođu brzo kroz tuđe teritorije usput trgujući i sl. Sa druge strane ne znam da li je Porfirogenit uopste mislio da se sve desilo za vreme jednog leta ili je to posledica prepričavanja dogadjaja koji se desio u daljoj prošlosti što se i nama na forumu neprestano dešava. Nama je 1328. slična kao 1387. jer je isti vek, tu je negde, a razlika je oko 60 godina. Za Porfirogenita godinu-dve (ili tri) dana gore dole možda isto nije bilo problem.

Ima tu i gomile drugih detalja ali bi to trazilo obiman rad a ne post na forumu.

offline
  • Pridružio: 18 Jun 2005
  • Poruke: 1186
  • Gde živiš: Springfild

Nego ocemo li da trazimo nezavisnost od Nemacke za te jadne Srbe tamo ? Pa da priznamo novu drzavu.... to je sad u trendu....

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

zak280173 ::Nego ocemo li da trazimo nezavisnost od Nemacke za te jadne Srbe tamo ? Pa da priznamo novu drzavu.... to je sad u trendu....
Trebali bi da se povezemo sa tim ljudima tamo, a ako hocemo da nerviramo Nemci i zapad onda treba da se ukljuce i drzavne institucije u to poput BIA-e. Njima je ocigledno potrebna ozbiljna organizacija i verovatno da bi ih mnogi priznali kao drzavu kojima je Nemacka trn u oku!

offline
  • Pridružio: 03 Dec 2010
  • Poruke: 139
  • Gde živiš: Srbija

Стегоноша, ти наступаш са ставом као да желиш да обориш Антићеву теорију, али у ствари, као и он, обараш званичну теорију о досељавању. Званична верзија догађаја ЈЕСТЕ да су Срби дошли на Балкан 626. године, позивајући се на Порфирогенита. Ти затим ту званичну теорију разводниш коворећи да је у питању досељавање које је трајало деценијама. Да, такво досељавање је могуће. Постепено ширење по ободима тренутне насеобине, вршећи пљачкашко-војничне упаде у суседне територије чија последица је празан простор, погодан за насељавање, али то није званична верзија. Словени су запуцали тамо негде "од иза Карпата" и дошли до јужног Балкана.

Сеоба под Арсенијем III Чарнојевићем је била много краћа, долина Мораве је проходна, није било непријатеља на путу, а збег је дошао до Београда (кренули у јануару, стигли почетком пролећа). Опет, нису се борили са домороцима, поставили су чак услове цару Леополду под којим пристају да пређу Дунав и Саву (тицали су се признање црквене аутономије и патријархове јурисдикције у оном обиму како је то било под Турцима), а то су урадили на Леополдовим лађама, не са сламком у зубима, да би затим пешке, колима и лађама ишли све даље ка северу.

А још скорији пример је повлачење војске и дела народа преко Албаније. Нападале су их шиптарске банде, а терен кроз који су се повлачили није био долина Мораве и питома Шумадија. До Скадра су стигли за два месеца, а до Крфа је дошло на крају 150000 људи. 250000 је нестало, умрло или погинуло. Ни оних 150000 не би преживело да савезници нису дочекали остатке српске војске са храном, одећом и лековима (опет логистика на одредишту). Шта би било да су дошли до непријатељске територије?

BTW, ја први пут чујем да је у ранија времена било обиље хране. Ако може неки извор за ову тврдњу. Друго, твоја баба тражи храну на познатом терену. Овде говоримо о уском коридору кроз који пролази 100000 људи. За оне на почетку колоне још и може да буде хране да се нађе (и за њихову стоку). Шта ћемо са онима који долазе иза њих?

За правилно закључивање би било добро и да се не изолују поједини елементи, који су проблематични за велику сеобу, па да се посматрају као изолован проблем. Да, каубоји су терали стоку, преко прерије, били су на коњима и једино што им је требало (а то су знали унапред) јесте где се налази вода. Путовали су много пута кроз познати терен. Логистички проблем путовања великог броја људи заједно са стоком је нешто сасвим друго.

Срби нису пролазили кроз Шумадију. Тамо можда има много жира, али не бих рекао да је то случај са већим делом пута којим се кретала наша сеоба. У питању је добрим делом мочварни предео.

Даље, исправно закључујеш да су дошли на предео где су Словени већ били домаћи. То и јесте тврдња око које се ломе копља. Словени нису дошли у VII веку на Балкан, ту су већ били, а фамозна велика сеоба је досељавање мање групе међу своје саплеменике. Уосталом, Клаудије Птоломеј у другом веку у делу Географија, налази Србе у подунављу (спомиње град Serbinum на месту око данашње Градишке).

Као што видиш, awathorn, појављују се Срби много раније. Већ смо говорили о томе на који начин странци говоре о нама. Користе различа имена и чак исти народи користе различина имена у различито време, па не употребљавају исто име у другом, петом шеснаестом или двадесетом веку. Ни Немци нас сада не зову Рацима, нити Словене зову Вендима. Споменуо сам да су Србе називали Трибалима. Њих бележе као веома велик народ. Исто име који користе се такође мења под утицајем векова. Ми смо сами себе звали Србљима и Сербима релативно скоро. Језик се мења. Ни грчки из другог, петог, шеснаестог или двадесетог века није исти.

Постоји још нешто што треба поменути. Срби као врло разједињени етнос је био организован у племена са локалним владарима, која су имала локална имена. Доласком у додир са странцима, врло је могуће да су се представљали локалним именима и по таквим именима су их и странци памтили и обележавали. Пада ми на памет пример Црногораца. Његош у Горском вијенцу чешће користи локалну одредницу Црногорац, него општију Србин. Етнички су Срби, али је Црна Гора била засебан ентитет, без јединствене централне власти која би обухватала све Србе, па су чешће користили оно што их је ближе одређивало у односу са друге.

Сами лужички Срби су били сачињени из бројних племена која су у писаним изворима забележена под тим именима: Милчани и Срби, па Ободрити, Љутићи, Велети, Гломачани, Стодорани и др.

Део из хрестоматије за лужичке Србе из линка који сам оставио горе:
"У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави, а у VIII и IX веку дошло је до спајања неких племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) они би се поново раздвојили и тако разједињени, не стигавши ни да формирају своју државу, падали један за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток. " Опет исти проблем - разједињеност.

offline
  • Pridružio: 02 Avg 2008
  • Poruke: 4517

@freelancer
Pricali smo prvo o nekim pravilima doseljavanja i mogucnosti velikih seoba uopste. Da li je bilo moguce da su Srbi doseljeni tokom jedne godine ako su isli kroz prijateljsko podrucje i sam kazes da moze (sa primerom Seoba). Naravno, pitanje jeste da li je bila jedna ili dve-tri godine (jer Porfirogenit ipak pise svoje delo sa vremenske distance). Ako su isli kroz okruzenje koje ih nije smatralo neprijateljskim mozda su i mogli da prodju.
Drugo, u vezi slamke u zubima, pa Sloveni nisu opsedali Solun sa slamkama vec sa cunjevima, stalni upadi Slovena ne bi imali smisla ako nisu imali kako da vrate plen.
Trece, mi nemamo potvrdu ko je prevezao Srbe, mozda su i Vizantinci, oni su uvek imali flotu. Cetvrto, Sloveni su i ranije vrsili upade na teritoriju Vizantije, sto bi znacilo da su na teritoriji preko Dunava bili domaci. O njihovom statusu i brojnosti sa ove strane nemamo podataka.
A sta pisu istoricari na bazi knjiga i kako nas je neko nazivao to sve moze da bude ali ne mora da znaci. Mi smo uveliko drzavu zvali Srbija kada su nas zapadnjaci i dalje zvali Rascia, Ugri su imali u nazivu krune da su gospodari nasih krajeva izuzetno dugo. A i koriscenje uvrezenih naziva za neko pleme isto stvara problem. To sto Nemci nazivaju Srbe Tribalima mozda nije mnogo razlicito od toga sto Rusi nazivaju Kineze Kitajcima iako su Kitajci pleme koje su Kinezi potisnuli i koje je izumrlo.

Osnovni problem je sto mi mnogo stvari pisemo na bazi pretpostavki ali bas i ne znamo kako je sve to izgledalo u to vreme.

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

RASTKO KOSTIĆ: PAD ARKONE
utorak, 25 septembar 2012 18:43

Arkona, baltički centar slovenske religije, srušena je na Vidovdan, tako da je ovaj datum stariji u slovenskoj istoriji od Kosovske bitke



Pre 14 godina, kada sam kao student druge godine opšte književnosti u Beogradu, u knjizi iz kulturologije prof. Sretena Petrovića pročitao jednu rečenicu o tome da je na ostrvu Rugen (to jest Rujan) u Baltičkom moru postojala Arkona, stari slovenski grad a ujedno i centar slovenske paganske religije, koji su Danci krstaškim pohodom uništili u srednjem veku, to mi se učinilo zanimljivim, ostavivši snažan utisak na mene. Ali, pošto na studijama nemaše druge literature na tu temu, niti opširnijeg opisa, ja sam ga zaboravio, ili potisnuo u drugi plan.

Godine 1997. našao sam se u Danskoj kao politički izbeglica, i tokom pokušaja asimilacije i problema sa identitetom, setio sam se ostrva Rugen na Baltiku. S obzirom da u danskoj kulturi postoji izvesno, latentno antislovenstvo, pokušao sam da otkrijem njegove uzroke. Tako sam počeo da čitam knjige Saksa Gramatika, Adama Bremenskog, Helmolda, Luja Ležea o tim davnim događajima. Ispostavilo se da utemeljenje moderne danske države počiva na slomu slovenskog paganizma. Pitao sam se zatim zbog čega u našim školama nema pomena o predhrišćanskoj veri Slovena. Svi drugi narodi Evrope – Grci, Romani, Germani, Skandinavci, Irci i drugi – imaju opšte znanje o svojim predhrišćanskim religijama. Čak i mi u našem školskom sistemu učimo o njihovim, tuđim verama i bogovima; svi znamo ili smo čuli za Apolona, Zevsa, Veneru, Merkura, Odina, Tora i tako dalje.

Postavlja se međutim pitanje: šta je sa našim bogovima? Počevši da čitam te istorijske izvore – pre svega danske, nemačke i islandske – iznenadio sam se da oni vrlo podrobno govore o staroslovenskoj paganskoj religiji, da opisuju obrede, izgled bogova, bitke, kao i samo uništenje te vere. Posebno me je iznenadilo da su poslednji slovenski hramovi uništeni tek krajem 12. veka. Dakle, ne samo da smo imali veru sa mnogo bogova, sa razrađenim sistemom rituala, već su Sloveni bili poslednji narod u Evropi koji je čuvao svoju predhrišćansku, pagansku religiju. Tim pre bilo mi je nejasno zbog čega se o njoj ne uči u školama; zbog čega je naša istorija osakaćena, a slovenski duh oštećen i uskraćen za to znanje?

Saznavši iz istorijskih izvora detalje o baltičkim slovenskim verskim centrima, saznao sam i za druge činjenice: da su Sloveni koji su tada živeli u istočnoj i severnoj Nemačkoj, pa i na danskim ostrvima, bili poznati pod imenom Vendi i da su se sastojali od mnogobrojnih plemena: Bodrića, Ljutića i drugih, među njima i Lužičkih Srba. Nakon nasilnog, združeno hrišćansko-germanskog pokrštavanja tih Slovena, od cele vendske nacije nije ostalo praktično ništa: 60.000 Lužičkih Srba i zanemarljiv broj Kašuba u Poljskoj.

Šta sam dalje otkrio? Da u našoj sredini ne postoji književno-istorijsko delo niti studija posvećena postojanju i nestanku zajednice zapadnih Slovena (Venda), tačnije padu Arkone, grada-tvrđave na ostrvu Rujan, poslednjeg paganskog hrama u Evropi, koji se desio 1168. ili 1169, i rušenju i uništenju svih tamošnjih paganskih hramova. Takođe sam otkrio da niko do sada, koliko je meni poznato, nije na srpski (ili hrvatski), niti na južnoslovenske jezike uopšte, preveo glavne istorijske izvore o tim događajima. Zato sam odlučio da to preuzmem na sebe, knjigom Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma.

U njoj se nalazi izbor iz srednjovekovnih hronika sa podacima o rasprostranjenosti slovenskih plemena koja su tada živela u severnoj Nemačkoj i jugoistočnoj Danskoj, o njihovom privrednom, ekonomskom i religioznom životu, karakteru, istoriji, mentalitetu i običajima. Preveo sam tri glavna izvora: Saksa Gramatika, čuvenog danskog istoričara iz 12. veka, dosad neprevođenog kod nas, savremenika uništenja Arkone, kao i ličnog prijatelja i sekretara biskupa Absalona, osobe koja je odgovorna za uništenje slovenske religije na Rujnu, u čemu mu je pomagao i danski kralj Valdemar I. Inače Valdemar I, kršten Vladimir po dedi svoje majke Ingeborg – Vladimiru Monomahu od Kijeva – se, ironijom sudbine, pokazao kao uništitelj slovenske vere. U tom nasrtaju učestvovao je i saksonski kralj Henrik.

Sakso Gramatik je najvažniji i najdetaljniji izvor o ovim događajima. Bitan je ne samo kao istoričar, već mu je i stil izvanredan, te je recimo Erazmo Roterdamski mnogo vekova kasnije pisao da ne može da veruje da je jedan Danac iz 12. veka mogao da bude tako elokventan, i savremen. Čitajući Saksa Gramatika, nailazimo stoga ne samo na podatke o slovenskim bogovima i o toku rata, već i na ubedljivo prikazane likove, psihološki verno razlučenih razlika između kukavica, izdajnika, hrabrih, konformista itd. Uz to, Sakso Gramatik je slavan i po tome što je njegova povest o danskom princu Amletu poslužila Vilijamu Šekspiru za njegovu čuvenu tragediju Hamlet. Ta priča se nalazi u trećem tomu Saksove Istorije, dok nas zanima četrnaesti tom iz kojeg sam preveo deo.

Druga dva srednjovekovna izvora su Adam Bremenski iz 11. i Helmold fon Bozau iz 12. veka. Ne bih detaljno iznosio njihova svedočanstva, koja je bolje pratiti iz knjige. U slučaju Adama Bremenskog srećemo se sa autorom iz 11. veka koji govori o demonima, fantastičnim zajednicama, kinocefalima (psoglavima), Amazonkama koje žive bez muškaraca, ali koji opisuje i slovenska plemena. Drugi, Helmold fon Bozau nije toliko zanimljiv, ali je možda i najbitniji i najprecizniji izvor o padu Arkone i osvajanju ostrva Rujan.

Dalje, iz izvora znamo da je na Rujnu, najsevernijoj tačci Nemačke – Arkona pak budući najsevernija tačka samog Rujna – dakle, na tom ostrvu zabeleženo je obožavanje sedam slovenskih bogova koji su svi imali svoje hramove i svoje kipove. To su: Svetovid (kod danskih i nemačkih izvora Svantevit), Porevit, Porenut, Rujevit, Crnoglav, Pizamar i žensko božanstvo, Baba. Karakteristično za ove bogove je da su većina bili polikefalni, to jest višeglavi. Svetovid je imao četiri glave okrenute ka četiri strane sveta. Otud i potiče ime Svetovid u našoj, srpskoj varijanti. Rujevit je imao sedam glava i sedam mačeva, i verovatno je bio osobeno božanstvo ostrva (Rujevit = Rujanski?), ali nismo sasvim sigurni u to. Porevit i Porenut su imali po pet glava. Porenut je interesantan zato što mu peta glava bila na grudima, čelom dodirujući kažiprst njegove leve ruke a bradom desni kažiprst – zbog čega je Luj Leže ostavio mogućnost da je reč o meditativnom bogu (mada o tome nemamo dovoljno podataka).

Međutim, vrhovni bog celog ostrva, i cele Slavije – svih slovenskih zemalja – bio je Svetovid. Njegove funkcije bile su mnogostruke: između ostalog bio je i bog rata, držeći luk u levoj ruci. Bio je takođe i bog-prorok: njegovo proročište se smatralo za najpouzdanije – ne samo kod Slovena, već i među drugim narodima. Postoji izveštaj od Saksa Gramatika da je danski kralj Sven, vladar pre Valdemara I, verovao u Svetovidovo slovensko proročište do te mere da mu je poklonio skupoceni pehar. Znači da je ono bilo slavno i u geografski nešto udaljenijim krajevima. Naši srednjovekovni izvori potvrđuju da je Svetovid vrhovno božanstvo svih slovenskih zemalja: između ostalog i Sakso Gramatik i Helmold fon Bozau pišu je da su Svetovidovom hramu svake godine „iz svih slovenskih zemalja“ stizale ogromne količine poklona, novca, i da su svi Sloveni išli po savet u proročište.

Kada kažem „svi Sloveni“ mislim i na balkanske – znači i Srbe, i ostale. Natko Nodilo, čija je knjiga Stara vjera Srba i Hrvata po mom mišljenju do dana današnjeg najbolja, možda i najopsežnija studija o staroslovenskoj religiji, mnogobrojnim je argumentima dokazao vrhovnost Svetovida među slovenskim bogovima. Stoga svakome ko je do sada nije pročitao savetujem da je prouči, a posebno da obrati pažnju na deo koji se zove „Sutvid i Vida“ i bavi se Svetovidom. Osim što je bio bog rata i bog-prorok, Svetovid je bio i bog plodnosti, i Sunca. Pretpostavlja se da su njegovi praznici bili slavljeni u doba sva četiri godišnja solisticija – u junu, septembru, decembru i martu. Obred koji opisuje Sakso je jesenji, i ovde ću ga citirati:

„Služba bogu odvijala se na sledeći način: jednom godišnje, kada bi došlo vreme za žetvu, gomilale su se skupine sa celog ostrva ispred hrama gde bi žrtvovali stoku i pravili svečani ručak u čast boga. Njegov sveštenik, koji je u suprotnosti sa onim što je uobičajeno u ovoj oblasti, imao dugu bradu i kosu, imao je običaj da dan pre nego što će preduzeti svetu delatnost uzme metlu i temeljno očisti unutrašnjost svetilišta, gde je jedino on imao dozvolu da pristupi, ali se starao da nikada ne diše u unutrašnjosti građevine. Svaki put kada je imao potrebu da udahne ili izdahne vazduh, on bi žurio do vrata da ne bi – kao što se može pretpostaviti – oskrnavio božansko prisustvo dahom smrtnika

Dan kasnije on bi izvadio rog iz ruku statue dok bi narod držao stražu pred ulazom, i ispitivao pomno ima li manjka te tečnosti koju je sipao u rog, jer bi on to protumačio kao upozorenje o slabom rodu iduće godine. Ukoliko bi to bio slučaj, on bi ih obavestio da sačuvaju jedan deo godišnje letine za kasniju upotrebu. Ali, ukoliko ne bi video pad u plodnosti, on bi proglasio da će polja u narednom periodu dati veliki prinos. Sve u zavisnosti od predskazanja, on bi ih savetovao da štede do iduće žetve ili da se ponašaju rasipnički sa njom. Nakon toga prosuo bi staro vino po stopalima statue kao žrtvu, usuo bi novo vino u prazni pehar i postavio bi se kao da s poštovanjem nudi statui da pije, posle čega bi izrecitovao svečanu molitvu o svemu dobrom za sebe i za otadžbinu, o povećanom blagostanju i pobedi za narod. Posle molitve prineo bi pehar ustima, pio velikom brzinom i ispraznio ga u jednom gutljaju, nakon čega bi ga opet napunio vinom i vratio nazad u desnu ruku statue.

Takođe, bio bi žrtvovan jedan okrugli kolač od meda neobično velikih razmera, koji je bio toliko velik koliko je čovek visok. Njega bi sveštenik imao običaj da postavi na sredinu između sebe i naroda, posle čega bi pitao stanovnike Rujna da li ga (sveštenika) vide. Ako bi odgovorili sa da, on bi izrazio nadu da ga neće videti sledeće godine – što nije bila molitva za smrt, bilo njega ili naroda —- nego za to da buduća žetva bude bogatija.

Neposredno posle ovoga pozdravio bi skup u ime statue, opomenuo bi ljude da ubuduće budu marljivi i da prinose žrtve u čast boga i obećao im da će im strahopoštovanje prema božanstvu sa sigurnošću doneti pobedu na zemlji kao i na vodi. Kada je sve to bilo privedeno kraju, oni bi proveli ostatak dana u velelepnoj gozbi, na kojoj bi napravili banket za halapljiva usta od žrtvenog obeda i učinili bogu posvećeno žrtvovanje životinja – nešto čime bi tolili vlastitu proždrljivost. Kod ovog ručka smatralo se svetom dužnošću napiti se, a grehom ostati trezan.“

No, ovaj običaj zabeležen je kao istovetan u Hercegovini i Bugarskoj u 19. veku, gde se sveštenik, ovog puta pravoslavni, krije iza velikog kolača, pita da li ga vide, oni kažu „Malo“, a on odgovara: „Sada malo, dogodine nimalo!“ Znači, ovde imamo potvrdu, posredni dokaz o velikoj rasprostranjenosti Svetovidovog kulta.

Rekli smo da je Svetovid bog Sunca, čemu u prilog ide činjenica da je imao sopstvenog belog konja, koji se smatrao svetom životinjom, i kojoj niko nije smeo da iščupa dlaku iz tela, a samo poseban sveštenik je smeo da se brine o njemu. Beli konj je u celoj svetskoj mitologiji poznat kao simbol Sunca.

Svetovidovi sveštenici su imali trezor u kome je držan novac od poklona. Jedna trećina sveg novca kojeg bi stanovnici Rujna stekli pljačkom, to jest gusarenjem koje je tada bilo uobičajeno za ceo Baltik a ne samo za Slovene, išla je u riznicu koju su držali Svetovidovi sveštenici. Takođe, Svetovid je imao privatnu vojsku od trista vitezova. Njegov kip bio je od drveta, visok osam metara. (Može se videti danska ilustracija iz izdanja Saksovog dela iz 19. veka.) Evo navoda o tome kako je Sakso opisao uništenje Svetovidovog kipa:

„Sledećeg dana Esbern i Sune dobiše naređenje od Kralja da obore kip boga, što se nije moglo učiniti bez alata. Čim je zavesa oko svetinje bila skinuta, oni poručiše svojim ljudima da odseku kip u podnožju, ali im izričito rekoše da moraju da budu veoma oprezni kada ovaj kolos bude pao jer ukoliko se bude srušio na njih, narod može poverovati da je bog ljut i da im se sveti. U međuvremenu se oko hrama beše iskupila velika masa gradskih stanovnika u nadi da će Svetovid (Svantevit) pokazati svoj bes i svoje božanske moći zbog ovog užasnog skrnavljenja i osvetiti se onima koji su ga izazvali.

Kada su isekli statuu u onom delu noge koji je bio najniže, oboriše je naspram jednog zida. Da bi je izvadio napolje, Sune naredi svojim ljudima da sruše zid. Ali, on ih upozori da moraju da budu vrlo pažljivi i da ne seku s previše poleta i da ne zaborave da paze na sebe i time dovedu u opasnost da ih kip smrvi. Kip se s treskom sruši na zemlju. Svuda po hramu visio je purpur, koji je izgledao prekrasno, ali je bio u stanju raspadanja da se mrvio pri najblažem dodiru. Isto tako, tamo su bili neobični rogovi divljih životinja, i to je bio neverovatan prizor sam po sebi i zbog načina na koji je to bilo upriličeno. Tada se ukaza demon u obliku jedne crne životinje koja iskoči iz unutrašnjosti hrama da bi iznenada nestala pred očima onih koji su stajali unaokolo.

Posle toga stanovništvo grada dobi naređenje da postavi oko kipa užad i da ga izvuku iz grada, ali njihova stara, utvrđena vera učini da se oni ne usudiše da to sami učine, i zbog toga dobiše naređenje da ga uklone s puta ratni zarobljenici i strani trgovci – bilo bi najbolje, smatrali su, da božiji gnev bude usmeren na ove bednike. Pretpostavljali su da će njihov moćni bog, kojeg su imali običaj da obožavaju sa velikim strahopoštovanjem, u trenutku surovo osvetiti onima koji mu nanose uvredu. Ali, u tom trenutku začuše se sasvim različite reakcije među gradskim stanovništom: neki su jaukali nad sudbinom svog božanstva, ali bilo je i drugih koji su se smejali. A nema nikakve sumnje da se razumniji deo stanovništva sramio kada su shvatili koliko su lakomisleni bili tolike godine i koliko ih jedno takvo bedasto sujeverje pravilo budalama. Kip je odvučen do logora, gde se cela vojska zaprepašćeno iskupila oko njega. I tek kada su se ljudi zasitili gledajući ga, velikaši dobiše priliku da ga i oni razgledaju.“

Ovo je tekst Saksa Gramatika, koji je između ostalog bio i hrišćanski sveštenik, tako da možemo razumeti izvesne tonove neobjektivnosti. U svakom slučaju, ovo je najprecizniji opis događaja toga dana koji imamo. Pomenuta statua od osam metara je gledala na Baltik, nalazila se na samom severu ostrva, okružena sa tri strane Baltičkim morem – slično, na primer, Pobedniku na ušću Save u Dunav.

Samo ostrvo Rujan odlikuje se prirodnom lepotom i danas je nacionalni park. Njegova lepota bila je inspiracija mnogim slikarima. Nemački umetnik Kaspar David Fridrih iz 19. veka načinio je puno poznatih slika na ostrvu Rujan, na kojima se vide krečnjačke litice nalik na glečere koji se obrušavaju u more. Kada sam boravio tamo doživeo sam čudno osećanje bliskosti, tajanstvene povezanosti sa svetom predaka, nečeg što je ne samo meni uskraćeno – i to od hrišćanstva, pa i od naše pravoslavne crkve. Čitavo ostrvo puno je slovenskih toponima, table i znakovi obeležavaju bitna mesta. Na ostrvu se nalazi i mesto koje se i danas, u 21. veku, zove Sveta gora, što ne treba da čudi, jer je samo ostrvo Rujan predstavljalo Svetu goru paganske religije svih Slovena. Dakle, nemamo samo Svetu goru pravoslavnu, nego i ovu drugu, stariju.

Za kraj par istorijskih zanimljivosti. Jedna posebno: Arkona je srušena na Vidovdan, Svetovidovo svetilište je srušeno na Vidovdan, 15. to jest 28. juna po novom kalendaru, 1168/69. godine, tako da je ovaj kobni datum izgleda stariji u slovenskoj i srpskoj istoriji od Kosovske bitke. Plan Danaca po uništenju Arkone bio je da od nje naprave prestonicu Danske. Međutim, Danci su se uplašili od Nemaca, i s pravom nisu verovali da će moći da održe Arkonu naspram njih. Umesto toga, te iste godine biskup Absalon utvrdio je Kopenhagen kao prestonicu zemlje. Kopenhagen je, dakle, star osam vekova i njegovo ime u prevodu znači: „trgovačka luka“.

Čitavu akciju uništenja Venda i uništenja ostrva Rujan organizovala je zapravo katolička crkva, jer je čitav 12. vek bio stoleće krstaških ratova. To je bio vek zanosa u želji za pokrštavanjem. U uništenju Venda učestvovali su i templari, kako potvrđuju novi istorijski izvori. Čovek koji je izdao čuvenu zapovest za uništenje Venda i slovenske religije, i koji je pozvao na krstaški rat protiv baltičkih Slovena, bio je poznati katolički svetac, Sveti Bernard od Klervoa, inače slavan po svojoj poeziji o Devi Mariji. Reči iz njegovog pisma nemačkim prinčevima u kojem ih je pozvao u rat protiv Slovena, bile su:

„Da naprave invaziju na Slaviju i da ne sklapaju nikakav mir sa Vendima, niti da primaju bilo kakvu odštetu (naknadu), niti bilo kakav danak (porez) od njih sve dok ili religija toga naroda ili čitav taj (vendski) narod ne budu uništeni.“

Prema tome, ovde vidimo pun izraz jedne nasilne konverzije. Postoji takođe velika količina drugih informacija u ovoj knjizi o vezi staroslovenske religije sa njenim indo-iranskim korenima i drugim religijama, kao i posebno zanimljivi opisi slovenskog mentaliteta kako su ga videli Nemci. Oni naravno nisu naklonjeni Slovenima, ali bez obzira na to, jedno što svi oni ističu je da ne postoji gostoljubiviji narod od Slovena. Jedino kod Slovena je, kao crta njihovog mentaliteta, uvreženo da je gost smatran gotovo jednak bogu. Važio je tako običaj da kada čovek ne bi nekoga ugostio, sutradan je mogla i da mu bude srušena kuća od strane ostalih. Takođe, opisane su druge osobine slovenskih naroda koje možda možemo prepoznati i u naše doba, osim ove gostoljubivosti koja je ostala kao crta, makar u seoskoj kulturi našeg naroda. Tako se pominje i sklonost ka pljački, sklonost ka prežderavanju i napijanju, i taj čudni moralni kodeks po kome imaš pravo da pljačkaš, ali onda sutra to moraš da podeliš sa gostom.

Za sam kraj recimo da je pad Arkone i ostrva Rujan označio kraj i samog postojanja polapskih i baltičkih plemena Pomeranije. Smrt religije značila je kraj smislenog života. Postoje podaci o ponovljenim povremenim ustancima i pokoljima slovenskog stanovništva i nakon pada Arkone, o očajničkim oružanim pobunama Venda i odmazdi nad hrišćanskim sveštenicima na okupiranim teritorijama, čak i na samom ostrvu Rujan.

Ali, Sloveni Baltika asimilovani su nakon pada Arkone sporom i neumitnom germanizacijom (mada se ostaci vendske nacije u vidu nekoliko desetina hiljada Lužičkih Srba i dan-danas grčevito opiru konačnom utapanju u većinski narod). Ipak, pad slovenskog paganizma, i dolazak nove vere značio je rušenje metafizičkih temelja života ovih slovenskih naroda i potpuni gubitak slobode. U tom smislu, mi na ovu priču gledamo i kao na izvesnu opomenu i upozorenje; jer, istorija je učiteljica života, a nenaučena lekcija se mora ponavljati. Priča o narodu kome su tadašnji osvajači najpre oduzeli metafizički koren i dušu okupacijom, uništenjem hramova i religije, što je dovelo do kraja i samog naroda, ima svoju paralelu u sličnoj situaciji u kojoj su teritorije jednog naroda gde se nalaze njegove najveće svetinje pod stranom okupacijom, od potomaka istih zavojevača iz prošlosti.

Odsečen od svojih metafizičkih korena, narod pada u opasnost gubitka volje za otporom. Sakso Gramatik piše da je pad Arkone bio preveliki šok za Rujance i ostale Vende, te da su oni koji su preostali prestali da veruju u dalju mogućnost otpora. U tom smislu ova priča ima neobičnu važnost i u naše vreme.

Rastko Kostić, prevodilac i spisatelj, rođen je 1976. u Beogradu. Tu je počeo da studira Opštu književnost na Filološkom fakultetu da bi nastavio sa Naukom o književnosti u Kopenhagenu, gde se našao kao politički emigrant. Knjiga Pad Arkone, Atos, Beograd 2009, mu je prvo objavljeno delo.

Napomena: Transkript sa predavanja o knjizi „Pad Arkone“ ili sumrak slovenskog paganizma, održanog 2. aprila 2011. u galeriji Stara kapetanija u Zemunu a objavljan na sajtu Svevlad, redigovalo je Uredništvo Srpskog lista. Knjiga se može kupiti u beogradskim knjižarama ili naručiti kod izdavača: Atos, Beograd, Cetinjska 10, telefon (011) 3223-292.



KOMENTAR MOMČILA SELIĆA



Hvala mladome Rastku Kostiću na prevodu značajnih izvora, koje je valjalo da imamo odavno. No tekstova naših autora na tu temu bilo je i ranije mada, da znam, nikada sabranih u neku hrestomatiju. Nadam se da će se gospodin Kostić i njemu slični rodoljubi posvetiti i tome poslu.

No, hrišćanstvo su balkanski Srbi dobrovoljno prihvatili i otpočetka ga “posrbili”. Sveti Sava je tome dao konačni oblik, samo delimično na štetu srpske tradicije. Uzimajući međutim u obzir ličnost Rastka Nemanjića, njegove odluke valja uvažiti i verovati mu makar koliko mu već bezmalo hiljadu godina veruje Srpski narod. Svetovid sa četiri glave možda jeste bio paganska “ikona” Gospoda, ali je takvo poistovećenje – kakvo je i dalo povoda pojavi hrišćanstva – neminovno vodilo zameni suštine obredom i praznoverjem.

Jer, ritual treba verujućeg da podseti na sušt, što pravoslavlje više od ijedne druge vere teži da čini. Zalivati drvena stopala nekoga “boga” vinom, spaljivati mu gugutke ili brave u slavu, ljubiti ikonu, ili prisustvovati liturgiji bez uživljavanja u istinsko značenje njenog “igrokaza” nije vera već bezverje.

Neka drugima takav vid poštovanja Višnjega.

Vrhovnom Sudiji (“Ahuri Mazdi”) se ljudi mogu odužiti jedino životom u vrlini, a on nas “mazdi” spram toga koliko smo tome težili – možda i više nego koliko smo u tome uspeli. Srpske molitve, sudeći po našoj junačkoj poeziji, nisu traženje koristi, već pomoći na Putu ka Dobru. Nisu, naime, baltički Sloveni gubljenjem paganizma izgubili volju za otporom, i identitet, već su vezujući se za obred, kipove, i slično, “metafizičko” unizili u fizičko. U padu Svetovidovog kipa naši baltički srodnici valjalo je da prepoznaju nasrtaj na svetinju sopstva, a ne nacionalni poraz. Sila Boga ne moli, Bog silu ne voli, kažu Srbi naših krajeva – ne hoteći se, osim Neretljana, kaljati gusarenjem, još manje ljudskom žrtvom.

Ni neumerenost paganskih pirova, umnogome još živa u nekim našim krajevima nije srpsko nasleđe koliko nordijsko, “Prećerao si, čoče!” budući najveća pokuda u srpskoj Crnoj Gori. Stara naša vera bila je bliža staroiranskom, arjanskom monoteizmu – veri u Višnjega Boga kome se mole i Narti, praoci Oseta – nama i Evropi poznatih kao Alani. Narti, čije se jedno od tri bratstva nazivalo Borate (srpske Borote ili Borete) jesu imali bezbroj nižih božanstava poput Helena, ali nije zabeleženo da su im dizali obličja. Glavni osetski hram u Rekomu, na Kavkazu, jeste omalena brvnara na svetome mestu, visoko iznad svete doline okružene svetim gorama.

Po svemu sudeći, sve prvotne religije Arja, u koje spadamo i mi, Srbi, bile su jednobožačke – da bi se, entropijski, vremenom razložile u zasebno svetkovanje Božijih svojstava razlučenih u posebna božanstva. Da su Lužičani, Ljutići i Bodrići bili bliži vlastitoj iskoni, ne bi Tevtonci imali šta da im ruše niti da im uzmu, osim zemstva – svim ljudima podarenog na ograničeno vreme.

No, Rastko Kostić je u pravu: kada jedan narod izgubi “metafizičku” osnovu svoga postojanja tada gubi i sve ostalo, slobodu pre svega. “Metafizika” međutim jeste što sama reč kaže: “nadfizika”, prenošenje poimanja tvarnog na netvarno. Nasuprot tome, Srbi su odvajkada sveto osećali kao prisustvo živoga duha a ne kao niz tabua, ili odanost kultovima. Veru kao “zakon” među nas doneli su naši dušmani, koji je drukčije i ne mogu doživeti. Nije slučajno na Zapadu “bonton” zamenio ljudsku prisnost i poštovanje, a na Istoku slatkorečivost i pritvornost ljubav i za druge osim za samoga sebe. Nažalost, i u nas običajnost umnogome nadomešćuje sučeljavanje sa grehom ili greškom, pošto je podvig neprekidne odgovornosti oduran nižem proseku – “ljudskosti” kakvu nam Modernitet nameće.

Jer, nasrtaj na sve srpske duhovne i kulturne tvorevine i obrasce, nastojanje na “novom kulturnom modelu”, “preobrazovanju”, jeste oponašanje ne samo tevtonstva, već i judejstva i turanstva. Sve te religije Moći, nasuprot hrišćanstva kao vere ljubavi, mete su “inženjera ljudskih duša”, kako Staljin beše nazivao kulturne pregaoce, književnike (fariseje) koji treba da nas odvoje od našeg duhovnog “tla”. Poput Anteja, i nas treba zadaviti dok se koprcamo u ništavilu pomodnosti u kojoj Oni veoma dobro bitišu, odavno budući “zombirani”.

Konačno, sveto je svako mesto gde ima Ljudi, ili bar svesti da nismo mi konačni presuditelji bilo čega od važnosti. Ostrvo Rujan nisam video i verujem da nije slučajno izabrano za svetilište makar i jednog palog vida naše stare vere, ali naša odmazda prema sebi i našim dušmanima mora biti osvetljavanje svakog nesojluka istinom, jedinim putokazom ka Pravdi i Lepoti.

Srpski list

Preuzeto sa:
http://www.standard.rs/rastko-kostic-pad-arkone.html

Лужички Срби: Крик за помоћ

16.01.2012. - Лужички Срби су браћа од стричева балканских Срба

Пре неколико месеци добио сам узнемирујуће писмо са молбом за помоћ од свог истомишљеника Бена Будара – класика србо-лужичке књижевности, песника и приповедача. Читав свој живот Б.Будар је посветио ствари очувања и множења културног наслеђа Лужичких Срба (њих зову и сорби или венди) – реликтног словенског народа који живи у Лужицама, на територији Немачке (области Бранденбург и Саксонија) и који је данас, у демократској Немачкој, доведен до могућности да потпуно нестане…

Ареал који су некада насељавали Лужички Срби је некада био много већи – захватао је скоро трећину савремене Немачке и мали део Пољске. Пре око 1500 година Лужички Срби су се после вишевековног сукобљавања са Немцима нашли унутар немачке државе. Пре тога су успели да се нађу под заставом чешких и пољских владаоца и, очигледно, нису осећали неко посебно угњетавање, јер историји није ништа познато о устанцима Лужичких Срба у том периоду. Што не може да се каже о периоду њиховог боравка под немачком владавином, када су њихови устанци били гушени врло оштро.
Nastavak teksta na:
http://vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&.....GIycVHUR2I

offline
  • Pridružio: 14 Apr 2014
  • Poruke: 1098

jazbar ::I mi Slovenci smo kao alpski Hrvati pa iz tog stajališta ja nebi ozbiljno razmatrao njihove nebuloze. Kolko Hrvata tolko istorijskih verzija.

Večinom su t.z. zapadni Slaveni počeli prihvaćati krščansku veru naterani prilikama za vreme najezde Avara. Germanski narodi Bavari i Franci koji su živeli uz granicu Slavena kao komšije bili su zaštitinici Rima i krščanske vere pa su uslovljavali vojnu pomoč Slavenima samo ako su isti prihvaćali krščanstvo kao svoju veru. Posle prestanka avarske najezde i njihovog povratka u azijske stepe bilo je nažalost i nekoliko ratova u 8. veku između Slavena staroveraca i Slavena kršćana. Posle se kršćanstvo među Slavenima širi ulaskom Slavena u Istočno Sveto Rimsko Carstvo gde je bilo krščanstvo t.z. državna religija a staroverci progonjeni.

Svoj udio širenja krščanstva prema pravoslavnom crkvenom nauku iz Carigrada i pisma glagolice imala su i svećenika Ciril i Metod koja su isprva, kad su obe crkve još bile u relativno dobrim odnosima širili kršanstvo na prostoru bivših rimskih provinca Panonije (današnja Mađarska, Srbija (Vojvodina), delovi Slovaćke, Hrvatske i Slovenije). Njihov je pokrovitelj bio i slovenski knez Borut. Velika upornost Cirila i Metoda te njihovih ućenika naposled je dovela do toga da su se odnosi između crkava još dodatno pogoršali i da su bili Ciril i Metod proganjani u okviru teritorija gde su imale svoj utecaj rimokatolićke nadškofije. Znači Oglejska (Aquilea) i Solnograška (Salzburg).


Jazbar, da li bi nešto mogao napisati o poreklu južnih Srba, ako nemaju veze sa lužičkim?

Vranjanac, nadam se da se šališ kada uzimaš u obzir da Englezi imaju veze sa Stounhendžom. On veze sa englezima ima koliko i kralj Art(o?)ur(ius?). Jedina njegova veza sa Englezima (Anglima, Sasima, Jutima) je ta što je povremeno tupio mačeve o njihove koske i šlemove.

Što se tiče toga da u pohodima prilikom seobe naroda učestvuju samo ratnici, ne mogu se složiti sa tim. U to vreme nije bilo sigurne pozadine u kojoj bi se mogli ostaviti žena, deca i ostala nejač jerbo bi susedi ugrabili najbližu priliku da pomere među ili nabave malo žita, stoke, a i robinja, što da ne.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 551 korisnika na forumu :: 31 registrovanih, 5 sakrivenih i 515 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Sale, A.R.Chafee.Jr., aramis s, atrkulja, Bane san, danilopu, Djokislav, Drug pukovnik, indja, ivan979, Kaplar2, ladro, Lošmi, Markoni29, MB120mm, MILO-VAN, MrNo2, nemkea71, Oscar, pedja2000_9, perica5, renoje2, Srki94, tomigun, Toni, Trpe Grozni, Voja1978, voja64, wolf431, wolverined4, zixo