offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4964
|
- 11Ovo se svidja korisnicima: lacko, zixo, sasans23, ray ban11, Maksim 3, nradukic, aleksmajstor, sremac983, pikseta, rzbrzotrz, Atomski čoban
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
7. Летећи радари у руском ПВО
Иако данас по многим општим критеријумима Русија по квалитету летећих радара заузима тек треће место (после САД и Израела) она је заправо по квантитативним искуствима врло мало иза САД. Летећи радари за осматрање ваздушног простора (не морске површине) су генерално амерички изум још са краја Другог светског рата. Прави процват у пројектовању и употреби доживели су такође у америчким ваздухопловним снагама, практично за време Вијетнамског рата. Они су развијени пре свега за потребе новонастале ситуације асиметричне ловачке одбране (комбиноване са врло јаком ракетном и цевном ПВО) коју су Вијетнамци успешно водили до краја рата. Кaко је Америка очигледно рачунала на вођење сличних ратова у будућности, веома много је уложила у развој тих средстава, у почетку са тежиштем на тактичком нивоу, што је резултирало линијом летећих радара који се и данас користе, углавном са носача авиона, под општим именом Хок Ај. Врло брзо су међутим развијени и стратешки типови, под именом Сентри, које медији углавном називјау Авакси користећи погрешно општу скраћеницу за таква средства (Airborne Waring And Control System).
Посебан утицај на развој оваквих радара је на западу дала њихова ефикасна употреба од стране Израела током 5. Арапско-израелског рата 1982. године. а затим, касније многобројни ратови од којих су Први 1991. и Други (2001) Ирачко-Амерички, као и интервенције 1995. и 1999. против Срба али и у ништење Либије 2011. били са становишта употребе летећих радара најзанимљивији. Штавише, у свим набројаним ратовима Махен-Дуетовске концепције заснованим, како им само име каже, пре свега на ваздушној моћи, може се слободно рећи да су летећи радари постали conditio sine qua non у ваздушним операцијама.
У СССР-у је развој ових средстава ишао много другачије, далеко спорије и много касније, из неколико разлога. Као прво имали су много мање искустава из Другог светског рата али и непосредно после њега. То је једним делом било условљено самим општим кашњењем радарске технике у односу на западне земље а другим делом тиме што је развој летећих радара на западу највише повукла палубна морнаричка авијација, коју СССР никад није развио у значајном обиму. Као друго, развој електронике у СССР-у је дуго, све до почетка па чак и средине 70-тих био заснован на I и евентуално II генерацији електронике за разлику од запада који је трећу генерацију почео интезивно да користи већ средином и крајем 60-тих. Као треће совјети су у то доба развијали масовну земаљску радарску мрежу које је по кванитету а по неким параметрима и по квалитету далеко премашивала запад. Тако је и први совјетски пројекат летећег радара био специфичан и различит по много чему од америчког развоја тих година. Совјети су тежиште развоја летећих радара ставили на врло велики радарски системмонтиран на једнако великом авиону. Таквих радара на великим авионима је било и код Американаца (Вили Викторија) у оквиру морске авијације копненог базирања још и раније али у старијој форми радарске антене. Совјети су међутим на велики авион монтирали велику кружну антену по угледу на кружне антене које је користило америчко морнаричко ваздухопловство на својим малим летећим радарима са носача авиона. Заправо ТТЗ за те авионе је био другачији од америчких модела.
156. Ту-126 први совјетски летећи радар
Ови авиони су ступили на дужност 1965. године и сви су били базирани у Литванији. Док су Американци развијали летеће радаре, пре свега као тактичко-оперативне летеће осматраче за велике ваздушне битке, Ту-126 је био примарно намењен за остварење даљинског осматрања прилажења стратешких бомбардера са нуклеарним оружјем. Зато је јединица са овим радарима имала истурену летећу базу на крајњем северу и углавном обављала летове линијом Литванија-Лењинград-Архангелск-Нова Земља-Земља Фрање Јосифа, а понекад и даље ка истоку у поларном подручју. Подаци са авиона су се преносили на командна места преко мреже Воздух-1 и преко ње доспевали до својих уобичајених корисника, пре свега ловаца ПВО (одвојени од фронтовских ловаца), у почетку типа Јак-28 а касније Ту-128 и Су-9,11 и пре свега Су-15, који су годинама стварали антибомбардерску баријеру усмерену искључиво против стратешких бомбардера, носиоца стратешких нуклеарних средстава. Интересантно је да су и амерички велики летећи радари у 60-тим гоиднама пребачени, са задатака подршке флоте, на стратешка патролирања у такозваној Исландској и Атлантској а касније и Тихоокеанској радарској баријери. Како било совјетска искуства са овим летећим радаром су била врло позитивна.
На самом крају 60-тих, можда у некој мери и због дејствовања ових авиона али свакако и још много више због страховитих пораза које је авијација САД трпела у сусрету са Вијетнамском ПВО, целокупна западна авијација прелази на дејствовање са малих висина па су у том смислу чак развијани и специјални авиони а још више општа авионска опрема пре свега радари. Како је управо у то време СССР развијао велике структуре ВОЈ и ВОЈИНА (заправо АСУРИ, КУБА и КИС хијерархије) са масовном употребом ракета С-75, С-200 и С-125 под називима Воздух-1М и Луч-1 али и масовном употребом навођења ловаца пресретача са земље у оквиру тих ситема, може се рећи да су западни аналитичари добро проценили. Битка за вршну тропосферу и стратосферу била је суштински изгубљена и запад је прешао на дејство са што мањих висина и на развој високопрецизног убојног оружја за дејство са дистанце али и на даљи развој противрадарских ракета и електронских противдејстава. Тиме је овај летећи радар постао застарео јер његов радар није могао да врши осматрање циљева на фону земље.
Кренуло се у пројектовање новог радара, а велики утицја на општу конструкцију имали су управо амерички летећи радари типа Е-3 Сентри. Тањираста антена на великом авиону је код американаца већ давно била испоробан на старим Локидима али монтирана на Боинге 707 је постала мрачно легендарна. Тако је првобитна конструкција требала да иде на сличан руски четворомоторни цивилни авион али се од те варијанте одустало јер сам авион није прешао у праву серијску производњу. Такође су пропали неки други пројекти који су користили друге цивилне авионе као и разматрана могућност да нови радар добије стари Ту-126. Све те варијанте су одбачене.
157. А-50 летећи руски радар
Прихваћена је варијанта под именеом А-50 која користи као носећи авион добро познати и великосеријски произвођени транспортни авион Ил-76. До дана данашњег попстоје примедбе на избор тог авиона као носиоца радара највише са запада који га је стално и дуго скоро беспризорно потцењивао али и понека са руске стране. Пре свега замера му се лошија слика опструјавања ваздуха око антене јер је он висококрилац. Како било, цео систем је успешно пројектован и уведену борбену употребу. Међутим баш велику серију није видео јер је врло брзо дошло до распадања СССР-а. Његова мана да му је као носиоц, изворно расни траснпортни авион, са друге стране му је омогућила ситуацију да је ово вероватно највећи и најснажнији летећи радар који може да узлеће са лошијих писта и под лошијим временским околностима.
Развој је био врло дуг и напоран и трајао је од 1973. све до почетка серијске производње 1989. године. У саставу Руске Армије укупно се нашло само 26 комада ових изванредних авиона од којих је сада само мањи део оперативно способан. Иако нешто слабијих карактеристика него његов амерички аналог Сентри овај авион је сјано и ефикасно попунио у том тренутку мане тадашњег ПВО система у целости. Укупно је произведено нешто мање од 40 примерака али укључујући и предсеријске опитне примерке и неколико авиона за посебна испитивања који нису у комплексу ПВО.
158. А-50ЕИ верзија са израелским, непокретним радаром за Индију
Како је развој дуго тајао завршне перформансе првог серијског модела су нешто заостајале за западном конкуренцијом. Домет је би нешто мањи али заправо у реалним ситуацијама није било много велике предности по том питању на западној страни иако се и дан данас појављују такве тврдње. Права мана је била у мањој способности навођења сопствених ловачких авиона и ловачких група. Као прво иамо је знбачајно мањи број таквих кориесника и као друго веза са корисницима је била нешто остељивија на ометања од америчких пандана. Међутим, све те примедбе нису могле да промене истину да је на овом авиону приењен ако не модерана онда врло модерно заснован ситем атоматизације преноса подататако до крајњих корисника са КТ, УКТ радио везом, затим сателитским линком и на крају широкопојасним радио клинком. АСУ ситем је познат под именом Шљуз-1. И поред свих тих мана систем је био права прекретница по много чему. Што је најважније, КИС типа Пољана-Д4 из Сухопутне, Бајкал-1 из Воздушних, КУБА Рубеж и Шћит, али и АСУРИ Основа и Нива су могли да примају податке са њега. Тиме је ситем савршено ушао у читаву хијерахију Луч па и Пирамида али и Кентавр (Маневр). Како се Русија тек последњих десетак година опоравља дошла је на ред и модернизација овог авиона. Њих 26 је закључно са 2011. годином модернизовано по опсежном програму А-50М који је обухватио практично сву елетронику не само осматрачког радара већ и комуникација. Програм једног оваквог летећег радара са израелским радаром за Кину је услед разних околности пропао. За Индију су реализован три таква радара лаи Индијци изгледа нису превише задовљни њима, мада је крајња војна тајна по ком основу. међутим Кинези су уложили влеика средстава у Русији ради добијања једног свог модела. Из тако финанасираног пројектног захвата дошло је последично до две позитивне последице. Као прво, на основу тих радова је направљена даља модернизација А-50У која ће претходно модернизованим још више продужити животни век. Може се слободно рећи да је последња модернизација која ће ускоро почети да се спроводи напокон дотерала ниво руских летећих радара на запдни ниво по свим параметрима осим по самом укупном броју навођених ловаца. Са друге стране опште је познато да Русија има потпуно развијену и бројну ВОЈИН (КУБА) хијерархију чак до оперативног нивоа али и да најважнији руски КИС заправо КИСАР-и који управљју противавионским ркаетама по правилу имају канале и за вођење ловаца истина у мањем броју него што то ради КУБА хијерархија. Друг апозитвна последиц аје што је на основу тог пројекта Русија кренула у пројекат практично потпуно новог (само је спољни физички изглед сличан) летећег радара који има ознаку А-100, али он је будућност и вероватно ћемо га у наоружању видети тек за 7 до 8 година најмање (писано 2012).
159. А-50У први авион из модернизоване серије
Међутим није А-50 једини летећи радар који је требао се користи у Руској Армији. Заправо још 70-тих када је СССР планирао да започен осежну изградњу серије носача авиона планиран је и одговарајући летећи радар за јдејство с ањега. Два пројекта су била конкурентна једна другоме, Ан-71 са нобично монитирано антеном радара на репу и јак-44 који је по многочему био права мала копија америчког Хок Аја.
160. Ан-71 један од три прототипа
Антонов се брзо показао као претежак и прегломазан за дату улогу али је настављен његов развој јер је било очигледно да је добрих перформанси и поуздано је добијено да се са уптребом оваквих малих летећих радара добија изразто повољније дејство ловачке авијације. Све је личило на озбиљну серију али је распад СССР-а изгледа прекинуо процес заувек.
161. Јак-44 модел у музеју
Дакле, за носаче је као директни конкурент победио Јак-44. Утицај конструкције америчког Е-2 Хок Аја је очигледан, као што су очигледна и извесна побољшања. Како је пропала серија носача тако је пропао и овај пројекат. Међутим, детаљи пројекта па чак ни излагање широј јавности прототипова никад није дозвољено. Очигледно је да ће, ако поново крене са изградњом макар мањег броја носача виона, Руска флота кренути од овог пројекта. Као привремено решење довољно добро за ограничене циљеве, развијен је хеликоптерски летећи радар. Развој таквог радара је иначе скопчан са многим специфичним проблемима али су их у пројектоном бироу Камова очигледено решили.
162. Ка-31 летећи радар на хеликоптеру
Концепција и резултати готових прототипова су изгледа задовљили по многим критеријумима, толико да су осим морнарице постали заинтересовани и из осталих делова ПВО. Није познат број ових средстава у наоружању у овом тренутку али се посредном анализом може установити да их је најмање 15 у оперативном статусу. Интересантно је да сви ситеми аутоматизације ПВО на копну имају линкове ка овом летећем радарском ситему и да очигледно копнене компоненте ПВО у заначајној мери рачунају на овај летећи радарски систем. Истина је да су његове перформансе доста ниже када се упореде са радарима на на авионима (но и суштински веће од земаљских радара) али су полигонска испитивања и пробе у трупи изгледа верификовале систем као врло значајан у општој мрежи ПВО. На крају произилази да Русија у домену летећих радара држи једно од водећих места по питању великих конструкција и истовремено има у употреби вероватно најмањи летећи радар хеликоптерског типа. Очигледно је да русији недостаје у ситему летећих радара једино средња класа летећих радара какви су рецимо шведски радари (види фотографију бр.14) по правилу са антеном са синтетизованим отвором. Може се рећи да је један део тог недостатка покривен евентуалном уптребом морнаричких патролних авиона типа Ил-38 који у најновијој варијанти и мају врло добре особине осматрања не само површине мора већ и ваздушних циљева, али се ту ради о заиста малим дометима од неких 90 километара. Међутим, пошто се ради о домету нисколетећих циљева тај домет је итекако валидан у реалној ПВО употреби рецимо против крстарећих ракета, међутим поставља се оправдано питање безбедности оваквих авиона унутар копнено поморске битке. Ипак, за случајеве дуготрајних патролирања и спречавања ваздушног кријумчарења и дотура, приликом противгерилских дејстава, овакви авиони су идеални и као такве их снаге НАТО у ту сврху интезивно користе изнад планинског Афганистана уместо великих мора за које су (какав контраст) изворно намењени. На појединим, од противничких ловаца безбедним, посебно морским правцима, на којима се очекује могућа појава далекодометних крстарећих ракета и дронова, овакви авиони би ипак могли да буду успешни у улози прве детекције таквих циљева у оквиру општег ПВО и у том смислу на њих треба тако рачунати. Тих праваца и није ткаомало као што се чини на први поглед. Побрежје Црног мора и Каспијског језера су такви правци али такве су и акваторије северних мора па и делови тихоокеанске обале.
|
