Luzicki Srbi

5

Luzicki Srbi

offline
  • Pridružio: 18 Feb 2013
  • Poruke: 5078

http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_ukr.html
Nije bas vezano za Luzicke Srbe,ali vrlo interesantan tekst vezan za seobu Srba u oblast Luganska i jos po nesto.
Sto se tice Luzickih Srba,tesko je reci.Nema pisanih tragova uopste o zivotu Srba u periodu pre 6-og veka/Svakako nisu mogli pasti niotkuda/,Zna se da su ziveli sa ostalim SLOVENSKIM PLEMENIMA. Pogrom Luzickih Srba vezan je za aktivnosti Karla Velikog.On je shvatio neophodnost stvaranja stajace vojske,dok Luzicki Srbi /i ostali/nisu.Masovno su istrebljeni.Jos neka plemena potpuno su nestala,iako im je desifrovano pismo,cak i fonetski...Jako zanimljiv period za izucavanje.

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

Danas se nalazimo na slicnoj relaciji ili da kazem sudbini koju su doziveli luzicki Srbi, a to je da polako ostajemo bez drzave, zaboravlja se poreklo, tradicija i kultura. Drzava postoji i ako je svima jasno da i najmanje nevreme moze da je unisti i pocepa. Srpski istoricari se ne trude da dokazu nesto, pa cak ni da opovrgnu, oni plivaju na talasu dnevne politike i najcesce se krecu na istrazivanjima Tito i Draza. Kakvi luzicki Srbi, Srbi u Ukrajini ili da istrazuju gde se nalazio dvor Stevana Nemanje, njih interesuje samo plata i to je sve! Kada bi negde zaceprkali mozda bi nesto i pronasli, ovako svaki mediokritet moze da nam se smeje i podsmeva.

offline
  • Pridružio: 14 Apr 2014
  • Poruke: 1098

Lužički Srbi nikad nisu zaboravili poreklo.

offline
  • Pridružio: 26 Feb 2014
  • Poruke: 270

luzicki Srbi su isto pleme sa danasnjim Balkanskim Srbima.To sa sadasnje tacke gledista izgleda nemoguce ali svasta se desava u vremenu od 1 500 godina.To je ogroman protok vremena.Da se neko pre tog vremena razdvojio od svog brata i da se sad ponovo sastao ,pitanje dali bi rezultat bio isti.Vreme ,mesanje sa razlicitom genetikom,istoriska situacija i religija i kultura cine svoje.Par generacijs Srba u Americi i rezultat je vidljiv,nelicimo bas potpuno.Danasnji Srbi pritisnuti stalnim ratovanjem u zremlji Bojki[ratnoj zemlji]koja je danasnja istocna Nemacka,odlucili su pod jednom od vodja koji je na vreme shvatio da ce stalni ratovi na prometnom putu severa dovesti u pitanje njihov opstanak[vidi se kako su prosli L.Srbi],da se na poziv Vizantije presele oko Soluna.Sklonili su se od Nemaca na jug[kasnije su nas opet napipali].Kasnije su se pomerili malo severnije u danasnju Srbiju[opet na prometan put,sudbina]Srbi su se na Balkanu mesali sa tuzemcima.bili pod uticajem Vizantije,jezik se stalno menjao tako da je tu bio presudan i skorasnji utucaj crkveno-slovenskog i na kraju Vukova reforma.
Luzicki Srbi su bili pod Nemackim uticajem i genetskim mesanjem sa njima,katolicko-protestantnim,jezik im je otisao u pravcu poljsko-ceskom.Nije cudno sto se sada razlikujemo ko dan i noc.

Ime Srbi ima dva porekla-prvo je od reci Sorabi[sarabi,serabi,soljudi,sobraca,sabraca] sto znaci ljudi ili braca i nosili su ga svi sloveni pre ulaska u upotrebu reci sloveni.[nista cudno mnogi narodi sebe prosto nazivaju ''ljudima'' na svom jeziku]
Drugo ime je rec Srb-Srp,svima poznato orudje i oruzije u zavisnosti za sta ga koristis.
Ovaj drugi naziv se ukorenijo u Srbe u zadnih 1 500 godina jer su bili pre svega ratnici a tako su ih i drugi narodi kao i ostali sloveni dozivljavali a i sada ih tako dozivljavaju.Najcesce su bili na granicama slovenstva gdesu vodili stalne ratiove.
To je i znacenje njihovog imena Srponosci-oni koji se bore srpom tj macem
znacenje slicno germanima,ger-rat,german covek ratnik.
Srbin -Ratnik,vojnik

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

Зашто Србија ћути док се у Украјини пролива крв потомака Срба?
"Глас Русије"

У тренуцима када свакодневно гледамо трагичне извештаје из градова на југоистоку Украјине, и то највише управо из Славјанска и Луганска, скоро никоме, осим малобројним историчарима, није позната чињеница да су многа угрожена деца, жене и старци које видимо на телевизијским екранима - буквално потомци Срба, који живе на старој српској земљи. Стога, да ли је то довољан разлог да се из матице Србије чује глас протеста против њиховог убијања?

Ако вас је зачудио тај податак и сада у неверици мислите да је реч о некаквој шали, онда ће вас сигурно занимати кратка прича о Славјаносербији. Ради се о томе да је средином 18. века тај део Руске Империје био пуст и ненасељен, јер се налазио на самој граници према непријатељским Татарима. Због тога је руској царици Јелисавети предложено да тај проблем слабо брањене границе реши тако што ће позвати искусне српске ратнике да се населе на тим просторима.

Царица Јелисавета је брзо одговорила и већ 13. јула 1751. године је потписала одлуку да се православним Србима дозвољава прелазак под окриље Руске царевине и њихово примање у руску војну службу. Тако су Срби од руске царице добили аутономну област која је имала званичан назив Славјаносербија, а налазила се између Луганска и Бахмута, који је био административни центар нове српске домовине. Тај град се сада назива Артемовск и налази се непосредно поред несрећног Славјанска у коме гину цивили под гранатама украјинске војске.

Штавише, поред Славјаносербије, постојала је још једна област насељена Србима, а она се звала Нова Србија и била је смештена мало западније. И мада су обе те области после територијалне реформе престале постојати у таквом облику, баш на њиховом темељу је створена Новоросија, како се данас поново незванично назива читав проруски југоисток Украјине. А као непролазни траг да су ту живеле десетине хиљада Срба, који су се протоком времена потпуно стопили са много бројнијим околним становништвом, говори између осталог и данашњи назив једног рајона у Луганској области који се такође зове – Славјаносербски рајон, а град који је је његов административни центар још увек поносно носи назив Славјаносербск.

Према томе, иако данас у Украјини званично нема људи који се у националном смислу изјашњавају као Срби, ипак је непобитна чињеница да многи становници Доњецке и Луганске области који се сада боре за своја права, макар делимично имају и српско порекло. Другим речима, то буквално значи да је проливена крв цивила испред кућа, школа и болница, коју видимо у телевизијским извештајима – крв српских потомака из Славјаносербије.

И напослетку, поставља се питање – да ли је то довољно да се јавност у самој Србији у већој мери заинтересује за њихову трагичну судбину коју проживљавају у овим тренуцима, док се тамошњи мирни становници крију у подрумима од екпслозија и граната? Можда би за почетак неко могао да се сети Славјаносербије и Нове Србије, као и потоње Новоросије. А затим би било логично да се и из Београда чује гласан апел за мир и престанак проливања крви. И то посебно крви потомака Срба са југа Руске Империје.

http://serbian.ruvr.ru/2014_06_02/Zashto-Srbija-cu.....Srba-4512/

offline
  • Pridružio: 14 Apr 2014
  • Poruke: 1098

Mislim da je tekst jedan od glupljih sa GR.

offline
  • Pridružio: 26 Feb 2014
  • Poruke: 270

Mora da se zna da su Srbi otisli za Ukrajinu da drze pod kontrolom Ukrajinske kozake posle ukidanja Zaporoske republike i da obavljaju prljave poslove za Ruskog Cara.Nisu sigurno otisli na lepe oci.Odatle su mnogi zavrsili u elitnim snagama i kao generali da ih ne pominjem,jer su bili odlicni ratnici,profesionalci i placenici-izmislili smo husare-gusare.Inace prvi ozbiljan sukob koji su resili Srbi husari je bila bitka izmedju Poljaka i moskovljana-Rusa u kojoj su se Srpski husari placenici borili na strani Poljaka i doneli pobedu Poljacima.Tako da su Rusi dobro znali koga unajmljuju u sluzbu i nisu se pokajali.

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

Настављају се напади на главни град Славено-Србије

Једна од последњих вести из Украјине је гласила да су припадници Националне гарде Украјине напали Артемовск, главни град историјске Славено-Србије, односно Бахмут, како се раније у прошлости звало то место. То је повод да се у мислима вратимо скоро 300 година уназад и да се присетимо шта је за Србе значио тај град у коме се ових дана воде огорчене борбе у којима проруске снаге одбијају нападе украјинске војске.

Дакле, почетком 1750-их година бројне српске породице су се населиле у Бахмуту, који је одлуком руске царице Јелисавете постао административни центар новостворене Славено-Србије у оквиру Руске Империје. Ту одлуку је потврдио руски Сенат са Указом од 29.маја 1753. године који је гласио „О насељавању Срба између Бахмута и Луганска“. У историјским записима се каже да су насељени Срби, међу којима се прецизно помињу Прерадовићи, Шевићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Хаџићи и многи други, на том подручју развијали привреду, културу и религију, а те напоре су нарочито помагали командири славено-српских пукова из Бахмута.

Иначе, управо та сеоба и насељавање Славено-Србије и Нове Србије у данашњој Украјини, а на простору ондашњег Руског царства, послужила је као инспирација једном од највећих српских писаца Милошу Црњанском да напише ремек-дело домаће књижевности, другу књигу „Сеоба“, у којој се прате потомци Вука Исаковича и описује живот српских официра у самом граду Бахмуту, у коме се и завршава радња романа. Као основ за свој роман „Сеобе“, Црњански је користио историјску грађу, и то поготово мемоаре Симеона Пишћевића, који је 1763. године заиста служио као мајор у српском хусарском пуку, а који је у својим сећањима описао тешки положај Срба у Угарској и њихов одлазак у Русију.

У интерпретацији Милоша Црњанског, над јунацима његове књиге - трепери звезда, у бескрајном плавом кругу, која их је водила у нову домовину, што је изречено кроз ове речи Вука Исаковича о Русији - „Одселити се треба тамо, отићи, смирити се негде, на нечем чистом, бистром, глатком, као што је површина дубоких, горских језера. Живети по својој вољи...“ И као што знамо даље из историјских белешки, Срби су се населили по читавој Новој Србији и Славјаносербији, где су основали села по називима места одакле су дошли – Сомбор, Вршац, Мошорин, Сента, Кањижа, Бечеј, Ковин, Панчево, Земун, Тител, Суботица, као и бројна друга насеља, а како рекосмо на самом почетку, главни град Славено-Србије је био управо Бахмут или Артемовск, који је ових дана подвргнут нападима украјинске војске. То значи да Српски славеносрпски пук из Бахмута на неки метафорички начин и даље воде битке на том простору, а од очекивања Вука Исаковича, јунака из романа Милоша Црњанског, да ће се „смирити негде и живети по својој вољи“, чини се да барем у овом тренутку нема ни говора, све док изнад кућа српских потомака у Артемовску одјекују експлозије.

http://serbian.ruvr.ru/2014_06_09/Nastavljaju-se-n.....bije-0115/

offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

Katolicki Srbi, koji se i dalje zovu Srbi, zvuci neverevotno ali je istinito, mozda nekoga zainteresuje.





offline
  • BSD 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 05 Okt 2009
  • Poruke: 3609
  • Gde živiš: Kraljevo

Još se kunemo u Svetog Đorđa

Kako su Lužički Srbi u Nemačkoj uspeli da i danas sačuvaju svoj identitet: Bili smo pod ogromnim pritiskom katolika, ali smo ostali verni pravoslavnim svecima

NA sledećem sajmu knjiga, krajem oktobra, u Beogradu prvi put nastupiće delegacija književnika i umetnika Lužičkih Srba iz Nemačke. Predvodiće ih pesnik Berdiht Dirlih, koji je već tri puta gostovao u Srbiji i odlučio da ojača veze sa, kako reče, “svojom braćom južnim Srbima”.


- Zahvaljujući književnim susretima u poslednje tri godine veze nas najsevernijih Srba iz Lužice sa Srbijom i srpskom dijasporom su sve jače i prisnije. Učestvovao sam na festivalu poezije u Smederevu, ali i na Književnim susretima udruženja “Sedmica” u Frankfurtu i zajedno sa svojim kolegama Lužičkim Srbima dobio pozive da obavezno dođemo u zvaničnu posetu Beogradu. I eto nas u oktobru u Srbiji - zadovoljno najavljuje Berdiht Dirlih dolazak delegacije bratskog naroda.

Lužički Srbi, njih oko 60.000, žive u nemačkoj pokrajini Brandenburg i Saksonija, kao i delu Poljske više od jednog milenijuma. Toliko ih je ostalo od brojnih polapskih slovenskih plemena koja su se tokom velike seobe od 2. do 4. veka naselila na granici tadašnjeg Rimskog carstva. Ime su dobili po dolini Lužici kod Drezdena, koju smatraju svojom prestonicom. Za sebe kažu da su Zorbi, Serbi ili najseverniji Srbi. Govore varijantom slovenskog jezika koja je bliža češkom i poljskom nego jeziku balkanskih Srba, mada njima naš jezik nije potpuno nerazumljiv.

- Nekada smo živeli na prostoru od Drezdena do Kijeva. Govorili smo srpski i pisali ćirilicom. Shvatili smo, međutim, da lužičkosrpski nacionalni identitet i kultura neće opstati u katioličkim zemljama ako se kao narod zatvorimo u čauru, već da moramo da se transformišemo u moderno društvo na temeljima naše tradicije. Bili smo pod ogromnim uticajem katolika i protestanata, poprimili smo zapadnu veru i kulturu, ali smo ostali verni pravoslavnim svecima Ćirilu i Metodiju i Svetom Đorđu. I danas slavimo ove svece - objašnjava nam pesnik Berdiht Dirlih, koji je svoje zbirke pesama objavio na srpskom.


Ovo objašnjenje načina očuvanja nacionalnog identiteta Lužičkih Srba, kojih je nekada bilo neuporedivo više, može se razumeti ako se zna njihova sudbina. Tokom mnogih vekova Germani i Poljaci su se starali da uguše Lužičke Srbe i izbrišu sa lica zemlje svako sećanje na njihovo postojanje. Zabranjivano je da se koristi lužički jezik čak i u ličnom komuniciranju i da se obeležavaju lužički praznici. Sve veći broj Srba iz Lužice prelazio je na nemački jezik. U 16. veku Martin Luter ih je označavao kao “najgori od svih naroda” i predskazivao da kroz 100 godina od njihovog jezika neće ostati ni traga.

Sa dolaskom nacista na vlast život Lužičkih Srba pretvorio se u pakao. Hitler nas je proglasio srbojezičkim arijevcima, koje treba vratiti na koloseke Trećeg rajha. Pokušao je da nas uvuče u mrežu nacizma. Posle rata, nova vlast nas je proglasila nacionalnom manjinom i zaštitila od fizičkog i duhovnog uništenja - kaže Dirlih.

Autor himne Lužičkih Srba i klasik srbolužičke literature Handrij Zejler (1804-1872) napisao je izvanredan tekst “Gde je srpski rodni zavičaj?”, u kome je postavio pitanje gde je otadžbina Srba - u Pruskoj, Litvaniji, Češkoj, Poljskoj ili u Rusiji (na svim tim teritorijama danas žive potomci Lužičana). Na kraju sam Zejler daje odgovor na svoje pitanje - otadžbina Srba prostire se od obala Labe (Elbe) i Dunava do Crnog mora i Srbije.

- Kada Srbin dođe kod nas u Lužice dočekujemo ga kao da je u Šumadiji, sa hlebom i solju. I potom, kao i vi, pevamo himnu, koja kao i vaša govori o srpskom narodu. Mislim da smo mi književnici otkrili duboku povezanost Lužice i Srbije i da je sada naša dužnost da se zbiližimo kao dva bratska naroda - poručuje pesnik Berdiht Dirlih.

POSLANIK I PESNIK

Berdiht Dirlih je rođen 1950. godine u Novoj Vjeski. Studirao je katoličku bogosloviju, filozofiju i teatrologiju u Lajpcigu. Radio je kao dramaturg u Lužičkosrpskom narodnom pozorištu, kao glavni urednik “Srpskih novina” i kao poslanik parlamenta Saksonije. Predsednik je Saveza lužičkosrpskih umetnika.
TITO IH POMILOVAO
Tokom Drugog svetskog rata Lužički Srbi su mobilisani i učestvovali su u borbama u Jugoslaviji. Posle rata Josip Broz ih je pomilovao i pustio da se vrate kućama. Neki od njih su ostali da žive u FNRJ. Josip Breza je, na primer, bio akcijaš na Omladinskog radnoj akciji “Beograd-Zagreb”.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/akt.....og-Djordja

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 489 korisnika na forumu :: 16 registrovanih, 1 sakriven i 472 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, AF-1, Atomski čoban, brundo65, crnitrn, havoc995, ILGromovnik, Ivan Gajic, lojola, mercedesamg, Mercury, MiG-29M2, nikolaradukic103, nuke92, repac, su27