Puška obrazca 1891 - Mosinka - Tri linije kroz tri veka

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, svr
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ерзац

Због тешкоћа које су нови заводи имали у освајању производње ПУ, њихов почетак производње је одлаган. Вероватно је то разлог што су се у Заводу 357 поново вратили на идеју упроћавања конструкције ПУ. Опитни ОН са ознаком ПУ-4 није имао механизам за корекције, а уместо стандардне кончанице – мрежу са скалом даљине. Тај ОН је и пре испитивања послат у Завод 393 у Красногорску, јер су тамо били суочени са недостатком опреме за производњу ОН, због чега су имали потешкоћа да освоје производњу стандардног ПУ. Потом су у Заводу 393 разрадили још један опитни ОН са ознаком ПУ-42 који није имао механизам корекције правца, док је израђен потпуно нови механизам корекције даљине. Међутим, после низа тестова, обе конструкције су одбачене. Већ почетком 1943. г. Завод 393 је понудио нову модификацију ПУ. У интерним документима често је помињан „нишан модел 1943. г.“ или ПУ-43. И тај ОН је прошао низ тестова и у марту је почела његова производња која је трајала до априла 1944. г.. Пошто ова модификација ПУ није нигде заведена као нови модел, нека она зарад тачније идентификација буде означена као ПУ (393), по заводу који ју је развио.


ПУ постављен на пушку и његова кончаница.

Главна разлика од стандардног ПУ и ПУ (393) је материјал и технологија израде тубуса. У Заводу 393 су решили да челични тубус обрађиван на стругу, замене тубусом изливеним од силумина (легуре алуминијума и силицијума) који је изискивао минималну накнадну механичку обраду, чиме се знатно штедело време. Почетком марта 1943. г. на полигонским испитивањима регистровано је појављивање металне прашине због трења масивних стаклених сочива и челичног механизма за корекције о тубус ОН од силумина. У заводу су реаговали веома брзо и проблем макар делимично решили – између сочива и тубуса постављен је танак папир без изражене фактуре, такозвани „Велин“ папир, што је било решење које је касније усвојили и у Заводу 357 за њихове ПУ са тубусима од силумина. Оквири објектива на ПУ (393) израђивани су од силумина, челика или месинга. Још једна од разлика ПУ (393) од свих осталих модификација ПУ је и његова за 50 g. мања маса.

Да би се побољшала херметичност ПУ (393), уведена је нова основа добоша система за корекције, тако да се они нису фиксирали на закривљеној површини тубуса, већ равним основама изливеним заједно са тубусом од силумина. Осим тога, у Заводу 393 изменили су и конструкцију добоша механизма за корекције у циљу поузданије заштите од продирања влаге.

У Заводу 357 изливање тубуса објектива од силумина рађено је под притиском, чиме је практично престала потреба за његовом накнадном обрадом. Детаљ по коме се такви тубуси разликују од осталих јесте благо конусна форма тубуса окулара. На истом месту израђен је и ПУ са тубусом у потпуности израђеном од силумина, прошао све тестове, али за разлику од Завода 393, Завод 357 није добио никакве уступке на рачун недостатка потребне опреме и алата, па није добио дозволу за њихову производњу. Забрана се није односила само на Завод број, већ и на Завод 393, у коме је у међувремену прекинута производња ПУ (393). У исто време, производња оквира објектива и окулара од силумина наставила се све до јуна 1944. г., када је Главна артиљеријска управа донела забрану израде ОН са деловима од те легуре. Разлог за то је била је појава прашине од силимуна унутар ОН, појава паралаксе због деформације изазваних старењем легуре и честа појава напрслина. Варијанту ПУ (393) данас је тешко наћи без обзира што их је произведено око 80.000 комада. Претпоставља се да је разлог за то што су отписани то што се нису могли сачувати због недостатака самог силумина као материјала.


138. Цех за склапање ПУ у Заводу 357 у Омску, 1943. година.

У Заводу 357 у конструкцију ПУ унели су неколико измена које су повећале технологичност израде: развијена је нова конструкција тубуса окулара од силумина а такође је упрошћена и конструкција читавог тубуса којој је тада одговарао само носач М-42. Из конструкције је избачен широки жљеб који је помагао у финсирању ОН задњом обујмицом носача за СВТ-40. Ти ПУ добили су жиг на тубусу „91/30“, тако да их ради лакше идентификације означавамо као ПУ (91/30). Иста та варијанта ПУ (91/30) произвођена у Заводу 237 у Казању и Заводу 297 у Јошкар Оли, није била обележена на тај начин. Током 1943. г., када је ту почела производња ПУ, њихови тубуси били су форме какве су били ПУ постављани на снајперске СВТ-40. Тек 1944. године Завод 237 прелази на производњу тубуса типа ПУ (91/30).

ПУ је зенит своје производње доживео током 1943. г., када су четири завода произвели приближно 235.000 комада, од којих је око половине произведена у Заводу 357. Наредне 1944. г. произведено је мање од 200.000 ПУ, јер је њихова производња заустављена у периоду од априла до октобра у свим заводима осим Завода 357, који је смањивао производњу до фебруара 1945. г., када је произвео последњих приближно 1.500 ПУ.

Осим производње ПУ, у Заводу 357 разрађиване су његове најразличитије опитне модификације: са различитим кончаницама и скалама даљине, увећањима, повећаних пречника окулара и објектива и слично. Осим на СВТ-40 и М-91/30, ПУ су постављани и на ПТ пушке, 45 mm ПТ топове М-37 и на 14,5 mm митраљезе КПВТ. После завршетка рата је техничка документација за производњу ПУ (91/30) предата многим земљама, савезницама СССР, где су се производили дуги низ година.


Снајперска „Мосинка“ са ПУ коју су запленили амерички војници у рату у Вијетнаму.

С приближно 555.000 произведених комада у пет завода у периоду од 1940 до 1945. г., од чега око 315.000 произведених у Заводу 357, у коме је цена израде била 100 рубаља по комаду, ПУ је био најмасовнији, а уједно и једна од најуспешнијих совјетских конструкција оптичких нишана прве половине двадесетог века.


Фотографија двојице снајпериста из Јужне Осетије: један са савременом СВУ, а други са „Мосинком“.

Жигови на ОН



О жиговима и ознакама на совјетским ОН на снајперским варијантама „Мосинке“ и томе где су постављани у различитим периодима може се написати обиман материјал, али заједнички садржалац жигова готово свих завода који су производили ОН за „Мосинку“ јесте мотив српа и чекића са звездом изнад и неким симболом који јасно указује на оптику, какви су стилизована сочива, Довеове призме, пентапризме са изломљеним зрацима и слично.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Реч-две о пушкама...

По правилима Црвене Армије, нека пушкa је сматрана погодном за снајперску примену ако би на удаљености од 100 m четири метка остваривала групу погодака у пречнику од 80 mm (што је око 2,7 MOA). Јасно је да фронтовски снајпинг има мало везе са спортским или ловачким па је оваква прецизност била сасвим довољна за снајперска дејства на линији фронта на кратким и средњим удаљеностима, али је потенцијал пушке са одговарајућом муницијом знатно већи – група погодака „спакована“ у 1 МОА не би требало да буду никакав проблем.

Међу колекционарима и историчарима оружја до данашњег дана воде се спорови о томе како су се производиле снајперске „Мосинке“. Једни кажу да су оне производиле на посебној производњој линији, а други да су одабиране најпрецизније серијске М-91/30. Истина је да није постојала никакава посебна производна линија и да је ближе истини друга тврдња, али... Зна се да је сандук стандардне пушке М-91/30 током рата израђиван од необрађеног пуног челичног цилиндра пречника 31 mm и да су код снајперских пушака сандуци додатно обрађени и педантно финиширани, што је вероватно захтевало употребу челичног цилиндра већег пречника. Осим тога, прецизност неког оружја није тек тако, Богом дана – снајперске „Мосинке“ од стандардних пушака разликују се и по бољој обради канала цеви и других склопова израђених са нешто строжим толеранцијама. Остаје питање како је то постигнуто: плански или простим одабиром из масе произведених серијских пушака?


Најочитија разлика између обичне и снајперске пушке – тело затварача са продуженом и извијеном наниже ручицом.

Конструктори из Тулског оружаног завода су током комплексног посла модернизације стандардне пушке Мосина, посебно развили и снајперску варијанту „Мосинке“. Прва и најмаркантнија разлика код снајперске пушке јесте продужена и извијена наниже ручица затварача. Ту је и мушица предњег нишана која је била виша за милиметар од оне код стандардне М-91/30. Сем мало брижљивије финиша, нека посебна дорада снајперске пушке није рађена, осим ситне интервенције на подопруженој запињачи, када се смањивала сила окидање на 2 до 2,4 kg. Само окидање није толико добро дефинисано, а ни ход обараче није толики колики би се очекивало од снајперске пушке. Просто, окидање је било у најмању руку солидно и захтевало је извесно привикавање. Осим тога, снајперска пушка није комплетирана бајонетом, али нису били ретки они снајперисти који су снајперску пушку користили са постављеним бајонетом, ако је постојала могућност, са старим типом осигурача који се могао додатно притегнути. У том случају бајонет је смањивао вибрирање цеви током испаљивања метка, што се позитивно одражавало на прецизност.

Вешти пушкари су веома једноставним средствима успевали да побољшају лежање оцевљеног механизма, а тиме и прецизност пушке, тако што су у дрвени усадник, на местима његовог контакта са сандуком постављали „јастућиће“ од навоштеног филца. Исти материјал употребљаван је и на цеви. Наиме, познато је да „Мосинка“ има веома танак поткундак и облогу цеви, који су у неким условима додиривали цев, чиме се знатно мењала група погодака. Решење је нађено у томе да се око чворне тачке на цеви, која не вибрира приликом испаљивања метка, обавије филцана трака на коју би се ослањали кундак и облога цеви, што је за последицу имало да се група погодака није мењала без обзира на начин манипулације пушком. Начин за проналажење те чворне тачке био је веома прост. Довољно је било скинути облогу цеви са пушке, цев очистити од уља, а потом је посути млевеном кредом и испалити метак. Вибрација цеви при испаљивању метка збацила би са себе креду, осим на непокретној чворној тачки. На већини пушака он се налазио у висини тик испред прореза за постављање ремника на поткундаку. Снајперске „Мосинке“ у почетку су комплетиране кундацима од ораховог дрвета, али пошто су ресурси били ограничени, испробани су кундаци израђени од других врста дрвета – манџуријског ораха, липе или букве. Током рата кундаци масовно произвођених снајперских пушака били од брезовог дрвета.

Снајперске пушке произведене у Тули у почетку су биле означаване словима „СП“, а потом „СН“ изнад жига завода – звезде са стрелом у њој. На онима из Ижевска су на сандуку, тик изнад горње ивице поткундака, обележени серијски бројеви припадајућег ОН. Неке од до данас сачуваних пушака из Туле имају ознаке које указују да се ту ради о снајперским пушкама, али не виде се трагови да је на сандук икада постављан носач оптичког нишана. Претпоставља се да су то примерци које су изабрани као довољно прецизни за снајперске пушке, али да је у међувремену испуњен план производње снајперских пушака за тај период или или нису прошле неки од каснијих тестова.

Током рата било је случајева да су у пушкарским радионицама стандардне М-91/30 прерађивање у снајперске пушке. Осим извијања ручице затварача наниже, на лењинградском фронту израђивали су примитивни и груби носачи ОН конструкције сличне носачу Смирнског М-31, који су се фиксирали заваривањем за сандук пушке. У лето 1944. г. испитиване су снајперске пушке на основи М-91/30 којима је цев скраћена за 12 cm. Резултати испитивања свели су се на то да такве пушке могу да решавају борбене задатке на дистанцама до (оптимистичких) 800 m као и стандардне снајперске М-91/30. Неколико извора помињу и мање количине пробраних карабина М-38 на које су постављани ПУ и које су користиле извиђачко-диверзантске групе.


Један од знакова по коме се распознају некадашње снајперске „Мосинке“ – дрвени уметак са леве стране сандука.

После завршетка Другог светског рата у СССР је већа количина снајперских прерађена у стандарне пушке на тај начин што су им уклањани оптички нишани и носачи, заваривани и обрађивани отвори за завртњеве помоћу којих су се носачи фиксирали за сандуке и мењани затварачи са наниже извијеним ручицама за стандардне. Отвори на сандуку за ранији модел носача оптичког нишана ПЕ налазили су се на бочним странама глави сандука, али брижљивијим прегледом могу се приметити трагови заваривања и брушења. Међутим, остао је траг да су то некада биле снајперске пушке – жигови.

Завршетком рата није се завршила историја овог оружја. По документима, последња партија од 2.483 снајперских пушака М-91/30 са ПУ произведена је од марта до јула 1947. г. у Ижевску.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Почетци снајперског покрета

Зачетком снајперског покрета у СССР може се сматрати организовање снајперских курсева током 1929. г. у официрској школи „Вистрел“, а омасовљење тог покрета преузела је на себе друштвено политичка одбрамбена организација ОСОАВИАХИМ. Велики значај за развој система обуке снајпериста у СССР-у имао је и уџбеник из 1933. г. „Методика стрељачке обуке и стрељачки курс за обуку снајпера“. Ту је први пут на једном месту сакупљена грађа која се тицала организације и провођења обуке на снајперским курсевима. За снајперски курс могао се квалификовати само стрелци који су добили одличну оцену на гађањима у својим јединицама и квалификовали се на физичкој провери. У почетку, курс за снајперисте трајао је 45 дана, где су прорађивани сви стрељачки задаци предвиђени курсом. За те потребе издавно је 354 бојевих и 115 МК метака по снајперисти, а за одржавање његове „стрељачке форме“ годишње је издавано по 100 бојевих и 50 МК метака.


Значка „Снајпер РККА“

Осим технике гађања, полазници курса решавали су и тактичке задатке какви су извиђање и оцена терена, избор места за ватрени положај и његово опремање, избор става за гађање, скицирање карте околине, осматрање и распознавање циљева, одређивање растојања, одређивање момента отварања ватре, осматрање резултата ватре.

Карактеристично за обуку у решавању тактичких задатака било је коришћење живих људи - маркираната. Разуме се, тада се не би користила бојева муниција. Такође, дужна пажња посвећивана је и ноћним дејствима снајпера: гађан је циљ на 150 m који је представљао непријатељског осматрача са упаљеном цигаретом. Од курсиста се тражило да циљ „митраљеско гнездо“ на растојању од 800 m погоде са највише два утрошена метка, грудну мету на растојању од 250 m која се појављује на 4 s – првим метком, покретну мету на растојању од 300 m – са два метка. Део опреме сваког снајперисте били су и двогледи Б6 (6х30) или Б8 (8х30), израђени по узору на „Цајсову“ предратну конструкцију, са кончаницом и подеоцима помоћу којих се могла одређивати удаљеност посматраног објекта.

Војницима и подофицирима који су завршили програм снајперске обуке Црвене Армије уручивана је значка „Снајпер РККА“, установљен одлуком Народног комесаријата одбране од 10. јануара 1938. г., а од 1942. г. и припадницима НКВД-а. Та значка је била својеврстан завршетак низа који је започињао значком „За одличног стрелца“, а настављао се значком „Ворошиловског стрелца“. После почетка рата уручивање значака „Снајпер РККА“ је прекинуто. Остало је забележено да је до тог времена израђено 141.209 тих значака, што не значи да је било толико полазника који су завршили снајперски курс. Од 1942. г. појављује се нова значка за снајперисте, која је за разлику од претходне, уручивана не само војницима пешадијских јединица који су завршили снајперски курс, већ и војницима свих осталих родова.

Горко финско искуство

Тактика финских снајпериста је била проста, али ефикасна. Двочлани тимови дејствовали су испред или на крилима својих линија са раније припремљених ватрених положаја и скровишта. Одатле су дејствовали по монобацачким или топовским положајима и командним постовима. Фински снајперисти су одлично познавали терен, обучени за дејства у таквим екстремним условима и надасве веома мотивисани, што је за совјетске војнике био прави шок и нешто шта шта, макар у прво време, нису имали прави одговор. То је и време настанка легенде о финским „кукушкама“ (птицама кукавицама). Наиме, један од совјетских извештача са фронта у свом тексту пренео причу о наводним финским снајперистима који су из заседа косили совјетске војнике дејствујући из крошњи борова. Објективно, тешко је поверовати да је неко могао да издржи неколико сати седећи на љуљашци у некој крошњи са леденим ветром у лице и када је те зиме на Карелијском превоју ретко кад биле „топлије“ од –20°C. Чини се да је управо ту своју потврду пуну потврду добила често цитирана кинеска пословица „Убиј једног човека, преплашићеш хиљаду.“.

О мотивацији финских снајпериста довољно речито говори интервју са једним финским снајперистом ветераном објављен у јануарском издању америчког часописа „Guns and Ammo“ из 2001. г.. Новинар америчког часописа, Џ. Купер, покушавши да се удуби у људску психологију, питао га је да ли је имао неке „личне проблеме“, мислећи на грижу савести што је убио толико људи. Фински ветеран је застао, замислио се и дао неочекиван одговор: „Да... Знате, покушавали су да залегну, хватали заклон или трчали у цик-цак...“.


Генерал Свенсон уручује Симо Хејхи нову пушку, зима 1939. на 1940. годину.

Финци су били смртоносни: двојица најпознатијих и најефективнијих финских снајпериста били су „Бела смрт“ - Симо Хејха (Simo Häyhä), са потврђених више од 500 погодака и Суло Колка (Sulo Kolkka), са више од 400 потврђених погодака, које су обојица забележили у веома кратком периоду од стотинак дана током Зимског рата. Обојица су карактеристични по томе што су користили пушке са стандардним механичким нишанима. Први разлог за то је што су обојица стекли вештину прецизног гађања од ране младости, обзиром да су живели као фармери и ловци, а други је што су обојица сматрала да одсјај сочива ОН може непријатељу да ода позицију. Исто тако, у екстремним мразевима који су владали на фронту, тадашњи ОН нису били имуни на замагљивање. Хејха је, на пример, управо из тог разлога заменио свој шведски „Маузер“ са ОН за стандардну М-28/30 (серијски број 60974). Колка је, баш као и Хејха, радо користио и аутомат „Суоми“ КП-31, којим је ликвидирао око 200 совјетских војника. Уз то, Финци су више него добро знали трикове како да остану непримећени од стране непријатеља и тиме сачувају себе.

Опит совјетско-финског рата натерао и Совјете на промену дотадашње тактику. Снајперистима је омогућено да делују самостално, уместо дотадашње праксе да дејствују у оквиру своје јединице. Велика пажња је посвећена орјентацији на терену и дејству у зимским условима, На пример, у условима јаких мразева, балистика метка испаљеног из М-91/30 се значајно мењала јер је разређени ваздух пружао мањи отпор, а његова путања положенија. Због тога су снајперистима издаване посебне таблице са потребним корекцијама у зависности од температуре и бочног ветра - у таблици је наведен податак да на мразу од – 35°C група погодака на 700 m помера навише нешто више од једног метра. Такође, екстремно ниске температуре утицале су и на тадашња барутна пуњења, тако да се смањивала брзина њиховог сагоревања, што је доводило до промена у трајекторији испаљеног зрна.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Khaless, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Тешки дани

Од 1932. до 1939. г. у СССР-у је, наводно, било око шест милиона војника који су добили звање „Ворошиловског стрелца“. Ово није значило да су све то обучени снајперисти, већ да имају одређену вештину, која их ипак није чинила снајперистима. Процењује се да је до немачког напада на СССР, Црвена Армија могла да рачуна на око 60.000 обучених снајпериста, што је више од свих осталих снајпериста зарађених страна у Другом светском рату узето заједно. Истина, квантитет не мора аутоматски да пређе у квалитет, али ипак на свим листама најефективнијих снајпериста, барем три од четири су совјетски снајперисти.

У својим сећањима објављеним у књизи „У ловчевом оку“ („Im Auge des Jägers“) немачки снајпериста Јозеф „Зеп“ Алербергер (Josef „Sepp“ Allerberger), који је и сам у почетку користио заплењену снајперску „Мосинку“, помиње догађај из лета 1941. г.. Тада је неколико војника из његове јединице убијено хицима у главу. Осматрао је совјетске положаје и са неверицом схватио да су противнички снајперисти распоређени по крошњама дрвећа, без шансе да се одатле повуку на разервни положај или нађу заклон. Алербергер закључује да је било више него јасно да, иако су били добро обучени стрелци, совјетским снајперистима недостаје тактичка обука. Током наредног сата, Алербергер је, маскирајући звук пуцња своје пушке, звуком митраљеске ватре, погодио 18 тих снајпериста из крошњи, за које се убрзо утврдило да су сви до једног – девојке.


Мутна фотографија из највероватније 1943. г., једног од најрезултативнијих снајпериста Вермахта - „Зепа“ Алербергера који позира испред уништеног совјетског тенка Т-34. Ипак, разазнаје се снајперска пушка у његовој руци – „Мосинка“ са ПУ.

Током ране фазе рата и немачког напредовања, основна улога совјетских снајпериста било је задржавање непријатеља што је дуже било могуће. То је било занимање за које се подразумевало да је снајпериста био дужан да положи свој живот за одбрану отаџбине, на шта је много њих и било спремно. Без обзира на практично тоталне губитке снајпериста и снајперских пушака у првој години рата, снајперски покрет у СССР-у се брзо обновио. Живот снајперисте на Источном фронту разликовао се од живота снајпериста на другим театрима ратних дејстава. Била је то комбинација исцрпљујућих маршева и дуготрајних мисија у најтежим временским условима, али и уличних борби. Из тог разлога вршена је обука и за употребу аутомата, мина и граната, бајонета. У играном филму „Непријатељ пред вратима“ француског режисера Жан-Жака Аноа снимљеном 2001. г, широка јавност, осим што је видела много историјских нетачности, чула је име совјетског снајперисте Василија Григорјевича Зајцева. Он у својој аутобиографији „Иза Волге није било земље за нас“ не једном помиње да је своју снајперску пушку мењао за противтенковску пушку или аутомат ППШ-41 и да се борио као обичан пешадинац.

Совјетски снајперисти су били веома инвентивни, чак и по цену живота. Позната је њихова пракса да иза линије фронта дејствује по немачким једнинцама логистике и наносе им велике губитке који су успоравали читаву немачку ратну машину. То је разлог због кога су заробљени снајперисти ликвидирани на лицу места. Како се рат на Источном фронту распламсавао и поставо све немилосрднији, снајперисти обе супротстваљене стране, без икаквих скрупула, почели су да користе тзв. „дум-дум“ метке, или како су званично били заведени – „муниција за навођење ватре“. Не треба помињати да је проценат преживљавања повреда нанетих таквом муницијом веома мали.

У Црвеној Армији су схватили да је неопходно организовати централизовану припрему снајпериста. Корак у том правцу била је одлука Државног комитета одбране од 17. септембра 1941. г. о обавезној војној обуци (тзв. „Всеобуч“) грађана СССР од 16 до 50 година старости, која је допустила да ОСОАВИАХИМ организује војну обуку за различите специјалности без ослобађања грађана од радне обавезе. За обуку је предвиђено 110 часова и поред других војних специјалности била је предвиђена и обука снајпериста. Током програма обавезе војне обуке грађанства било је обучено седам партија снајпериста: једна током 1941. г. и по две током 1942., 1943. и 1944. г..

Ипак, схваћено да је веома тешко за тако кратак рок обучити снајперисту, па је донета одлука да се отворе и посебне снајперске школе при војним окрузима (московски их је имао чак три). Обука је трајала 3 до 4 месеца, а полазници су за то време били ослобођени радне обавезе. Као предаваче ангажовали су инструкторе из ОСОАВИАХИМ-а, у чијим је школама у предратном периоду вршена обука снајпериста из редова грађанства – гимназијалаца и студената.

Донесена је и одлука да се организује школа инструктора за обуку снајпериста, па је 20. марта 1942. г. у московском рејону Вешњаки отворена ЦШИСД – „Централна школа инструктора снајперског дела“, која је за кратко време постала еталон за снајперску обуку у свом сличним школама по читавом СССР-у. Одлуком од 18. јула је утврђено је да курсеви за инструкторе трају 6 месеци. Већ први месеци рада школе показали су да је веома неопходно да се осим обуке инструктора, организује и обука редовних снајпериста високе квалификације. Одлуком од 15. маја 1942. г. организовани су тромесечни курсеви који су трајали до марта 1945. г. и које је завршило 9.534 полазника.


Стаљинград, 1942. година: генерал Чујков (лево) разгледа снајперску „Мосинку“ Зајцева (десно).

Осим централизовање обуке снајперских кадрова, била је организована обука и непосредно у јединицама на фронту. Те снајперске школе формирале су се на нивоу армија са роком обуке, у зависности од услова и ситуација на фронту, до три месеца. Напредовањем Немаца, обука снајпериста трајала је све краће и краће, тако да се на крају свела на само неколико дана, после које би приучени снајпериста обично бивао распоређен да на задатак иде у пару са искуснијим снајперистом и тако „пече занат“. Никакава теорија није могла да замени праксу – „снајпинг“ на борбеном положају своје јединице. Неискусне новајлије су добиле надимак „зайчата“ – зечићи. Постоје извори који наводе да су тај надимак добили они млади снајперисти које је обучио сам Зајцев, чије презиме је слично речи „заец“ - зец, што се ипак чини логичнијим тумачењем. Градови у рушевинама, какав је био и Стаљинград, са својим гомилама шута и рушевина, канализационом мрежом и индистријским зонама, у коме није постојала класична линија фронта и где су супротстављене стране буквално дисале једна другој за врат, биле су „учионице“ за све снајперисте новајлије. Снајпинг у таквим условима захтевао је изузетну издржљивост, пролагодљивост и јаке нерве.

Нпр. снајперска школа 55. армије, која је бранила Лењинград, формирана је јануара 1942. г. наредбом команданта фронта генерала В. П. Свиридова. На њеном челу био је мајстор спорта СССР Григориј Гилбо, а била је активна готово годину и по и за то време ту је обучено 1.337 снајпериста. Полазници ове школе били су и познати лењинградски снајперисти Фјодор Дјаченко (425 потврђених погодака), Григориј Симанчук (240 потврђених погодака) и Григориј Бугајев.


Совјетски снајперисти кроз стаљинградске рушевине излазе на ватрени положај.

Велики допринос организацији обуке снајпериста дао је виши предавач официрске школе „Вистрел“ генерал-лајтнант Григориј Фјодорович Морозов. Он је сакупљао и анализирао извештаје и искуства снајпериста са фронта. Његове књиге „Снајпинг и припрема снајпера за борбу“ и „Подсетник снајперисте“ пружили су велику помоћ у обуци снајпериста у јединицама на фронту.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Снајперисти


Кундак знамените снајперске „Мосинке“ која носи плочицу са именима двојице хероја СССР-а – Андрјухаева и Иљина.

Колико год да је војник са обичном „Мосинком“ у руци био неки тамо Сергеј, Марат, Родион, Магомед, Микола, Талгат, Леонид, Саид или Максим, толико су снајперске „Мосинке“ и војници који су их носили остали забележени у историји. У Централном музеју оружаних снага СССР чува се снајперска „Мосинка“ са серијским бројем КЕ-1729, посвећена успомени на два хероја Совјетског Савеза – Андрухајева и Иљина. После погибије у борбама под Ростовом политичког руководиоца и иницијатора снајперског покрета у 136. стрељачкој дивизији (од фебруара 1942. г. – 15. гардијска стрељачка дивизија), Хусеина Борежевича Андрухајева (1921-1941), у знак сећања на њега једна снајперска пушка је понела његово име. Њоме је у тешким данима борби за Стаљинград ликвидирао непријатеље најбољи снајпериста дивизије, Николај Јаковљевич Иљин (1922-1943). До времена када је добио ту пушку, имао је 115 потврђених погодака. За кратко време, он је свој скор увећао до 494, и тиме постао један од најрезултативнијих снајпериста Црвене Армије, за шта је био награђен орденом хероја СССР-а.


Н. Ј. Иљин

Међутим, 4. августа 1943. г., у борбама код Белгорода Иљин гине, а сама пушка, поневши меморијалну плочицу са именима два одликована хероја, бива уручена ученику Иљина, снајперисти Афанасију Јемељановичу Гордиенку (417 потврђених погодака), којом он наставља да уништава непријатељске војнике до своје погибије неколико недеља касније, којом приликом је пушку оштетио шрапнел артиљеријске гранате.

Раније поменути капетан 62. армије стаљинградског фронта, Василиј Григорјевич Зајцев (1915-1991) није најрезултативнији, али у данашње време засигурно јесте најпознатији снајпериста Црвене Армије током Другог светског рата. Његови савременици сведоче да је имао је све особине правог снајперисте: одличан вид и слух, хладнокрвност, издржљивост и сналажљивост. Умео је да одабере најбоље ватрене позиције и да их брижљиво замаскира. Само у кратком периоду од 10. новембра до 17. децембра 1942. г. у борбама у Стаљинграду ликвидирао је 225 немачких војника и официра, од којих 11 снајпериста. Завршетак те епске битке затекао га је у болници јер га је ранила граната од које је изгубио вид, који му се вратио тек после сложене операције. Током ратних година написао је два уџбеника за снајперисте и осмислио начин снајперског лова где су исту зону прикривали три снајперска пара, која се примењује до данашњих дана. Осим што је био је на челу снајперске школе, био је и командир минобацачког вода, потом и командир чете. Капитулацију фашистичке Немачке Зајцев је дочекао у војној болници у Кијеву.

Ипак, на свим списковима најразултативнијих снајпериста испред Зајцева је барем два туцета других имена. На првом месту је увек „старшина“ (највиши подофицирски чин у Црвеној Армији) Михаил Иљич Сурков (-1953) из 4. стрељачке дивизије 12. армије, ловац родом из Краснојарског краја у Сибиру, чији збир уништених непријатељских војника долази до 702 (вероватно је ту урачунат и број непријатељских војника које је Сурков ликвидирао аутоматом, као обичан пешадинац).

Ту је и „старшина“ Василиј Шалвович Квачантирадзе (1907-1950), снајпер 259. стрељачког пука, 179. стрељачке дивизије, 43. армије, 1. прибалтичког фронта, носилац ордена хероја СССР. Он је учествовао у рату од његовог почетка у јуну 1941. године, па све до маја 1945. године и за то време ликвидирао је 534 непријатељских војника и официра.


Ф. Т. Дјаченко

Старији наредник Фјодор Трофимович Дјаченко (1917-), херој СССР, снајпериста 187. стрељачког пука, 72. стрељачке дивизије, 42. армије лењинградског фронта, ликвидирао је 425 непријатељских војника и официра. Капетан Иван Михаилович Сидоренко (1919-) помоћник начелника штаба 1122. стрељачког пука, 334. стрељачке дивизије, 4. ударне армије, 1. прибалтичког фронта свој ратни пут почео је као командир минобацачке чете и тек током зимског напредовања 1942. г. у рејону Смоленска он постаје иницијатор снајперског покрета у својој јединици, где је обучио око 250 снајпериста, а сам ликвидирао око 500 непријатеља.

Иван Николаевич Куљбертинов (1917-1993), снајпериста 23. самосталне скијашке бригаде, 7. гардијског ваздушно-десантног пука, родом из ледене Јакутије. На његовом скору је 487 непријатеља, а и сам се ангажовао у обуци снајпериста. Њима је давао савет: “Мање имитирајте, тражите сопствене начине борбе. Налазите нове позиције и нове начине за маскирање. Не бојте се да идете у позадину непријатеља и запамтите: не треба сећи секиром тамо где може да се употреби игла.“


Ф. М. Охлопков

„Наредник без промашаја“, како су га назвали другови, Фјодор Матвејевич Охлопков (1908-1968), херој СССР, снајпериста 234. стрељачког пука, 179. стрељачке дивизије, 42. армије, 1. прибалтичког фронта, имао је занимљив ратни пут. Заједно са братом од стрица, Василијем, ступио је редове Црвене Армије у септембру 1941. г. и заједно са њиме завршио обуку за митраљесце. Када је у једној борби Василиј Охлопков погинуо, Фјодора су по његовој молби послали на курс за снајперисте. У октобру 1942. г. враћа се на фронт као снајпериста и до 1944. г., када је рањен дванаести пут и када лечење баз хоспитализације није било могуће, Охлопков је ликвидирао 429 напријатељских војника и официра.


Ф. Ј. Рубахо

„Старшина“ 393. самосталног батаљона морнаричке пешадије црноморске флоте, херој СССР, Филип Јаковљевич Рубахо (1923-1943) после рањавања током 1941. г. и готово годину дана проведених у болници, започиње снајперску обуку. После његове молбе да га пошаљу на фронт, у марту 1943. г. бива послат као командир снајперске групе на попришта најжешћих борби под Новоросијском. У борбама на Малој Земљи, Рубахо за кратко време ликвидирао безмало тристо непријатеља. Током ноћи 10. септембра 1943. г. и почетка десанта на луку у Новоросијску, међу искрцаним војницима била је и снајперска група Рубаха. Четири дана касније, у жестоким борбама за стратешки важну зграду морнарског клуба, бива рањен у обе ноге, али не напушта борбени положај. Замолио је другове да га пренесу на други спрат зграде, да би имао бољу прегледност. Са тог ватреног положаја ликвидира још двадесетак немачких војника, међу којима и пар коректора артиљериске ватре, чиме свој скор увеличава на 346. Дан касније бива рањен шрапнелом у главу. Другови су успели да га евакуишу у пољску болницу, али су ране биле тешке и двадесетогодишњи Рубахо умире.


С. Д. Номоконов

Семјон Данилович Номоконов (1900-1973), из 221 стрељачке дивизије још један је од снајпериста Црвене Армије пореклом са руског Далеког истока, Евенк по националности. Свој ратни пут почео је још током совјетско-јапанског сукоба код Халхин-Гола. Интересантно је да је његово оружје од почетка до краја била стандардна „Мосинка“ са механичким нишанима. До завршетка Другог светског рата ликвидирао је 367 напријатељских војника и офоцира, међу којима је био и један генерал-мајор. Номоконов се сећа како му се на нишану нашао генерал: приметио је да се на немачком положају мота више официра него што је уобичајено, па није пуцао на њих јер је претпоставио да је ту нека „крупна зверка“ – и није погрешио.


М. А. Пасар

Снајпериста 117. стрељачког пука, 23. стрељачке дивизије донског фронта, старији наредник Максим Александрович Пасар (1923-1943), етнички Нанајац, после смрти брата Павела, пријавио се у Црвену Армију као добровољац у лето 1942. г.. Током борби у Стаљинграду постао је познат и Вермахту, па је чак и нуђена награда за његову главу. До своје погибије ликвидирао је 367 непријатеља, а погинуо је у јуришу, што је било неуобичајено за снајперисте, са „штиком“ на својој снајперској пушци. Командир Пасарове јединице предложио га је за Орден хероја СССР, али су се тај документ загубио. После бројних молби његових сабораца-ветерана и одбијања власти да то учине, тек је указом председника Руске Федерације од 16. фебруара 2010. г., а на молбу ученика школе из родног села Пасара да се исправи историјска неправда, он је посмртно награђен орденом хероја Руске Федерације.


Насловна станица америчког часописа „American rifleman“, из лета 1941. године са Црвеноармејцима снајперистима.

Списак совјетских снајпериста је заиста дуг: Пчелинцев, Казјук, Гончаров, Буденков, Голосов, Петренко, Галушкин, Абдибеков, Величко, Идрисов, Ларкин, Гореликов, Григорјев, Ивасик, Тулаев, Лебедев, Ведерников, Бриксин, Абдулов, Остафејчук, Доржиев, Безголосов, Шорец, Чегодаев, Паљмин… Сви они дали су немерљив допринос победи над нацистичком Немачком.

„...А у руке Таофанга Жанга,
свака пушка биће убојита...“

Жанг Таофанг, редов 8. чете, 214. пука, 24. корпуса Кинеске Народне Добровољачке Армије један је од најинтересантнијих снајпериста који је користио „Мосинку“. За разлику од већине осталих снајпериста који су користили пушке са ОН, он је током „заборављеног“ корејског рата био задужен најобичнијим карабином са механичким нишаном.



Да ли је то само кинеска пропаганда или истина, тек остало је забележено да је редов Таофанг, после две године службе у армији, 11. јануара 1953. г., заједно са својом јединицом послат као појачање на положај код Шанг Ган Линга, на коту 5975. Ту је окупљена група добрих стрелаца, међу којима је био и Таофанг, која је добила додатну снајперску обуку. Међутим, није све ишло тако глатко по њега: 29. јануара привукао је непријатељску ватру на себе која га је замало коштала живота.

После тога, извукао је наук и такву грешку није понављао. Већ сутрадан имао је једна погодак. Његова вештина и искуствио су расли, тако да је већ 15. фебруара са девет испаљених метака ликвидирао седам непријатељских војника. За 32 дана свог „снајперског стажа“, он је наводно ликвидирао 214 војника УН. Иако овај скор треба прихватити са резервом, сигурно је да је међу кинеским војницима било вештих стрелаца способних да нанесу знатне губитке противнику.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Женско лице рата

Јегор Летов из руске рок групе „Грађанска Одбрана“ испевао је песму „Рат нема женско лице“, али чини се да је он управо у СССР-у рат итекако имао женско лице. У „Закону о свеопштој војној обавези“ донетом 1. септембра 1939. г. у члану 1, ставу 13, дословно пише: „Народним комесарима одбране и војно-морске флоте оставља се право да узима на обуку и прима у службу у армији и флоти жене које су завршиле медицинску, ветеринарску и специјалну техничку обуку, а такође да их позива на обуку. У ратном стању, жене које су завршиле поменуту обуку, могу бити позиване у армију у флоту за вршење помоћних и специјалних служби.“.


Две снајперисткиње Црвене Армије. Треба обратити пажњу на њихову ситну грађу у односу на „Мосинке“ (дужинe 1,23 m) које носе на раменима.

И заиста – после немачког напада СССР и жене су позиване у армију и то у борбене јединице. Ни једном цивилу није било лако да се пребаци на „војни колосек“, женама посебно, почевши од униформи које нису кројене за женску грађу, па до строгих војних правила. Ипак, иако можда и нису биле спремне за армију, чини се да су биле спремне на подвиг. Снајперисткиња Т. М. Степанова се сећа: „Мушкарац, он је могао да издржи - он је ипак мушкарац. А како сам ја као жена могла, ни сама не знам. Сада, када се само сетим, обузме ме страх, а тада сам могла све: да спавам поред убијеног, и сама сам пуцала, и видела крв. Добро се сећам да је на снегу мирис крви посебно јак... А ево, причам вам то и већ ми је лоше.... А тада ништа, тада сам могла све....“. Данас је тешко и замислити са каквом су се психолошком траумом сусретале дојучерашње гимназијалке.


Полазнице „Централне женске школа снајперске обуке“ на маршу, Подољск, 1944. година.

Ипак, искуство са фронта показало је да су девојке-снајперисти, обучене у оквиру програма обавезне војне обуке, биле ефикасне колико и мушкарци. До 1. јануара 1942. године обучено је 14.819 девојака-снајпериста, а до августа исте године додатних 39.941. То је разлог што су при ЦШИСД-у започели женски снајперски курсеви који су 21. маја 1943. године преименови у ЦЖШСП – „Централна женска школа снајперске обуке“. Та школа је била активна 27 месеци и за то време обучене су три партије девојака-снајпериста, од којих је најмасовнија била друга, са 887 полазница. На свим фронтовима Великог Отаџбинског рата војевало је 1.885 полазница снајперских курсева ЦЖШСП, од којих је погинуло око 180. Већина полазница ЦЖШСП, у току ратних година била је награђена, међу којима и, медаљом „За храброст“ – 299, медаљом „За борбене заслуге“ – 70. орденом Црвене Заставе – 7, орденом Црвене Звезде – 7, орденом Отаџбинског рата – 7, „Орденом Славе“ III и II степена – 102. Шест из њих понеле су орден Хероја Совјетског Савеза: Павличенко, Поливанова, Ковшова, Костирина, Барамзина и Молдагулова.


Девојке снајперисти са Калињинградског фронта, све четири носиоци Ордена Славе: Нина Лобковскаја, Љуба Макарова, Шура Виноградова, Јуља Белоусова.

Хероине

Најефективнија снајперисткиња са 309 признатих погодака је без сумње Људмила Михајловна Павличенко (неки извори тврде да је презиме Пављученко), која је користила снајперску варијанту полуаутоматске пушке СВТ-40. Ипак нас интересују снајперисткиње са „Мосинкама“. Поменимо само неке од хероина великог рата.


Н. В. Ковшова и М. С. Поливанова

Снајперски пар Наталија Вендиктовна Ковшова (1920-1942) и Марија Семјоновна Поливанова (1922-1942) су од октобра 1941. г. као добровољци ступиле у редове 3. московске комунистичке дивизије. Од јануара 1942. постају борци 528. стрељачког пука, 130 стрељачке дивизије, 1 ударне армије, северозападног фронта. Њих две су имале око 300 признатих погодака. Погинуле су заједно, када је 14. августа 1942. г. њихова јединица остала одсечена код села Сутоки у Новгородској области. Сведоци кажу да су одбијале непријатеља све док нису остале без муниције, а онда се разнеле ручном бомбом.

Татјана Игњатовна Костирина (1924-1943), снајпер 691. стрељачког пука 383. стрељачке дивизије самосталне приморске армије је у борбама за ослобођење Кусана и Крима уништила 120 непријатељских војника и официра. Гине у борбама за заселак Аджимушкај недалеко од Керча 22. новембра 1943. г., када је после погибије командира, повела читав батаљон у напад. Алија Нурмухамбетовна Молдагулова (1925-1944), казахка по нацоналности, завршила је обуку снајперску обуку током 1943. г. и од октобра исте године је била је на служби у Црвеној Армији, у 4. посебном стрељачком батаљону, 54. посебне стрељачке бригаде, 22. армије, 2. прибалтичког фронта. До погибије 14. јануара 1944. г. у псковској области, забележила је више од тридесет регистрованих погодака. Ина Семјоновна Мудрецова, командир вода женске снајперске школе, дошла је на фронт са првом партијом снајперисткиња. Свој снајперски пут почела је током 1943. г. као снајпериста 21. гардијске стрељачке дивизије, 3. ударне армије калињинског фронта у борбама под Гомељом. Од 138 признатих погодака, не мали број остварила је у дуелима један-на-један са непријатељским снајперистима. Са фронта се вратила као инвалид, без ока, једне руке и лопатице.


Р. Ј. Шанина

Роза Јегоровна Шанина (1924-1945) је после немачког напада на СССР напустила школовање у педагошкој школи, прошла програм обавезне војне обуке грађана СССР, а потом и у централној женској снајперској школи. Почетком априла 1944. г. бива упућена у 184. стрељачку дивизију, где је постала командир одељења женског снајперског вода. У документарној повести “Висибабе у минском пољу“ објављеној 1974. г., пуковник П. Молчанов, цитира рапорт Розе Шанине команданту дивизије: „Рапортирам да је прво одељење женског снајперског вода за шест дана избацило из строја 36 фашиста. Сви снајпери су започели списак освете немачким окупаторима. Уништили фашиста: Јекимова Саша — 4, Климова Маша — 2, Котелкина Таисија — 2, Кузњецова Ана — 2, Мокшина Олга — 2, Петрова Калерија — 3, Никонова Ваља — 4, Новикова Ева — 2, Томарова Маша — 3, Рожкова Маша — 2, Шанина Роза — 6. Командир одељења Р. Шанина“. До своје погибије, 25. јануара 1945. г., Шанина је имала више од педесет потврђених погодака. Шанина је имала и четворицу браће, од којих је само један доживео завршетак рата.


Н. П. Петрова

„Старшина“ Нина Павловна Петровна (1893-1945), једна је од само четири жене, носилаца сва три степена „Ордена Славе“. Војници су ту крепку и отреситу жену, обзиром на њене године, од миља звали „мама Нина“. У својој књизи „Подизање на узбуну“, генерал Иван Иванович Федјунински сећа се: „Познавао сам је лично. Овако смо се упознали: некако после борби под Елбингом потписовао сам предлоге за награде. Пажњу ми је привукао наградни лист у коме је снајпериста, „старшина“ Петрова предложена за „Орден Славе“ првог степена. У наградном листу наведено је да су Петровој 52 године. Нисам могао да верујем очима: зар јој је више од педесет? Питам начелника штаба: „Можда је дактилографкиња погрешила?“. Не, грешке није било: Петрова Нина Павловна, „старшина“, снајпер 1. стрељачког батаљона 284. стрељачког пука 86. тартуске стрељачке дивизије. Година рођења – 1893.“. „Мама Нина“ је током рата обучила више од 500 снајпериста и до маја 1945. г. и сама забележила 122 потврђена поготка. Ипак, тешке ратне године остављале су свој траг. У једном од последњих писама послатих својој ћерки она пише: „Драга моја мила ћерко. Малаксала сам од војевања, већ сам четири године на фронту. Када би се овај рат брзо завршио, па да се вратим кући. Како желим да вас загрлим, пољубим милу унучицу! Можда ћемо дочекати и тај срећан дан...“. На жалост, 1. маја 1945. г., само неколико дана до победе, она гине у саобраћајној несрећи.

Жданова, Перетјатко, Мудрецова, Бордашевскаја, Сапјан, Петровскаја, Хохлова, Лобковскаја, Артаманова, Болтаева, Макарова, Кошкина, Чернова, Гудованцева, Белоусова, само су неке од десетина и десетина совјетских снајперисткиња чија подвиге памти историја.


Девојка снајпериста 1. Прибалтичког фронта, 1944. година.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Финске снајперске пушке

Финска армија се за снајперске пушке заинтересовала 1927. г., када је Финско министарство рата формирало комитет за испитивање ОН за пушке и митраљезе, на чијем је челу био мајор Ратикаинен. Прва испитивања нису уливала поверење – од осам тестираних ОН, чак шест су били потпуно неподесни за употребу у армији. Од два преостала, за бољи је признат „Цајс Цилфир“ и наручено је 36 комада ОН тог типа. Предложена је његово постављање на пушку система Мосина са робуснијом варијантом оригиналног немачког носача, дужом и наниже извијеном ручицом затварача и додатном образином на кундаку. Међутим, у финској армији су одлучили да се пројекат одложи до увођења нове пушке М-27, што је читав процес одложило до 1931. г..

Гарда се за снајперске пушке заинтересовала отприлике у исто време када и армија. Међутим, расположиву муницију муницију 7,62х54 mm R, најчешће заплењену руску, сматрали су недовољно квалитетном за употребу код снајперских пушака, па је одлучено да се тестирања обаве јапанским пушкама „Арисака“, калибра 6,5х52 mm R, које су такође заплењене од Руса, из великог контигента пушака коју су ови купили током Првог светског рата. Такође, извршена су испитивања шест пушака „Арисака“ прекалибрисаних у 7,62х54 mm R, на које су постављени различити модели комерцијалних ОН марки „Оиги“ и „Хенсолт“. Те модификације јапанских пушака нису биле посебно успешне и Гарда их је убрзо одбацила. Током 1929. г. Гарда је започела испитивања са новом пушком М-28. Чак су издвојена средства за куповину 700 снајперских пушака, али набављено их је само 11 комада. Обзиром да се ту радило о снајперским пушкама намењеним испитивањима, употребљени су најразличитији типови ОН. Осим раније испитиваних нишана марки „Оиги“ и „Хенсолт“, набављено је и неколико модела ОН марки „Буш“ и „Цајс“. Сви испитивани оптички нишани постављани су на пушке носачима немачке фабрике „Геншов“. Због чињенице да Гарда није имала стандардну снајперску пушку, гардисти су током Зимског и Продужетка рата задуживали пушке М-28 са различитим типовима ОН.


Снајпериста финске Гарде са снајперском пушком М-33, са ОН „Цајс Цилфир“ на носачу израђеном по узору на немачки „Геко“.

Током испитивања снајперске пушке засноване на М-28, у Гарди су дошли до закључка да њихове потребе најбоље испуњава ОН „Буш Визар 5“ увећања 4,5х. Међутим, носач није задовољавао, па је његов развој настављен, што је довело до тога да се одлука о куповини донесе тек септембра 1931. г.. До тог времена и немачки „Цајс“ је наставио развој својих ОН, због чега су у Гарди одлучили да се уместо ОН „Буш“, купе „Цајс Цилфир“ увећања 4х. Партија од 25 комада ОН постављена је на пушке М-28/30 од 30. децембра 1932. до 30. марта 1933. г.. Те снајперске пушке добиле су званичну ознаку „7,62 kiik.kiv/33“ (kiik.kiv: од kiikarikiväärin – снајперска пушка). SAKO је израдио носач нишана постављен на леви бок сандука пушке, код кога се и сам ОН налазио не изнад самог сандука, већ лево од њега, док је ручица затварача продужена и савијена наниже. Снајперска пушка М-33 разликовала се од других по томе што је могла да се пуни посебним извијеним петометним оквирима. Пушке су тестиране до краја 1934. г., када се у финској армији враћа интерес за овакву врсту оружја, због чега Гарда прекида даља испитивања, очекујући резултате испитивања армије.


Фински снајпериста са снајперском пушком М-33.

Финска армија 1935. г. наставља тестирања и то са идејом да један тип ОН користи за неколико веста оружја. За пројектовање новог нишана ангажована је домаћа компанија „Физика“ („Osakeyhtiö Physica Ab“), која је од армије од спецификација добила само габарите које би нови нишан требало да има. Резултат њиховог рада био је кутијасти ОН масе око килограма, увећања 3х, пречника објектива од 24 милиметра и одстојања ока од окулара од само 4 центиметра. Ово није било идеално решење за снајперске пушке. Нишан је на пушку М-27 постваљен лево од сандука, на носач нишана произвођача „Линделоф“ („Lindelöf“). чиме се добила једна корисна особеност – пушка се могла пунити стандардним оквирима. Уз то, додата је и дрвена образина кундака у циљу повећања комфора употребе. Ова снајперска пушка добила је ознаку „7,62 kiik.kiv/37“ (понегде се среће ознака М-27 PH; од имена произвођача нишана - „Physica“). Први прототипови ОН и њихових носача израђени су у децембру 1937. г., па је одељење за наоружање финског главног штаба наручило 250 ОН од који је 150 требало да буде употребљено за снајперске пушке, а преосталих 100 за митраљезе „Максим“ М-32/33 (та партија нишана је на крају ипак завршила на снајперским пушкама базираним на М-39). До почетка Зимског рата, новембра 1939. г. произведена су само 84 ОН и ни један није постављен на пушку, тако да је свега неколико снајперских пушака овог типа употребљено током Зимског рата. Читав планирани контигент од 150 снајперских пушака М-37 произведен је до почетка Продужетка рата, у јуну 1941. г.. Осим евидентних проблема са лошим квалитетом пушака М-27, у борбеним условима показало се да „Физикини“ ОН нису водонепропусни, тако да је до 1951. г. у финским војним складиштима преостало само 24 снајперске пушке М-27 PH.


Снајперска пушка финске армије базирана на моделу М-27 са ОН „Физика“ на носачу „Линделоф“.

Почетком јануара 1940. г. примећено је да у складиштима стоји партија од 100 ОН „Физика“ намењених постављању на митраљезе, па је донета одлука да се они поставе на М-39, опет помоћу „Линделоф“ носача. Све пушке М-39 одабране да буду прерађене у снајперске пушка имале су VKT-ове цеви и додата им је посебна образина кундака. За ту прераду били су ангажовани „Складиште оружја 1“ из Хелсинскија и „Складиште оружја 3“ из Куопија, а већина пушака испоручена је током 1941. г.. Током Продужетка рата известан број ОН „Физика“ скинут је са злосрећних пушка М-27 и постављен на М-39, када таква комбинација тог модела пушке и поменутог оптичког нишана добија ознаку М-39 PH. Губици ових пушака били су релативно мали, тако да их је до 1951. г. у финској армији остало 193 комада, где су се задржале све до седамдесетих година.


Снајпериста са пушком М-27 и ОН „Физика“.

Још до почетка Продужетка рата било је јасно да ОН „Физика“ нису најбоље решење и да Финска не поседује производне капацитете који би произвели савремен и квалитетан ОН, па је решење нађено у њиховој куповини у Немачкој. У децембру 1942. г. главни штаб финске армије наручује од немачке компаније „А. Јакенрол“ 2.000 ОН „Ајак“ (4x38), да би се ускоро показало да су Немци читаву производњу те компаније резервисали за своју армију. Тек у лето 1943. г. немачки главни штаб оружаних снага дају дозволу за куповину 500 нишана тог типа, који у Финску стижу у зиму 1943. на 1944. г.. Треба напоменити да у том контигенту нису сви ОН били једнообразну – неки су имали прстен за подешавање диоптрије, а неки не. За постављање ОН „Ајак“ на пушке М-39 (опет са VKT-овим цевима) било је задужено „Складиште оружја 1“. Носачи су били финске конструкције, али временом се показало да нису идеални због лошег квалитета материјала од кога су израђени. У Финској је оптички нишан „Ајак“ добио ознаку М-43, а снајперска пушка – М-39/43. До завршетка Продужетка рата израђено је око 300 ових пушака и показале су се као најбоље снајперске пушке којима су Финци располагали, што је разлог због чега су употребљаване за обуку до осамдесетих година.

Пошто Финци нису могли да купе потребну количину ОН из Немачке, почели су да траже алтернативу. Домаћи стручњак за оптику, професор Ваисала, развио је оптички нишан заснован на немачком „Ајаку“, који је добио ознаку М-44, а снајперска пушка на коју је постављен - М-39/44. Као и његов немачки узор, Ваисалин ОН имао је увећање 4х, али мањи пречник објектива (30 mm) и додатна сенила на оба краја нишана. Није познато да ли су ове снајперске пушка уопште учествовале у борбама до завршетка Продужетка рата у септембру 1944. г.. Неки фински извори наводе да је партија од 20 нових снајперских пушака ипак испоручена армији. Са завршетком рата нестаје хитна потреба за снајперским пушкама, тако да се њихова производња прекида после произведене партије од 50 комада ОН.

Треба поменути и такорећи „незваничне“ снајперске пушке у финским рукама. Током Продужетка рата финске власти настојале су да купе све расположиве ОН погодне за војну употребу из продавница опреме за ловце, па чак и од приватних лица. Радило се о заиста малој количини од само пар десетина комада јер су у то време у Финској ОН били веома скупе направе. Финци су успели да 1943. г. из Немачке купе партију од око 40 ОН најразличитијих типова. Они су најчешће постављани на пушке М-39, али срећу се и друге комбинације.


Фински војник са заплењеном совјетском снајперском пушком М-91/30 са ОН типа ПЕ на носачу М-31.

Што се тиче заплењених снајперских пушака у финској армији, обично су се одмах употребљаване против дојучерашњих власника. Такође, биле су високо на листи ратних трофеја финских војника, тако да су их они обично односили кући, да би им служиле за лов. То је довело да парадоксалне ситуације да нека финска јединица има код себе заплењене снајперске пушке, а да више инстанце нису знале за то, нити су имале контролу над њима. Током Зимског рата евидентирано је 213 заплењених совјетских снајперских пушака, док је током Продужетка рата ситуација била много гора – евидентирано је само 67 заплењених снајперских пушака. Разлог за то је неповерење војника да ће им се те предате пушке икада вратити ако се укаже потреба за њима. Главни штаб финске армије 1943. г. покушао је да реши проблем са дефицитом снајперских пушака тако што је замолио војнике да старешинама предају заплењене совјетске оптичке нишане, како би се употребили на финским пушкама М-39. Број враћених оптичких нишана и оних скинутих са оштећених совјетских снајперских М-91/30 био је релативно мали. Од извора до извора, тај број се креће од мање од 200 до испод 300 оптичких нишана ПЕ (31) и ПЕ (37). VKT је произвео носаче нишана који су били копије совјетских, а снајперске пушке на бази М-39 са тим нишанима добиле су ознаку М-39 sov. Крај рата дочекало је 122 ових пушака.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

„Мосинке“ за ловце и спортисте

Прва и једна од најзанимљивих конверзија „Мосинки“ намењених ловцима настала је после завршетка Грађанског рата по узору на немачке конверзије израубованих службених пушка „Маузер“ К-98, када се цев проширивала на меру калибара сачмене муниције. Почетком двадесетих година је конструктор из Тулског оружаног завода, Пјотр Николаевич Фролов, разрадио технику конверзије пушака са израубованим ожљебљеним цевима у глаткоцевне пушке. Захваљујући томе, у совјетској Русији су за кратко време успели да снебдеју професионалне ловце и грађанство јефтиним (цена је била око 10 рубаља) оружјем за лов птица, ситне и средње дивљачи, израђеним од великих количина већ отписаних војних пушака. „Фроловке“, како су тако конвертоване пушке прозване у народу, имале су цеви и лежишта метка разбушене на сачмене калибре 32 (13,36 mm) или ређе до 28 (13,97 mm), модификована чела затварача, извлакаче и магацине, а нишани су замењивани за конструкцију која одговара балистици нове муниције. Такве конверзије рађене су у оружаним заводима у Тули, Ижевску и Сестрорецку, али и у разним машинским радионицама. То је разлог због кога се срећу „Фроловке“ најразличитијих конфигурација кундака, дужина цеви, једнометних и вишеметних оружја. „Фроловке“ на основи „Мосинке“ под ознаком Р-32, производиле су се у Ижевску све до 1948. године.


Интересантна конверзија „Мосинке“ у глаткоцевно оружје – „Фроловка“.

Осим конвертованих „Мосинки“, „Фроловкама“ су називане чак и пре Грађанског рата конвертоване старе једнометне „Берданке“, али и на сличан начин конвертоване пушке, чак и до калибра 16 (16,83 mm), барем још туцета најразличитијих егзотичних система које су се појавиле у Русији: „Крнка“, „Гра“, „Шаспо-Гра“, „Ветерли-Витали“, „Пибоди-Мартини“, „Арисака“, „Снајдер“, „Вердер“, „Верндл“, „Албини“, „Комблен“, „Венцл“, „Милбанк-Амслер“, „Бомон“... Ипак, концепт је преживео до данашњих дана и није мали број руских ловаца који лове пушкама МЦ 20-01 и ТОЗ-106.

Патрони „Фроловки“ били су меснигани и намењени ручном препуњавању, па је уз сваку фабрички конвертовану пушку испоручивана и кокила за изливање појединачних округлих зрна. Патрон калибра 32 или 28 пуњен сачмом није био ефикасан колико класична положара калибра 16, првенствено због цеви без сужења на устима („чока“) и релативно мале запремине самог патрона, али у то време алтернатива често није постојала. „Фроловке“ су имале и неке недостатаке, пре свега наслеђене од пушке донора: могло је доћи до застоја у препуњавању пушке јер је затварач ипак био конструисан за метке оштрог врха, после вишегодишње употребе ломио се извлакач, слабио је подопружени зуб за задржавање другог метка у магацину, хабао се испуст на доњој страни ударача и зуб на запињачи који су доводили до нежељених опаљења, отпуштали су се завртњи који фиксирају оцевљени механизам за усадник.

Током 1927. г., испрва у Тули, а потом и у Ижевску, почела је производња МК пушака „Модел 1“ и „Модел 2“ конструкције А. А. Смирнског. Њихова намена била је економична обука у гађању уз задржавање габарита стандардне „Мосинке“. Током 1932. г. Д. М. Кочетов је на основи „Мосинке“ конструисао ловачки карабин калибра 8,2х66 mm. После рата је у Ижевску израђен ловачки карабин у истом калибру - КО-8,2 са елементима конструкције „Мосинке“. Током 1965. г. започела је производње његовог наследника у виду ловачког карабина КО-9 са снажнијим метком калибра 9х53 mm R конструкције М. Н. Бљума.

На основи „Мосинке“, у послератно периоду израђиване су и спортске пушке. Прву је 1948. г. развио познати конструктор Ј. Ф. Драгунов – „Спартак-49“. Ту су биле и биатлонске пушке, тада практично једини конкурент немачким „Аншиц“ („Anschütz“) пушкама. Прву, са ознаком БИ-59, развио је 1959. г. А. С. Шестериков. Том пушком је А. В. Привалов на 8. зимској Олимпијади одржаној 1960. г. у Скво Велију освојио бронзану медаљу, потом на светском првенству у биатлону одржаном 1961. г. у Умеу осваја сребрну медаљу, као и на наредној зимској Олимпијади одржаној 1964. г. у Инсбруку. Током 1960. г. појављује се усавршена биатлонска пушка БИ-7,62, која се задржава у производњи до 1970. г.. Током тог перида произведено је око 1.700 ових успешних пушака.


Биатлонска пушка БИ-6,5

Од 1963. г. биатлонци су прешли на специјалне спортске метке калибра 6,5х54 mm, због чијег је мањег повратног трзаја повећана прецизност пушке, која је, задржавајући конструкцију претходног модела, добила ознаку БИ-6,5. Произвођена је до 1970. г. у укупном тиражу од 1.900 комада. Са њом су познати совјетски биатлонци А. И. Тихонов, В. Ф. Маматов и В. М. Мелањин све до половине седамдесетих година и одлуке Међународне федерације за савремени пентатлон и биатлон („Union Internationale de Pentathlon Moderne et Biathlon“ - UIPMB) да се пређе на метак калибра 5,6 mm са ивичним паљењем (.22 LR), освојили прегршт медаља на зимским Олимпијским играма, Светским првенствима и Светским куповима у биатлону.


„АВ“ је настала на основи „Мосинке“, за потребе закмичења у категорији „војничка пушка“.

У „Ижевску су током 1966. г. Ј. Ф. Драгунов и И. С. Безбородов, за потебе такмичења у категорији „војничка пушка“, на основи „Мосинке“ израдили пушку „АВ“ у стандардном „мосинском“ калибру са спортском цеви и кундаком са гуменим амортизером, диоптерским нишаном и смањеном силом окидања. Касније је за таква такмичења израђена пушка „АВЛ“ на бази ловачког карабина КО-9, која је користила веома познату такмичарску муницију „Екстра“. У исто време настала су спортска оружја највише класе - пушке МЦ-12 (.22 LR) и МЦ-13 (7,62x54 mm R), изузетне прецизности и са одличним балансом.


Легендарна такмичарска пушка МЦ-13.

Током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, због примећеног дефицита пушака ожљебљених цеви код професионалних ловаца, решено је да се карабинима М-44 из војних складишта скину бајонети и рукавци са цеви, на којима је био његов шарнир и потом проверавали прецизност тих карабина. Такви карабини издавани су ловцима под ознаком КО-44. У руке ловаца доспевале су и стандардне М-91/30 без бајонета (КО-91/30), али ређе. За потребе лова таквим оружјем, развијено је и ново зрно за полукошуљицом.


Ловачки карабин ВПО-103 са новом, ротационо кованом цеви и бочним носачем погодним за постављање савремених комерцијалних оптичких нишана.

Пушка коју је конструисао Сергеј Иванович Мосин и те како је жива до данашњег дана и чини се да прича о њој још увек није завршена. Данас завод „Молот“ из Вјатских Пољана тржишту нуди ловачки карабин ВПО-103, такође израђен на основи „Мосинке“, у калибру 9х53 mm R. Купцима се нуде и карабини у стандардном „мосинском“ калибру. Особеност ових карабина јесу нове, дебеле, ротационо коване и хромиране цеви дужине 55 и 61 cm. По жељи купаца, на карабине се у „Молоту“ врше најразличитије „кастомизације“ и постављају бочни носачи за савремене комерцијалне ОН.

До данашњег дана „Мосинка“ и њене модификације користе се у неким државним ресорима као службено оружје ловочувара и шумара.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Снајперске пушке

„Мосинку“ је у трећи век увела улога снајперске пушке. Ево пар речи о неколико интересантних модела.

vz.54



Једна од најређих, а уједно и најлепших пушака заснована на систему Мосина је чехословачка снајперска пушка М-1954 (Odstřelovačská puška vz.54). Ова пушка развијена је у првој половини педесетих година због потребе да се у армији Чехословачке замени неколико типова снајперских пушака немачког и руског порекла из времена Другог светског рата.

Инжењер „Чешке збројовке“, Отакар Галаш је пројекат нове пушке завршио у децембру 1953. г.. Пушка је произвођена од 1954. до 1957. г. и за то време израђено је око 4.500 комада. Задржале су се у употреби све до увођења полуаутоматске снајперске пушке СВД-63. Део пушака vz.54 модернизован је 1991. г., када им је стари усадник замењен за нови, чији је кундак имао подесиву образину, стари ОН замењен за СВД-овски ПСО-1, а пушци додат бипод. Тако модернизована пушка (ознака vz.54/91) била је у употреби у URNA – јединици за брзо реаговање чешке полиције током '90-их година, све до увођења у наоружање новијих модела снајперских пушака.

Пушка vz.54 се од стандардних снајперских „Мосинки“ разликује по одличном подесивом систему за окидање (1,8-2,4 kg) и пливајућом цеви са нестандардним кораком жљебова од 275 mm. Дужина олученог дела цеви је 61,2 cm, пушке 114,8 cm. На пушку је на бочном носачу постављен ОН чешке производње са увећањем 2,5х

7,62 TKIV 85



Финска снајперска пушка 7,62 TKIV 85 (7,62 Tarkkuuskivääri 85 -7,62 Снајперска пушка 85) је, као и све претходне пушке система Мосина настала рецилирањем сандука старих чак и читав век. Током 1984. г., финска фабрика оружја „Valmet“ је за потребе Финских одбрамбених снага модификовала старе репетирке додајући им нове, тешке цеви.

Финалну монтажу TKIV 85 вршило је „Складиште оружја 1“ из Куопија. Магацин је стандардни, фиксни, капацитета 5 метака оригиналног „мосинског“ калибра. Маса пушке је читавих 7 kg, а дужина 1,3 m. На TKIV 85 постављани су ОН, варијабилни „Цајс Диавари“ („Zeiss Diavari“) увећања 1,5-6x42, „Шмит унд Бендер“ („Schmidt & Bender“) увећања 4x36 и ноћни „Симрад“ („Simrad“) KN 250/252 F. Пушка је посебно популарна међу финским резервистима.

ОЦ-48К



Снајперску пушку ОЦ-48К је током 2000. г. за потребе руског Министарства унутрашњих послова развио Тулски централни конструкторски биро спортског и ловачког оружја. За ову пушку употребљене су резерве старих снајперских М-91/30. Оцевљени механизам старе пушке комплетиран је новим кундаком „булпап“ конфигурације, тако да је нова пушка, иако са цевљу дужине 73 cm, дуга тек 1 m.

Пошто је ручица затварача померена уназад и недоступна стрелцу, израђен је посебан продужетак са ручицом за препуњавање пушке постављеном да буде доступна стрелцу. Осим пуњења метак по метак, стандардни „мосински“ магацин може да се пуни и стандардним петометним оквирима. Постављени су нови механички преклопни нишани, кaо и бочну основу на коју се поставља носач са ПКС-07У, ОН са увећањем 7х или неким ноћним нишаном. У циљу побољшања ергономије, на кундак су постављени гумени амортизер и образина изнад сандука. Због набројаних измена, маса пушке је пoрасла на 5,5 kg.

КО-91/30 МС-1



После неколико мање или више успешних покушаја да се цивилном тржишту за разумну суму новца понуди репетирка за такмичења и рекреацију, завод „Молот“ из Вјатске Пољане тржишту је понудио пушку К-91/30 МС-1. Масивна пливајућа, ротационо кована цев дужине 60 cm задржала је стандардни корак увијања жљебова од 240 mm, али за разлику од оригиналне цеви, која је за сандук спојена навојном везом, нова цев је упресована. Ту је и нови, такмичарски усадник који је сакрио магацин пушке и који на свом предњем крају има посебан жљеб за постављање бипода, кога такође производи „Молот“.

Кундак и његова образина су подесиви, а ергономска решења стављају је у категорију тзв. „варминт“ пушака. Још једна од одлика ових пушака је и изражени пиштољски рукохват, што одмах одређује и став за гађање – најбољи резултати се постижу са ослонца или бипода. Иначе, пракса је показала да се код серијских М-91/30 МС-1 резултати крећу око 1 MOA, али то засигурно нису границе ове пушке, што потврђују примерци „кастомизованих“ пушака.

И само две ствари на пушци одају њене корене – прва је ударач са карактеристичном „печурком“ на задњем крају и једноставан систем за окидање који ипак не приличи оваквој пушци. Завод „Молот“ купцима нуди две врсте носача оптичких нишана – један који се фиксира за леви бок сандука и други који се фиксира за сандук са горње стране, у три тачке. Због тога се М-91/30 МС-1 испоручује са ручицом извијеном наниже.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, zillbg
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

На крају...

Обзиром на дуг период који се задржала у производњи, велики број произведених пушака у ванредним приликама током Првог и Другог светског рата и низа послератних ремонта, тешко је направити комплетан преглед свих варијанти и измена на пушкама система Мосина и зато нека ово буде само један покушај да се сажето исприча историја једног знаменитог оружја.

„Мосинка“ се у наоружању руске, потом и совјетске армије задржала више од 70 година, а њена серијска производња прекинута пре више од 60 година. Њени високи борбени и експлоатациони квалитети, једноставност конструкције и поузданост обезбедили су јој дуговечност као малом броју пушка у свету.

Иако ратну славу више заслужују људи који су без обзира на све њене недостатке умели да искористе њене предности, који су војевали и победили непријатеља, чини се да је и слава оружја кога је конструисао Сергеј Иванович Мосин жива је до данашњег дана и да се „Мосинка“ итекако доказала на најсуровијем испиту - у рату.

Два...

Светска...

* * *