|
Умирали пацаны страшно,
Умирали пацаны просто.
И не каждый был снаружи прекрасный,
И не все были высокого роста.
Но когда на меня смотрели
Эти пыльные глаза человечьи,
Не по-птичьи, да не по-овечьи,
По-людски они меня грели.
А я им пел рок-н-ролльные песни,
Говорил: все будет нормально.
И я кричал им, что мы все вместе!
Да как-то слушалось это банально.
Чем ближе к смерти, тем чище люди,
Чем дальше в тыл, тем жирней генералы.
Здесь я видел, что может быть будет
С Москвой, Украиной, Уралом.
Восемнадцать лет - это не много,
Когда бродишь по Тверской да без денег,
И не мало, когда сердце стало,
А от страны тебе - пластмассовый веник.
Умирали су момци страшно
умирали су момци једноставно
И није сваки био леп
и није сваки био високог раста
Али, када су ме гледале
те прашњаве људске очи
не као птице, не као овце
већ људски су ме грејале
Певао сам им песме рокенрола
Говорио : све ће бити у реду
Викао сам им, сви смо заједно!
Иако је све то звучало банално
Што су ближи смрти, чистији су људи
што даље у позадини, дебљи су генерали
Овде сам видео шта може бити
Са Москвом, Украјином и Уралом
осамнаест година - то није пуно
када бленеш по Тверској без пара
али није мало, када срце стане
а од државе добијеш само пластични венац
Извињавам се што је превод превише баналан, боље не умем
|
