Puška obrazca 1891 - Mosinka - Tri linije kroz tri veka

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Gewehr


Немачки војник разгледа заплењену снајперску „Мосинку“.


Немачки војник са снајперском „Мосинком“.

Сходно својој пракси да у ограниченом стандарду користе и заплењено оружје, Немци су током Другог светског рата доделили своје ознаке и „Мосинкама“. Пешадијска пушка М-91 добила је ознаку „Gewehr 252(r)“, драгунска – „Gewehr 253(r)“, М-91/30 – „Gewehr 254(r)“, док је снајперска пушка на основи М-91/30 добила ознаку „Zielfernrohr Gewehr 256(r)“.

На ордењу


На Ордену Црвене Заставе приказан је Црвеноармејац са „Мосинком“ у рукама.

„Мосинка“ је свакако била један од симбола совјетског војника. Потврда за то су и војне награде на којима је она представљена: на медаљама „За бојеве заслуге“ (установљен 17. октобра 1938. г.) и „За одбрану Лењинграда“ и „За одбрану Одесе“ (установљени 22. децембра 1942. г.) , „За одбрану Киева“ (установљен 21. јуна 1961. г.) на ордену „Црвене звезде“ (установљен 6. априла 1930 г.) и оба степена ордена „Отаџбинског рата“ (установљен 20 маја 1942 г.). Први орден установљен у РСФСР још 16 септембра 1918. године, орден „Црвене заставе“, краси карактеристична форма „мосинског“ бајонета – „штика“.


Орден за борбене заслуге

Послератни „кратежи“

У послератном периоду велики број пушака система Мосина скраћен је у карабинску конфигурацију.

Карабин М-91/38 је интересантна варијанта пушке М-91 из доба после завршетка Другог светског рата. Настао је скраћивањем пешадијске пушке М-91 у чехословачким фабрикама, што потврђују, прво жигови из периода Царске Русије, а потом додатни чехословачки жигови са звездом и словом Т у кругу (не мешати са старим жигом Тулског оружаног завода са чекићем) у близини серијског броја, на сандуку, као и други жигови контроле. Цев је скраћена до дужине приближне оној на совјетском М-38, тако да укупна дужине „новог“ карабина око једног метра.

Задњи нишан на М-91/38 исти је као онакав какав је на М-38 из каснијих серија, са постољем са закривљеним образом. Преклапачи су обележени цифрама од 1 до 10, који представљају нишанске даљине у стотинама метара. Постоље задњег нишана је на рукавцу који се навлачи на цев и осигурава једном чивијом позади. Постоље предњег нишана и склопа мушице и браника је као на послератним совјетским М-44.

Као и совјетски карабин М-38, ни чехословачки карабин нема у страну преклопни бајонет „а-ла М-44“, нити је предвиђено постављање стандардног бајонета од пушке, јер због масивнијег постоља нишана он и није могао да се ту постави. Ипак, посредни доказ да је планирано да М-91/38 има у страну преклопни бајонет јесу његов носач и постоље предњег нишана обједињени у једна склоп у виду рукавца, онаквог какав је на карабину М-44. Истина, на М-91/38 је са рукавца уклољен носач преклопног бајонета, али су остали трагови накнадне обраде. Други доказ је поткундак. Иако неки од чехословачких карабина имају поткундаке као на совјетским М-38, ипак већина њих има поткундаке као на моделу М-44, са жлебом на његовом десном боку за смештање преклопног бајонета. Ово није ретка појава код ремонтованих М-38, које су комплетирани кундацима за М-44, али код чехословачких карабина већина тих кундака добијени су скраћивањем оних од пешадијских пушака М-91. Доказ за ово су примерци кундака М-91/38 који немају завртањ за ојачавање кроз поткундак у зони испред магацина, како је то било на пешадијским пушкама М-91 произведеним крајем 19. и почетком 20. века, који, разуме се, нису имале жљебове за смештање преклопног бајонета. Чини се да је приликом скраћивања поткундака тај жљеб урезиван јер је постојала потреба за њим. Не зна се у коме периоду је урађено то уклањање бајонета и његовог носача са рукавца, али се претпоставља да је то урађено током припрема пушака за испоруку на цивилно тржиште.


50. Накнадно унесена ознака 1891/58 на карабину добијеном од пушке М-91/30 произведене 1937. године.

У СССР су пушке система Мосина скраћиване крајем педесетих година, када се појавио карабин под ознаком М-91/59, добијен скраћивањем М-91/30, најчешће оних произведених 1943. г. у Ижевску, понекад и старих М-91 и који највише подсећа на карабин М-38. То значи да је већина ових карабина са округлим сандуцима, али наравно, постоје и изузеци. Најлакши начин да се идентификује М-91/59 јесте задњи нишан, који је онакав какав је на М-91/30, значи дужи од карабинских, на чијем су преклапачу обрушени сви подеоци изнад 10. Овај модел карабина није комплетиран стандардним бајонетом са М-91/30, првенствено због тога што је имао масивније постоље предњег нишана на коју бајонет просто није могао да се постави. Карабини су означавани додатним жиговима са ознаком „М1891/59“


51. Преклапач задњег нишана карабина М-91/58 са кога су обрушене ознаке свих нишанских даљина преко 1.000 m.

Кундаци који се срећу на карабинима М-91/59 могу да варирају, обзиром да су добијени скраћивањем старих кундака пушака. Неретко се због тога на овим карабинима срећу различите комбинације врсте и материјала окаца прореза за постављање ремника. Као што се дало очекивати, било је М-91/59 са кундацима од М-44 који потичу од заосталих залиха.

Постоље предњег нишана слично је оном на карабинима М-38, с тим што је нешто дуже од склопа предњег нишана и бочне стране су му благо закошене. Склоп мушице и браника исти је као на М-91/30 и среће се у две варијанте – глоданој и пресованој.





Раритети

Обзиром на велики број произведених пушака система Мосина и читав низ модификација, ако сте колекционар, запитаћете се колико је раритетна ваша пушка. Склоп историјских околности, ратни губици, сам проток времена, па и политика учинили да су неке од верзија пушка постану изузетно ретке и самим тиме имају високу цену на тржишту. За ретке Мосинке колекционари сматрају тулске М-91 из 1891. г. са почетка производње, затом из доба Октобарске револуције из 1919. г. и оне 1925. г.. Ретке су и пушке произведене у Сестрорецку 1918. г., затим све козачке и драгунске М-91, као и карабини М-07.

Од модернизованих М-91/30 ретко се срећу оне са округлим сандуцима из 1941. г., оне из контигента од око 500.000 пушака које је током шпанског грађанског рата 1936 до 1939. г. Совјетски Савез испоручио као помоћ шпанској републиканској армији и оне које су запленили Финци и обележили ознаком Министарства одбране (жиг са натписом „Puolustuslaitos“), као и све М-91/30 произведене у Мађарској, Пољској, Румунији и Албанији.

Ретки су и карабини М-38 произведени у Ижевску од 1939. до 1945., затом тулски из 1940. и они из 1944. г. са угластим сандуцима, затим сви карабини са ранијим типом кундака, са руским „МО“ и финским „SA“ и „Puolustuslaitos“ жиговима, са источнонемачким жигом са бројем 1 у троуглу.



За ретке карабине М-44 сматрају се они са финским жигом „SA“, као и и пољски из 1951. године и румунски из 1953. године. Интересанти су и карабини данас познати под ознаком М-44L, непознатог порекла, чија је дужина цеви између стандардних карабинских и пушчаних, а имају преклопни бајонет какав је на М-44.

Ретке су и ремонтовани чешки карабини M-91/38 произведени у Сестрорецку, француском „Шателроу“, америчким „Вестингхаусу“ и „Ремингтону“, као и карабини добијени од козачке варијанте пушке М-91.

Посебну причу представљају све финске пушке. Сви модели и све варијације представљају право откриће за сваког колекционара, а могу се поменути само оне заиста најређе: коњички карабин М-24 rv, пушке М-91 из „P“-серије у дужини цеви драгунске варијанте - такозване М-91 rv, М-27 које је произвео „Tikkakoski“ 1936. године, М-28 произведене у „SAKO“, пушке са унапређеним нишанима са модела М-28/30, готово све пушке модела М-28/30, М-39 са округлим сандуком.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

„Мосинке“ код нас

Црногорска војска у свом наоружању имала је и М-91. Те пушке, конкретно - 30.000 комада, биле су поклон руског цара Николаја II и имале су свој жиг са орлом са штитом у коме је писало HI (од Никола Први). Оне су испоручене Црној Гори бродом „Царица“ који је у барску луку упловио 24. маја 1898. г.. Заједно са новим пушкама испоручено је и 12.000.000 метака калибра 7,62х54 mm R. Тај број пушака није био довољан за пренаоружавање црногорске војске, те је само неколико недеља по приспећу прве испоруке, црногорски кнез Никола затражио из Санкт Петербурга, тадашње престонице Русије, додатну количину пушака и још 17.500.000 метака. Због анексионе кризе та друга испорука пушака са додатних 10.000 пушака дошла је до барске луке тек 7. јула 1909. г. бродом „Санкт Петербург“. Занимљиво је поменути да су свих 40.000 пушака М-91 биле ранијих варијанти, које су биле предвиђене за употребу старог типа метка М-91, чије је заобљено зрно имало масу од 13,7 g.


Мотив са старе разгледнице: црногорска војска наоружана „Мосинкама“ пролази кроз Цетиње.

Неколико година после друге испоруке пушака Црној Гори, у Русији се уводи ново и лакше зрно са зашиљеним зрном М-1908 чиме су се измениле балистике карактеристике оружја, а ефикасан домет повећан са 2600 на 3200 аршина. То је изискивало и промену задњег нишана, што је у Русији и учињено 1908. године са увођењем нишана конструкције Коновалова. Настојећи да модернизује постојеће пушке, Црна Гора је током 1913. г. покушала да од немачког оружаног концерна „DWM“ наручи нове нишане. Посао ипак није уговорен и Црна Гора улази у Балканске и Први светски рат улази донекле инфериорнијим пушкама.

У Србији је питање пренаоружавања пушка модерним репетиркама са муницијом са бездимним барутом покренуто у последњој деценији 19. века. Тек крајем 1904 и почетком 1905. г. комисија Министарства војног закључила да је за комплетно пренаоружавање српске војске потребно 110.000 репетирки. Тај закључак убрзао је и одлуку, која се отезала већ неколико година, да се 50.000 „Кокинки“ преради на петометне репетирке калибра 7 mm Mauser (7х57 mm). Држава је издвојила средства од тадашњих два милиона динара за потребну опрему и алате, па је током 1907. г. од аустријског „Штајера“, осим готових пушака и карабина, купила и 50.900 цеви калибра 7 mm. Прерада пушака трајала је од 1908. до марта 1910. г., а српска војска добила је 43.000 репетирки система Маузер-Миловановић-Ђурић М-1880/1907, што је било довољно за опремање тек око 1/3 другопозиваца. Такође, током 1907. г. од „Штајера“ наручено је 34.000 пешадијских пушака М-1899/1907 и 10.800 коњичких карабина М-1908. На крају, од „Маузера“ је наручено 32.000 пушака М-1910. Тиме је испуњен план о набавци 110.000 модерних репетирки у калибру 7 mm. Међутим, после балканских ратова и посебно почетком Првог светског рата постало је јасно да то далеко није довољно да се задовоље потребе ратног састава српске војске.

Немајући другог избора, Србија се за помоћ обраћа Царској Русији, која јој одобрава кредит од шест милиона рубаља и за ту вредност испоручује 120.000 пешадијских пушака М-91 система Мосина. Пушке су у Србију послате почетком августа 1914. г. посебним транспортом и биле на располагању Врховној команди као резерва, која их је додељивала јединицама по њиховој борбеној вредности или просто према потреби. Прва јединица која је већ 21. августа исте године добила нове пушке, баш у време Церске битке, била је Тимочка дивизија другог позива. Потом, због унификације, до почетка септембра преоружана је и Тимочка дивизија првог позива, конкретно - 13., 14., 15. и 20. пук. У месецима који су следили, пушкама М-91 препоружани су многи пукови другопозиваца који су до тада користили тада већ израубоване и непоуздане преправљане репетирке система Маузер-Миловановић-Ђурић М-1880/1907.


Српски војници наоружани „Мосинкама“ на положају, 1914. годинa.

Остало је забележено да српски војници нису били задовољни тиме што су им одузете „Маузерке“, са којима су већ били добро упознати и уместо њих додељене „Московке“, како су прозвали пушке М-91. Обзиром да су нове пушке и њихове техничко-тактичке особине биле потпуна непознаница за српске војнике, те да није било времена да се изврши одговарајућа обука, оне су већ после првих борби стекле лошу репутацију. Кривица делимично лежи у томе што је из Русије са пушкама испоручено 150 милиона метака старог типа М-1891, док су на пушкама нишани били баждарени за муницију новог типа М-1908. Иако се проблем могао решити прерачунавањем и компензацијом на задњем нишану, то је само компликовало употребу и поверење војника у пушку. Уз то, дуги бајонет на и иначе дугој пушци, за кога, по руским правилима, није предвиђена канија у којој би се носио док није на пушци, чинили су да оружје буде веома незграпно за манипулацију. Ипак, пушке су коришћене у борбама током 1914. и 1915. г.. Током повлачења српске војске преко Албаније, већи број пушака неповратно је изгубљен.

После завршетка Првог светског рата и слома Аустроугарске, на територији Краљевине СХС затекло се 34.000 пушака система Мосина. Већина од овох пушка била је заплењена од Аустроугара, који су већину тих пушака запленили на руском фронту, али и у Србији и Црној Гори, а онда их током рата прекалибрисали у свој службени калибар 8х50 mm R, тако да је војска нове државе у својим складиштима имала пушка система Мосина у оригиналном руском и аустријском калибру.

Пушке испоручене Србији биле су означене додатним жигом са ћириличним словом „С“ десно и горе од жигова тулског и ижевског завода на горњој страни задње секције цеви (не мешати са жигом са латиничним словом „С“ француског произвођача „Шателро“ („Châtellerault“)).

Други пут ће пушка овог система имати своју веома важну улогу на овом просторима крајем Другог светског рата, када СССР крајем 1944. и 1945. г. шаље помоћ јединицама НОВЈ у којој је било и 96.000 пушака и карабина. Тај контигнент чиниле су пушке М-91/30 и карабини М-38 и М-44. Ово оружје употребљено је у борбама на Сремском фронту и било је у наоружању кратко време после рата, када се због орјентације ЈНА на калибар 7,9 mm повлаче из наоружања. Од 1948. године, по налогу Управе за ванармијско војно васпитање, пушка М-91/30 служила је само за предвојничку обуку омладине, а после 1952. нестаје чак и из школских уџбеника.


Ознака „1.TRZ“ на кундаку карабина М-44 ремонтованог у Техничком ремонтном заводу у Чачку.

Део тог контигента прошао је ремонт у Техничком ремонтном заводу (ТРЗ), чему сведоче и жигови на оружју - на цивилном тржишту у САД могу се наћи карабини М-44, који осим жига ТРЗ-а имају кундаке заштићене науљавањем ланеним уљем и преклапаче задњег нишана који су полирани, без брунирања.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

БраМит

Током 1929. године браћа Митин конструисали су један од првих експанзионих пригушивача пуцња за револвер „Наган“, које је у част својих конструктора добио назив „БраМит“, што је убрзо постао термин који се СССР-у употребљавао до краја Другог светског рата за све конструкције пригушивача и разбијача пуцња.


Општи изглед пригушивача „БраМит“.

Уређај „БраМит“ намењен „Мосинки“ израђен је у облику цилиндра пречника 32 mm и дужине 140 mm чија је унутрашњост била подељена на две коморе које су се завршавале преградама од меке гуме пречника 25 mm и дебљине 15 mm са прорезима у виду крста. Приликом испаљивања, зрно пролази кроз оба гумена прореза и одлази напоље. Већи део врелих барутних гасова улази у прву комору, где се хладе и смањује им се брзина, а мањи део доспева до друге коморе у којој се одвијао исти процес. Притисак унутар комора изједначава се са спољним притиском лаганим истицањем гасова кроз два отвора пречника 1 милиметара на зиду цилиндра. Резултат тога било је значајно пригушење пуцња које се на даљинама преко 150 m уопште није могао регистровати.

Да би се брзина зрна задржала на брзини испод брзине звука, развијен је метак снижене почетне брзине (290-300 m/s). Метак је обележаван зеленим лаком на каписли и врху зрна, а пуњен је са 0,6-0,8 g. барута типа ВТ, док је преостала запремина чауре испуњавана памучном ватом. Употребљено је стандардно лако зрно масе 9,6 g, што је помало чудна одлука - код већине других конструкција подзвучних метака тежило се употреби што тежих зрна. Употреба неког другог типа муниције била је најстроже забрањена, а на то је подсећао натпис изгравран на самом пригушивачу - „пуцати само мецима са зеленим зрном“.


Снајпериста из 1331. стрељачког пука 318. стрељачке дивизије 18. армије Севернокавкаског фронта, поручник Леонид Владимирович Буткевич, херој Совјетског Савеза. До краја рата је на његовом скору било 327 непријатељских војника и официра, не рачунајући 22 митраљеска гнезда уништена противтенковском пушком. На цеви његове „Мосинке“ види се постављен пригушивач „БраМит“.

Они који су најчешће користили пригушиваче „БраМит“ јесу чланови НКВД-а и партизански одреди (које је формирала та иста НКВД). До данашњих дана није решена мистерија да ли је пригушивач „БраМит“ усвојен и у наоружање Црвене Армије. Ипак, постоје сведочанства о томе да су их као строго диверзантско оружје радо користили у извиђачким јединицама током акција хватања „живог језика“. У мемоарима Павела Николајевича Лукницког, војног извештача ТАСС-а са Лењинградског и Волховског фронта, забележени су и примери употребе пригушених снајперских пушака: „...Заиста, хитлеровцима није било ни на крај памети да је снајперски хитац био из бешумног оружја са дистанце од 180 метара...“. Ту је и сведочанство борца чија фотографија са „Мосинком“ у рукама на коју је постављен „БраМит“ објављена у књизи Лукницког: „Док ми је гелер није оштетио, ја сам из те усавршене бешумне снајперске пушке убио 29 хитлероваца...“

Пракса је показала и неке недостатке пригушивача: гумене преграде су се брзо хабале и губиле своју еластичност, а сам пригушивач захтевао је често чишћење од гарежи и кондензоване влаге. Уз то, велика маса и димензије пригушивача нарушавали су баланс пушке. Ни балистичке карактеристике зрна умањење брзине кога је додатно дестабилизовао пролазак кроз две гумене преграде нису биле сјајне: за гађање циља на удаљености 100 m, гајку на преклапачу задњег нишана требало је поставити на нишанску даљину од 700 m.

Треба поменути да су готово истоветну конструкцију пригушивача и подзвучног метка („7,62 kiv.S1/2 pp sit“ производње VPT) искористили и Финци за своје моделе пушака заснованим на „Мосинки“.

Бацач граната Дјаконова

Још и пре почетка Првог светског рата руски Генералштаб обратио је пажњу на пушчане бацаче граната и тек са његовим почетком постало је јасно да је такво оружје неопходно. Веома брзо су се појавиле конструкције пушчаних граната неколицине руских официра и инжењера – Мгребова, Зеленског, Рдултовског, као и бацача граната капетана 37. Јекатеринбуршког пука М. Г. Дјаконова. Он 8. марта 1916. г. бива откомандован на полигон Официрске стрељачке школе да би приказао свој изум. Дјаконов је конструисао гранату која се испаљивала из бацача постављеног на пушку М-91. После успешних испитивања на пологону и југо-западном фронту провођених до краја 1916. г., за потребе руске армије наручено је 40.000 бачача граната конструкције Дјаконова и 6.125.000 граната за њих. Иако су бацач и граната за њега били усвојени у наоружање и мања количина ипак доспела у јединице, серијска производња пуног обима ипак није почела јер су сви послови прекинути 1. марта 1918. г. због демобилизације индустрије.

Током двадесетих година Дјаконов је наставио усавршавање своје конструкције, тако да су током 1928. г. његов унапређени бацач и граната усвојену у наоружање Црвене Армије. У извештају Револуционарног војног савета из јуна 1929. г. пише: „Великим достигнућем пешадијског оружја Радничко-сељачке Црвене Армије треба сматрати такође и пушчане гранате Дјаконова...“. Сам Стаљин је на маргини извештаја написао само: „Због чега?“. Питање је постављено сасвим оправдано. Већ тада је такав бацач, без обзира на домет већи од већине иностраних модела - био застарео, првенствено по идеји о тактичкој примени у позиционом рату.


Бацач граната Дјаконова са биподом М-1930.

Читав комплекс бацача граната Дјаконова са драгунском пушком М-91 или М-91/30 тежио је приближно 8,2 kg, а од тога на цев бацача 1,39 kg, бипода М-30 - 2,22 kg, угломера-квадранта 0,65 kg, док остатак чини маса пушке. Делови бацача паковани су и ношени у платненој торби. Због масе делова бацача и борбеног комплета, бацач граната опслуживала су два војника – стрелац и његов помоћник.

Укупна дужина бацача је 33,6 cm, дужина његове цеви са три спирална жљеба која су се увијала с лева на десно је 22,6 cm, а њен калибар 40,7 mm. Задњи крај цеви бацача спојен је навојном везом за шири крај шоље, док је на њеном задњем, ужем крају постављен рукавац који се поставља на цев пушке. Бацач се постављао на цев на начин као и бајонет – рукавац, који на себи има прорез у облику латиничног слова „L“, навлачио би се на цев и фиксирао закретањем у лево, када би профилисани прорез на рукавцу обухватио постоље предњег нишана.

Граната је калибра 40,6 mm, масе око 370 g и дужине 11,5 cm, а састоји се од гусане кошуљице која је са доње стране затворена данцетом са склопом дистанционог упаљача и три иступа ширине 4,3 mm који одговарају распореду три спирална жљеба у цеви. Спољна површина кошуљице има на себи уздужне и попречно урезање жљебове чија је улога да при детонацији експолозивног пуњења гранате (~50 g тротила) омогуће ефикаснију фрагментацију кошуљице и стварање већег броја шрапнела (у овом случају 300 до 350). Уколико би се граната пунила неким другим експлозивом осим тротила, то је посебно обележавано бојењем врха гранате у различите боје: плава – аматол, црвена – шнајдерит, зелена – меленит, мрка – амонал.

У средини гранате, дуж читаве њене дужине, постоји средишња, на оба краја отворена цев пречника 7,75-7,82 mm која служи за пролаз пушчаног зрна стандардног метка. На задњем делу те цеви налази се склоп дистанционог упаљача са диском чијим закретањем је могуће темпирати време активирања гранате после испаљивања у временском опсегу од 3 до 12 s. Постоји је и допунско пуњене од 2,5 g бездимног барута смештено у малу свилену врећицу залепљену на данце, а кога је, у случају да се гађао циљ на мањој удаљености, било могуће скинути са гранате простим повлачењем пришивене узице.


Делови бацача граната Дјаконова који се постављају на „Мосинку“:
1. бипод,
2. угломер-квадрант,
3. цев бацача и
4. две варијанте мине парчадног дејства.

На бацачу се за нишањење користи угломер-квадрант, који се на пушку поставља обујмицом, тако да се са чије леве стране налази квадрант, а са десне угломер са визиром. Квадрант служи да се одреди потребан угао цеви бацача, а угломер да се бацач усмери на циљ, користећи визир са прорезом и мушицом. Да би бацач задржао одговарајући угао служи бипод чији се краци побадају у подлогу. На његовом горњем делу постоји обујмица која обухвата поткундак и на тај начин фиксира за њу.

Приликом испаљивања метка, зрно излеће из цеви пушке и пролази кроз средишњу цев гранате. Иза зрна, у шољу бацача улазе врели барутни гасови који потискују гранату напред и истовремено, ако на гранати постоји допунско пуњење, активирају и њега, чиме се још више повећавао притисак барутних гасова на дно гранате, а самим тим и њен домет. Врели барутни гасови пале и запаљиву смешу у жљебу у данцету дистанционог упаљача. Током лета гранате запаљива смеша сагорева, а затим долази до детанатора гранате који даље активира експолозивно пуњење.

Ако не постоји додатно пуњење, граната лети има домет до 300 m и почетну брзину од око 55 m/s, али ако се на данцету гранате налази допунско пуњење, максимални домет је 850 m, а почетна брзина гранате око 110 m/s. Бачачем Дјаконова могло се дејствовати убацном путањом на даљинама од 150 до 850 m, тако да је било могуће гађати циљеве иза препрека. Зона леталног дејства шрапнела је у пречнику од 50, а зона рањавања до 150 m. Гранате су паковане свака у свој херметички затворен контејнер, по 32 комада у сандуку, а борбени комплет бацача је 8 граната које се носе у посебној платненој торбици.

Детонатор је био веома осетљив, а граната опасна за руковање, тако да се она вадила из контејнера непосредно пре употребе, када би се дистанциони упаљач подешавао на одговарајуће време одлагања детонације. Да би се избегло случајно опаљење, пуњење бацача вршило се са отвореним затварачем, а када се граната постави у цев, потискивала би се до задњег краја цев бацача, јер би у противном испаљена граната подбацила.

Испаљивање гранате изазива изузетно јак повратни трзај због чега се кундак упирао у земљу, у ископану јаму и тако спречавало неконтролисано „бежање“ кундака при испаљивању гранате. Управо због јаког повратног трзаја после 50 до 60 испаљених граната обавезно се проваравала затегнутост репног и завртња главе сандука.

При отварању ватре треба пратити где експолодирају гранате због накнадних корекција. Гранате су најефикасније када се активирају у ваздуху, на висини не већој од 5 m, па се према томе и врши корекција дистанционог упаљача и угла цеви бацача. Ипак, то није било лако постићи у пракси. Расејавање погодака је било веома велико: на 150 m - 5 m по фронту и 15 m по даљини, на 600 m - 13 и 77,5 m.

Уочи Другог светског рата бацачима граната Дјаконова опремљено је свако стрељачко и коњичко одељење. У то време је разматрано како унапредити „противтенковске“ карактеристике бацача. Током првих месеци рата јединицама Црвене Армије почела је испорука кумулативних граната ВКГ-40 за бацач Дјаконова.


Општи изглед гранате ВКГ-40 без упаљача

Тело гранате имало је вретенасту, аеродинамичну форму и дужину од 14,4 cm. У задњем конусном делу гранате постављен је инерцијални упаљач који се састојао од инерцијалниог тела, два детонатора и осигурача са расцепком и прстеном. Данце се прекривало поклопцем. Граната се испаљивала посебним метком без зрна пуњеним са 2,75 g барута ВП или П-45. И опет су ротацију гранате обезбеђивала три иступа која одговарају распореду три жљеба у цеви. Осим конструкције гранате, измењена је и цев бацача – она је добила посебан граничник који је спречавао да граната уђе у цев више него што је предвиђено.

За разлику од распрскавајуће гранате, испаљивање кумулативне ВКГ-40 вршило се са пушком ослоњеном на раме и без бипода, а нишанило се нишаном пушке: за даљину до 50 m подешаван је подеок 16 на преклапачу, за 100 m подеок 18 и за 150 m подеок 20. Брзина паљбе била је 5 до 6 граната у минути, а пошто је од првобитног комплекса бацача Дјаконова остала само његова цев, оружје је опслуживао само стрелац. Употреба ВКГ-40 била је веома ограничена због мале пробојности и лоше прецизности, али и неповерења у пушчане бацаче упоштено.

Осим распрскавајућих и кумулативнох граната за бацач Дјаконова развијене су и тзв. „гранате помоћне намене“ – сигналне и осватљавајуће. У прво време се тим разрада бавио сам Дјаконов, а онда и С. Г. Дерјабин, који је развио осветљавајућу гранату израђену од картона у коју је била пиротехничка смеса која се испаљивала метком без зрна под углом око 90°. Смеса је горела десетак секунди и осветљавала је зону од 150 m. Потом је током 1939. г. конструкција усавршена и повећан њен домет. Појавиле су се и сигналне гранате које су давале пламен црвене, зелене, плаве или жуте боје. Произвођене су и димне гранате чији је дим могао бити различитих боја. Ове гранате, као по правилу, нису се разликовале по својој форми и габаритима, већ по боји нанесеној на гранату која је одговарала боји пламена или дима гранате. Водили су се радови и на разради граната са хемијским и запаљивим пуњењима, али се убрзо одустало од њих. Ипак, рекло би се да је најзанимљивија разрада ВАГ-42 – пушчана агитациона граната. Намена овакве гранате била је разбацивање агитационих летака противничкој страни – ако противника не можете убити метком, покушајте то пропагандом.

Бацачи граната Дјаконова користили су се током руско-финског рата у зиму 1939. на 1940. г. и у раној фази Отаџбинског рата, до 1942. г.. Због сложености конструкције и високе цене производње, проглашени су за неперспективно оружје, а њихова производња је прекинута.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Противтенковска тромблонска мина Сердјука - ВПГС-41

Противтенковска тромблонска мина конструкције Сердјука из 1941. године спада у групу тромблонских мина са „репом“. Особеност таквих мина било је постојање „репа“, металног прута, који се поставља у канал цеви „Мосинке“, а испаљују метком без зрна.

Мине овог типа појавиле су се током Првог светског рата и биле примењиване на свим зараћеним странама, али су их истиснули бацачи граната по типу слични бацачу Дјаконова. Разлог за то је што је прут интензивно хабао цев, неретко се кривио у транспорту, а на пушци дешавале хаварије. Исто тако, коришћење прута као стабилизатора негативно се одражавало на прецизност и домет гранате. Од добрих страна треба поменути да такву може може да испаљује сваки војник без додатних склопова и то да је после испаљивања мине пушка одмах спремна за дејство на уобичајени начин. После завршетка рата, због својих недостатака, овакве тромблонске мине бивају скрајнуте.

Тек је горко искуство совјетско-финског рата 1939-1940. г. натерао совјетске војне кругова на размишљање на који начин да поправе стање са ПТ средствима на нивоу стрељачког одељења. Било је потребно поуздано и релативно једноставно средство. Проотивтенковске пушке само су делимично решиле проблем, а ручне кумулативне гранате РПГ-40 су имале ограничен домет и пробојност. Решење је дошло са неочекиваног места: конструкторског бироа Народног комесаријата индустрије угља којим је руководио инжењер Сердјук. Нова тромблонска мина добила је ознаку ВПГС-41 и у наоружање је усвојена 13. октобра 1941. г..


Пресек ВПГС-41.

Тромблонска мина се састоји од пет делова: бојеве главе, инерцијалног ударног механизма, детонатора, прута и стабилизатора.

Бојева глава је цилиндар калибра 60 до 64 mm, дужине 115 mm, израђен од лима и са упресованим ребрима за ојачање. Експлозивно пуњење масе 334 g пресованог тротила има кумулативно полулоптасто удубљење, са предње стране прекривено балистичком капом гранате.

Инерцијални ударни механизам је веома једноставне конструкције: састоји се од ваљкастог тега масе 13 g на коме је постављена ударна игла испред које је спирална опруга чија је улога да спречи померање тега према детонатору. Ударна игла је у транспортном положају осигурана осигурачем са расцепком и прстеном.

За разлику од старијих конструкција, ВПГС-41 је на пруту добила цилиндрични стабилизатор са три пера. Прут мине се увлачи у цев, а стабилизатор се слободно креће дуж њега, до граничника иза бојеве главе. Пречник прута је 7,5 mm, а његова дужина са ударним механизмом 340 mm. Прут се у цеви придржава са пар лиснатих опруга.

Мина је транспортована у расклопљеном стању и склапала се пред употребу: стабилизатор би се навлачио на прут, а он завртао за тело инерцијалног ударног механизма, који се, на крају, завртао на бојеву главу. Тако склопљена мина, чија укупна дужина износи 455 mm а маса 678 g, допремана је на ватрену линију, где је спремана за испаљивање. Требало је одвити тело ударног механизма и поставити детонатор са његовим фиксатором. После провере осигурача тега са ударном иглом, тело ударног механизма би се завртало на његово место, а стабилизатор потискивао до граничника на телу ударног механизма. Потом је преостало само да се прут мине увуче у цев пушке, она напуни метком без зрна и да се пред испаљивање, повлачањем прстена, извуче расцепка осигурача, када тег са ударном иглом придржава само спирална опруга.


Црвеноармејац се спрема да испали ВПГС-41, Украина, јул 1941. г

Пушка се пуни метком без зрна, упире кундаком у подлогу, нишани на циљ и опаљује метак. Притисак барутних гасова потискује прут из цеви пушке. Тада се стабилизатор по инерцији креће по пруту, до граничника на његовом задњем крају и остаје у том положају до краја лета гранате и на тај начин стабилизује њену путању. Најбољи резултати постизани су гађањем директним нишањењем на даљинама од 60 до 70 m. Ефикасан домет се у случају гађања групних циљева повећавао на 120 до 140 m, када је елевација цеви била 40-50°.

Приликом удара мине у циљ, тег са ударном иглом својом инерцијом савладава отпор спиралне опруге и удара у капислу детонатора чије активирање изазива детонацију експолозивног пуњења и формирање кумулативног млаза. Једноставна конструкција има и једна битан недостатак: непостојање система за самоуништење, па ако се из неког разлога граната не би активирала, остала би на на месту пада и представљала опасност за све. Уопштено узевши, читав систем ударног механизма и детонатора био је веома осетљив, па нису били ретки случајеви нежељеног активирања мине.

Током периода у коме се производила, ВПГС-41 је константно дорађивана, што је довело до тога да се 28. јануара 1942. г. у наоружање усвојила мина са повећеном пробојношћу. Промењени су облик и димензије кумулативне купе. Унутар тела мине налазило се неколико слојева намотане танке челичне траке са зарезима због лакшег формирања убојних парчади. Ово је вероватно учињено са намером да се повећа ефикасност и од ње начини универзалана мина парчадно-кумулативног дејства. Изглед мине и нијансе зелене боје у које су оне обојене варирали су у зависности од предузећа која су их производила. Забележени су случајеви да је ВПГС-41 употребљавана као ручна граната, када би се уместо прута на задњи део бојеве главе постављали упаљачи Ковешњикова или УЗРГ.


Са страница совјетске штампе: радница врши финалну контролу произведених ВПГС-41.

ВПГС-41 је широко коришћена у одбрани Москве током 1941. г., када су је производили московски заводи „Црвени пролетер“ и „Црвена бакља“, и током прве половине 1942. г. на Волховском и Лењинградском фронту. Њена производња прекинута је у пролеће или лето 1942. г. јер се за њену ефикасни примену требало приближити немачким тенковима или транспортерима на удаљеност мању од 70 m, што је било тешко изводљив задатак, поготово ако се зна да су они у то време почели да се користе у непосредном садејству са пешадијом. На крају, и пробојност мине до 4 cm оклопа постала је недовољна за оклопе нових типова немачких тенкова.

Разрађивани су и бацачи стандардних ручних граната. Још у јуну 1941. г. на полигону у Кубинки инжењер-артиљерац Б. А. Иванов конструисао је бацач граната за „Мосинку“ који испаљује ручне гранате РПГ-40, а у августу су проведена испитивања његових бацача са пушком постављеном на бипод, чак је издато и илустровано упутство за његову употребу. На истом том полигону је и интендант 2. класе Семјонов разрадио конструкцију која је приликом испаљивања из пушчаног бацача, аутоматски извлачила осигурач са детонатора ручне гранате парчадног дејства Ф-1. Крајем рата појавио се још један тип бацача граната – „бутылкомет“ (бацач боца) којима су уз помоћ метка без зрна и дрвене подлошке испаљивале боце са запаљивом течношћу - „Молотовљеви коктели“. Интересантна је импровизована конструкција ПРГШ – партизански бацача граната Тенгиза Јевгењевича Шавгулидзеа кога је, заједно са распрскавајућом и кумулативном гранатом, конструисао током септембра 1943. г. док се налазио у белоруским шумамама са партизанима. За израду бацача употребљени је део чауре „соркапјатке“ - топа М-37 калибра 45 mm спојене са рукавцом стандардног бајонета, којим се он постављао на цев „Мосинке“. Наводно, белоруски партизани израдили су око 120 таквих бацача и више од 3.000 граната са дометом од око 300 m и веома успешно их употребљавали у нападима на Немце из заседа.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Детектор мина ВИМ-210

Неретко се срећу фотографија војника Црвене Армије са „Мосинкама“ на чијим је цевима постављен некакав правоугаони рам. То је индукциони детектор мина ВИМ 210, који је израђен тако да може да се постави на крај цеви пушке. Антена је димензија 45x25 cm, а на њу се наставља детекторски блок са катодним лампама, за чије се напајање преко кабла користи посебан блок са две батерија.


Инжињерац Црвене Армије са детектором мина ВИМ-210 постављеним на пушку М-91/30 проверава стазу.

Читав блок смештен је у платнену торбицу која има и четири уска џепа – за три чланка шипке детектора, у случају да се он не поставља на пушку и четврти џеп за смештање бајонета, када је на пушку постављен детектор. Блок напајања је каблом спојен за командни пулт на коме је прекидач, регулатор и два прикључка за слушалице којима руковалац добија звучни сигнал од детектора да је регистровао метал.

Читав уређај, зависно од године производње, има масу од 7 до 7,7 kg, а батерије напона 1,2 V имају капацитет од 24 часа напрекидног рада. Детектор региструје противтенковске мине на дубини од 40 до 50 cm и противпешадијске на дубини од 25 до 30 cm.

Прса у прса...

Историја борења бајонетом у руској армији сеже још у доба Петра Првог и увођења бајонета који није било потребе скидати са пушке да би се она напунила (у то време пушке су се пуниле кроз уста цеви). За разлику од већине европских армија, где је бајонет био одбрамбено оружје, у руској армији он је био нападачко оружје, тако да је напад бајонетом постао неодвојиви део тактике руске армије. Руски генералисимус Александар Васиљевич Суворов пуно пажње покљањао је борењу бајонетом, чему сведочи и често помињање борења бајонетом у његовој књизи „Наука побеђивања“.


Страница научно-популарног часописа „Техника младима“ из јесени 1941. г. у коме се приказују основне технике борбе бајонетом.

Борењу бајонетом велика пажња посвећивана је и у СССР-у пре и током Другог светског рата, тако да не треба да чуди упорно задржавање у наоружању дугих бајонета. Почетком тридесетих година, начелник образовне управе Црвене Армије, Л. Малиновски о борењу бајонетом пише и ово: „...Ратно искуство говори да до данас борење бајонетом, у сваком случају, спремност за њега, још увек је веома често одлучујући и закључни елемент напада. Исто то искуство сведочи о знатним губицима у борби прса у прса, како у нападу бајонетом, тако и као последице немања умећа употребе бајонета...“.


Обука у борењу бајонетом добровољаца Лењинског рејона Москве.

Црвеноармејце су учили да је бајонет нападачко оружје и тражили да до аутоматизма доведе њихово умеће борбе прса у прса не само бајонетом, већ и војничким ашовчићем, секиром и другим предметима. То је требало да се постигне интензивном обуком у условима што ближим реалним и постизањем високе физичке спремности сваког војника. Претпостављало се да ће се таквом обуком учврстити поверење војника у личне и могућности свог оружја.

Борење бајонетом састоји се од три основна елемента: убода, ударца кундаком и одбијања напада. Убод је основни елемент борења бајонетом, па су усавршавани и увежбавани ставови за снажан, прецизан и тешко одбрањив убод у разним ситуацијама – у рову, шуми, скученим просторијама... Усавршаван је и убод коме је претходила обмана противника, да би поверовао да ће напад доћи са друге стране. Ударци кундаком, најчешће у лице или груди, примењивани су у блиској борби са противником, када није било могуће нанети убод. Одбијање напада примењивано је при заштити од убода противника или приликом напада. Требало је одбацити у страну противникову пушку са бајонетом и одмах после тога нанети му удар кундаком или бајонетом. Настојало се да покрети буду брзи, кратки и са малим замахом, чиме се противнику не даје време да нанесе удар.


Такмичење у борењу бајонетима у Централном парку култутре и одмора са именом Горког, 1942. година.

Осим тренинга са врећама и луткама, неретко су одржавања такмичења на којима су војници у безбедним условима симулирали борбе против реалног противника. Императив је био преизимање иницијативе и стални напади. Ово је довело до настанка спорта који је био популаран у СССР-у од тридесетих до шездесетих година прошлог века – „мачевање карабинима“ („фехтование на карабинах“).

Меморијали


Обелиск у брестској тврђави

Широм бившег СССР-а постоји небројано много споменика на којима се може разазнати мање или више стилизована „Мосинка“, али је и мотив витког „мосинског“ бајонета био инспирација за споменике у неколико меморијалних комплекса. Највећи и свакако најмаркантнији је онај који се налази у меморијалном комплексу „Брестска тврђава – херој“ у Белорусији. На месту брестске тврђаве уздиже се у небо 100 метара висок титанијумски обелиск, чија форма без иакве сумње подсећа на четворобриди „мосински“ бајонет – „штик“.


„Хумка славе“ код Минска

На двадесетак километара североисточно од Минска, на месту где је јуна 1944. године током операције „Багратион“ коначно разбијене велике немачке снаге у Белорусији, налази се меморијални комплекс „Хумка Славе“. На врху обликоване земљане хумке висине 35 метара стоји скулптурна композиција од четири бајонета висине 35,6 метара који представаљају бојево братство четири фронта који су ослободили Белорусију од немачке окупације: 1., 2. и 3. белоруског и 1. прибалтичког фронта. На великом прстену у подножју обелиска стоји барељеф на коме су приказани совјетски војници и партизани и натпис: „Армији Совјетској, Армији-ослободиоцу – слава!“.


Меморијал „Штики“ у Зеленогороду код Москве

Недалеко од Зеленогорода, на четрдесетом километру пута од Москве ка Санкт Петербургу, у меморијалном комлексу „Штыки“ посвећеном браниоцима Москве, на брегу висине 27 метара уздиже се 42 метра висок обелиск у форми три усправна „мосинска“ бајонета који представљају јединице које су одбраниле Москву: пешадијске, оклопне и коњичке. На југозападној страни брега стоје три бедема који представљају неосвојивост руске земље и натпис: „1941. Овде су браниоци Москве, пали у боју за Отаџбину, остали навек бесмртни“.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Финске „Мосинке“



Историја „Мосинки“ није потпуна ако се пропусти да се помену и финске „Мосинке“ и њихова занимљива историја. Термин „финска Мосинка“ многе може да наведе на помисао да се ту ради о пушци система Мосина произведеној у Финској, али то није тако. Ствар је у томе што су Финци приступили веома рационално наоружавању своје армије, желећи да своја скромна средства утроше на најбољи могући начин. Због тога су у почетку ремонтовали „Мосинке“ које су имали у свом поседу, потом су куповали старе пушке и рециклирали их на тај начин што су им старе цеви, кундаке или нишане мењали новима. Потом су „производили“ своје моделе тако што су унапређивали ситније склопове, али опет рецилирајући сандуке и затвараче датиране чак и крајем деветнаестог века, укљањајући притом оригиналне ознаке и постављајући своје. На крају, постоје и пушке које су Финци запленили од Совјета током ратних сукоба и само их додатно обележили својим жиговима.

У време избијања Октобарске револуције у Русији, Финска је још увек била под владавином руског цара Николаја II. После његовог свргавања, Финска је 6. децембра 1917. г. прогласила независност. Потом, 17. јануара 1918. г. почиње грађански рат са две сукобљене стране - финских Белих и Црвених, који траје до 15. маја. Руски бољшевици су финским Црвенима железницом преко Санкт Петербурга послали око 35.000 и још око 18.000 пешадијских пушака М-91 бродом из Талина. На другој страни, Немци су финским Белима продали више од 87.000 пушака истог типа, заплењених током Првог светског рата. Уз то, одређену количину пушака обе стране наследиле су из гарнизона армије царске Русије на територији Финске – Црвени су их добијали од контигента од око 70.000 руских војника који су их подржавали, а Бели су их их узимали у плен кад год би разоружали неки од руских гарнизона. После победе Белих и формирања нових власти, пописом који је спроведен 1919. г., утврђено је да оружане снаге у свом поседу, поред извесне колине немачких и шведских „Маузера“, јапанских „Арисака“, британских „Ли-Енфилда“, аустријских „Манлихера“, па и швајцарских „Ветерлија“, имају и око 190.000 пушака М-91 свих варијанти.

Kivääri M-91

Имајући у виду неопходност што скоријег формирања армије којом би се бранили од бољшевичке Русије и много пушака које су већ имали у рукама, Финци су у августу 1919. г. пешадијску пушку М-91 и званично усвојили у као основно стрељачко оружје своје армије под ознаком „7,62 kiv/91“ (kiv: од kivääri – пушка). Разлози за овакву одлуку веома су једностравни – било је јасно да је она најчешћи тип пушка код Финаца и да нису постојали ресурси, првенствено новчани, да се купује нови тип пушке и њиме пренаоружава армија. Једини изузетак били су коњица, артиљерија, јединице бомбаша и бициклиста, који су опремани другим типовима пушака. Међутим, већина пушака М-91 у арсеналу финске армије биле су пушке из руске ратне продукције које су биле веома ниског квалитета или просто израубоване и оштећене корозијом.

До 1924. г., број израубованих пушака са кородираним цевима у финској армији и Гарди достигао је алармантне размере. Због тога финска армија одлучује да покрене обиман програм ремонта тих пушака и због тога шаље своје представнике у разне европске земље са намером да прикупе нова знања која ће им помоћи у реализацији тог пројекта.

Два начина да се пушке доведу у исправно стање био је да се цеви или замене, или ремонтују по „Салерно методу“, који се обично користио при ремонту артиљеријских цеви. Овај метод ремонта цеви, у основи, састојао се од разбушивања постојеће цеви и постављања нове ожљебљене цеви унутар старе разбушене. Уз то, била је неопходна и додатна интервенција на лежишту метка. Овако ремонтоване цеви означене су жигом словом „S“. Пошто Финци нису имали искуства ни у једном од два начина ремонта, испробали су их оба, ангажујући за тај пројекат „Складиште оружја 1“ („Asevärikko 1“, скраћено AV1) из Хелсинкија.

У Финској је избио скандал када је 1927. године посебна комисија прегледом цеви ремонтованих „Салерно методом“ утврдила да је тек 15% цеви погодно за употребу, 20 до 35% њих се не може уопште користити, док остатак изискује даљи ремонт. То је довело до прекида њихове производње током 1928. г., а до тог момента ремонтовано је око 13.450 цеви за пешадијску пушку, 1.490 цеви за драгунску пушку и 595 цеви за митраљез „Максим“. Недуго потом, прекида се и комплетирање пушака тим цевима.

Током наредног, детаљније испитивања проведеног 1930. г., комисија је закључила да је само 14% цеви погодно за употребу, 27% тражи даљи ремонт, док чак 51% цеви није за употребу. Тек осам година касније, током 1938., цеви су оцењене као употребљиве и њима је до маја 1940. г. ремонтовано око 8.000 пушака М-91. Током рата, чак и оне цеви које су сматране недовољно добрима, добиле су прелазну оцену и употребљене за ремонт пушака. Овај скандал није прошао без судског епилога – почетком тридесетих година наплаћени су пенали одговорнима, али су им се 1940. г. ти плаћени пенали компензовали.

Први самостални кораци


Ретке сачуване финске М-91 са жигом „SAT Riihimäki“.

Производња пушчаних цеви није био лак задатак са тадашње скромне капацитете финске металске индустрије. Први, али неуспешан покушај био је у периоду од 1922. до 1924. г. у приватној фабрици „Tikkakoski“ („Tikkakosken Rauta-ja Puuteollisuus Osakeyhtiö“ – „Металска и дрвна индустрија Тикакоски“ из градића Сакара; после рата постала позната под називом „Tikka“). У истом периоду SAT („Suomen ampumatarviketehdas“ – Финска фабрика муниције, из града Рихимаки) израдила је мањи број цеви и ремонтованих пушака М-91 означен жигом са натписом „SAT Riihimäki“ на цеви. Други, али успешан покушај производње цеви у фабрици „Tikkakoski“ догодио се 1925. г., где су се цеви за ремонт старих на М-91 производиле 1925., 1926. и 1927. г. и означене жигом са словом „P“ иза кога је следиле две последње цифре неке од наведене три године производње. Првих 7.000 цеви биле су „равне“, а на 3.000 оних из 1927. г., дебљина је била редуцирана на 6 до 7 cm од уста цеви, да би пушка могла да прими стандардни руски бајонет.


Нове „Tikkakoski“ цеви дебелих зидова; горњој је редуцирана дебљина да би могла да прими стандардни бајонет.


Две пушке из тзв. „Р-серије“.

Међутим, домаћи производни капацитети нису били довољни да задовоље потребе ремонта, па су нове цеви куповане и у иностранству – преко 13.000 белгијских цеви познатих као „Б-цеви“, од швајцарске фабрике SIG-а и три немачке фабрике које су своје цеви означавале само жигом са натписом „Böhler-Stahl“.

Исто тако, домаће фабрике „Tikkakoski“ и VKT, за потребе ремонта пешадијских пушака М-91, између 1939. и 1944. г., произвеле су око 33.000 и 45.300 нових цеви, респектативно. Те цеви су у „Складишту оружја 1“ AV1 из Хелсинкија и „Складишту оружја 3“ AV3 из Куопија, употребљене за ремонт већине од 87.073 пешадијских пушака М-91 испоручених финској армији (по годинама: 1939. – 10.000, 1940. – 15.000, 1941. – 3.997, 1942. – 18.531, 1943. - 15.653 и 1944. – 23.892 пушака). То је било довољно да стара пешадијска пушка М-91, и поред тога што је много њих „канибализовано“ да би делови употребили за производњу финских модела „Мосинки“, постане најбројнија пушка у наоружању финских оружаних снага од свих њених потоњих варијанти.

Ипак, погрешно је сматрати да је код ремонта М-91 тежиште било на ремонту и замени цеви. Велика пажња посвећена је механизмима за окидање, нишанима, упасивању оцевљених механизама у дрвеним усаднику, а неретко су руске цеви са похабаним крунама, у дужини од пар центиметара од уста цеви, разбушиване на већи пречник да би се добила правилна геометрија круне цеви, што директно утиче на прецизност пушке.

Финци су као још један од проблема код својих пешадијских пушака М-91 идентификовали нишане градиране у аршинима. па су на десном боку постоља задњег нишана гравирали ознаке нишанских даљина у стотинама метара - 3, 4, 5½, 7 и 8½, док су руске ознаке у аршинима на левом боку често, али не обавезно, брисане. Ознаке за нишанске даљине у аршинима на доњој страни преклапача нису мењане. На одређеном броју пушака, образ на постољу нишана добио је додатни подеок – 200 метара. Пушке које су имале преклапаче градиране за старији тип метка М-91. (произведене до 1910. г.) замењени су новима. За конструисање овог детаља, као и низа ситних измена, био је задужен се познати фински конструктор оружја Аимо Лахти. Код финских М-91, постоље предњег нишана интегрисано је са цеви и идентично руским. Међутим, правоугаоне мушице, које су постављене на основу „ластиним репом“, постоје у барем десетак варијетета. Фински извори наводе да су на овај начин модификовани нишани на око 66.000 пушака.

Проблем су представљали и дотрајали и оштећени кундаци. Руски и фински кундаци су били од брезовог дрвета, француски и амерички од ораховог. Кундаке за М-91 производили су Финска складишта оружја заједно са још неколико домаћих фирми. Само током Продужетка рата у „Складишту оружја 3“ произведено је више од 77.000 нових дводелних кундака, масивнијих од оригиналних руских, плус још преко 87.000 ремонтованих дводелних кундака са комбинацијама оригиналних руских кундака и финских поткундака код којих су делови спојени „на чешаљ“, а чије се стање после ремонта могло упоредити са новима.


На делу финских М-91, модификована су оригинална руска окца за постављање ремника и употребљене су класичне гајке.

На ремонтованим финским пушкама М-91 срећу се три различите конструкције за постављање ремника. Прва је стандардна руска, са окцима на прорезима која су фикирана са по пар малих вијака. Друга варијаната је комбинација поменутих отворених окаца са финским металним гајкама, а трећа је потпуно финска конструкција затоворених окaца са гајкама фиксираним вијцима.

Финци су користили оригиналне руске бајонете за М-91, с тим што су за разлику од Руса, за њих израђивали металне каније са кожним висковима.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тражење решења

Као и у случају са пешадијском пушком М-91 током грађанског рата у Финској 1918. г., обе зараћене стране користиле су и драгунску варијанту пушке, али у знатно мањим обимима. Тек неколико хиљада ових пушака доспело је у руке Финаца, који су их усвојили у наоружање своје армије под званичном ознаком „7,62 kiv/91 rv“ (rv: од ratsuvänen - коњичка), а користили су их јединице на бициклима и финска коњица у периоду од 1918. до 1919. г.. Међутим, већ у лето 1919. г. Финска је из Немачке купила карабине „Маузер“ К-98 са намером да њима преоружа своју коњицу и неке од артиљеријских јединица, док су јединице на бициклима задржале драгунске пушке у употреби и касније. Изгледа да је главни мотив за ово преоружавање коњице био мали број исправних драгунских и козачких пушака.

Убрзо се увидело да није целисходно имати два различита калибра за коњицу и пешадију, па је током 1924. г. са Пољском уговорена размена митраљеза MG-08 и „Маузерових“ карабина и пушака, за око 2.511 драгунских „Мосинки“. Ове пушке остале су у наружању обе финске коњичке регимете до 1935. г., када су их замениле домаће пушке М-27 rv. По мишљењу Финаца, драгунске пушке М-91 имале су недовољно добре решено постављање ремника, тако да су већу количину тих пушака опремили гајкама израђеним по узору на оне на немачким карабинима „Маузер“ К-98. Између 1926. и 1927. г. 1.490 цеви драгунских пушака је ремонтовано по „Салерно методу“, али због скандала насталог због лошег квалитета урађеног посла, нису биле употребљавање до Зимског рата, када су њима биле задужене позадинске и јединице за обуку.


Група финских војника наоружана различитим моделима „Мосинки“.

Већина драгунских пушака које су преостале после завршетка Другог светског рата продата је у иностранству током шездесетих година посредством компаније „Interarms“, а малобројни примерци сретали су се по финским складиштима оружја до раних '80-их година прошлог века.

Током финског грађанског рата, карабин М-07 (у Финској означен као „7,62 kiv/07 kar“) био је популаран међу комадирима на обе зараћене стране, што је довело до тога да већина од и онако малог броја њих заврши као ратни трофеј. После 1919. г., у финској армији их је остало толико мало, да њима нису задуживани фински војници. Остало је забележено да је 1951. г. у Финској сачувано свега пар десетина карабина М-07 и да су сви завршили по музејима.

Са правом се може поставити питање због чега су Финци започели читав пројекат ремонта и унапређења М-91, када је у употребу уведено неколико домаћих модела пушака. Било би разумније да се средства уложе у производњу нових пушака уместо у ремонт старих М-91, од којих је добар део био за старо гвожђе. Међутим, рационални Финци су израчунали да ремонт једне пушке кошта око 50 тадаших финских марака, док је цена производње једне, како се показало, не баш добре М-27, преко 290 марака. То је био довољан разлог да се старе М-91 задрже у служби.

М-91 се у финским рукама, иако мало тежа и дужа од пандана, показала као поуздано и робусно оружје, а њен затварач је имао репутацију да је неуништив. Треба поменути и то да су у Финској покушавали да повећају ватрену моћ стрелца покушавајући у два наврата да за М-91 конструишу бацаче граната – први пут половином тридесетих, а други пут 1942. г., али ни једна од ових конструкција није серијски произвођена.

„Трансбалтик“

Занимљив је начин на који је Финска долазила у посед „Мосинки“ и резервних делова за њих. За куповину пушака у иностранству, основана је компанија „Osakeyhtiö Transbaltic Ab“, преко које је Финска широм Европе куповала стокове старих или пушака заплењених током Првог светског рата, укупно неких 173.100 пушака у периоду од 1926. до 1941. г.. У ову цифру не улазе хиљаде пушака М-91 које су Аустријанци прекалибрисали у њихив служени калибар 8х50 mm R, пушке без цеви и велика количина делова који су касније послужили као основа финских пушака.

Почело је куповином од италијанске „Societe Italiana Armamenti Terresti Aerei Marittimi“ 39.900 пушака током 1926. г., потом је током 1928. г. за више од 8.000 пушака „Арисака“ постатих у Албанију, преко хамбуршког трговца оружјем Бенија Спира, Финска добила 13.000 пушака М-91. Пушке из овог контигента потицале су из Чехословачке и Румуније. Исте године „Трансбалтик“ испоручује муницију калибра 7,92 mm Mauser и за узврат француског министарства рата добија 2.200 пушака. Наредне године, добија још 4200 пушака и већу количину резервних делова. Затим, у периоду од 1932. до 1934. г. „Трансбалтик“, у оквиру већег уговора купује додатних 26.300 пушака. Током 1936. г. ова компанија, заједно са немачким компанијама „J. Veltjels Waffen und Munitons“ и „Daugs & Cie G.m.b.H“ купује из Мађарске, Пољске и Чехословачке укупно 18.400 пушака и већу количину резервних делова. Током 1939. г., управо пред почетак Зимског рата, „Трансбалтик“ од Краљевине Југославије купује укупно 56.500 пушака, од којих је већина могло да послужи само као извор за резервне делове. Током 1940. г. Финци купују од Мађарске око 300 пушака које су ови запленили од Пољака. На крају, током 1941. г. „Трансбалтик“од Бугарске купује око 40.000 пушака од којих је само око 12.300 могло да се користи после поправки, док су остале употребљење за резервне делове и за израду финских „Мосинки“.

„Лота пушке“

Један од најстаријих финским програма ремонта руских пешадијских пушака М-91 покренула је финска добровољачка Одбрамбена Гарда („Suojeluskunta”). Почетком двадесетих година дошло се до закључка да је више од 70.000 пушака М-91 које су биле у њиховом поседу, због похабаних цеви, биле на граници употребљивости. У то време Финска није имала индустријске потенцијале који би могли произвести цеви потребне за замену старих. Фабрика муниције SAT произвела је малу количину цеви за М-91 у периоду од 1919. до 1920. г., али је резултат био незадовољавајући, док је фабрика „Tikkakoski“ почела да производи цеви тек од 1925. г..

Из тог разлога донета је одлука да се нове цеви купе у инострaнству. Део Гарде, женска добровољачка организација „Lotta-Svärd“, сакупила је прилоге у висини од 545.337 финских марака за пројекат ремонта пушака, због чега су ремонтоване пушке произване „Лота пушка“ („Lottakivääri“). Гарда је 10. априла 1923. г. наручила 3.000 цеви (500 за пушке „Арисака“, које су такође биле у наоружању Гарде) од швајцарске фабрике SIG (Schweitzerische Industrie-Gesellschaft, Neuhausen am Rheinfalls), a већ 2. априла наредне године додатних 5.000 цеви.


SIG-ова ознака на цеви „Мосинке“ финске Гарде.

Осим од SIG-а, цеви су наручене и од три немачке фабрике из Цела-Мелиса које су се касније физионисале у један конзорциум: „Venus Waffenfabrik“, „Oscar Will“ и „Wilhelm Foss“ које све носе само знаку врсте челика од којих су израђене - „Böhler-Stahl“ на доњој страни задњег краја цеви. Првих 13.000 цеви које је испоручено финској Гарди (5. маја 1924. – 5.000 и 6. августа 1925. - 8.000) биле су са зидовима исте дебљине као оригиналне руске на пешадијским пушкама М-91. Додатна количина од 5.000 цеви наручена је 6. новембра 1926. г. из фабрике „Romerwerke AG“ из Сула, која је сви испоручила до 16. марта 1927. г..

Међутим, већ у то време схваћено је да повећањем дебљине зидова цеви, повећава се и прецизност оружја, па је до јула 1925. г. била готова техничка документација за нову, око 1,5 mm дебљу цев, а Гарда до марта 1927. г. купује још 13.000 таквих цеви (од SIG-а 5.000 и од немачког конзорцијума 8.000). Осим тога, начињене су ситније измене на геометрији жљебова и поља у цеви.

Занимљивост чине и примерци пушака које на горњој страни задњег дела цеви, у зони лежишта метка, изнад или испод грба Гарде имају ознаку са једнакостраничним троуглом и линијом која се под правим углом спаја за доњом страницом троугла. Овако су означене цеви које су због неког недостатка на задњем крају цеви или лежишту метка, скраћене са задње стране, па им је продужен навој којим се увија у сандук и урезано ново лежиште метка. На овим цевима налази се и SAKO-ов жиг торментације.

За читав пројекат ремонта била је задужена „Гардијска пушкарска радионица“ („Suojeluskuntien Asepaja“ из града Рихимаки; убрзо прерасла у фабрику SAKO). За тај посао радионица је била ангажована у периоду од августа 1925. до почетка 1928. г. и за то време произвела је око 26.000 пушака. Сви делови и склопови пушке су у току процеса ремонта били проверавани, а они неисправни замењивани или ремонтовани. Велика већина пушка била је са угластим сандуцима датираним пре 1919. г., произведеним код неког од руских или иностраних произвођача. Цеви ових пушака немају ознаку године производње, али имају грб Гарде са словом „S“ у штиту изнад кога су три јелове гранчице.


Финци су оригиналне руске ознаке нишанских даљина на образу задњег нишана брисали или прецртавали, као на фотографији.

Иако су те пушке, које су понеле ознаку М-24 (усвојене под званичном ознаком „7,62 kiv/91-24“) у основи биле само ремонтоване руске М-91, осим нових цеви, почевши од маја 1926. г., добијале су и неколико ситнијих унапређења. Задржан је задњи нишан конструкције Коновалова из 1910. г., с том разликом што су Финци означили подеоке у метрима на десном боку образа задњег нишана, а постоји неколико варијација градирања и како су третиране старе руске ознаке у аршинима. Повремено се може срести накнадно урезан први подеок на образу задњег нишана за нишанску даљину од 150 или 200 m, а гајка задњег нишана је на посебној плочици добила урез у облику слова „U“. Постоље предњег нишана интегрисано је са цеви и идентично са руским. Правоугаоне мушице, постављене на постоље „ластиним репом“, као и у случају са финским пешадијским М-91, постоје у барем десетак различитих варијетета. Осим тога, механизам за окидање је боље „упасован“ и додата је опруга која је притискала обарачу и окидање чинила боље дефинисним (ово је остала одлика свих наредних пушака Гарде), проширен усадник да би могао да прими дебљу цев, а у случају да се користио нови фински кундак, он је био дводелне конструкције. Већина кундака финских пушака пре модела М-39, били су заштићени науљавањем мешавином једнаких делова терпентина и пчелињег воска. Прорези за постављање ремника могли су бити у три варијанте. Прва је стандардна руска, са окцима који су на прорезе фиксирани са по пар малих вијака. Друга варијанта је комбинација поменутих отворених окаца са финском металном гајком, а трећа је потпуно финска конструкција носача гајке овалног облика фиксираног вијком.

Бајонети зa M-24 су били стандардни руски, са ситном модофикацијом која је омогућила њихово постављање на пушке са модификованим предњим нишанима, а каније округлог пресека које могу да приме оригинални руски бајонет, купљене су у Немачкој или Аустрији, из стокова оружја и опреме преосталих из Првог светског рата.

Гарда је као одговор на усвајање у наоружање финске коњице карабина М-27 rv, током 1935. године, на нешто преко 600 пушака М-24 скратила цеви и тако добијене пушке усвојила под званичном ознаком „7,62 kiv/91-24 rv“. Ове пушке имају цеви дужине 61 центиметара и предње нишане са каснијих финских модела пушке М-28.

Интересантно је поменути да је Гaрда, почевши од 1935. године, својим припадницима понудила да пушке М-24 које су задужили, уз извесну доплату, замене за унапређенe М-28/30. То је разлог због кога се број М-24 пушака смањивао: у мају 1936. године број се смањио на око 22.000 комада, а до маја 1939. године на око 19.400 комада. Током Зимског и Продужетка рата, пушка М-24 класификована је у исту категорију резервних делова као и стандардна М-91, тако да је део М-24 током времена изгубио део својих оригиналних карактеристика. Када је пoсле завршеткa Другог светског рата Гaрда распуштена, пушке М-24 дате су финској армији који их је касније продала на иностраним цивилним тржиштима заједно са пушкама М-91.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Армијска M-27

Пушка М-27 (званична ознака „7,62 kiv/27“), развијена за потребе финске армије, први је фински покушај унапређења пушака система Мосина. Првобитни план финског министарства одбране био је да се руске пушке М-91 унапреде по десет тачака које је предложио је чувени фински конструктор оружја Аимо Лахти. Оно што комитет формиран за разматрање тог питања успео да учини, јесте да се није сложио ни око чега. Неки његови чланови инсистирали су да се финска армија у потпуности преоружа репетиркама „Маузер“, које су у међувремену биле тестиране. Међутим, чини се да је новац био главни разлог због кога се није ушло у тај пројекат, тачније - његов недостатак. Једино логично и могуће решење било је да се 120.000 старих пушака М-91 унапреди у М-27.


Први, али не сасвим успешан фински покушај унапређења „Мосинке“ – М-27.

Одмах треба напоменути да су сандуци на М-27 и свим наредним моделима финских пушака оригинални руски, угласти, а ознаке произвођача на репу сандука могу бити било које, већином датиране до 1919. г.. Обзиром на искуство у производњи цеви за М-91, задатак да произведе цеви и за нови модел додељен је фабрици „Tikkakoski“. Уговор за производњу првих 8.000 цеви дужине 68,5 cm потписан је децембра 1927. г.. Следећа партија цеви, 8.000 комада, наручена је наредне године. Производња пушака М-27 организована је у Хелсинкију, у „Складишту оружја 1“. На истом месту произвођени су још неки ситнији делови за ове пушке. Цеви за ове пушке производила је и „Државна фабрика пушака“ (VKT – „Valtion Kivääritehdas“) из Јивескиле, а по свему судећи, тамо су произведене две мање серије пушка М-27 – 1932. г. око 2.150 и 1935. око 400 комада. Идентификација произвођача цеви на пушкама М-27 је лака: „Tikkakoski“ цеви имају жиг са словом „Т“ у обрнутом труглу, а оне се VKT-овим цевима означене су словима „VKT“ у шестоуглу.

Незнатно је измењен сандук пушке у зони затварача и магацину је благим редизајном повећана поузданост. Употребљен је и иновирани домаћи механизам за окидање, а предња гривна и заштитна капа поткундака обједињени су у једна склоп. Заштитна капа је на свом доњем делу добила носач за постављање класичног бајонета типа „Маузерових“, које су производила два финска произвођача ножева – „Fiskars Osakeyhtiö“ и „Hackman & Co.“. Они су по свему веома налик бајонетима каквима се нпр. комплетирала наша пушка М-48, осим по бранику бајонета. Да би се компензовало повећано вертикално растојање на М-28 између осе цеви и ребра на кога се навлачи жљеб на окову рукохвата бајонета, повећано је растојање од прстена на бранику до осе бајонета, Уз неколико варијација и измена конструкције током десет година (1928.-1938.), произведено је укупно око 57.600 бајонета, што ипак није било довољно да се свака пушка М-27 опреми њиме.


На М-27 су Финци први пут употребили браник мушице нишана са два „уха“.

Осим још неколико ситних модификација, у очи је највише упадао нови склоп предњег нишана. Мушица је постављена на секундарно постоље попречно постављено „ластиним репом“, а секундарнo на примарно уздужно и фиксирано једним вијком позади. Мушица је са леве и десне стране добила заштитне „уши“ и због тога што су те „уши“ некима личиле на наћуљене уши пса расе фински шпиц („Suomesa pystykorva“), М-27 је по њему добила надимак – „Pystykorva“.


Додатни усек на образу задњег нишана за нишанску даљину од 200 m.

На пушци М-27 су оригинални руски задњи нишан и преклапач претрпели мању модификацију. Руске ознаке у аршинима су избрушене, образ постоља нишана добио је додатни подеок 2, а на обе бочне стране образа задњег нишана обележене су вредности 2, 3, 4, 5, 6 и 8, које означавају нишанске даљине у стотинама метара. На гајки задњег нишана са два завртња фиксирана је плочица са урезом облика латиничног слова „U“, а после 1930. г. - облика дубљег слова „V“. Сама гајка на левој и десној страни има препусте који се спуштају уз бочне стране постоља нишана и на тај начин се штити преклапач од оштећења приликом бочних удараца.


Плочица са прорезом у облику слова „V“ на гајки преклапача задњег нишана.

На пушци М-27 регистровано је неколико интересантних варијација кундака: оригинални једноделни руски код кога су прорези за постављање ремника затворени угластим дрвеним уметком, а на кундак постављена класична гајка за постављање ремника и са ранијом, дводелном конструкцијом предње гривне и окова поткундака. Затим је ту конфигурација код које је прорез за постављање ремника затворен овалним дрвеним уметком, потом следи конфигурација са измењеном конструкцијом предње гривне (са тзв. „скијашком гајком“; да би пушка могла да се носи пребачена преко груди) произвођена од 1934. до 1937. г.. Ту је и варијација са финским кундаком, са класичном задњом и предњом „скијашком гајком“ и новом, ојачаном (додат метални профил са вијком међу колекционарима назван „штапић за сладолед“) једноделном конструкцијом предње гривне и окова поткундака. Ту су и конфигурације са руским дводелним кундацима, разним комбинацијама гајки и прореза за ремнике, заштитних капа поткундака и слично. Осим поменуте две фабрике и складишта оружја, за израду појединих делова ангажовано је и неколико других финских компанија: кундака „V. Lindomin Osakeyhtiö“, поткундака „Osakeyhtiö Haikka“ и „Palmin Malmin“, предњих нишана „Leonard Lindelіfin“ и „Osakeyhtiö E. M. Nordquist Ab“, кожних ремника „Frittalan Nahkatehdas Osakeyhtiö“...


Карабин М-27 rv за финску коњицу - ручица затварача је повијена наниже и израђено удубљене на боку поткундака.

М-27 није била најпогоднија за употребу у финској коњици. Главни проблеми били су њена дужина и положај гајки за постављање ремника. Зато су гајке биле модификоване по узору на немачки карабин „Маузер“ К-98, а цев је скраћена на дужину од 52 cm. Финци су повили ручицу затварача наниже и да би се њоме лакше руковало, израдили удубљене на боку поткундака. Таква пушка добила је званичну ознаку „7,62 kiv/27 rv“ (познатија као М-27 rv). У наруџбини послатој „Tikkakoski“ за 35.000 цеви за М-27, уврштена је и наруџбина 2.000 краћих цеви за њену коњичку варијанту. „Складиште оружја 1“ склопило је ове пушке током 1934. и 1935. г., које су отпремљење у седиште финске коњичке бригаде у Лапенранти. Додатна количина од 200 оцевљених механизама наручена је током 1937. г. од фабрике VKT, тако да је збир произведених коњичких пушака М-27 rv око 2.200 комада.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Проблематични новитет

Производња М-27 расла је постепено. По финским подацима, за читаву 1929. годину, произведено је свега 84 пушке, 1930. већ 1.500 пушака, 1931. производња је порасла четири пута – 6.100 пушка. Обим производње од 1932. до 1934. године био је на годишњем нивоу од 9.000 до 12.000 пушака.


Стрелицама су означена проблематична крилца на спојници затварача и њихове вођице у сандуку.

Међутим, познато име и добра репутација не искључују промашаје: једно од „унапређења“ Лахтија на М-27 била су „крила“ на задњем крају спојнице тела и главе затварача и посебне вођице у сандуку. Идеја је била да се смештањем „крила“ у вођице у сандуку, затварач учини стабилнијим и да се побољша препуњавање пушке. Ова особеност на М-27 произведеним од 1929. до 1933. године смањила је поузданост оружја јер би се вођице очас посла напуниле прљавштином, због чега затварачи нису могли да се потисну у крајњу предњи положај. Још једна последица овог „унапређења“ била је да затварачи пушка М-27 у случају потребе не могу да се употребе за поправку осталих модела „Мосинки“ - било финских, било руских. Због тога је производња пушака М-27 са овако модификованим затварачима прекинута почетком 1933. године. Остала су забележена сведочења финских војника да, чим би се указала прилика за тим, оригиналне затвараче мењали за оне са заплењених совјетских пушака.

Још једна особеност пушака М-27 је продужени прелазни конус испред лежишта метка, тако да пушка без проблема може да прими сву муницију калибра 7,62x54 mm R, било заплењену совјетску, било домаћу, укључујући и ново финско тешко зрно D-166. Управо због тог новог метка, пушке са прелазним конусом, на задњем делу цеви, испод жига произвођача, имају ознаку са словом „D“. На М-27 је модификован магацин да би се спречило заглављивање метака, што је назначено жигом са словима „HV“ (од "Häiriövapaa" – без заглављивања). Овде се ради о једноставној интервенцији на магацину: његови бокови су притиснути тако да буду ближе један другоме, што је за последицу имало боље равнање метака у магацину и смањивање могућности за дође до застоја због заглављивања обода чауре метка изнада за обод чауре метка испод.

Када је почела серијска производња и пушке разаслате у јединице, испливали су проблеми проузроковани пре свега лошим сировинама, али и конструктивним пропустима. Испоставило се да су предњи крај поткундака (наслеђен од руске М-91 и додатно стањен проширивањем канала за постављање нове дебље цеви) и његова оков структурално слаби, што је посебно било изражено приликом отварања ватре са бајонетом постављеним на пушку. У неким случајевима било је довољно неколико хитаца, па би оков поткундака проузроковао појаву напрслина на поткундаку. Исто тако, на обуци за употребу пушке са бајонетом, долазило је до увртања дводелне конструкције предње гривне и окова поткундака заједно са бајонетом. Осим тога, почеле су да пристижу и притужбе на квалитете нових цеви, за које је примећено да се хабају знатно брже од старих руских на М-91.

У циљу решавања тих проблема, формирана је посебна комисија која је после темељног испитивања препоручила да се прекине производња М-27, чим се комплетитрају започете пушке, што је довело до тога да производња кундака старе конструкције за М-27 бива прекинута 8. новембра 1934. г., до када је произведено око 50.000 пушака овог модела. Генерал-мајор А. С. Хеикинхеимон добио је задатак да размотри предлоге за решавање тог проблема. После разматрања неколико варијанти исправљања примећеног недостатка, као ефикaсно, али и најекономичније решење, прихваћен је модификовани оков поткундака, коме су прододата два метална профила са завртњем који спаја њихове крајеве, а пролази попречно кроз поткундак. Такође, употребљени су и масивнији поткундак и облога цеви, што је повукло и замену старих гривни за нове, већег пречника.


Старија конструкција окова поткундака и унапређени оков поткундака са ојачањем, тзв. „штапићем за сладолед“.

У лето 1937. г. финска армија је последњи пут покушала да реши проблем наручујући 50.000 нових, квалитетнијих окова поткундака од „Складишта оружја 1“. Започињањем Зимског рата тај пројекат је прекинут, делимично и због тога што није постојао посебан план за широку замену старих окова. Само оне М-27 које су претпеле оштећења, добијале су нове окове, док се на осталим проблематични део није мењан.

Зимски рат је довео до обнављања производње М-27 – током 1939. г. произведено је додатних 1.500 и око 1.300 пушака током 1940. г. од делова који су заостали у складиштима. У односу на раније произведене пушке, оне се распознају по нешто масивнијим кундацима израђеним од хикори дрвета, какво се користило и за кундаке старијих пушака М-27 ремонтованих током Продужетка рата.


Фински војници у рову у ишчекивању совјетског напада, крај 1939. године.

Већ током Зимског рата велики број пушака М-27 избачен је из строја због поменутих проблема, који су се у крајње тешким условима употребе додатно умножавали. До краја Продужетка рата већина пушка М-27 била је неисправна, што је још једна потврда правила да се на дуге стазе штедња на материјалу нипошто не исплати. По финским подацима, до 1951. г. у складиштима је преостало око 27.000 пушака М-27, које су служиле за обуку војника током педесетих и шездесетих година, све док их нису замениле јуришне пушке. После тога, М-27 остају у војним складиштима до јануара 1986. г., када бивају проглашене за неперспективне и до краја исте године бивају продате на иностраним цивилним тржиштима.

Сличну судбину доживела је и коњичка пушка М-27 rv. Била је основно оружје финске коњице која је учествовала у најтежим борбама на фронту. Временом, због ратних губитака, хабања, али и увођења у употребу све већег броја аутомата, број ових пушака постепено се смањивао. Већина преосталих коњичких пушака изгубљена је у борбама за Виборг у лето 1944. г., када је део финских војника морао да одбаци своје оружје и повлачи се пред совјетском армијом, чак и препливавајући Виборшки залив. После завршетка рата и демобилизације, већина од и онако малог броја преосталих пушака М-27 rv је уништена. Последњи сачувани примерци, око 300 коњичких пушака, посредством компаније „Interarms“, завршили су на америчком цивилном тржишту током шездесетих и мања партија половином осамдесетих година.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Гардијска M-28


Тзв. „скијашка“ варијанта пушке М-28 са два прореза на кундаку за постављање ремника.

Први пројекат унапређења пушке система Мосина у финској Гарди, ако се рачуна да је М-24 у суштини само ремонтована М-91, била је пушка М-28 (усвојена под званичном ознаком „7,62 kiv/28 ). У Гарди су још почетком двадесетих година дошли до закључка да пешадијска пушка М-91 изискује нека унапређења у циљу повећања прецизности и борбене употребљивости. Утврђено је да се танка цев ослања на поткундак и горњу дрвену облогу, што неповољно утиче на прецизност. Жеља Финаца била је да се употреби тзв. пливајућа цев дебљих зидова. Главни штаб финске Гарде формирао је јуна 1927. г. посебан комитет који би се бавио питањем унапређења пушке. Комитет је испитао десет пушака направљених за ово тестирање и на крају за најбољу признао ону са дебелом пливајућом цеви дужине 68,5 cm.


Једноделни оков поткундака М-28.

Иако је Гарда од својих инжењера затражила да развију пушку цеви краће од оне на старим пешадијским М-91 и М-24, нова М-28 је мање-више само унапређена М-27 финске армије. Употребљен је оков поткундака јаче, испрва дводелне, касније једноделне конструкције.


Јединице на скијама добиле су пушке М-28 које су по имале два прореза на кундацима, кроз које се провлачио каишић на који се постављао ремник. Са ремником постављеним на овај начин, пушка могла да се носи и преко груди.

За разлику од М-27, код М-28 нису мењани конструкција и положај гајки за постављање ремника, а за прераде кундака од старих пушка М-91 и израду нових дрвених делова ангажована је компанија „Fo Palmin Lestitehdas“ из Порвоа. Задржани су стандардни руски прорези за постављање ремника са окцима фиксираним са по пар вијака. Неке од раније произведених пушака названих „скијашке пушке“ имају на кундаку по пар прореза за постављање ремника, један изнад другог. Овде се опет се ради о потреби разних јединица да пушка може да се носи преко груди.


Механизам за окидање М-28 добио је додатни опругу која је побољшала окидање.

У систему за окидање, обарача је осим измењеног облика, у наследство од М-24 добила опругу за боље дефинисан ход обараче и самим тиме прецизније окидање. Гарда је одлучила да на својој М-28 не употреби магацин за метке унапређене конструкције уведене на М-27, али је благо модификована кочница. У отвор на задњем делу усадника, кроз кога пролази репни завртањ, који фиксира реп сандука за кундак, постављена је метална чаура која би требало да осигура чврстину везе оцевљеног механизма са усадником.

Задњи нишан на М-28 сличан је оном на М-27 и такође користи модификовано руско постоље нишана и преклапач са М-91. На образу постоља задњег нишана није урезан додатни подеок за нишанску даљину од 200 метара, као је то урађено на М-27, а угравиране су финске ознаке ознаке 3, 4, 5½, 7, и 8½ на десној боку образа. На задњем крају образа угравирано је слово „М“ које говори да су ознаке нишанских даљина у метрима. На левом боку образа могу, али не морају да се налазе и оригиналне руске ознаке у аршинима, док су ознаке на доњој страни преклапача задржане. Прорез на гајки нишана је у облику слова „U“, а сама гајка нишана је са пар вијака фиксирана за преклапач. Постојала је и нека врста подваријанте задњег нишана, код које је конструкција омогућавала извесне корекције групе погодака по правцу померањем гајке.

Предњи нишан на М-28 истоветан је оном на М-27, са заштитним „ушима“, због кога је пушка наследила и надимак по финском шпицу, с тим што је посебно наглашен ривалитет армије и Гарде и да је ту реч о шпицу који је припадао Гарди – „Гардијски шпиц“ („Suojeluskuntain pystykorva“). Бајонети за М-28 били су готово исти као за армијске М-27, с том разликом што су били брижљивије финиширани, а за Гарду их је производила компанија „Hackman & Co“.


Фински војник на скијама у неизбежном финском „Мосинком“.

Већина цеви за М-28 наручена је поново од SIG-а (20.100 комада испоручених у две партије током 1928. г.; означене жигом са натписом „Schweiz-Industrie Gesellschaft, Neuhausen“), двоструко мање „Tikkakoski“ (11.512 комада; означене жигом са словом „Т“ у обрнутом троуглу), док је SAKO произвео тек неколико стотина цеви (означене жигом са словом „S“ у зупчанику). Први примерци пушака М-28 били су спремни у пролеће 1928. г., а производња се наставила до почетка 1933. године. У току тог периода произведено је око 33.000 пушака које су на задњем крају цеви, у зони лежишта метка носиле ознаку „SY“ (од „Suojeluskuntain Yliesikunta“ – Главни штаб Одбрамбене гарде). Током Зимског и Продужетка рата употребљаване су на линији фронта и велики број их је изгубљен или оштећен у борбама. Неке од пушака М-28 накнадно су унапређене у конфигурацију М-28/30. Ово је разлог да у финској армији 1951. г. преостала тек половина (око 16.700) пушака овог модела. Пушке су остале у војним складиштима до раних осамдесетих година, када су продате на цивилном тржишту.