Еви сад одгледах поново документарац о Животи Ђурићу и на крају ме погодиле речи бригадног генерала Срете Милановића: "Заборавите ли своје јунаке, своје корене, боље да нисте ни постојали"
Задатак наших пилота је био да покушају да спрече непријатеља да те 99 овлада нашим ваздушним простором. Шансе да се то успешно уради су биле никакве али и поред тога наши пилоти су полетели. Стање авиона је било такво да су шансе за успех у ваздушној борби биле равне нули, чак и да се применила боља тактика сумњам да би резултат био видљив. Да ли су требали да полете. У таквим ситуацијама то зависи од пилота, ја верујем да су сви они полетели без обзира на наређење јер су осећали то као професионалну обавезу и патриотски чин. Пилот са својим авионом у ваздуху нема много могућности да се сакрије, маскира да побегне у шуму. Он је полетео и практично од тад почиње његова борба за голи живот. У тренутку када је схватио да му не ради радар да нема везу са базом и ко зна шта још, могу само да замислим тај осећај немоћи, језе, страха у костима. Могу само да замислим ту језиву борбу за голи живот и очајничке покушаје да се избегну захвати и ракете непријатеља. Читајући ове стране чини ми се да се све сводило на утакмицу ко ће дуже да осане у ваздуху, односно ко ће дуже да живи. Каква сурова утакмица.
Питање херојства
Наши пилоти нису били у могућности да постану хероји - асови, они су имали жељу и храбро срце и полетели су али у овако неравноправној борби они су у самом старту били жртве. Послати су у ваздух не са циљем да се врате као асови него са болесном идејом да се што дуже задрже у ваздуху. Свеки од њих је требао да буде одликован орденом народног хероја јер се највиши орден додељује за учешће у немогућим мисијама. Ловачка борба те 99 на небу Србије је била и те како немогућа мисија.
Дејства ПВО на наше авионе у ваздуху 99
Мало ме погађају коментари о дејствима ПВО по нашим авионима, поготову јер сам и сам учествовао 99 као припадник ПВО. Осећања која описују наши пилоти не разликују се много од осећаја које смо доживели ми у ПВО. Нама је такође било стресно, клаустофобично, језиво и како год, седети у мраку у возилу читаве ноћи а при томе знати да смо снимљени из сателита и да је домет наше ракете 3-4 км а да они могу да нас погоде кад год хоће а да при том ми немамо представу о томе да смо мета и да ракете лете ка нама. Баш као и пилоти и ми смо као дивље звери мењали положаје маскирали се и док су бомбе падале око нас, борили за голи живот. Мало су ми дегутантни коментари који нагињу ка томе да смо малте не намерно гађали наше авионе. Па ја постављам питање ко би нормалан гађао свој авион. Ја не знам да ли су Кубови и Неве на својим системима имали детекцију када им се на радару појави наш авион, не знам да ли су добијали на време информације о прелету наших авиона преко њихових положаја. Прве недеље рата до наших посада није долазила никаква информација о налету ни непријатеља а ни о налету наших. После су те информације почеле да стижу али са закашњењем да би тек после неких месец дана то стварно личило на правовремену најаву налета непријатеља. Тих првих пар недеља ја сам лично видео:
- Прелет нашег транспортног хеликоптера дуж ауто пута поред Бубањ потока. Седели смо одмах поред возила и без икакве најаве на око 2км од нас прелетео је хеликоптер.
- Од Панчевачког моста па Дунавом низводно видео сам једне ноћи два издувника из којих се видео пламен (форсаж), после 10 минута јавили су нам преко пољског телефона да ће прелетети наш авион.
- Исто тако почетком рата после датог сигнала за ваздушну опасност ушли смо у возило припремили систем за дејство (С1М) и док је осматрач напољу гледао небо ми смо чекали у возилу у приправности. Одједном осматрач почиње да виче да види авион, ја укључујем напајања за ракету и све шта треба, окрећем куполу и видим авион споро лети и ниско, спремам се да гађам али размишљам како бре у сред Београда да лети авион овако на изволте а опет пре пола сата дата је ваздушна опасност. Док размишљам да ли да гађам осматрач виче, наш је, ја из куполе вичем да га пратим а возач ме вуче за ногу и дере се не гађај наш је. Наравно не би ја лансирао ракету јер толико сам могао да предпоставим да тако спор авион и у ниском лету не може бити непријатељски. Како сам окретао куполу, мало даље од возила видим групу наших високих официра. Они су дошли у обилазак положаја наше батерије и ту су били случајно баш кад је авион прелетео. Једном од официра је на моторолу јављено да је авиом пријатељски. После су ми рекли да је то био авион Белоруског председника Лукашенка. Ето можда су све јединице ПВО у околини Београда биле обавештене да не пуцају а само моје одељење није и ето како је могао да се деси несрећни случај.
У Ираку у последњем рату и поред превласти у ваздушном простору и поред силних сателита и авакса Американци су Патриотом оборили свој авион.
Ако је наша ПВО гађала нашу 29-тку то сигурно није била намера, вероватно информација о прелету није дошла до батерија. Да ли неки тамо резервиста на топу или С2М који се бави ко зна којим послом у цивилству може да разликује типове авиона, он је једноставно распалио не размишљајући да то може бити наш авион. Дешавало се и да авијација оспе паљбу по својим колонама на земљи мислећи да су непријатељске. Добра обука и координација рада ПВО и авијације требало би да овакве несреће сведу на минимум.
Наши пилоти заслужују све почасти за храброст коју су показали и колико знам њихове слике се налазе у холу одсека авијације на Војној академији као светли пример генерацијама наших младих пилота које долазе.
Što bi reko pokojni Iljo Arizanov, "isto kao što vojnik na prvoj liniji fronta brani zemlju sa onim što ima, tako smo i mi branili zemlju sa onim što smo imali".
Ove godine na godisnjicu Sretenskog ustava niko se nije setio ovih ljudi.ljudi koji su prvi poleteli sa poluispravnim avionima na onu nato gamad.Vazno je da su se setili da daju kurti i murti orden..
Да они нису пали ми никада не би смо имали прилику да наставимо даље као народ.
Наша историја је грађена на телима хероја који су своје животе положили и узидали у ову државу да би ми могли да наставимо даље, да неко од нас добије исту прилику и обавезу!
Данас када живимо у времену где је срамота волети своју веру, државу, народ (па чак и ко воли "само" једну жену тај је будала) када је морал у блату они су показали величину и то је оно што НИКАДА не сме да се заборави. Наш велики Владика Николај је рекао " да је највећа грехота красти од државе..." јер држава нису оне пијане трбоње и њихови грамзиви тутори већ народ који се бори за сваки дан, вођен у срцу оваквим примерима!!! ТО ЈЕ ДРЖАВА!
СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА!!!
