offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25671
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Topli zec je onaj stroj kroz kroz koji kažnjenik mora da prođe...a čine ga njegovi drugovi! Komunistički način kolektivnog kažnjavanja.
Nego, evo sada jednog domaćeg zadatka za sve filmofile. Najavio sam prikaz filma - bombe koji se našao na mom monitoru i sada želim da to podelim s vama.
NEFES VATAN SAGOLSUN...ili – ’’DEVETA ČETA’’ NA TURSKI NAČIN
Pišući o kultnom flimu ’’Deveta četa’’ napisao sam da će onaj, ko bude hteo da napravi bolji film od tog izvanrednog filma Fjodora Bondarčuka (inače tumača jednog od glavnih likova u filmu, sina Sergeja Bondarčuka, takođe izvanrednog reditelja i glumca) morati da naoruža publiku i pošalje je direktno na ratište, usput snimajući dogodovštine. Taj koji nameri da napravi bolji film moraće još da sačeka, kako bi pre toga odgledao turski film čiji naslov predstavlja borbeni poklič specijalnih turskih jedinica – ’’Neka dugo živi domovina’’. Po tome kako je napisan, osmišljen i snimljen, odgovorno tvrdim da ovaj film predstavlja novi kamen međaš u istoriji ratnog filma. Uzimajući u obzir već osvedočeni trend da svi filmovi liče na ’’Spasavanje redova Rajana’’, podvig je utoliko veći jer ovaj film ne liči ni na jedan koji sam do sada gledao. Svojom poetikom pokazuje da ga je kreirao ili čovek koji je dugo godina bio član turskih jedinica (’’Askera’’) , svedok dakle kao što je Oliver Ston bio svedok Vijetnama pa je napravio izvanredni ’’Vod’’, ili je genijalno talentovan autor. Kako god, dobili smo remek-delo koje predstavlja obavezno štivo i domaći zadatak za sve filmofile, a posebno za ljubitelje i poznavaoce ratnoga filma.
Radnja filma je smeštena na krajnji istok Turske, u područje koje se kroz istoriju provlači pod imenom Kurdistan . Jedna od najvećih etničkih zajednica u istoriji ljudskog roda, sa oko tridesetak miliona ljudi, rascepkana je i rasprarčana između nekoliko zemalja, kao Tuarezi u Sahari. Neprijateljstva su duboka, trajna i smrtna. Pratimo život (ako to može tako da se nazove) na jednoj karauli bukvalno iznad oblaka. To nam od početka nagoveštava izvanredna fotografija i briljantna kamera koja koristi svaki delić te, naoko, netaknute divljine da nam prikaže svu surovost i sumračnost predela kome je ’’i bog rekao laku noć’’. Na položaj žandarmerijske postaje dolaze, prikradajući se ’’Askeri’’ predvođeni iskusnim kapetanom. Askeri su preživeli razornu zasedu izvesnog ’’Doktora’’ (Kurda koji se poznaje sa kapetanom, vođom grupe; očigledno su ili drugovi iz vojske ili privatni znalci, što će se ustanoviti do kraja filma). Uvlače se u karaulu razoružavši usnulog stražara. Kapetan smenjuje vođu žandarma i ujutru im na smotri drži antologijski govor prema kome je ona tirada narednika iz ’’Full metal jacket’’ babsko naklapanje. Taj govor svakako treba uvrstiti u udžbenike vojne retorike.
Sledi interesatan deo sa ritmom takozvanog nedešavanja kojim se na najbolji mogući način stvara atmosfera filma koja gledaoca drži prikovanog za ekran. Vidimo zašto je tvrdnja da je film radio onaj ko je stvarno vrhunski znalac svakodnevnog vojničkog života tačna. Vojnički život, ma koliko zadaci bili specijalni, sastoji se od čekanja, dosade, rutine, opet dosade i opet čekanja. Između toga oni se šišaju, pišu testament, raspravljaju o glupostima, briju se, ’ubijaju’’ vreme. Rasprave su naoko besmislene, no svaka od njih pokazuje nam deo etičkog bića tih ljudi, naslednika velike Otomanske imperije. Džin sa Bosfora nije više tako veliki i moćan, ali je još uvek zastrašujuće opasan kada treba sačuvati ono što je njihovo. Očigledno je da je u vojnicima čije svakodnene, takozvane obične živote posmatramo, nataloženo borbeno iskustvo vekova. Askeri su spremni i posvećeni svojoj domovini i mada su, kao i svi drugi, ljudi od krvi i mesa, spremni su da poginu za otadžbinu. Ne kao džihad fanatici, ali kao mučenici svakako.
Stvari se zakomplikuju kada trojica najiskusnijih strelaca izađu van karaule i postave zasedu Kurdima koji relativno bezbrižno, koristeći famu o svojoj nevidljivosti i nedodirljivosti, prolaze stazama za koje misle da su bezbedne. Jedan Kurd biva ubijen, a devojka ranjena i zarobljena. Kapetan pokušava da iscedi informacije iz nje, no prinuđen je da je helikopterom pošalje duboko, dole u garnizon i civiliziaciju gde će se drugi pobrinuti za nju.
Strela je odapeta i leti prema cilju. Jedna strana krvari i to mora da se vrati. Ređaju se neverovatno komotni, hrabri intimistički kadrovi sutona, izlaska meseca i dokonog vojničkog ’’badavadžisanja’’. Reditelj beskompromisno ’’troši vreme’’ gledaoca namerno ga vodajući iz kadra u kadar u kome se , na prvi pogled, ništa ne dešava. Kaplje sneg sa krova, stražari monotono trupkaju po verandi, zaljubljeni mladoženja pokušava da preko ’’specijala’’ dobije vezu sa devojkom. U trenutku kada dobija vezu počinje pakao! Kreću zolje, rafali, bombe, svetleće rakete. Ono što se u žargonu PJM zove ’’borba crnaca u tunelu’’ traje sledećih petnaestak minuta i ne vredi ni pokušavati da se to opiše. Treba gledati i diviti se. Diviti se rediteljskoj veštini, položaju kamere, radu pirotehnike, maskera, šminkera. Već posle nekoliko minuta nema gledaoca koji neće biti ubeđen da je to što se pred njim dešava stvarno, a da je sve to zabeležilo nekoliko uključenih i ostavljenih kamera. U tom manje-više kontrolisanom krkljancu za koji ne važi pravilo ’’na muci se poznaju junaci’’, ginu i oba protagonista sukoba koji je, očigledno, bio i ličan. ’’Doktor’’ ulazi u karaulu i zatiče Kapetana (stavio sam veliko slovo jer ga svi tako zovu,kao da nema imena). Pre toga razmenjuju ’’kolegijalne’’ poruke preko motorole, kao što su to radile nekadašnje kolege iz Jugoslovenske narodne armije, kada bi se zaticali na ratištu (setimo se upečatljivog dijaloga iz ’’Lepih sela koja lepo gore’’). U trenutku kada kurdski komandant '’Doktor’’ ubija Kapetana, i sam gine.
Dolazi spasonosna zora i film, da ne bi baš sve bilo savršeno, doživljava pomalo patetičan kraj. Jedan od dvojice preživelih vraća na mesto bistu Kemala Ataturka, a drugi kolega ne želi da likvidira ranjenog Kurda. Ta jedna minuta učinila je da desetka za film ima to jedno, malo ’’ali’’. No, to je nešto što vredi ignorisati jer je očigledno da je ta sekvenca od minut-dva očigledno bila naručena od strane Askera, pa šta košta, da košta..
Čemu nas uči ovaj film? Mnogim stvarima. Pre svega da se svakim danom pomeraju granice realizma u ratnom filmu, a da vam za to nisu potrebni specijalni efekti kao u ’’Ratovima zvezda’’ . Potrebno je ’’samo’’ da imate uverljivu priču i reditelja koji zna sve tajne zadatka. Kad je reč o priči – da li treba da kažem da je zasnovana na istinitom događaju? Još jedna poruka stoji kao kost u grlu – protiv fanatizma ne pomaže patriotizam, već samo još veći fanatizam.
Svi oni koji imaju nameru da kažu ili ustvrde da su odgledali sve što vredi u žanru ratnoga filma, ovom prilikom će morati da pomere svoj kriterijum i odgledaju ovaj film. Posle toga će im ocene svakako biti drugačije. Ne preporučujem, nego nalažem da obavezno potražite i odgledate ovaj film koji je svoju premijeru imao u oktobru prošle godine, dakle pre nepune pola godine.
|
