offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5126
|
Ajmo onda da nastavimo u ovom analitičkom tonu. Jedan tekst koji sam preveo u Julu mesecu, tako da je analiza do tog perioda, ali sa ruske tačke gledišta....
Zašto ukrajinska PVO još nije uništena?
Na društvenim mrežama je počela diskusija o akcijama domaćih (ruskih, prim. Kubovac) Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) na suzbijanju ukrajinske PVO i zašto ukrajinska PVO još uvek zadržava neke od svojih borbenih sposobnosti. Pre nego što pređem na izlaganje svog stava, dozvolite mi da iznesem nekoliko osnovnih tačaka. Sada će biti i naučni tekst iz zbornika „Taktika RTV Ratnog vazduhoplovstva- Osnove borbene upotrebe snaga i sredstava vazdušno-kosmičkog napada“, koju je izradilo nastavno osoblje Vojnotehničkog instituta Sibirskog federalnog univerziteta. Tema razgovora gotovo u potpunosti se uklapa u koncept glavnih oblika upotrebe snaga vazdušno-kosmičkog napada u ofanzivnim operacijama, koji su:
- vazdušna kampanja;
- vazdušna ofanzivna operacija (VNO);
- sistematska borbena dejstva;
- vazdušno-kosmička operacija (VKO).
Istovremeno, vazdušna kampanja i operacije su glavni oblici operativno-strateške upotrebe velikih grupa Vazdušno-desantnih snaga, a sistematska borbena dejstva su glavni oblik njihove operativno-taktičke upotrebe. Vazdušna kampanja je kombinacija prve i narednih vazdušnih ofanzivnih operacija, ujedinjenih zajedničkim konceptom i usmerenih na postizanje najvažnijih vojno-strateških ciljeva na polju operacija.
Trajanje vazdušne kampanje na polju operacija, uključujući vazdušne ofanzivne operacije i sistematska borbena dejstva snaga vazdušnog napada, može biti do 30 dana. Prvi put je vazdušna kampanja kao vid borbene upotrebe Ratnog vazduhoplovstva definisana tokom rata koalicionih snaga protiv Iraka. Vazdušna ofanzivna operacija (VNO) je glavni oblik upotrebe sredstava vazdušnog napada (SVN) u ratu koji koristi samo konvencionalno oružje.
Pod vazdušnom ofanzivnom operacijom podrazumeva se skup borbenih operacija međusobno povezanih i koordinisanih u smislu svrhe, mesta i vremena koje na poprištu dejstava vode operativno-taktičke snage koristeći samo konvencionalno naoružanje i ograničen broj strateške avijacije prema jedinstvenom planu. Vazdušna ofanzivna operacija (VNO) se sprovodi u cilju sticanja nadmoći u vazduhu uništavanjem neprijateljskih letelica na zemlji i u vazduhu, suzbijanjem njenog sistema PVO i dezorganizacijom rada sistema upravljanja, veze i podrške.
Trajanje operacije je od tri do pet dana. Nakon prve vazdušne ofanzivne operacije, kombinovane vazdušne snage NATO-a, po pravilu, prelaze na sistematska borbena dejstva, rešavajući konkretne zadatke. Jedna od njih je pružanje stalnog vatrenog udara na neprijatelja u cilju ometanja komandovanja i upravljanja i demoralisanja ljudstva. Izvođenje druge i narednih vazdušnih operacija određeno je stepenom ostvarenja ciljeva prve vazdušne ofanzivne operacije i usklađeno je sa dejstvima kopnenih i morskih grupacija trupa.
Glavni metod upotrebe avijacije i krstarećih raketa u poražavanju neprijatelja i sticanju nadmoći u vazduhu je izvođenje masovnih vazdušnih i raketnih udara (MARU) na aerodrome, centre i tačke radarske detekcije, navođenja i kontrole i komunikacije.
Sve po pravilima
A sada o akcijama naših (ruske, prim. Kubovac) Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS). Tokom prva tri dana izvršili smo masovne udare na glavne i pomoćnim (sporednim) aerodromima, na radarske punktove, na upravljačke punktove Vazduhoplovnih i PVO jedinica Oružanih snaga Ukrajine, na komunikacione centre – i to se u potpunosti uklapa u strategiju gore navedene vazdušne ofanzivne operacije (VNO).
U prvom udaru naše VKS su uništile radarsku mrežu, narušivši jedinstveno radarsko polje Ukrajine, stvarajući tako informacioni vakuum o situaciji na nebu. Ovi udari su decentralizovali sistem PVO Ukrajine, lišili ga mogućnosti da deluje kao jedinstven borbeni sistem i da adekvatno odgovori na pretnje. Istovremeno su napadnuti i aerodromi. Piste, rulne staze, skladišta oružja i goriva i maziva su stavljeni van pogona. Avioni su uništeni na stajankama. Takođe, izvršeni su udari na strateške zalihe goriva i maziva, skladišta avijacijskog naoružanja. Postoje najmanje četiri talasa takvih dejstava. Istovremeno, izvršeni su masovni udari po izviđanim položajima sistema PVO.
Kako možete proceniti efikasnost ove faze? Naše Vazdušno-kosmičke snage su uspele da dezorganizuju Vazduhoplovnu i protivvazduhoplovnu odbranu Ukrajine, unište većinu radarskih i komandnih mesta PVO, onesposobe većinu aerodroma i potisnu do 50% ukrajinskih sistema PVO. Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana Ukrajine nije bila u stanju da se odupre našim akcijama u celini, da izvede organizovanu protivvazduhoplovnu odbranu svojih vojnih i industrijskih objekata, pa je od trećeg dana prešla na pojedinačne nalete preživelih borbenih aviona i operacije iz zasede svojih sistemima protivvazduhoplovne odbrane.
Do sada su dejstva ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva bila periodična, bez značajnijeg uticaja na tok neprijateljstava.
Sve do sredine marta išli smo ka osvajanju potpune vazdušne prevlasti. Tri su tačke povezane sa ovim pojmom – tačnije, tri stanja. Prva je „vazduhoplovna nadmoć“, u kojoj strana koja je to ostvarila ima inicijativu, potiskuje aktivnost neprijatelja i, kako kažu, diktira svoje uslove. Neprijatelj samo „reži“ i brani se, zadržavajući određene mogućnosti da odgovori na udarce i zauzvrat zadaje epizodne udarce, uz veliki rizik za snage koje su u tome uključene.
Druga je vazduhoplovna prevlast na određenom području, kada se na određenom području gde se izvodi ova ili ona operacija prvo stvara nadmoć, a zatim vazduhoplovna prevlast nakon uništavanja neprijateljskih aviona koji ovde deluju, onesposobljavanja aerodroma i suzbijanja zemaljske PVO. Neprijateljska protivvazduhoplovna odbrana može zadržati odvojene sisteme, najčešće LPRS (Laki prenosni raketni sistemi, prim. Kubovac), moguće je i spasavanje dela sistema PVO, ali bez sredstava za kontrolu vazdušne situacije, uz pretnju trenutnog uništenja kada se prebace u aktivni režim, oni više ne mogu obezbediti bilo kakvu efektivnu protivakciju vazduhoplovstvu. Takvu vazdušnu nadmoć nad Mariupoljom smo ostvarili do kraja aprila.
A postoji i koncept potpune prevlasti u vazduhu, kada je sistem PVO neprijatelja potpuno dezorganizovan i uništen na svim nivoima – od Vazduhoplovstva do PVO objekata i trupne PVO. Odvojeni sistemi poput LPRS-a mogu se sačuvati, ali to više nije faktor koji utiče na tok neprijateljstava.
Primer vazduhoplovne prevlasti su dva iračka rata, tokom kojih je iračka zaostala PVO potpuno potisnuta i organizovano je prestala da postoji. U Avganistanu i Libiji, vazdušna superiornost je bila jednostavan faktor – zbog potpunog nedostatka sistema protivvazduhoplovne odbrane kod neprijatelja. Ali već tokom rata u Jugoslaviji (1999) kombinovano vazduhoplovstvo je moglo da ostvari samo nadmoć u vazduhu, ali nikada nije dobilo potpunu vazdušnu nadmoć – do poslednjeg dana rata jugoslovenska PVO je zadržala snagu i borbenu sposobnost, grizla, što je primoralo Amerikance i njihove saveznike da rade sa visina od 6000 metara i više.
Ukrajinsko-američka provivazduhoplovna odbrana
Kakva je situacija na nebu gde se odvija Specijalna vojna operacija danas? Da podsetim: posle prva tri dana operacije aktivnog uništavanja infrastrukture PVO uništili smo većinu radarskih stanica, onesposobili većinu vojnih aerodroma, uništili najmanje polovinu ukrajinske avijacije na zemlji i u vazduhu i porazili glavne komandne punktove PVO i glavne centre borbenog upravljanja, tačke navođenja i druge objekte. Shodno tome, počeo je i neprestano se vodio lov na protivvazduhoplovne raketne sisteme. U prvih nekoliko dana, najveći deo raketnih sistema PVO je uništen, barem definitivno više od polovine.
U početku su Oružane snage Ukrajine i dalje pokušavale da pokriju svoje vojne, pozadinske, industrijske i političke objekte i svakodnevno gubili protivvazduhoplovne raketne sisteme i avione, jer je predvidljiva pojava ukrajinskih aviona u rejonima pokrivanih objekata i operacija sistema PVO u uslovima naše potpune kontrole vazdušne situacije, što ih je učinilo dovoljno dostupnim ciljevima. Ali dva meseca kasnije, Oružane snage Ukrajine promenile su svoju taktiku i prešle na kvalitativno drugačiji nivo konfrontacije. To je bilo zbog činjenice da se u vojnu operaciju uključila NATO koalicija predvođena Sjedinjenim Državama.
Umesto uništenih radarskih stanica, komunikacionih centara i komandnih mesta Oružanih snaga Ukrajine, njihovu ulogu preuzela su američka sredstva kontrole vazdušnog prostora.
- Awaks avioni, koji su danonoćno na borbenom dežurstvu u vazduhu duž granice sa Ukrajinom, teški izviđački dronovi, izviđački sateliti, sredstva za radio presretanje kojima su Amerikanci otvorili naš PVO sistem i prate dejstva naše avijacije i ovi podaci, nakon obrade, prenose se u realnom vremenu na komandne tačke sistema PVO.
U stvari, Ukrajina je od Amerikanaca dobila stabilan i moćan informacioni sistem PVO. Bilo je dovoljno da naš avion doleti do prednjeg pojasa osmatranja, pošto su američki AWACS, američki dronovi, američki sateliti već odašiljali informacije komandnim centrima SAD o poletanju ruskih aviona, odakle se odmah javlja Ukrajincima preko automatizovanih sistema. Danas je ovo jedinstvo informacionih mogućnosti NATO-a i ukrajinskih komandnih centara osnova borbenog rada ukrajinske PVO.
Moram reći da se Ukrajina pažljivo pripremala za rat. Ova obuka je olakšana činjenicom da je ukrajinska PVO bila naoružana istim sistemima naoružanja i opreme za otkrivanje kao i ruska, imala iste algoritme borbenog rada, istu taktiku. Ista vojna škola protivvazduhoplovnog ratovanja. Dakle, ukrajinska komanda je znala i prednosti i slabosti ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga. Njih su dopunili vojni savetnici SAD koji su se godinama pripremali za obračun sa našim Vazdušno-kosmičkim snagama.
U okviru priprema za rat, Oružane snage Ukrajine tajno su prebacile deo svoje avijacije na teritoriju drugih država – u Bugarsku, Rumuniju i Poljsku. Ukupno je tamo bilo raspoređeno do 100 aviona i helikoptera, kao garancija da će ih izvući ispod udaraca.
Pored toga, Ukrajina je sprovela reviziju svoje ogromne flote (više od 1.000 komada) zastarelih i neupotrebljivih aviona koje ima u skladištu. Tokom novembra-februara, avioni koji se najviše održavaju tajno su transportovani u preduzeća za remont aviona u Poljskoj i Bugarskoj, gde su lokalni stručnjaci za letenje počeli da ih popravljaju i obnavljaju uz pomoć dostupnih sovjetskih kompleta za popravku aviona, preostalih iz vremena Varšavskog Pakta. Ukupno je na ovaj način obnovljeno do 30 aviona MiG-29 i Su-25 i isto toliko helikoptera.
Nova taktika Ukrajine
Protivvazduhoplovni raketni sistemi Ukrajine, posle velikih gubitaka u prvim nedeljama, prešli su u režim zasede. Odmah da objasnim: akcije zasede i gerilske akcije su potpuno različiti pojmovi. Gerilska dejstva se razlikuju od zaseda po tome što tokom gerilskih akcija sistemi PVO koji su u zasedi ili jednostavno maskirani na položajima nemaju proaktivne informacije o pojavi neprijatelja. A neprijatelj se otkriva ili vizuelno, kada o njemu izveštavaju posmatrači VOSt-a (Vizuelnih Osmatračkih Stanica, prim. Kubovac), koji jednostavno posmatraju nebo uz pomoć optike, ili dobijaju informacije od opreme za radio presretanje, pa čak i agenata da, recimo, neka vrsta letelice leti od tačke A do tačke B, a u ovom slučaju ekipe PVO pokušavaju da se uključe i uhvate ovaj cilj u trenutku približavanja, nakon čega se odmah isključuju i menjaju lokaciju. Ovo je partizanski način ratovanja.
Godine 1999. u Jugoslaviji, u poslednjoj fazi, kada je većina radarskih stanica bila onesposobljena, informacije o preletima NATO-a stizale su sa vazdušnih osmatračkih punktova (VOSt-ova, prim. Kubovac) i agenata, čiju ulogu su igrali i pripadnici ruske vojne obaveštajne službe koja je tamo bila raspoređena.
U Ukrajini je situacija kvalitativno drugačija. Ovde sistemi PVO deluju u režimu zasede. Kao što sam rekao, cela američka vojna mašina radi za Ukrajinu, a pre svega veoma moćan sistem kontrole vazdušnog prostora. Odnosno, američki sistemi vazdušnog osmatranja prate kretanje naših letelica i bespilotnih letelica, a čim se ti avioni nađu iznad područja gde su u pripravnosti pojedini ukrajinski protivvazduhoplovni raketni sistemi, jednostavno im daju oznaku cilja: azimut, visinu, brzinu, domet do cilja, i skoro uvek tip mete. I onda daju komandu da se uključe u trenutku kada se cilj, odnosno naša letelica, pojavi direktno u zoni dostizanja sistema PVO. U minimalnom vremenu se uključuje radarska pretraga, detektuje cilj i lansiraju rakete, nakon čega se jedinica odmah rasprema i napušta područje raspoređivanja. Takve sisteme PVO je skoro nemoguće otkriti dok se ne uključe. Istovremeno, položaji ovakvih „zaseda” su pažljivo kamuflirani i zaštićeni jedinicama za neposrednu zaštitu. Sve ovo je naglo smanjilo mogućnost otkrivanja ukrajinskih sistema PVO.
Ukrajinskih sistema PVO, pogotovo ozbiljnih (kao što je Buk ili S-300), jednostavno nema na daljinama gde naša artiljerija može da ih dosegne. U Ukrajinskoj komandi nisu budale da ih postave pod naše artiljerijske udare. Pošto imaju potpune informacije o našim kretanjima u vazduhu, uopšte nije potrebno da svi budu raspoređeni u Donbasu, kako je neko pisao. Naprotiv, oni su rasuti po celoj teritoriji Ukrajine i nalaze se na mestima gde mogu da presretnu naše jurišne letelice preko svojih strateških ciljeva. Tačnije, na prilazima njima: u zoni mostova, prelaza, industrijskih objekata vojno-industrijskog kompleksa i drugih strateški važnih objekata, na koje će, kako su sigurni, Rusija pre ili kasnije pokušati da udari. Direktno iznad bojnog polja, gde rade naši jurišnici i naši helikopteri, razmeštene su jedinice trupne PVO i LPRS.
Glavni razlog za dugotrajnu borbu protiv ukrajinske PVO je taj što se ovde ne borimo protiv brigada i bataljona Oružanih snaga Ukrajine, već protiv Vazdušno-kosmičkih snaga najmoćnije vojne sile - Sjedinjenih Država, koja podržava ukrajinsko ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovnu odbranu svim resursima kojima raspolaže, shvatajući koliko je njihova uloga važna.
Borba protiv PVO je složen zadatak
Pa kako da se nosimo sa ukrajinskom protivvazduhoplovnom odbranom? Neko je napisao da je to glavni zadatak „specijalaca“ GRU i Vazdušno-desantnih snaga – da identifikuju i unište takve ciljeve. Čak se i snajpersko oružje pominjalo kao efikasno sredstvo za borbu sa ovim dimenzionalnim i slabo zaštićenim ciljevima.
Takvi zadaci se zaista postavljaju pred specijalne snage i snajperi su zaista sposobne da pogode takve ciljeve, onesposobe opremu, pa čak i izazovu detonaciju projektila. Ali morate shvatiti da u uslovima ukrajinskog polja operacija (retki, uski šumski pojasevi, stepe, gusta ukrajinske odbrane, često nelojalno stanovništvo) takvi objektu u pozadini (i ukrajinski sistemi PVO definitivno nisu locirani u dometu naše artiljerije) mogu lako postati jednosmerni put za svaku najspremniju grupu. Dakle, uspešna borba protiv sistema PVO za specijalne jedinice je iz kategorije slučajne sreće. Naravno, postoje i Uragani i Iskanderi za borbu protiv protivvazduhoplovne odbrane, ali njihova upotreba takođe zahteva tačno određivanje ciljeva.
Borba protiv ukrajinske, odnosno integrisane ukrajinsko-američke PVO je složen zadatak koji se može rešiti samo čitavim nizom sredstava: izviđanje avijacije iz aviona za elektronsko ratovanje i bespilotnih letelica, satelitsko izviđanje, tajno izviđanje (uključujući i sa terena od stanovnika), pomnoženo veoma mukotrpnim analitičkim radom. Na primer, analizom statistike ukrajinskih raketnih lansiranja, kada otprilike znamo da, na primer, dva Buk-M1 ili S-300 deluju u rejonu Izjuma, a onda pokušavamo da im uđemo u trag i uništimo ih. I, naravno, najviši profesionalizam naših pilota, raketaša, specijalaca i artiljeraca.
Borbeni algoritam od otkrivanja ukrajinskog sistema PVO do udara na njega treba da traje nekoliko minuta, a ne da se pretvara u višestepeni sistem za prenos informacija na svim nivoima borbenog upravljanja. Ovde je neophodan rad automatizovanog sistema upravljanja integrisanog sa sredstvima za izviđanje i uništavanje precizno navođene municije. Samo nadmašivanjem i predviđanjem poteza neprijatelja, moći ćemo da ga pobedimo. Juriti i jednostavno reagovati na njegove napade znači dati mu inicijativu.
I poslednje. Naravno, ovo je već napisano i rečeno, samo ću ponoviti. Imamo relativno kompaktne Vazdušno-kosmičke snage, a naši borbeni avioni, koji se mogu koristiti kao frontovska avijacija, raspoređeni su na frontu od 1.500 km. Nažalost, oni danas jednostavno fizički ne mogu postati odlučujući element u suzbijanju neprijatelja, što bismo želeli. Sada tu ulogu bespogovorno obavljaju naše artiljerijsko-raketne snage.
Borba protiv PVO je u toku, ali moramo razumeti da imamo posla sa neprijateljem koji je svestan naše taktike, jer se bori istim oružjem, uči iz istih udžbenika, razume naše ranjivosti i naše prednosti. Ali što je najvažnije, oslanja se na ogromnu informatičku i tehničku podršku naših protivnika SAD, Britanije i drugih.
Borimo se protiv ukrajinske PVO, lovimo sisteme PVO, avione, bespilotne letelice. Ovo je složen zadatak i govoreći o njemu, ne treba previše pojednostavljivati i profanisati izazove sa kojima se suočavamo. Specijalna vojna operacija je težak test i moramo pronaći tačne odgovore na sva pitanja. Samo tako možemo da pobedimo neprijatelja. A ovo nikako nije klovn u Kijevu.
Autor analize: Vladislav Šurigin
Prevod i adaptacija za forum My City Military: Kubovac
Link: https://k--politika-ru.translate.goog/pochemu-do-s....._tr_pto=op
PS. Moguće je da je izvor linka "istekao". Bar ga ja više ne mogu otvoriti kod mene....Ali prevod teksta je dobar.
|
