Trupna PVO

13

Trupna PVO

offline
  • Pridružio: 20 Dec 2009
  • Poruke: 1336
  • Gde živiš: u kanalizaciji sa Nindza Kornjacama

Crvena Petokraka ::archer ::Problem sa raketom R-73 je bila preosetljivost GSN.To je nesto sto je bio veliki problem u toku razvoja RL-4,i sigurno jedan od razloga zasto se odustalo u korist RL-2.
Misli se na preosetljivost u smislu robusnosti eksplatacije i medjuremontni rok ili ?
Vidim da kasnim.



Preosetljivost samog tragaca je u pitanju.
Ima ona prica kako su ga ,,zbunjivali'' farovi automobila koji je bio na susednom brdu,ili tako nesto.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 21 Avg 2009
  • Poruke: 462

archer ::Crvena Petokraka ::archer ::Problem sa raketom R-73 je bila preosetljivost GSN.To je nesto sto je bio veliki problem u toku razvoja RL-4,i sigurno jedan od razloga zasto se odustalo u korist RL-2.
Misli se na preosetljivost u smislu robusnosti eksplatacije i medjuremontni rok ili ?
Vidim da kasnim.



Preosetljivost samog tragaca je u pitanju.
Ima ona prica kako su ga ,,zbunjivali'' farovi automobila koji je bio na susednom brdu,ili tako nesto.


Gresis silno gresis, to sto si naveo se odnosilo na Strelu 2M Ziveli

R-73 GSN u njoj je umela da zahvati cilj na daljinama preko 25km, a posto RL orudje nije imalo napredni sistem nisanjenja vec je koristilo samu GSN za pretragu i nisanjenje, cim mikrokontroler javi da ima zahtev ispaljivana je, i naravno nije mogla da dosegne tu daljinu sbog lansiranja sa zemlje, to je kasnije pokusano da se resi busterom.

Da su kojim slucajem orudja bila opremljena Termovizijskom kamerom i laserskim daljinomerom, onda bi i rakete mogle bez problema da se lansiraju samo na ciljeve u dometu.

Da je drzava imala sluha, odredjeni broj raketa sa KUBa i NEVA bi se jos pre rata ili na samom pocetku konvertovao i IC samonavodjene, uz pomoc GSN sa R27, R73, R60, koje su ranije bile rashodovane ili kojima je resurs istekao.

To bi vec napravilo zetvu, medju avionima na velikim visinama, jer se nebi mnogo bojali, misleci da lansiramo rakete na slepo Laughing

Dopuna: 17 Apr 2011 14:14

Nego ono sto mene interesuje, je to, a nisam uspeo da nadjem pripadajucu temu.

Ima li prestavnika vucnih topova 30/2?

Moze li podvozje kao na ZSU-23/2 da izdrzi i stabilizuje, 30/2, ili je potrebno neko daleko glomaznije?



offline
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 28531
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

jazbar ::Problem je glava za navođenje kod R-60, kod novijih R-73 može i do 40 km naravno kad se ispuca iz vazduha, ne sa zemlje. Ali je zato verovatno R-73 više nego duplo skuplja raketa od R-60. Zna li neko približnu cenu R-60 srpske proizvodnje?

Nova R-60 je zbog svojih malih gabarita i male težine prilićno potentan projekat. Raketa bi postala odlićna i komparativna zapadnim raketama kad bi se sredilo glavu za lock-on na ciljeve do 15 km i dignula max. visina zahvata na 10 km. Da bi se radilo na VLS mogla bi postati i brodska PVO raketa. Naravno mogao bi se uraditi i sistem lansiranja slićan Sea-Dart sistemu (punjenje na lanser ispod palube).


Kod R-60MK je ugrađen detektor "Komar" sa PbSe fotodetektorom koji se hladi termoelektričnim kulerom na 195 K(-76°C ). U programu modernizacije se ugrađuje detector 9E47 sa bispektralnom osetljivošću(InSb i PbS senzorom) koji se takođe hladi TE kulerom, ali ima mogućnost hlađenja JT krio-kulerom na 77K(-194°C ).
Srbija nema licencu za proizvodnju R-60, ali ima licencu za 9M37 tako da bi kombinovanjem dostignutih tehnologija mogla stvarno da napravi raketu dometa oko 15-20km, što bi bilo u rangu RBS-23 ili Pancira- sasvim solidan SHORAD sistem.

offline
  • A001  Male
  • Zaslužni građanin
  • Pridružio: 22 Mar 2011
  • Poruke: 575

Ko kod nas proizvodi 9M37 ?

offline
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 28531
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

Krušik je trebao da je proizvodi u velikoj seriji, ali zbog događaja iz 90-tih, proizveden je manji broj a tehnologije su iskorištene više za osvežavanje 9M31.

offline
  • Pridružio: 10 Feb 2010
  • Poruke: 3862

Pitah na prošloj strani al izgleda da je zastarelo.. Bebee Dol

Šta će biti sa RL-2?

offline
  • jazbar 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 28 Dec 2009
  • Poruke: 16081
  • Gde živiš: Lublana

aramis s ::jazbar ::Problem je glava za navođenje kod R-60, kod novijih R-73 može i do 40 km naravno kad se ispuca iz vazduha, ne sa zemlje. Ali je zato verovatno R-73 više nego duplo skuplja raketa od R-60. Zna li neko približnu cenu R-60 srpske proizvodnje?

Nova R-60 je zbog svojih malih gabarita i male težine prilićno potentan projekat. Raketa bi postala odlićna i komparativna zapadnim raketama kad bi se sredilo glavu za lock-on na ciljeve do 15 km i dignula max. visina zahvata na 10 km. Da bi se radilo na VLS mogla bi postati i brodska PVO raketa. Naravno mogao bi se uraditi i sistem lansiranja slićan Sea-Dart sistemu (punjenje na lanser ispod palube).


Kod R-60MK je ugrađen detektor "Komar" sa PbSe fotodetektorom koji se hladi termoelektričnim kulerom na 195 K(-76°C ). U programu modernizacije se ugrađuje detector 9E47 sa bispektralnom osetljivošću(InSb i PbS senzorom) koji se takođe hladi TE kulerom, ali ima mogućnost hlađenja JT krio-kulerom na 77K(-194°C ).
Srbija nema licencu za proizvodnju R-60, ali ima licencu za 9M37 tako da bi kombinovanjem dostignutih tehnologija mogla stvarno da napravi raketu dometa oko 15-20km, što bi bilo u rangu RBS-23 ili Pancira- sasvim solidan SHORAD sistem.


Znaći ona objava modifikacije R-60 na prijašnjoj stranici je samo modifikacija postoječih ruskih R-60 iz bivšeg arsenala RV JNA.

Evo što sam pronašao u vezi sistema RL-1 do RL-4:
Citat:Brzo od ideje do praktičnog rešenja
Polazni elementi za realizaciju ovakve ideje su već bili realizovani u vreme raspada bivše zajedničke države, kroz jedan program integracije IC-samonavođene rakete R-13M s aviona MiG-21 na zemaljski lanser. Za lansirnu platformu je iskorišćeno vozilo »praga«, na čiju je topovsku veznu konstrukciju umesto topa kalibra 30 mm ugradjen lanser IC-samonavodjene rakete. Sistem je opremljen upravljačkom kutijom i blokom za napajanje i dat mu je kôdni naziv RL-1 (raketni lanser br. 1). U cilju verifikacije sistema RL-1 izvršeno je više opitnih lansiranja na jednom privremenom poligonu, a kao meta je korišćena osvetljavajuća minobacačka granata kalibra 120 mm. Tokom verifikacije je iskrslo nekoliko ozbiljnih problema, uglavnom zbog starosti raketa, npr. aktiviranje blizinskog upaljača, a time i bojeve glave, ubrzo nakon lansiranja, koji su »u hodu« rešavani.

Srećom, ovog puta su jugoslovenskim vazduhoplovcima na raspolaganju bile mnogo moćnije IC-samonavodjene rakete, kakve su R-60MK i R-73E s aviona MiG-29, koje su imale mogućnosti sverakursnog dejstva, ili bolje rečeno, mogle su da gadjaju ciljeve u dolasku i odlasku, a uz to nisu imale problema ni sa resursom, ni sa tehničkom ispravnošću ključnih sklopova. Fizički posmatrano, prva nedoumica je bila - da li će rakete pri lansiranju sa zemlje imati dovoljnu početnu brzinu, koja će obezbediti zadovoljavajući energetski potencijal za ostvarenje manevarskih karakteristika potrebnih za »hvatanje« cilja u vazdušnom prostoru. Pri tome kao važnu činjenicu treba imati na umu, da svaka raketa lansirana s aviona u trenutku lansiranja ima početnu brzinu jednaku brzini leta aviona, dok tog početnog impulsa nema pri lansiranju sa zemlje.

Glavni akteri ideje i projekta su bili iz 177. vazduhoplovne baze, iz Vazduhoplovnog zavoda »Moma Stanojlović« i iz Vazduhoplovnog opitnog centra, a nešto kasnije su im se pridružili i stručnjaci iz Vojnotehničkog instituta. Radi se o veoma skromnim ljudima, koji u suštini nerado pričaju o onome šta su uradili, a većina njih čak nije želela ni da im se imena pomenu. Ipak, kroz njihove nadimke - Jare, Bruja, Gluvi, Dragi, Caki, Cvija, Dača, Era, Dunja, Milan, Sloba, deda Voja... mnogi saradnici će ih prepoznati. Bio je to jedan homogen tim, koji je teoriju i praktična znanja objedinio u konkretan projekat, kroz koji je realizovao više tipova novih pasivnih raketnih sistema, a oni su svoje oznake dobili u zavisnosti od tipa rakete koja je na njima bila integrisana. Kroz praktičnu realizaciju novih raketnih sistema dokazan je jedan stari aksiom, da mogućnosti upotrebe jedne vrste oružja nikada nisu konačne. Ovom inovacijom je dokazano, da se odredjene mogućnosti toplotne glave za samonavodjenje mogu pretvoriti u jednu vrstu pasivnog sistema za pretraživanje vazdušnog prostora - skeniranje i detekciju cilja sa zemlje. Naravno, pri tome se mora imati na umu, da je »vidno« polje rakete veoma usko, da je za odredjivanje položaja cilja u vazdušnom prostoru potrebno odrediti njegovu daljinu, da cilj mora da ima dovoljan toplotni kontrast. Zbog svih navedenih problema, za izradu novog raketnog sistema je naročito bila interesantna raketa R-73 (AA-11 Archer), čiji raketni motor omogućuje startovanje i izlazak na supersoničnu brzinu leta, bez početne brzine. Zahvaljujući toj činjenici, bilo je jasno, da će raketa moći da iskoristi svoje sisteme gasodinamičkog i aerodinamičkog upravljanja u funkciji brzine rakete. Naime, pri malim brzinama (npr. pri lansiranju) glavni sistem za vođenje rakete je gasodinamički, a pri velikim brzinama (na putanji) - aerodinamički. Granica upotrebe jednog ili drugog sistema je fleksibilna, a na jednom delu putanje oba sistema rade zajedno i sinhronizovano.

Ubrzo je realizovan najpre sistem RL-2 (integracija rakete R-60MK na vozilo »praga«); zatim RL-3 (integracija rakete R-60MK na oklopni transporter BRDM-2); pa onda RL-4 (integracija rakete R-73 na vozilo »praga«). Sva tri sistema su probno gadjanje izvršila 13. aprila 1999. godine na poligonu, a za metu je iskorišćeno provereno rešenje - osvetljavajuća minobacačka granata kalibra 120 mm. Rezultat je bio izvanredan - sva tri sistema su ostvarila direktan pogodak u metu! Već narednog dana su sva tri sistema uvedena u operativnu upotrebu.
Sistem RL-4 se može iskoristiti za sverakursno dejstvo po ciljevima u vazduhu na daljinama do 5 km, odnosno do visine od 5 km, koji lete maksimalnom brzinom do 300 m/s, a upotrebiv je za dejstva u povoljnim meteorološkim uslovima, danju i noću. Raketa se postavlja na avionski lanser, koji se preko prelazne metalne konstrukcije vezuje za osnovu (kolevku) topa PAT-30/2 na vozilu »praga«. Za potrebe hlađenja fotootpornika rakete je ugrađena posebna boca s azotom, a upravljanje lansiranjem se vrši preko specijalne upravljačke kutije. Za upravljanje IC-glavom rakete upotrebljen je mikrokontroler i razvijen poseban softver, kojim je omogućeno automatsko pretraživanje vazdušnog prostora kroz IC-glavu rakete. Usmeravanje rakete prema cilju vrši operater pomoću električnog sistema za upravljanje postoljem topa na vozilu. Operater sistema nosi specijalni šlemafon, u koji stiže specijalni zvučni signal s upravljačke kutije o zahvatu toplotne glave za samonavođenje rakete. Signal o zahvatu cilja se istovremeno pojavljuje i na displeju ispred operatera, na kojem počinje da svetli sijalica »zahvat«. Pritiskom na taster, koji se nalazi na ručici za usmeravanje rakete, vrši se lansiranje rakete. Pri tome let rakete ima dve faze: fazu rada raketnog motora (aktivni deo putanje) i fazu inercijalnog leta nakon prestanka rada motora (pasivni deo putanje). Nakon lansiranja raketa se samonavodi na cilj pomoću svog autonomnog sistema za upravljanje. Kada se ona nadje na odgovarajućoj daljini od cilja, aktivira se blizinski upaljač, koji izaziva eksploziju bojeve glave.

Nove modifikacije
Već nakon prvih dejstava na realne ciljeve u vazduhu je utvrdjeno, da raketama nedostaje domet (jer su avioni leteli na visinama iznad 5000 m), što je bila posledica malog impulsa pri lansiranju, odnosno nedostatka početne brzine koju raketa ima pri lansiranju s aviona. Rešenje je konvergiralo ka jedino mogućem - na rakete treba ugraditi buster-motore! Rekli bismo - lako reći, ali kako realizovati? Dovitljivim vazduhoplovcima nije trebalo mnogo vremena da rešenje i konkretizuju, a u tu ideju su najviše verovali Dragi, Caki, Sima, Ostoja, Pedja... Ubrzo je na rakete dodan buster-raketni motor nevođenih raketa kalibra 240 mm, koji je s raketom R-73 spojen preko jednog medjusklopa. Taj medjusklop je imao ulogu mehaničke veze i imao je zadatak, da nakon završetka rada bustera aktivira raketni motor rakete R-73. Nakon šest probnih lansiranja, rešenje je verifikovano i 18. maja 1999. godina je sistem uveden u operativnu upotrebu pod kôdnim nazivom RL-4M.

Paralelno s modifikacijom sistema RL-4, rađena je i modifikacija sistema RL-2, kod kojeg je za buster rakete R-60 iskorišćen raketni motor nevodjene rakete, kalibra 128 mm. Za verifikaciju ovog sistem su izvršena samo tri probna lansiranja, nakon čega je i ovaj novi sistem, s kôdnom oznakom RL-2M, žurno uveden u operativnu upotrebu, iako svi tehnički problemi nisu bili potpuno eliminisani.

Za razliku od baznih sistema RL-2 i RL-4, na modifikovanim verzijama sa buster-motorima let rakete ima tri faze. Kako to izgleda u stvarnosti objasnićemo na primeru sistema RL-4M, čija prva faza započinje aktiviranjem bustera, nastavlja se silaskom rakete sa lansera, a završava se za 1,1-1,3 sekunde, tj. trenutkom kada dođe do razdvajanja rakete i bustera, i pripale raketnog motora rakete. Na kraju te prve faze leta raketa ima brzinu oko 410 m/s. Druga faza leta obuhvata vreme od trenutka pripale raketnog motora rakete i traje 4,1-6,8 s, tj. do kraja njegovog rada. Na početku ove faze se vrši stabilizacija sistema za upravljanje u trajanju od 0,3 s, a onda nastaje deo kada su uključeni svi sistemi za samonavodjenje i upravljanje, uključujući i gasodinamičko upravljanje pomoću interceptora. Treća faza leta nastaje od trenutka prekida rada raketnog motora rakete, kada raketa leti po inerciji koristeći višak energetskog potencijala, koji je »prikupila« u prethodne dve faze leta. U trećoj fazi leta upravljanje se vrši isključivo pomoću krmila.
Najveća prednost pomenutih raketnih sistema je potpuna pasivnost - tokom pretraživanja zone lansiranja, za vreme lansiranja, kao i za vreme navodjenja raketa na cilj nema nikakvog emitovanja elektromagnetskog zračenja, što im daje odredjena »stelt« svojstva. Međutim, ova prednost je »mač sa dve oštrice«, jer pri autonomnom zahvatu cilja pomoću toplotne glave za samonavođenje raketa ostaje bez dva ključna parametra o cilju - o daljini i visini na kojoj se nalazi. Ukoliko se cilj nadje u dometu sistema, onda teško da može izbeći pogodak. Medjutim, u praksi se pokazalo, da je osetljivost glave za samonavodjenje vrlo visoka i da je u pojedinim slučajevima ona izvršila zahvat ciljeva na daljinama reda 25 km i na visinama od 15 km, što je znatno izvan energetskih mogućnosti sistema. S obzirom, da je toplotna glava za samonavodjenje rakete u režimu za automatsko pretraživanje vršila samostalno zahvatanje cilja, u nekoliko slučajeva je raketa otišla sa lansera u prazno, jer se »polakomila« za ciljem, koji nije mogla da dostigne.
I bez ulaženja u detalje tehničkih rešenja, može se zaključiti, da je za rekordno kratko vreme razvijena čitava familija pasivnih raketnih sistema, koji su se odlikovali jednostavnošću, mobilnošću, prikrivenim dejstvom i novim potencijalom, kakav nisu očekivali ni piloti u vazduhu, ni planeri na zemlji. Bez obzira na neke nedostatke raketnih sistema tipa »RL«, grupa vazduhoplovnih entuzijasta je demonstrirala visok nivo stručnosti i znanja, kreativnosti, snalažljivosti, inventivnosti, odlučnosti i hrabrosti, da u najtežim danima izvede tehnički poduhvat, vredan divljenja i pamćenja.
Interesantno je, da su najveću sumnju izrazili i najveći otpor razvoju pomenutih sistema pružali upravo oni, koji su pre rata bili neposredno zaduženi za nabavku, osavremenjivanje i operativnu upotrebu raketnih sistema PVO. Pod takvim uticajima, nakon završetka rata razvoj raketnih sistema na bazi avionskih IC-samonavođenih raketa je obustavljen, a proizvedeni sistemi su demontirani i prepušteni zubu vremena.

offline
  • član biblioteke
  • Pridružio: 18 Jul 2007
  • Poruke: 28531
  • Gde živiš: iznad smoga Beograda

@Jazbar
Citat:Znaći ona objava modifikacije R-60 na prijašnjoj stranici je samo modifikacija postoječih ruskih R-60 iz bivšeg arsenala RV JNA.


Zbog masovnosti i opšte zastupljenosti u skladištima bivših članica SSSR, VU i ideoloških saveznika, nije potrebno pokretati proizvodnju. U izvornoj verziji je zastarela, uništavanje je skupo a i nije vreme da se baca ono što se može iskoristiti. Modernizacijom se dobija solidan PVO sistem, a ako se želi više onda treba uložiti malo više od "štapa i kanapa".

@MarKhan
Citat:Šta će biti sa RL-2?
Ako misliš na ceo sistem na kamionu Praga, verovatno ništa(ako ne uspemo da ga prodamo nekom ino kupcu). Rakete su planirane za pakovanje u kutije kompatibilne sa onim na Streli-1/10 pa se očekuje i korištenje sa takvih vozila u kombinaciji sa već postojećim. Tako dobijaš rakete dometa 5 i 10 km na istom sredstvu.

offline
  • Pridružio: 21 Avg 2009
  • Poruke: 462

Da ponovim pitanje, ubih se trazeci, ali se bas ne snalazim, a neko sigurno zna Smile

Ima li prestavnika vucnih topova 30/2?

Moze li podvozje kao na ZSU-23/2 da izdrzi i stabilizuje, 30/2, ili je potrebno neko daleko glomaznije?

offline
  • Boskovic
  • IT-Programmer
  • Pridružio: 26 Feb 2009
  • Poruke: 1092
  • Gde živiš: Zasad u Svedskoj

Kubanska Trupna PVO na sasiji BTR-60 Razz

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 424 korisnika na forumu :: 10 registrovanih, 2 sakrivenih i 412 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Atomski čoban, bladesu, darios, DPera, elenemste, kikisp, mercedesamg, Miskohd, Mixelotti, šumar bk2