Puška obrazca 1891 - Mosinka - Tri linije kroz tri veka

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Унапређена M-28/30

У пракси се показало да додавање нових делова на стари руски нишан Коновалова на пушци М-28 није идеално решење: неретко га је било тешко подесити на жељену нишанску даљину, а и читав склоп задњег нишана био је осетљив на оштећења. Из тог разлога је капетан Гарде Хари Мансер, из одељења за наоружање Главног штаба Одбрамбене гарде, развио нову, унапређену конструкцију склопа задње нишана и 29. септембра 1931. г. техничку документацију предао Главном штабу Гарде.


Унапређени задњи нишан капетана Мансера.

У пролеће 1932. г. је око тридесет опитних пушака са новим нишанима послато на тестирање, после чега је 28. априла донета одлука да SAKO, заједно са новим пушкама, производи ове нишани измењене конструкције (његова ознака – задњи нишан М-32). Постоље задњег нишана постављено је на рукавац који се навлачи на цев и фиксира лемљењем.


Одлична гардијска пушка М-28/30.

На задњем крају образа нишана, иза равног преклапача, постоје заштитне уши који га штите од оштећења од удараца. На левој страни образа нишана обележени су бројеви 2, 4, 6 и 8, који предстваљају нишанске даљине у стотинама метара, док су на горњој страни преклапача обележене цифре 2, 4, 6, 8 и 10 и на инсистирање генерала финске армије Ернста Лифстрима да преклапач може да се подигне вертикално и гађају циљеви на већим даљинама, на доњој страни обележене су цифре 12, 14, 16, 18 и 20, што је захтевало и измену конструкције у последњи час и израду прореза по дужини на преклапачу. Урез на гајки нишана је облика слова U, а гајка је са два вијка фиксирана за задњи крај преклапача. Због нове конструкције задњег нишана, промењена је и форма горње дрвене облоге цеви.

Исто тако, Мансер је унапредио и предњи нишан, да би могло да се врше корекције по правцу обичним одвијачем. На левој страни предњег нишана налазио се вијак чија је глава имала урез за одвијач. Око главе вијка, обележене је осам тачака у кругу, а завијањем или одвијањем вијка од једне тачке до следеће померало је групу погодака око 5 центиметара на удаљености од 300 метара. Одвијањем вијка, група погодака померала се у лево, а завијањем - у десно. Мансерови нишани су били изузетно скупи - наводно чак 120 финских марака, али је у Гарди ипак решено да је то оправдана инвестиција. Осим тога, побољшано је фиксирање оцевљеног механизма у усаднику.


Фински војник у тренутцима одмора чисти своју пушку М-28/30.

Једноделни оков поткундака преузет је са М-28. Не треба посебно напомињати да су и у овом случају рационални Финци рециклирали старе руске угласте сандуке и затвараче, већином произведене пре 1919. г.. Мајор А. Е. Салоранта је за овај модел пушке развио кочницу са крилцем, сличну оној на „Маузер“ пушкама, али то решење није ушло у серијску производњу.

Донета је одлука да се цеви наруче од SAKO, уместо „Tikkakoski“, који је до тада био једини домаћи произвођач са довољно великим производним капацитетима. Разлог за то је што се на тестовима показало да цеви које је SAKO произвео од челика из домаће челичане „Lokomo“, по квалитету нимало не заостају за цевима произведеним у „Tikkakoski“ од шведског „Fagersta“ челика. Разлика у однoсу на све остале цеви модела пушака заснованих на систему Мосина јесте корак увијања цеви – он код М-28/30 износи 254 mm (10 инча). Пушке су на задњем крају цеви, у зони лежишта метка, означене жигом произвођача у виду слова „S“ у зупчанику и жига Гарде „Sk.Y“ (опет од Suojeluskuntain Yliesikunta – Главни штаб Одбрамбене гарде). На понекој пушци се изнад жига фабрике среће жиг са бројем 2 – то је ознака да група погодака није на највишем нивоу, тј. да пушка спада у другу класу прецизности. Овакво обележавање са истим значењем употребљено је и за обележаване наредног модела финских „Мосинки“ – М-39.


Жиг фабрике SAKO на задњем делу цеви, са словом „S“ у зупчанику изнад кога је ознака припадности – Sk.Y (од Suojeluskuntain Yliesikunta – Главни штаб Одбрамбене гарде).

Због свих побројаних измена, пушка је добила и нову ознаку - М-28/30 (усвојена под званичном ознаком „7,62 кiv/28-30“).

Прве серије пушака произведене током 1933. и 1934. г. нису имале све особине стандардне М-28/30 и опште, током читавог производног века процес унапређивања овог модела био је еволутиван.

Кундаци су најчешће били прерађени једноделни руски са М-91. Управо ти прерађени кундаци један је од највећих недостатака М-28/30: проширивање канала за нову, дебљу цев ослабило је читав поткундак, тако да се решење нашло у изради нових, масивнијих поткундака спојених „на чешаљ“ са старим руским кундацима који су постављани на нове пушке од почетка 1933. г.. И касније, приликом ремонта током и после рата, промењено је неколико комбинација кундака и њиховог финиша, тако да ретко која сачувана пушка М-28/30 данас има свој оригинални кундак. И на овом моделу среће се неколико различитих конструкција за постављање ремника и врста ремника.


Положај бајонета на пушци М-28/30

Бајонети за М-28/30 разликују се од оних за М-28 по зашиљенијем врху и дрвету на корицама које је због визуелног ефекта било изувијане текстуре, а производили су их иста два произвођача као и за армијску пушку М-27. Сваки бајонет је испоручиван са црнима металним канијама на кожном виску смеђе или зелене боје. Компанија „Fiskars Osakeyhtiö“ је после испоруке првог контигента, нову наруџбину бајонета модификовала тако што је на окову дршке додала мали отвор за подмазивање осигурача. И опет, као и у случајевима са М-27 и М-28, није произведено довољно бајонета да би се свака пушка комплетирала њима. Бајонетима је комплетирано тек око 3/4 пушака М-28/30.

Један од ситних, али важних новина, вероватно инспирисана решењем примењеним на швајцарској пушци „Шмит-Рубин“ К-31, уведена је априла 1934. г.: алуминијумска чаура са ободом навучена је на цев, у зони окова поткундака. Њена функција била је да смањи притисак поткундака и облоге цеви на цев, тако да било какве дилатације цеви не изазивају напрезања између тих делова који могу да утичу на прецизност пушке. Пошто однос поткундака и облоге са цеви утичу на прецизност пушке, фабрика је направила својеврсну заштиту од неовлашћеног потпуног расклапања пушке тако што је преко вијака који фиксирају гривне поставила лимене капице.

Прва серија од 2.700 пушака наручена је маја 1932. г., а испоручена је априла 1934. г.. Још пре прве испоруке, септембра 1933. г. наручена је серија од 2.370 пушака. Следиле су редовне годишње испоруке пушака: у мају 1934. – 2.600, априла 1935, маја 1936. и јуна 1937. – по 2.650, јуна 1938. – 2.000, новембра 1939. – 2.800, јуна 1940. – 4.000.

До прве половине 1941. г., када је прекинута производња М-28/30, Гарди је испоручено 24.420 пушака. Додатна количина пушака дошла је у руке Гардиста на занимљив начин. Наиме, Гарда је својим припадницима понудила да своје пушке М-91, М-24 или М-28 замене за М-28/30 уз доплату за покривање трошкова модификације, који су се обрачунавали по категоријама обима радова које треба извршти, а цене су кретале од 90 до 300 финских марака. У евиденцији фабрике SAKO пише да су чак 13.723 пушака старијих типова М-91, М-24, као и М-28 које су захтевале ремонт, прошло унапређење у нови модел на овај начин. У том случају гардиста није постајао власник пушке, већ је добијао право да вежба или се такмичи са њом. Осим пушка за потребе Гарде, SAKO је од 1934. до 1940. г. за цивилно тржиште произвео око 2.000 пушака М-28/30.


Финска артиљеријска посада. Фотографија показује и то колико су Финци били штедљиви у опремању своје армије – осим различитих модела пушака, разуме се – на основи „Мосинке“, могу се видети и три модела шлема – немачки, италијански и пар чешких.

Када је почео Зимски рат, пушке М-28/30 су заједно са њеним корисницима упућене на фронт. Чак су и пушке пензионисаних припаданика Гарде сакупљање и додељивање борбеним јединицама. Иако је М-28/30 без сумње била најпрецизнија финска пушка током Зимског рата и због тога веома популарна међу финским гардистима и војницима (извесна количина пушака уступљена је армији), било је и проблема. Наиме, SAKO је пушке комплетираo цевима нешто мањег калибра, због којих се догађало да заплењена совјетска муниција изазове застоје. Уз то, лежиштe метка и прелазни конус до ожљебљеног дела цеви није био пројектован за стандардно финско тешко зрно D-166, већ лако зрно слично руском М-1908.

Током 1942. године Гарда је променила своју структуру и улогу, а већина пушака завршило су у финској армији. Рат је однео свој данак и у оружју – до 1951. г. у складиштима финске армије преостало је око 21.100 пушака овог модела. Током 1983. и 1984. г. око 1.300 пушака продато је колекционарима и запосленима у финској војној администрацији. Почетком 1986. г. пушка и званично бива проглашена за наперспективну, тако да су до 1988. године преостале количине продате, већином на цивилним тржиштима у иностранству. Данас су пушке М-28/30 у Финској популарне на такмичењима у стрељаштву војним пушкама и код резервиста финске армије.

Спортска каријера М-28/30

Од светског првенства у стрељаштву одржаног у Финској 1937. г., пушка М-28/30 има репутацију веома прецизног оружја. У то време пракса је била да се такмичења у гађању војним пушкама проводе стандардним војним пушкама земље домаћина. За потребе такмичења у SAKO је израђено 440 пушака за које су употребљене пробране цеви и најквалитетнији делови који су били на располагању. Кундаци су били израђени од ораховине са посебном идентификационом плочицом на десној страни кундака, док је на левој страни цеви, у зони лежишта метка, био жиг са словима „MM“ (од „maailman mestaruus“ – светско првенство). Од тог броја пушака, само је 83 употребљено на такмичењу. Домаћини су изборили своје место на победничком подијуму: златну медаљу освојио је искусни стрелац Олави Ело, који је у то време имао чак 72 године.


Плочица на десном боку кундака пушака М-28/30 припремљених за Светско првенство у стрељаштву одржаном 1937. године.

После такмичења Гарда је те пушке предала у фински музеј спорта. Преосталих 357 пушака, као знак признања, додељено је најбољим стрелцима Гарде, који су их носили са собом у борбу током Зимског и Продужетка рата.


Такмичарска пушка M-28/76.

У послератном периоду пушке М-28/30 сретале су се на стрељачким такмичењима. Додавани су им диоптерски нишани, унапређивана ергономија кундака, побољшавано налегање оцевљеног механизма у усаднику. Такође, неки примерци су осим диоптерских нишана добили су ручице затварача извијене наниже, а затварачи подвргнути „дијети“. Такве пушке познате су по ознаци М-28/57. Током седамдесетих година „Складиште оружја 1“ добило је задатак да изради кундак примеренији такмичарском оружју. Резултат је био модеран кундак са израженим пиштољским рукохватом и кратким и масивним подкундаком, а таква пушка добила ознаку М-28/57 H, да би касније еволуирала у модел M-28/76.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Стандардна M-39


Последња из линије финских „Мосинки“ – пушка М-39.

Различити захтеви армије и Гарде довели су до тога да се појаве два модела пушке – армијске М-27 и гардијске М-28. Због ситних разлика на појединим склоповима, резервни делови једног модела нису се могли користити код другог модела. Ипак, ни један од модела није био толико добар колико је то могло да буде у случају некакаве комбинације оба. На гардијској пушци М-28 и њеној каснијој модификацији М-28/30 у већој су мери да идентификовали и решили примећене проблеме, што није био случај са проблематичном армијском М-27.

У армији у пролеће 1934. г. схватају да њихово стандардно оружје због низа дефеката готово неупотребљиво. Због тога је одељење за наоружање Министарства одбране почело да тражи решење. Прво је био разматрано увођење полуаутоматске пушке домаћег конструктора Аима Лахтија, али пошто ни једна од његових конструкција није била довољно добра да би се увела у серијску производњу, као и због недостатка средстава, од тог пројекта се одустало. Гарда је понудила своју М-28, али су у армији били против те идеје и инсистирали на краткој (111 cm) опитној пушци М-91/35.

Пуковник Леонард Грандел, начелник одељења ратне привреде у финској армији, додатно је заоштрио односе између армије и Гарде. Наиме, Грандел је инсистирао да и армија и Гарда усвоје у наоружање један нови, стандардни модел пушке, па је донео наредбу да се прекине производња М-28/30. Ова одлука изазвала је негативне реакције из Гарде и узроковала њихов тврд став да М-28/30 не треба да се унапређује и да би она требало да се уведе у наоружање армије онаква каква јесте.

У исто време, армија је покушавала да као нови универзални модел наметне своју опитну пушку М-91/35 без икаквог упоредног тестирања са гардијском М-28/30. Међутим, на испитивањима су се њени нишани показали као веома лоши, а излазак на ватрену линију запечатио је судбину нове пушке. И поред увођења новог метка D-166 домаће конструкције са зрном масе 13 грама током 1937. г., у складиштима је већина муниције била са лаким зрном (фински пандан руском М-1908). Бљесак и прасак из кратке цеви приликом испаљивања лаких зрна билу су веома јаки и више него демаскирајући. Међутим, оно што се показало као неприхватљиво било је сувише лоше груписање погодака два типа зрна испаљених из кратке цеви пушке М-91/35.

Ствари су почеле да се покрећу тек 1937. г.. Донета је одлука да основа за нову пушку буде гардијска М-28/30. Формиран је и посебан комитет који ће бити задужен за конструисање нове пушке. Међу члановима комитета били су и фински конструктори оружја – мајор Арво Салоранта (са Аимо Лахтијем конструисао пушкомитраљез Лахти-Салоранта М-26) и Хари Манснер (конструктор нишана на М-28/30). Занимљива чињеница је да је комитет, обзиром на сва дотадашња одлагања, имао рок од само недељу дана да усагласи конструкцију нове пушке и додатних шест месеци да изради опитне примерке. Последња варијанта опитне пушке у конфигурацији која је касније постала М-39 испоручена је 17. фебруара 1938 г..

У поређењу са М-28/30, нова стандардна пушка армије и Гарде, М-39 (званична ознака „7,62 kiv/39“) имала је масивнији дводелни кундак са тзв. полу-пиштољским рукохватом и са масом од 4,5 килограма била је једна од најтежих пушака тог периода. Увођењем оваквог кундака нестали су сви проблеми везани за ломљиве поткундаке који су се јављали на свим претходним моделима финских „Мосинки“.


Нови, ојачани оков поткундака


Гајка за ремник М-39 на десном боку главе кундака израђена по узору на пушке „Маузер“.

Ипак, треба напоменути да је због непотпуно усаглашене техничке документације и недостатка потребног алата, првих 6.000 до 7.000 пушака произведених у SAKO било са класичним „равним“ вратовима кундака, без полу-пиштољског рукохвата. Такође, измењена је и конструкција поткундака и гривни на њему, због чега је расклапање и скплапање пушке постало лакше. Горња дрвена облога цеви фиксирана је у три тачке – напред оковом поткундака, у средини прстеном гривне и назад вијком на постољу задњег нишана. Уместо прореза за постављање ремника, употребљене су класичне гајке. На окову поткундака постављене су две – једна на доњој и друга на левој страни. На глави кундака постоје такође две гајке: једна - класична на доњој страни и друга - на левом боку кундака, урађена по узору на оне на немачки карабинима „Маузер“ К-98. Са тим решењима, пушка је одговарала свим јединицама финских оружаних снага. Сви кундаци М-39, као и свих других модела финских „Мосинки“ произведених или ремонтованих током четрдесетих година, заштићени су науљавањем мешавином ланеног уља, терпентина и пчелињег воска.


Задњи нишан М-39 – просто је позајмљено добро решење са гардијске М-28/30.

Задњи нишан М-39 исти је као на М-38/30, али са мањим изменама. Размак између цифара на преклапачу се унеколико разликује, а додат је подеок за нишанску даљину од 150 метара, док је прорез на гајки је као и на М-28/30 - у облику слова „U“, али дубљи. Предњи нишан је исти онакав какав је на М-28/30, с том разликом што је постављен на око 2,5 сантиметра од уста цеви, што је двоструко више од удаљености нишана од уста цеви на М-28/30. Оков поткундака је нове, ојачане конструкције и опет је на његовом доњем делу налазило ребро за постављање бајонета. Од пушке М-27 позајмљен је магацин за метке унапређене конструкције која спречава заглављивање метака, што је опет означено жигом са словима „HV“.


Предњи нишан на М-39 је постављен на око 2,5 cm од уста цеви, што је двоструко већа одстојање у односу на претходне финске моделе.

Производњу цеви започео је „Tikkakoski“, да би се касније тог посла прихватио и VKT. Оне су биле тањих зидова од оних на гардијским М-28/30. Калибар цеви није био смањен као на М-28/30, већ приближан совјетском, управо да би могла да се користи заплењена совјетска муниција. Корак увијања жљебова у цеви поново је био 240 mm. Из механизма за окидање изостала је опруга уведена на М-28. И овог пута Финци су прибегли рециклажи старих руских угластих сандука и затварача, с тим што су у другој половини Продужетка рата за производњу М-39 употребљавани и округли сандуци од совјетских М-91/30 заплењених од стране самих Финаца или купљених од Немаца.


Жиг фабрике VKT – (од „Valtion Kivääritehdas“ - Државна фабрика оружја) на цеви М-39. Ту је и жиг „SA“ (од „Suomen Armeija“ – Финска армија) у квадрату, као и слово „D“ које показује да је цев прилагођена и употреби домаће муниције D-166 са тешком зрном.


Раритет: бајонет за М-39 са обликом традиционалног финског „puukko“ ножа и његова ножница од зелено обојене коже.

Бајонет за М-39 добио је облик сечива који подсећа на облик традиционалног финског „puukko“ ножа и комплетиран је кожном канијом зелене боје. Његова производња почела је 1941. г. у фабрици „Veljekset Kulmalan Konepaja“. Гарда је наручила 10.000 бајонета, али мала фабрика није могла да произведе потребну количину бајонета, па је крајем 1942. армија раскинула тај уговор, а већина произведених бајонета послата је у складишта, да би они касније завршили као метални отпад.

Иако су се у војним јединицама очекивале испоруке М-39 током 1939. г., то се ипак није догодило. Одељење за логистику главног штаба финске армије послало је циркуларно писмо у све јединице са питањима које су се тицала искустава са дотадашњим моделима пушака у борбеним условима. Намера је била да се добију повратне информације које би се искористиле за додатно унапређење М-39. Почетак Зимског рата последњег дана новембра 1939. г. затекао је домаће произвођаче оружја у грозничавим припремама за производњу нове пушке. Прва наруџбина финске армије за 20.000 нових М-39 дошла је у SAKO тек у априлу 1940. г.. Серијска производња пушака М-39 није започела до краја лета 1940. г., па чак и тада је долазило до одлагања, због чега их финска армија није добила до 1941. г..


Фински војник са М-39.

Процењује се да је укупно произведено више од 100.000 пушака овог модела, али тачни подаци о обимима производње током Продужетка рата постоје само за SAKO, који је као највећи произвођач финској армији испоручио следеће количине пушка по годинама: 1941. – 16.000, 1942. – 4.000, 1943. – 20.000, 1944. – 13.500, 1945. – 6.500. По обиму производње, друго место припада „Складишту оружја 3“, које је користећи цеви VKT, испоручило: 1942. – 8.000, 1943. – 17.646, 1944. – 4.683. Када се повуче црта испод цифара ова два произвођача, добија се 90.329 произведених пушака М-39. Додатну количину од 6.500 пушака, којом се испунила ранија наруџбина главног штаба финске армије, SAKO је произвео 1945. г.. Тада престаје серијска производња, али су мање партије М-39 произвођене све до 1973. г. од постојећих делова и скраћиваних цеви за М-91 произведених у „Tikkakoski“, као и цеви купљеним у Белгији 1942. г. и обележених жигом са словом „B“. Пушке су се задржале у финским складиштима оружја све до почетка деведесетих година и могу су се наћи у продаји до данашњих дана. И овај модел пушке добио је свој надимак – „Стари Пека“ („Ukko-Pekka”), по надимку бившег финског председника Пер Евинда Свинхувуда, који је био члан Гарде и пасионирани стрелац.

Заплењене M-91/30


Фински војник наоружан „Мосинком“ на стражи у рејону језера Ладога.

Финска армија и Гарда током Зимског рата заплениле су 28.300 пушака М-91/30. Током Продужетка рата, количина заплењених пушка овог модела нарасла је на преко 100.000 комада. То је разлог што је током последње две године рата произведено више од 14.000 цеви којима је „Tikkakoski“ ремонтовао и модификовао совјетске М-91/30, које су код Финаца усвојене под званичном ознаком „7,62 kiv/30“. Ради се о томе да се у рукама Финаца нашла знатна количина заплењених делова и пушака које без ремонта нису биле употребљиве. У лето 1944. г. Финска је од Немачке купила 56.722 заплењених совјетских пушака од којих су већина биле М-91/30, али гро њих биле у лошем стању. Део тих пушка је канибализован и употребљен за комплетирање финских М-91 и М-39.


Финска мушица нишана на заплењеним М-91/30 постављена је на секундарно постоље.

Разлика између оригиналних совјетских и финских М-91/30 која одмах упада у очи јесу предњи нишани. Нови нишани на М-91/30 пројектовани су за дугачији алат за њихово подешавање, кога Финци нису имали. Зато су они променили предњи нишан конструкцијом која је могло да се подешава алатом за М-91, с тим што је због другачијег задњег нишана на М-91/30 мушица требало да се подигне, што је учињено секундарним постољем предњег нишана која је „ластиним репом“ постављеним на примарно. Задњи нишани су стандардни за М-91/30, с тим што је део недостајућих склопова израђиван у Финској.

Већина ремонтованих финских М-91/30 имају угласте сандуке, али постоје и примерци пушака са округлим сандуцима, чешће са „ниским зидом“ произведених 1944. г. Када се указала потреба за новим кундацима за М-91/30, Финци су започели њихову производњу и ти кундаци разликовали су се од совјетских по неколико детаља, првенствено по својој масивности. На финским М-91/30 може се срести неки од три начина за постављање ремника, онако како је то било код модела М-24. Уз пушке М-91/30, заплењене су веће количине оригиналних совјетских бајонета који често нису добијали ни најчешће употребљаван жиг „SA“ (од „Suomen Armeija“ – Финска армија) у квадрату, као ознака да то оружје припада финској армији. Када се већ помиње тај жиг, треба напоменути и то да постоје и пушке са другачијим жигом - „Puolustuslaitos“ (Министарство одбране) који је био у употреби током два месеца 1942. г..


Фински војник на скијама са заплењеном М-91/30.

У финским складиштима је 1951. г. преостало чак 91.334 пушака М-91/30 од којих је свега 4.279 било у финској модификацији. Као што се могло и очекивати, Финци су дошли до закључка да М-91/30 нису прецизне колико и њихове домаће пушке, али да су знатно поузданије.

Финци су током Зимског рата запленили 489 карабина М-38, плус додатну количину током прве фазе Продужетка рата. Ипак, тај број никада није био велик. Они међу финским војницима нису били нарочито популарни због јаког бљеска при пуцњу, што је током дана могло да се толерише, али током ноћи је тај бљесак, осим демаскирајућег ефекта, чак привремено заслепљивао самог стрелца. У последњим месецима Продужетка рата, заплењена је и мања количина карабина М-44. У Финској су карабине М-38 и М-44 усвојили под јединственом званичном ознаком „7,62 kiv/30 rv“, класификујући их у коњичке пушке.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Естонска епизода

После више од два века под руском влашћу, Естонија је 2. фебруара 1918. г. прогласила своју независност од Русије, што је за последицу имало двогодишњи рат за независност и на крају, проглашење Прве Естонске Републике. После потписивања пакта Рибентроп-Молотов, Естонија је 1940. г. потпала под совјетску власт. Већ 1941. г. окупирају је Немци, да би је Совјети поново вратили под своју власт. Естонски одговор била је герила под називом „Шумска браћа“, која је деловала против совјетских власти све до 1953. г.. Естонија поново проглашава независност августа 1991. г., а наредне године проглашена је Република Естонија. Свакако је то много историје за један век, са којом свет почиње да се упознаје тек последње две деценије.

Током рата за независност и кратко време после проглашење Прве Естонске Републике, нова држава није имала армију, али је борцима било потребно оружје. То је разлог због кога је Естонија током двадесетих и тридесетих година века за нама у свом арсеналу имала неколико система пушака и исто толико различитих калибара – разне верзије немачких и чешких „Маузера“, јапанске „Арисака“, које су касније прекалибрисане у .303 British, британске „Енфилд“ П-14 и наравно - „Мосинке“.


Естонски војник са „Мосинком“, из јединица за обезбеђење возова, половина '20-их година.

До краја рата за независност Естонци су у свом поседу имали око 40 хиљада „Мосинки“, које су потицале из руских гарнизона. Половина од њих су биле у лошем стању и употребљене за резервне делове. САД упућују независној Естонији помоћ у виду око 65 хиљаде нових пушака М-91 које потичу из америчких фабрика. До данашњег дана није засигурно утврђено у чије је руке дошла та помоћ: помиње се руски бели генерал Н. Н. Јуденич и напуштена железничка композиција са војном опремом, њихова испорука Финцима или чак и белом генералу А. В. Колчаку на руском Далеком истоку. То је само још један од нерасветљених догађаја у историји грађанског рата у Русији. Естонски извори маводе да је 1926. г. Прва Естонска Република у свом поседу имала око 80.000 пушака овог система, од којих је око 12.000 чак замењено са Пољском, која их је даље послала у Финску.

Следећи фински пример, у Естонији су рађени пројекти ремонта и унапређивања М-91, када су од почетка двадесетих година пројекте ремоната и модернизација „Мосинки“ у Естонији покретале разне институције – Министарство одбране, армија, државни „Арсенал“, „Одбрамбени савез“... За те потребе, домаћи произвођачи су испоручивали нове кундаке, цеви, нишане и друге ситније делове. Заједничко свим естонским пушкама јесу дебље цеви израђене од квалитетних челика, док су други метални делови употребљавани са расходованих пушака, у којима се није оскудевало. Почело је у јуну 1931. г. са ремонтом и модернизацијом укупно 15.200 пушака М-91, чији је део добио нове цеви. Задњи нишан је градиран у метрима, а нишани „упуцавани“, супротно руској пракси, без постављеног бајонета.

На пушку која је понела ознаку М-33 постављена је масивнија цев домаће производње дужине 69,5 cm са којим је укупна дужина пушке била око 120 cm, а маса 4 kg. Пушка је добила и нови кундак, модификован магацин, а извршена је и интервенција на механизму за окидање, који је добио два „колена“. Нови предњи нишан са браником израђеним по узору на онај на британској пушци „Енфилд“ П-14, која је такође била у наоружању естонске армије, док је преклапач задњег нишана градиран на нишанске даљине до 2000 m и посебно обележеним скалама за метке са лаким и тешким зрном. Оков поткундака добио је ребро на које је могао да се постави скраћени бајонет јапанских репетирки „Арисака“. Израђено је укупно 4.025 пушака М-33. Њеним унапређивањем настала је пушка М-38 којој је измењен склоп предњег нишана, шипка за чишћење, начин постављања ремника и урађене ситне интервенције које су поједностављивале и олакшавале производњу. Посебно за одличне стрелце у естонској армији, израђено је 520 тзв. „ловачких пушака“ („Kütipüss“) модела M-33 и M-38.


Естонски војник са „Скраћеном пушком М-1935“.

Талински „Арсенал“ израдио је и карабин под ознаком „Скраћена пушка М-1935“ („Lühendatud sõjapüss M-1935“), готово је идентичан моделу М-33, од кога се разликује само по краћој цеви, дужине 60 cm, тако да је укупна дужина пушке била око 110 cm и маса око 3,8 kg.


„Мосинка“ унапређена за естонски „Одбрамбени савез“ - KL.300.

„Одбрамбени савез“ („Kaitseliit“; организација слична немачком „Ландверу“ („Landwehr“)) је за средства којима је располагао, 18. октобра 1935. г. покренуо сопствени програм ремонта и модернизација руских „Мосинки“, а добијена пушка је била веома слична моделу М-33, с тим што није имала нови задњи тангентни нишан и још неке ситније склопове. Ова пушка, која је била искључиво на служби у „Одбрамбеном савезу“, добила је ознакu KL .300 и са преко 4.000 комада чинила готово половину од пушака те организације.

Треба поменути и такмичарске, такозване „Слободне пушке“ („Vabapüss“), израђене на основи „Мосинки“ за потребе естинских стрелаца који су учествовали на међународним такмичењима у стрељаштву. Те једнометне пушке су било опремљене посебним кундацима, диоптерским нишанима и другим спортским додацима.

Све естонске пушке носе жиг „Арсенала“ из Талина, у коме су вршене интервенције на поменутим варијантама „Мосинки“ – стилизовану кулу унутар зупчаника. Треба поменути и то да су цеви естонских „Мосинки“ израђене од квалитетних челика: чешког „Poldi“, шведских „Fagersta“ и „Uddelholm“, што је заједно са њиховом већом дебљином зидова и брижљивим упасивањем механизма за окидање, давало естонским пушкама одличну прецизност.


Естонски војници са гас-маскама на стрелишту, наоружани пешадијским М-91.

Забележено је присуство појединих примерака финских „Мосинки“ у Естонији, често са обрушеним финским жиговима замењеним великим словом „Е“, па су постојале спекулације да се ради о тајним испорукама пушака, али у архивима Министарства одбране Естоније не постоје подаци који би то потврдили. Међутим, исти извор повтрђује долазак тих пушака заједно са естонским војницима који су се обучавали и учествовали у Зимском рату на страни Финаца у тзв. „Ерна групи“, а потом се 1941. г. вратили у Естонију, да би се борили против Црвене Армије. На жалост, до данашњег дана је сачувано тек пар десетина пушака побројаних типова, а разлог за то је што су Совјети то оружје рециклирали у својим оружаним заводима или просто уништавали.

У годишњаку Војног музеја у Талину за 2005. г. наводи се бројно стање пушака у естонској армији, Одбрамбеном савезу и пограничној служби на дан 1. септембар 1939. г.. Од готово 132.000 пушака, практично половина, конкретно 66.330 пушака су различити модели и варијанте „Мосинки“. По моделима те бројке су следеће: оригиналних руских пешадијских М-91 – 37.058, драгунских 2.000, карабина М-07 – 129, модернизованих пешадијских М-91 – 12.200, KL.300 - 4.005 (све су припадале Одбрамбеном савезу), скраћених пушака М-35 – 5.560, пушака М-33 и М-38 – 450 и, како се у годишњаку наводи, „прецизних пушака“ – 643. Овом броју треба додати и 1.476 пушака система Мосина које су биле у поседу естонске полиције и затворске страже. Интерсантно је да у истом годишњаку постоји и помињање око 80 „Мосинки“ прекалибрисаних у Белгији у калибар 7,92x57 mm Mauser - тзв. „Blindee“ пушака.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, svr
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Совјетски оптички нишани


„Снајпер бије издалека, али увек прецизно!“ - совјетски плакат из времена Другог светског рата.

Царска Русија није производила оптичке нишане (у даљем тексту - ОН) за пушке система Мосина. Постоји помињање неколико стрелаца који су током руско-јапанског рата користили пушке са ловним ОН иностране производње. Негде се помиње и наруџбине педесетак ОН пред Први светски рат из иностраних фабрика и домаћег Обуховског оптичког завода, али не зна се њихова судбина. Оно што се зна је да је због веома скромих капацитета домаћих произвођача, у којима је радило свега око две хиљаде људи, руска армија током читавог Првог светског рата осећала дефицит разних оптичких прибора. После грађанског рата, совјетска оптичарска индустрија свела се на три невелика завода. Први је ПОЗ – Подољски оптички завод, који се налазио у Подољску код Москве, чији су производни капацитети 1915. г. премештени ту из филијала немачких оптичарских компанија „Цајс“ („Zeiss“) и „Герц“ („Goerz“) у Риги. Други завод било је оптичарско одељење Обуховског завода, а трећи је био Државни оптички завод из Санкт Петербурга кога је почетком 1914. г. основала француска фирма „Шнајдер-Крезо“ („Schneider-Creusot“). У Санкт Петербургу налазио се и једини завод који је производио оптичарско стакло који у то време није радио, као и Државни оптички институт (ГОИ). Стање у тим заводима је било такво да је приоритет био да се они уопште одрже у животу, а о развоју неких нових производа није било речи.

Први кораци

Пошто је у то време несумљиво водећу улогу у производњи и примени ОН на пушкама имала Немачка, у Арткому (Артиљеријском комитету) Радничко-сељачке Црвене Армије у лето 1922. г. донета је одлука да се одатле купи по пет ОН за пешадијску пушку М-91 и исто толико за митраљез „Максим“, које је немачка фирма „Буш“ („Busch“) испоручила у новембру исте године. На испитивањима на Оружаном полигону (после грађанског рата у Русији пребаченом из Ораниенбаума код Санкт Петербурга у подмосковски заселак Кусково, а потом 1927. г. у заселак Шчурово недалеко од Коломне), успели су да оптички нишан поставе на пушку, савију ручицу затварача да би он уопште могао да се отвара и потом испитали такво оружје. Примећени су извесни недостаци, али је једногласан закључак био да ће „...оптички нишан на пушци бити веома користан за појединачно увођење у наоружање, којима би добри стрелци гађали важне циљеве какви су пушкарнице, митраљеска гнезда, осматрачки пунктови командног састава противника итд...“. Донета је и препорука о куповини 50 ОН за трупна испитивања, али тај пројекат није реализован. Уопштено, нереализовани планови, лоше конструкције, кашњења и одлагања биће уобичајени у развоју снајперских „Мосинки“ све до почетка тридесетих година.


Александар Александрович Смирнски, један од покретача снајперског покрета у СССР-у.

У то време у СССР почело је да се развија и стрељаштво. Већ 1922. г. Вишој војној школи, један о предавача, А. А. Смирнски, оснива стрељачку секцију, а у годину дана касније основаном спортском друштву „Динамо“, стрељачка секција, чији је један од руководилаца био Н. М. Булигин, постаје центар активности читавог спортског друштва. Ова двојица, Смирнски и Булигин, чланови Арткома, заједно са инжењером С. Г. Бричковим, својом активношћу утицали су на почетак производње оптичких нишана у СССР-у. Ту треба додати и несумњиви утицај С. С. Камењева, високог руководиоца Црвене Армије, који се прихватио учешћа у развоју снајперског дела у СССР-у. Свесрдно је подржавао активности везане за снајпере у Црвеној Армији и друштвено-политичкој одбрамбеној организацији ОСОАВИАХИМ-у.

Један од важних корака у развоју снајпинга у СССР-у догодио се 1924. г., када је после издавања у Лондону, преведена и издата књига „Снајпинг у Француској 1914-18“ мајора Х. Хескета-Причарда („Sniping in France, 1914-18“, H. Hesketh-Prichard) у којој су подробно описана дејства и тактика британских снајпериста током Првог светског рата. После тога, књига је штампана у неколико издања и постала је својеврсни путоказ и тема за дискусије у ком правцу би требало да се развија совјетска снајперска школа. Још један корак у том правцу догодио се јуна 1925. г. када је Високи савет народне привреде, највиши државни огран СССР, донео званичну одлуку о потпомагању његовог развоја. Убрзо су почела да с отварају стрелишта у околини Москве: у Кускову, Митишцима, Новогирејеву...

Половином 1924. г., очигледно под утицајем стрелаца, Артком почиње да се интересује за ОН за пушке и чак излази са закључком „...да би било добро да сада свака чета има макар два-три стрелца са таквим нишанима...“. Донета је одлука да се наруче инострани модели ОН за испитивања и евентуалне куповине лиценце за њихову производњу у домаћим заводима. Исто тако, предложено је и домаћим заводима да развију сопствене конструкције и презентирају их Арткому. Постављени су и неки основни технички захтеви за ОН: увећање 2-3х, маса не већа од 300 грама, видно поље 12-14 степени, максимална светлосна моћ – 64.

• 2Ovo se svidja korisnicima: Bane san, svr
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Куповине у иностранству

У Немачкој су у фербуару 1925. г. купљена четири ОН: „Цајс Цилфир“ („Zeiss Zielvier“), „Фохтландер Скопарете“ („Voigtländer Scoparette“), „Герц Цертар“ („Goerz Certar“), „А. Јакренрол Ајак“ („A. Jackenroll Ajack“), a нешто касније послат је и пети ОН – „Буш Парвизар“ („Busch Parvisar“). Већ у јуну исте године испоручена је додатна партија ОН у којој су, осим поменутих модела из прве партије, били и „Хенсолт Диалит“ („Hensoldt Dialyth“), један модел ОН марке „Оиги“ („Oigee“), сви са увећањем 4х и на крају „Фохтландер Панскопарете“ („Voigtländer Panscoparette“) за варијабилним увећањем 2-4х. Ти ОН предати су Оружаном полигону и спортском друштву „Динамо“, где је требало да буду испитани на „Мосинкама“.

У марту 1925. г. Оружани полигон добио је задатак да развије и изради носаче за пет типова немачких ОН. До октобра било је израђено пет варијанти носача, али је одлучено да се за њихово постављање на пушке ангажује ПОЗ, јер је за то било потребно расклапање самих ОН. ПОЗ-у је наложено да изради по два носача за сваки од пет ОН. Једна конструкција требало је да буде фиксна, тако да се пушка пуни метак по метак, а код друге носач је требало да се помери на леву страну, што би дозволило пуњење пушке стандардним петометним оквирима. Разматрала се и варијанта нишањења механичким нишанима за даљине до 200 m без скидања ОН. План је био да се после израде десет пушака са носачима, оне врате на полигон и испитају. ПОЗ је добио рок до 1. априла 1926. г. да изради прву варијану носача за ОН „Цајс Цилфир“, али први носач предат је Арткому тек у мају, у јулу је израђена друга варијанта, а рад на изради носача за преостале типове ОН је трајао и даље.

Инжењер Бичков предлагао је 1926. г. да се за потребе трупних испитивања из Немачке купи 100 ОН типа „Цилфир“ увећања 4х, али наруџбина је упућена тек наредне године и то за 500 ОН, када су наручени и носачи намењени „Мосинки“ – чини се да ПОЗ-ове разраде нису задовољиле Артком. Тада су и Немачку послати Смирнски и Бичков да би у фирмама „Цајс“ и „Герц“ предочили техничке цртеже носача и наручили њихове пробне примерке. Интересантно је да је Артком, чак и пре доспећа прве партије, утврдио норме снабдевања и одредио да у свакој стрељачкој чети треба да буде девет пушака са ОН.

Првих 300 ОН допремљено је тек новембра 1927., а остатак априла наредне године. „Цајс Цилфир“ је у то време био један од најбољих ОН и посебно треба нагласити његову добру светлосну моћ и могућност подешавања диоптрије, а од техничких података треба поменути макар основне: увећање 4х, пречник објектива са оквиром 35 mm, окулара са оквиром – 38 mm, пречник тубуса у средишњем делу 26,5 mm, светлосна моћ 59.3, пречника излазног зрака 7,7 mm, одстојање ока од окулара 80 mm, ширина видног пољa на удаљености 100 m од 10,8 m, дужина тубуса 270 mm, маса 390 g. Треба напоменути да су ти ОН у СССР дошли заоибилазним путем – из „Цајсове“ холандске филијале „Нединско“ („Nedinsko“), а разлог за то је заобилажење одредби Версајског договора наметнутих Немачкој. Заједно са последњом испруком ОН „Цилфир“ у СССР је испоручено пет носача из „Цајса“ који су одмах подељени - два Оружаном полигону и по један ПОЗ-у, Арткому и официрској школи „Вистрел“. „Цајсови“ носачи ОН били су класична немачка конструкција за ловачке пушке и нису били најпогоднији за употребу на „Мосинкама“. Предњи део носача фиксирао се за тада још увек угласту главу сандука пушке, а задњи на уским пољима на задњем крају сандука, око подужног прореза за пролазак затварача. То конструкција није била погодна за масовно произвођено оружје јер је захтевала веома прецизно упасивање на сандуке, који су израђивани са релативно широким толеранцијама. Осим тога, ОН се фиксирао на носач лемљењем за прстенове носача јер неки други начин није био могућ, што је захтевало вишекратна растављања и састављања самог ОН.


Оптичка шема нишана „Цајс Цилфир“, какве је СССР од 1927. године куповао немачке фабрике заобилазним путем, преко њихове холандске филијале.

У исто време када су из „Цајса“ ти носачи испоручени, послови око израде опитне партије носача у ПОЗ-у били су прекинути. До јесени 1927. г. тамо су успели да израде седам носача, а намера је била да даље наставе производњу носача израђених по узору на „Цајсове“. У јуну 1928. г. ПОЗ добија задатак да изради 30 носача, опет по узору на „Цајсове“, али израђена су само два и одмах испоручена Арткому на оцењивање.

Представник ОСОАВИАХИМ-а Е. Апога је током посете Ф. Валтера Москви у пролеће 1928. г., од њега наручио израду носача ОН за „Мосинку“. Конструкција „Валтеровог“ („Walther“) носача била је слична „Цајсовој“, с тим што се фиксирао за бочну страну сандука пушке, а за попречно померање горњег дела задњег носача ОН, којим су у ствари вршене корекције по правцу, употребљен је завртањ, што се касније показало као не сасвим добро решење. Ова наруџбина из иностранства правдана је уштедом у времену. У јесен те године на Оружаном полигону испитивани су ПОЗ-ови, (који су се показали лоше резултате) и „Валтерови“ носачи, који су се очигледно показали боље, јер је Артком донео одлуку да наручи 30 ових носача са намером да се организује производња у Тулском оружаном заводу, али на то нису пристали у немачкој фабрици. Из „Валтера“ је наручено додатних 200 носача за „Цилфир“ који би се поставили на исто толико снајперских пушака из Тулског оружаног завода са кундацима од ораховине и извијеним ручицама затварача. Убрзо је уследила и друга наруџбина за 300 носача исте конструкције. За комплетирање тих снајперских пушака остављена је готово половина ОН који су се затекли у складиштима, а очекивали су се и ОН других произвођача.

Конструисањем носача ОН бавили су се и совјетски инжењери. Оружани полигон је октобра 1928. г. добио две „Мосинке“ са носачима од, како је у пропратној документацији писало - „Ковровског колектива“, али се зна да је то била конструкција познатог конструктора Владимира Григорјевича Фјодорова. Прва од те две пушке имала је извијену ручицу затварача и носач постављен на сандук пушке, а друга пушка је била са стандардном ручицом затварача и завртњем на горњој страни главе сандука за постављање ОН, али су обе варијанте одбачене. Исту судбину имао је и носач ОН из ПОЗ-а, који се због пуњена пушке стандардним петометним оквирима, преклапао у страну. Он се већ после неколико хитаца расклимао и био је одбачен. Појавила се и перспективна конструкција носача Кабакова и Комарциког која је била демонтажна, са два полупрстена која су обухватала ОН, а задњи је имао попречни завртањ за корекције по правцу, налик ономе на „Валтеровом“ носачу.


Насловна страница часописа „Агањок“ из 1939. године: совјетски снајпериста са старим „Адриан“ шлемом и снајперском „Мосинком“. На његовим грудима јасно се види значка „Ворошиловски стрелац“ другог степена.

У јулу 1929. г. Артком је добио резултате испитивања проведених на Оружаном полигону. Закључено је да „Цајс Цилфир“ тражи носаче сложене конструкције, па је донета одлука да се у најкраћем року купе и на носачима Смирнског испитају ОН „Буш Визар 5“, који су имали механизам корекција по правцу и висини. Посредни подаци кажу да се ради о количини већој од 100 комада ОН овог типа. До почетка 1930. г. проведено је још неколико упоредних тестова носача: „Цајсових“, Кабакова и Комарицког, „Валтерових“ - сви за „Цилфир“ и носача Смирнског за „Буш Визар 5“ који је одмах добио добре оцене. Квалитет израде носача Кабакова и Комарицког је био лош и он није издржао испитивања до краја. Код „Валтерове“ конструкције примећено је да је оса ОН сувише високо у односу на осу цеви и да је померена у десну страну, али пошто је већ испоручена партија од 300 носача, нису предузимане даље прераде његове конструкције. Ипак, пошто Тулски оружани завод још раније није добио дозволу од „Валтера“ да изради носаче за „Цилфир“, током 1930. г. разматрана је наруџбина још једне партије из Немачке.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Комплекси „Динамо“

Спортско друштво „Динамо“ је и пре испорука „Цилфира“ имало на располагању неколико немачких ОН. Оружани полигон није могао да изради носаче потребног квалитета, па је помоћ затражена од немачке фирме „Густав Геншов и компанија“ („Gustav Genschow & Co.“) од које су раније наручиване такмичарске МК пушке „Геко“ („Geco“) и муниција за њих. Крајем 1927. г. у „Геншов“ је упућена једна пушка система „Рос“ из власништва „Динама“, која се у СССР-у употребљавала у спортском стрељаштву. Задатак који је добио „Геншов“ био је развој носача ОН. Први резултат совјетско-немачке сарадње био је „Уређај МСПО Динамо“, мада је логичније уместо „уређај“ употребити термин „комплекс“.

У званичним документима су те нове разраде намењени „Мосинки“ - комплекси Д2 и Д3, добили назив „Оптички нишан Д2 (Д3) за 7,62 mm пушку модел 1891 г.“. Ово може да доведе у заблуду да се заиста ради о оптичким нишанима. Истина је да се ту ради о неколико варијанти ОН „Цајс Цилфир“ постављеним на бочном носачу „Геко“ кога је по наруџбини „Динама“, уз учешће Булигина, развио и израдио „Геншов“.


Комплекс Д2 – „драгунка“ са носачем „Геко“ и ОН „Цајс Цилфир“.

Радови над комплексом Д2 започели су 1927. г., у време када се очекивала испорука ОН „Цилфир“, на коју рачунао и „Динамо“. И заиста, од укупно 500 ОН, „Динамо“ је добио око 170 комада. Основа носача постављена је на леву страну сандука пушке. На задњем делу носача постављене су нонијусне плочице за лакшу ректификацију нишана. Носач на својој горњој страни има уздужни жљеб пресека обрнуте призме у коме су постављена два монолитна прстена за ОН који је за њих фиксиран лемљењем. Ово је посредни доказ да израда комплекса Д2 није рађена у „Динаму“ – постављање ОН и његово фиксирање лемљењем за прстенове изискивало је његово потпуно расклапање, а потом склапање и подешавање свих елемената као склопа. Тај процес је и у случају малих серија изискивало употребу специјализованих оптичарских алата и опреме, којима „Динамо“ није располагао. „Цилфир“ је заједно са носачем и његовом основом имао масу од око 850 g. Корекције по висини биле су релативно компликоване јер је „Цајс“ испоручио нишане са генеричком скалом која није узимала у обзир балистику метка испаљеног из пушке М-91. Израђена је посебна таблица са растојањима до циља и потребним подешавањем добоша система за корекцију даљине које је стрелац требало да запамти.


Обука снајпериста у Туркменији на комплексима Д2, 1942. година.

Испитивања комплекса Д2 трајала су у стрељачкој секцији „Динама“ неколико година и показала су да он има извесне недостатке. Постоје сведочења која кажу да током 1929. и 1930. г. „Геншов“ није добио наруџбину за носаче, јер су се очекивали резултати испитивања у „Динаму“. У конструкцију су унете неке измене, па унапређени комплекс добија ознаку Д3. Најприметнија измена била је употреба варијанте „Цилфира“ са механизмом корекције правца. По тврдњи Булигина, „Цајс“ је ову варијанту „Цилфира“ развио у оквиру сарадње са „Динамом“, а касније се иста та варијанта ОН користила у Немачкој и Финској. На партији комплекса Д3, механизам корекције правца добио је профилисано ојачање његовог добоша. Уз то, за разлику од Д2, на носачу комплекса Д3 постоји таблица за подешавање скале даљине у зависности на удаљеност мете која одговара балистици метка лаког зрна М-1908 испаљеног за М-91, што је знатно лакоћу употребе. Конструкција самог ОН се није променила у односу на Д2, изузев употребе квалитенијих сочива и нешто веће масе. Укупна маса комплекса Д3 нарасла је на приближно 1,05 kg. Нова оружја прво су добиле пограничне и јединице за пратњу ОГПУ-НКВД, док су у јединице Црвене Армије почела да пристижу тек 1930 г..


Комплекс Д3 - на „Гековом“ носачу постављена је таблица за лакше подешавање скале даљине на ОН да одговарају балистици метка лаког зрна М-1908 испаљеног за М-91, док су се за корекције по правцу користила два микрометарска завртња на задњем делу носача ОН.

Првенац ПТ

Опит накупљен изучавањем иностраних ОН требало је да потакне и домаће прозвођаче на разраду сопствених конструкција. У лето 1925. г. у ПОЗ-у је формиран конструкторски биро. Иако су добили задатак да конструисање ОН заврше до половине априла 1926. г., они су све оптичке прорачуне и део конструкције завршили тек августа исте године, а до новембра су добили наруџбину за израду десет ОН са носачима „за најкраћи могући рок“, како је написано у наруџбини - до маја 1927. г.. Ипак, техничка документација новог ОН потпуно је завршена тек до почетка октобра исте године, израђена су сочива, део механизма и носача. Рокови су се одлагали и због пресељења завода из Подољска у Красногорск. До почетка септембра 1928. г. ПОЗ (преименован у „Завод прецизне механике 19“) је израдио је два од десет наручених ОН и испоручио их Арткому, док је осталих осам требало да буду склопљени тек после испитивања.

Међутим, на предлог Арткома, даљи радови на овим ОН су обустављени и наручена су два модела ОН „са унутрашњим подешавањем“ и при томе се разматрала и могућност организовања серијске производње. На задседању Арткома (преименованом у Научно-технички комитет – НТК) проведеном у септембру 1929. г., представник Завода број 19, Петров, уверавао је да су спремни за серијску производњу војних наруџбина, а донета је и одлука да се у наредних пола године заврше послови око два поменута опитна ОН „са унутрашњим подешавањем“.

У јулу 1929. г., на заседању Револуционарног војног савета одлучено је да је целисходно искористити инострану техничку помоћ привлачењем иностраних стручањака и куповином појединих машина, алата и слично. Од октобра 1929. године, у Заводу број 19 ангажован је немачки конструктор Вернер Блуме. Његов задатак била је разрада оптичких уређаја, технолошких процеса, инструмената и алата за њихову производњу, али не постоје директна сведочанства да се бавио и разрадом ОН за пушке.

У новембру исте године на рад у војну индустрију, по молбама њених руководилаца, преведени су многи инжењери из Црвене Армије, међу којима и инжењер Бичков, додељен управо Заводу 19. Убрзо бива ухапшен и стрељан, а слична судбина задесила је неколико година касније Смирнског и Булигина – први погинуо у собраћајној несрећи, а други стрељан. Очито да је процес против наводних „конспиратора“ убрзао је израду ОН, јер су до почетка априла 1930. г. у Заводу 19 израђена су два опитна ОН са механизмима корекција по правцу и даљини и предата НТК-у за испитивања. Рок кога је дао Револуционарни војни савет на заседању одржаном 23. јануара 1930. г. за израду и испитивање ОН, као и припрему за њихову серијску производњу, био је 1. мај исте године.

Испитивања тих ОН проведена су у Тулском оружаном заводу од 7. до 10 априла 1930. г.. Због великог броја примећених недостатака, НТК је одлучио да се опитни примерци дораде и поново тестирају у мају. Истовремено, наручена је партија од 100 ОН за полигонска и трупна испитивања. Очигледно је да су време и ситација налагали брзо делање, а и начелник Артиљеријске управе је наложио: „...Хитно наручити 2.000 нишана са роком испоруке три до четири месеца. Прва партија мора да буде готова до 1. септембра. По испоруци прве партије производњу не прекидати...“.


Општи изглед и пресек ОН типа ПТ.

После више дорада, израђена је опитна партија од 10 ОН, какви су били намењени за серијску производњу, под ознаком „Оптички нишан за пушку, модел 1930. г.“. Тај ОН је добио и шифру – ПТ, а среће се и ПТ-1. Пошто се у документима који су пратили разраду овог ОН употребљава термин „прицельная трубка“ (нишански тубус), верује се да је ПТ скраћеница од тог термина, мада постоје тумачења да је то од речи „прицел телескопический“ (нишан телескопски). Заводи су често својим производима давали сопствене шифре, често исте као неки други, потпуно различит производ другог завода. Све те шифре и конспиративне ознаке и склоност Совјета ка њима у једном моменту довели су до тога да је наложено свим инстанцама да у својој међусобној преписци, да би се избегле грешке, користе пуне називе.

Нишан ПТ израђен је у форми челичног тубуса у коме су постављена сочива и ексцентрични механизам корекције правца и висине. Оптички систем са девет сочива у потпуности је позајмљен од немачког „Цајс Цилфира“. У то време, ПТ је имао веома добре карактеристике: увећање 4х, светлосна моћ – 57,76, видно поље 5°30', пречник излазног зрака 7,6 mm, одстојање ока од окулара 80-85 mm, скалу даљине од 200 до 1.400 m. дијапазон корекција правца и даљине - /+ 10 хиљадитих, дијапазон подешавања диоптрије од – 3 до +2, дужинa 265 mm, масa 455 g, масу носача 240 g.


Илустрација „Мосинке“ са ОН типа ПТ на носачу конструкција Смирнског.

Нови ОН типа ПТ је тако нестрпљиво ишчекиван, да је већ почетком 1931. г. одштампана брошура са његовим описом у тиражу од 20.000 комада. Међутим, убрзо се показало да ПТ има и неке недостатке. Ексцентрични механизам корекција правца и даљине веома је усложњавао употребу. ПТ је постављен на носач Смирнског, који је фиксирао само средишњи део дугог тубуса, што је у експолоатацији могло да доведе до његовог оштећења и испадања из строја. Обујмице носача недовољно снажно су држале глатки тубус ПТ, па је због повратног трзаја, неретко долазило до његовог померања. Такође, у случају да се они прејако стегну, тубус је могао да се деформише. Због побројаних разлога, на већању одржаном 16. јуна 1931. г. уз присуство представника оптичке секције НТК и Артиљеријске управе, одлучено је да се прекине производња ПТ.

Без обзира на низ озбиљних конструктивних недостатака и неуспешно покретање серијске производње, рад над ПТ био је важна етапа развоја конструкције совјетских ОН. Оно што је давало наду да ће са развојем и производњом неке наредне конструкције ОН, јесте развијена технологија израде сочива и решено неколико других техничких задатака.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Првобитни ПЕ

Истовремено са прекидањем производње ПТ, од Савеза опто-механичке индустрије, у коју су до тог времена ушла сва предузећа која су производила оптичке уређаје за војне потребе, наручена је разрада новог ОН. Унији је препоручено да за нови ОН употребe механизми корекције по правцу и висини и подешавања диоптрије од „Буш Визар 5“, истовремено задржавајући оптичку шему и што је могуће већи број делова ОН ПТ. Израда нових техничких цртежа била је готова за свега 15 дана. НТК је још годину дана раније регистровао да Завод 19 самостално развијао ОН са баш таквим системом корекција, са унутрашњим хоризонталним и вертикалним померањем кончанице помоћу спољних добоша. Донета је одлука да се од фабрике наручи неколико ОН са различитим ширинама видних поља, да би се испитала могућност смањивања масе и димензија ОН. Ипак, у то време напори су још увек били усредсређени на ПТ, тако да ова наруџбина није реализована.


Оптичка шема ПЕ.

ОН нове конструкције послали су 10. јула 1931. г. из Завода 19 у НТК, који 15 августа наручује још два ОН, која су са малим закашњењем послата на полигон у Шчурову. Током једномесечних испитивања регистровани су недостаци приписани лошој монтажи у заводу, па су ОН враћени у матични завод да би се недостаци исправили, а потом поново испитивали. До половине октобра полигон у Шчурову завршио је извештај у коме је и даље било регистровано много недостатака. Ипак, НТК, очигледно под утицајем недавних чистки, већ 13. новембра 1931. г. доноси одлуку да започне серијска производња ОН са механизмом корекција по правцу и висини кога је развила Унија опто-механичке индустрије. По мишљењу НТК, исправљање недостатака, првенствено нехерметичност тубуса и непоуздано фиксирање подешеног положаја добоша за корекције, могуће је накнадно исправити. Нови ОН је добио ознаку „Оптички нишан за пушку, модел 1931. г.“, а шифра ПЕ је по одлуци Савеза опто-механичке индустрије присвојена тек 13. маја 1933. г..

ПЕ састоји се од тубуса објектива и тубуса окулара, који су навојном везом спојени за тело механизма корекција правца и висине. У телу механизма корекција постављен је оквир кончанице, а сочиво за окретање слике налази се у тубусу окулара. Фокусирање слике врши се померањем сочива за окретање слике на рачун окретања прстена са косим жљебом, на коме је обележена скала за подешавање диоптрије у диапазону од - 3 до +2. ПЕ одликују следеће карактеристике: увећање 3,87х, видно поље 5°30', пречник излазног зрака 7,6 mm, одстојање ока од окулара 85 mm, светлосна моћ 59,3.


Растављени ПЕ (31).

Током 1931. г. у Заводу 19 произведено је 22 ОН, међу којима могуће да су били и стари ПТ. За наредну годину усвојен је план о производњи 5.000 ОН типа ПЕ, али је произведно само 919. Разлог за толики подбачај није само амбициозан план, већ и сложеност и недорађеност конструкције ПЕ, коју је требало дорађивати у ходу. Током те године неколико пута је мењана форма тубуса и склопова механизма за корекције. Уклоњен је вишак метала са тубуса ОН чиме се добио попречни жљеб за обујмицу носача који није дозовољавао тубусу да се помера приликом повратног трзаја пушке. Касније је исто решење примењено и за задњу обујмицу носача ОН. Постепено је „смекшана“ испрва квадратична форма тела механизма за корекције. У почетку је између тела механизма за корекције и тубуса окулара био посебан квадратни профил који се фиксирао вијцима, баш као на немачком узору „Буш Визар 5“, али је касније израђиван као интегрални део тела система за корекције. Још у фази израде опитних примерака, по узору на оне виђене на „Цајсовим“, уведени су вијци-граничници добоша за корекције, али се нису довољно добро показали и избачени су из конструкције. Потом је поред добоша за корекције по висини израђена другачија конструкција граничника која је имала и функцију показивача подешене вредности скале даљине.

До почетка 1933. г. дорада ПЕ углавном је била завршена. Оба добоша за корекције била су исте конструкције, са скалама обележеним на њиховим боковима. Међутим, до тог времена није побољшана слаба херметичност и непоуздано фиксирање подешеног положаја на добоша за корекције. Измена конструкције је било толико много да су из Завода 19 поднели извештај и техничку документацију, потписану од стране начелника конструкторског бироа В. Смирнова, у коме се помињала разрада потпуно новог модела ОН из 1932. г., али то њихово мишљење није нашло на подршку у вишим инстанцама.


ОН типа ПЕ (31) на носачу Смирнског М-31, постављен на пушку М-91/30.

Треба поменути да је као неко прелазно решење до увођења у наоружање и серијске производње неког ОН, одлуком од 29. јула 1932. г. у наоружање пограничних јединица НКВД-а усвојен диоптерски нишан „Истребитељ“, чија је конструкција слична оној код америчких диоптерских нишана фирме „Лајман“ („Lyman“) посебно намењених пушкама система Мосина, што је свакако корак којим је унапређена прецизност стандардних пушака.

Током испитивања пре увођења у употребу, ПЕ подвргнути су механичким и климатским испитивања. Посебно је испитивана херметичност у јако запрашеној средини и на киши. Током експлоатације забележени су чести случајеви продирања влаге у унутрашњост ОН и њене кондензације на сочивима приликом наглих промена температуре. Искуства из рата у Шпанији (1936-1939) показала су да је слабо место механизам за подешавање диоптрије чију је херметичност требало да обезбеде два гумена прстена. Анализа је показала да је материјал од кога су ти прстенови израђивани веома брзо губио еластичност, стврдњавао се и крунио, чиме се губила херметичност. Проблем ПЕ било је и невољно окретање добоша механизма за корекције што је доводило дo померања подешених вредности и изискивало сталну пажњу стрелца. Разлог за тај дефект била је слаба еластична подлошка, што су Финци на заплењеним ПЕ решавали постављањем подопружених обујмица које су фиксирале добоше.


Маневри 1940. године – снајпериста са „Мосинком“ и ОН типа ПЕ (31) на носачу М-31.

Било проблема или не, тек у Заводу 69 (до 1933. г. - Завод 19), са више од 6.000 произведених ПЕ, план производње за 1933. г. је пребачен, а две године касније произведња је удвостручена. У исто време, јавност готово да није знала за постојање ПЕ све до половине тридесетих, када се у се у новинском чланку појавиле фотографије њега и његових претходника и узора – „Цилфира“ и „Визар 5“. Када је завршено заокруживање производног процеса, у заводу су се позабавили и новим разрадама. Израђено је неколико опитних ОН означених као ПЕ-9 и ПЕ-10 и носача за њих. Потом су у Заводу 69 пажњу посветили разради оптичког нишана за аутоматску пушку Симонова АВС-36.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Упрошћени ПЕ

До 1936. г. у СССР почео је да се осећа дефицит производних капацитета опто-механичке индустрије. Без обзира на настојања државе да се нови заводи граде даље од граница, у дубини територије, није било целисходно не користити, истина – пригранични, али развијени лењинградски индустријски рејон. Због тога је у заводу „Прогрес“ уместо детонатора, организована производња ПЕ, све у циљу да се растерете производни капацитети Завода 69.


Снајперисти совјетске 32. армије Карелијског фронта.

Читав тај процес почео је у првој половини 1936. г.. У то време у „Прогресу“ није било ни потребне опреме, ни квалификованих кадрова, а ни искуства у области опто-механике. То је разлог због чега је прве године постављен план од 3.000 ПЕ, а произведна тек трећина од тог броја. Истовремено, Завод 69 произвео је више од 12.000 ПЕ и додатно обезбеђивао „Прогрес“ деловима за ПЕ. Током 1937. г. у Заводу 69 склопили су неколико стотина ПЕ и у Лењинград послали око 2.000 комплета за њихово склапање. Приближно толико комплета „Прогресу“ је послао и Опто-механички завод, некада део завода „Бољшевик“, такође из Лењинграда.


Склоп механизма за корекције: добоши за корекције по правцу (1.) и висини (2.) померају прстен са кончаницом (3.).

Трансфер производње ПЕ у нови завод довео је до тога да до изражаја дођу његови недостаци и сложеност конструкције. Цена једног ПЕ произведеног у Заводу 69 током 1936. г. била је око 150 рубаља, док је цена истог таквог ПЕ произведеног у „Прогресу“ била четири пута већа, а шкарт је достизао чак 45%. Средином 1937. г. у лењинградском заводу направљен је радикални корак и из конструкције је избачен склоп који је кочио остваривање планираних обиме производње – механизам за подешавање диоптрије. Ради се о томе да је меки алуминијумски прстен механизма за подешавање диоптрије веома брзо добијао повећане зазоре, а самим тим и празан ход. Осим тога, читав тај непоуздани склоп садржавао је много ситних делова израђених у уским толеранцијама, што је додатно повећавало цену израде. До тог момента произведено је око 6.000 ПЕ старе конструкције, а онда потом, до краја исте године израђено је око 5.500 ПЕ упрошћење конструкције, без механизма за подешавање диоптрије.


Три варијанте истог ОН: 1. ПЕ (37), 2. ПЕ (31), 3. ПЕ (31) р – (ремонтовани)

У архивима Народног комесаријата одбрамбене индустрије, у чијем саставу се налазио и Савез опто-механичке индустрије, не постоји податак нити нека одлука руководећих структура на основу који би „Прогрес“ приступио измени конструкције ПЕ, нити је та измена довела до промене шифре којом је обелжен тај ОН. Тек у публикацији Арткома објављеној 1939. г. помињу се техничка требовања за „оптички нишан за пушке, модел 1937. г. ПЕ“. Невероватно је и то да се упрошћавање конструкције не помиње, сем једног чланка у војној штампи, ни у једном упутству нити другом званичном документу. Истина, неки аутори су у својим текстовима помињали ОН под ознакама ПЕМ, како ПЕ без диоптријског прстена називају у западној литератури, ВП или ПБ, али нигде се не налази основа за тврдње да се ради о новој конструкцији. У једном документу из 1938. г. уз шифру ПЕ, стоји и индекс 51-О-701, али чини се да се тај индекс односи на све ПЕ. Разлика у две конструкције ПЕ поменута је тек 1946. г. у ремонтном правилу кога је утврдио заменик начелника Главне артиљеријске управе генерал-лајнтант Волкотрубенко, где пише: „...У наоружање су усвојени ПЕ са различитим тубусима окулара: са диоптријским прстеном за подешавање према оку стрелца и без диоптријског прстена...“


Снајперски пар на маневрима, 1935. година.

Из тог разлога можда је најцелисходније две варијанте ПЕ, макар за потребе овог текста, означити као ПЕ (31) – са диоптријским прстеном и ПЕ (37) – без диоптријског прстена. Интерсантно је поменути да је код разраде ПЕ (31) разматрано колики дијапазон подешавања диоптрије нови ОН треба да има – да ли је то +-5 диоптрија или је довољно да то буде 2 до 3, обзиром да се за снајперисте бирају добри стрелци са добрим видом. За разлику од градске популације Европе чији добар део носи наочаре, рурална Русија, регрутна база Црвене Армије, одликовала се здравом младежи са добрим видом, тако да је упрошћавање конструкције на ПЕ (37) и изостављање механизма за подешавање диоптрије, чини се, веома добро уклопило у концепцију масовног снајперског покрета.

Готово моментално се то упрошћавање конструкције одразило и на обим производње: током 1938. г. произведено је око 31.500 ПЕ (37), а наредне године око 36.500. До тог времена појавио се још један произвођач ПЕ (37) - Радна комуна ФЕД из Харкова под управом НКВД-а, која је до тада производила фото-апарате. У 1938. г. ту су, по узорцима из „Прогреса“, израдили неколико ОН који су испитани у Заводу 69, као и у Артиљеријској управи, где добијају задовољавајућу оцену. Потом, народни комесар Јежов у писму од 23. августа исте године, упућеном у Комитет одбране, тражи дозволу да се производња ОН организује у Харкову и да се у те сврхе издвоји потребна опрема. Комитет Одбране 5. октобра доноси позитивну одлуку. Планирана производња за 1938. г. је била 200 ПЕ (37). Већ наредне године у Харкову је произведено око 5.500 ПЕ (37).

У „Прогресу“ су се у то време осим развоја ОН за полуаутоматске пушке, пушкомитраљезе и противтенковске пушке, радило и на усавршавању конструкције ПЕ (37) – његовој херметизацији и упрошћавању механизма за корекције, тако да је у децембру 1939. г. израђено пет унапређених ОН типа ПЕ (37) који су добили интерну заводску шифру МПЕ, који су и усвојени као обрасци за серијску производњу.


Полазници школе за снајперисте-инструкторе: Н. Марголин, С. Добронаворов, И. Самошин, јул 1942. године.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Носачи Смирнског

Производња носача ОН и финално склапање снајперских пушака на основи „Мосинки“, потом и на основи СВТ-40, организована је у Тулском оружаном заводу. Додатна опрема ОН какви су заштитне капице објектива и окулара и платнене торбице за смештај ОН производила су локална предузећа.

На „Мосинку“ су ПЕ постављани на носаче Смирнског, тачније Смирнских, који је усвојен 1931. г. - Александар Александрович Смирнски развио је конструкцију носача, а његове основе Георгиј Александрович Смирнски, његов син. Сачувани су кадрови кинохроникe из 1927. г. у коме се као победник великог такмичења у стрељаштву приказује шеснаестогодишњи дечак Георгиј. Ово указује на чињеницу да је он основу носача ОН осмислио у врло младом узрасту, са непуних 20 година.

Један од совјетских аутора, В. Е. Маркевич, још током тридесетих година тврдио је да је Смирнски за свој носач ОН имао узор у разради носача америчке фирме „Грифин и Хоув“ („Griffin & Howe“), који су свој носач са једном основом патентирали 1927. г.. Ако би се следила та логика, могло би се рећи да су Американци као узор за свој носач имали носач немачке фирме „Лајц“ („Leitz“) из 1916 г.. Пошто је кроз историју било много техничких решења која су се ослањала на неке старије конструкције, носач Смирнског се мирне савести не може назвати плагијатом туђег техничког решења.


Илустрација која показује конструкцију носача Смирнског М-31. На доњем делу виде се два варијанте основе носача ОН – лева је намењена „Мосинкама“ са угластом главом сандука, а десно за оне са округлом главом сандука.

На исте те носаче Смирнског постављани су ОН „Визар 5“ и ПТ. Разуме се, први примерци из 1929. и 1931. г., у неколико се разликују од модела усвојеног 1931. г. (за потребе овог текста, назовимо га М-31). Носач Смирнског био је просте конструкције и израде, жилав и поуздан, али не и без недостатака. Пре свега, то се односи на чињеницу да је ОН прихватао око средине тубуса, што је потенцијално повећавало шансе да се ОН оштети грубљим руковањем пушком. Такође, приликом одвајања ОН са носачем од његове основе, могао је да се загуби један невелики део – метални клин трапезоидног пресека.


Носач М-36 са ПЕ (37).

Током 1938. г. започела је серијска производња пуног обима нове конструкције носача Смирнског из 1936. године (за потребе овог текста, назовимо га М-36). Освајање његове производње у Заводу 173 (Тулском оружаном заводу) није текло по плану, због чега се у првом полугодишту заостајало за усвојеним плановима производње, док је у другом полугодишту производња порасла за готово 5,5 пута. Тај носач био је модификација носача „Геко“ немачке фирме „Геншов“, израђеног по наруџбини спортског друштва „Динамо“ за комплексе Д2 и Д3. У радним документима се тај носач негде тако и помиње – као „носач типа Геко“. М-36 се од носача „Геко“ разликује пре свега начином фиксирања тубуса ОН. На носачу „Геко“, тубус ОН је фиксиран лемљењем за прстенове на носачу, док је на М-36 тубус фиксиран са две обујмице са вијцима. Овакав начин фиксирања тубуса ОН омогућила је конструкција ПЕ, са жљебом на тубусу окулара, тик испред тела механизма за корекције, који онемогућава удужно померање ОН. Друга и последња разлика између две конструкције носача је и одсуство плочице за скалу даљине на боку носача. Главни недостаци носача М-36 сложена израда, велика маса и одсуство механизма за подешавање у хоризонталној и вертикалној оси, што је изискивало постављање основе ОН на сандук пушке са изузетно уским толеранцијама. По свему осталом, М-36 био је одличан носач за тежак и дуг ОН какав је ПЕ.


Интересантна фотографија: све је оригинално совјетско – пушка М-91/30, носач М-36, ОН типа ПЕ (37), али жиг на носачу са словима „SA“ говори да су ту снајперску пушку запленили Финци и користили је управо против дојучерашњих власника.

На носач М-36 су постављани ПЕ (37), мада је значајна количина ОН истог типа постављена на М-31. И опет, као у случају са две варијанте ПЕ, ни у једном упутству за снајперске пушке не прави се разлика између носача Смирнског М-31 и М-36.


Кадар кинохронике из 1936. године: колектив Тулског оружаног завода поклонио је Стаљину своје најсавременије оружје – снајперску „Мосинку“.

Огромне залихе готових делова и склопова за производњу требало је некако искористити. Због тога је „Прогрес“ још 1939. г. на основи ПЕ развио и израдио спортско-ловни ПО-1 (ПО: од „прицел охотичий“ – нишан ловачки). Увећање ПО-1 било је 3,3х, видно поље 5°20', светлосна моћ 81, маса 450 g. Интересантан детаљ је да је у конструкцију ПО-1 враћен механизам за подешавање диоптрије одбачен код војних ПЕ (37). Током те године у Заводу 357 произведено је око 400 ОН овог типа, а већ наредне око 1.000. Осим варијанте ПО-1, на такмичарске малокалибарске пушке постављани су и нишани ПЕ на модификованим или потпуно новим конструкцијама носача.


Пар совјетских снајпериста са својим оружјима – пушка М-91/30, носач М-36, нишан ПЕ (37).

Одлагање краја

Одлуком Комитета одбране од 18. јула 1940. г., оба завода – „Прогрес“ (1939. г. преименован у Завод 357) и харковски комбинат (раније – радна комуна ФЕД) НКВД-а преведени су на производњу новог модела ОН из 1940. г. са ознаком ПУ, намењеног снајперској варијанти полуаутоматске пушке Токарева СВТ-40. Истовремено, наређено је заустављање производње ПЕ (37) и завршавање њиховог склапања од делова који су преостали у заводима. У јулу и августу у лењинградском Заводу 357 из преосталих делова склопљено је 6.062 комада ПЕ (37), које је потом армија одбила да преузме и који су завршили у складиштима. Те 1940. г. у Лењинграду је произведено 23.764, и у Харкову 9.350 ПЕ (37). Исте године, производња нових ПУ у два завода била је 15.011 и 5.675 комада, респектативно.

Током времена из строја су излазили многи ПЕ (31), пре свега због квара механизма за подешавање диоптрије. За те ОН нису се производили резервни делови, тако да је неретко било случајева „канибализације“ истог типа ОН са неисправношћу неког другог склопа. Није утврђено када је и ко за потребе ремонта ПЕ (31) разрадио део тубуса окулара као замену за непоуздани склоп механизма за подешавање диоптрије. Израда тог склопа пала је на плећа ремонтних радионица, а резултат је био ОН са истим карактеристикама као ПЕ (37), али са извесним разликама у спољашњем изгледу и унутрашњој конструкцији. За потребе овог текста, тај ОН назовимо ПЕ (31)р (р – од ремонтовани).


Финална провера ПЕ (37) у Заводу 349 у блокираном Лењинграду.

Током рата поново је покренута производња снајперских пушака на основи М-91/30 са ПЕ (37). Производња је почела у пролеће 1941. г. у Заводу 536 у Тули и Заводу 74 у Ижевску. У Ижевску је у априлу исте године започела и производња носача М-36. ПЕ (37) су дошли из резерви Народних комесаријата одбране и наоружања, у чијим је складиштима било, наводно, око 50.000 комада. До тог броја се долази простим упоређивањем обима производње ОН и снајперских пушака. Треба узети у обзир да су деликатни ОН излазили из строја чешће него пушке на које су постављани, па је део резерви употребљен за комплетирање раније произведених снајперских пушака.

Резерве ПЕ (37) трајале су до новембра 1942. г., па је разматрано поновно покретање њихове производње. Закључено је да у условима када је оптимизована серијска производња ОН типа ПУ и када постоји носач тог истог ПУ за М-91/30, није целисходно обнављати производњу ПЕ (37). Укупно је 1942. г. произведено око 38.500 снајперских пушака на основи М-91/30 са ПЕ (37) из резерви. У Лењинграду, у Заводу 349 (бившем Државном опто-механичком заводу) је током 1942. г. обновљена производња малих партија ПЕ (37), па је током те године израђено је 304, а наредне 1.670 ОН. Произвођени су и носачи грубе израде, наводно, по конструкцији сличних носачима Смирнског М-36. Највероватније се ту радило о носачима израђеним од отписаних или недовршених носача заосталих у погонима евакуисаног Завода 357 и са делом техничког парка који није евакуисан због производње елемената артиљеријских граната. По сведочењима ветерана, радника лењинградских опто-механичких фабрика, у Заводу 349 произвођени су ПЕ (37) још 1940. и 1941. године, али тај податак на потврђују архивски материјали и кажу да је њихова производња освојена у ратно време.


Морнар-снајпериста Северне флоте.

Важан критеријум оцене неког оружја јесте и однос противника према њему. Заплењене ПЕ, посебно ранију варијанту, користили су Немци и Финци са стандардном совјетском снајперском пушком или их постављали на своје пушке, чак предузимајући довољно радикалне измене на конструкцији (додавање механизма за подешавање диоптрије, уклањање механизма за корекције правца, постављање на немачке носаче и друго).

Питање о поновном започињању серијске производње ПЕ постављено је последњи пут 1943. г.. У јулу је спроведено упоредни испитивање заплењених немачких ОН, као и домаћих ПЕ и ПУ. Резултати су показали да ПУ не заостаје по својим карактеристикама од ПЕ, али да у односу на њега има предности какви су једноставност израде и мања маса. То је био довољно добар разлог због кога је поновно започињање производње ПЕ оцењено као нецелисходно.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Компактни ПУ

Оптички нишани за аутоматске и полуаутоматске пушке развијане су у СССР-у још од прве половине тридесетих година двадесетог века. Током 1940. г у Заводу 3 из Харкова су потпуно самоиницијативно и без икаквих постављених технико-тактичких захтева развили нови ОН за употребу на снајперској верзији полуаутоматске пушке Токарева СВТ-40 која је требало да замени снајперску пушку на основи М-91/30, чија је производња прекинута у пролеће 1940. г., готово истовремено са усвајањем у наоружање СВТ-40. Нови ОН имао је конструкцију са девет сочива, баш као и његов претходник, нишан ПЕ, али је пречник сочива био мањи, самим тим и његова светлосна моћ. Оригинална конструкција основе добоша за поправке омогућила је уградњу читавог механизма за корекције унутар монолитног тубуса ОН, а сама дијафрагма била је израђена као део тубуса. У веома кратком року доноси се одлука „о усвајању у наоружање оптичког нишана скраћене конструкције произвођача харковског комбината НКВД имена Ђержинског за полуаутоматску пушку Токарева модел 1940. г.“.


Растављени ПУ.

Нови ОН у техничкој документацији водио се под индексом 51-ОМ-611А, али је постао познат под ознаком ПУ и верује се да је то скраћеница од речи „прицел укороченый“ - нишан скраћени, мада често та два слова тумаче као „прицел универсальный“ - нишан универзални, што је он уистину и постао, али тек од 1942. г., када је постављен на снајперске М-91/30, потом и на разна друга оружја. Да је прво тумачење ознаке ПУ оно вероватније, говори чињеница да је те 1940. г. ПУ је био намењен искључиво СВТ-40, као и то да се у одлуци Комитета одбране о његовом усвајању у наоружање појављује реч „скраћени“. ПУ је израђен од укупно 53 дела, са 9 сочива, увећањем 3,5х, пречником објектива од 22 mm, окулара 24,5 mm, пречником излазног зрака 6 mm, одстојање ока од окулара 72 mm, видним пољем 3°6', нишанским даљинама до 1.300 m, дужином 169 mm и масом 270 g.

Као и у случајевима свих дотадашњих ОН, и ПУ је захтевао уходавање производње и исправљање примећених недостатака - продирање мазива на сочива из механизма за корекције (што би могло да буде просто орошавање кончанице, када би при променама температуре и притиска долазило до продора и кондензације влаге на сочивима) и слабо фиксирање подешених положаја његових добоша (нису имали „клик“). За производњу ПУ били су задужени лењинградски „Прогрес“, који је после неколико месеци припреме техничке документације, алата, производне линије и малих опитних серија, серијску производњу пуног обима започео је у новембру и до краја те 1940. г. произвео 15.000, као и завод у Харкову, који је произвео око 7.500 ПУ. Током првог полугодишта 1941. г. обим производње ПУ у Лењинграду и Харкову био је на месечном нивоу од 4.000 и 1.000, респектативно.

Почетком 1941. г. на полигону у Шчурову, пред почетак производње снајперске СВТ-40, проведено је њено упоредно тестирање са снајперском М-91/30 са ПЕ. Примећени недостаци снајперске СВТ-40 нису елиминисани до почетка рата јер би то изискивало додатне модификације пушке чија се производња добрано захуктала. У септембру 1941. г. овај проблем разматран је у ГАУ и констатовано је да је производња снајперских М-91/30 са ПЕ прекинута у априлу 1940. г., да у складиштима постоји довољна количина ПЕ и ПУ и да на фронту постоји велика потреба за снајперским пушкама. Због тога је одлучено да се не прекида производња снајперске СВТ-40 и да се истовремено проведу дораде у конструкцији пушке и носача оптичког нишана, што у условима евакуације Завода 314 (Тула), 357 (Лењинград) и 296 (Харков) није било могуће испунити. У исто време, у тулском Заводу 356, који је формиран у бившим погонима Завода 314 и у Заводу 74 у Ижевску, поново је покренута производња снајперске М-91/30. Те пушке комплетиране су нишанима ПЕ из сачуваних резерви. У јесен 1941. г. евакуисана су и оба завода који су производили ПУ – „Прогрес“ (Завод 357) из Лењинграда евакуисан је у Сибир, у град Омск, а Завод 296 из Харкова, у градић Бердск код Новосибирска. Током те 1941. г. завод у Лењинграду произвео је укупно 37.000, а онај у Омску 11.500 ПУ

У пролеће 1942. г. донета је одлука да се нишан ПУ постави на репетирку Мосина М-91/30, јер се претпостављало да ће се његове компактне димензије, мала маса и монолитност конструкције адекватно изборити са повратним трзајем приликом пуцња. Нови бочни носач за ПУ конструисао је Дмитриј Михаилович Кочетов, познати тулски конструктор такмичарских пушака и оптичког прибора „Тачка“ за проверу закривљености цеви, а сам носач, осим по званичној ознаци „Носач оптичког нишана модел 1942. г.“, остао је до данашњих дана познат под једноставним називом „носач Кочетова“ („кронштейн Кочетова“).


ПУ на носачу Кочетова М-42 и његовом основом.

Носач Кочетова, или простије М-42, као и М-36, имао је конструкцију са бочним носачем чије се основа за леву страну округлог сандука пушке са „високим зидом“ фиксирала уз помоћ два вијка М6х0,75, сваки од њих са додатним малим вијком који су их осигуравали од самоодвртања. Носач се предњим крајем ослањао на основу са сферичним опорцем, што је омогућило грубо подешавање положаја носача у вертикали уз помоћ два вијка. Грубо подешавање по хоризонтали било је нешто компликованије. На пример, ако је требало оптичку осу померити у десно, подбациване су танке лимене траке између основе носача и његовог задњег краја. Ако центар видног поља требало померити у лево, било је потребно са унутрашње стране задњег дела носача истурпијати стопе предвиђење за то. После тога притезао се велики потисни завртањ који се налази на задњем крају основе носача.

После грубог подешавања, фино подешавање вршило се на стрелишту када се окретањем добоша хоризонталних и вертикалних поправки кончаница доводила на „нулу“. Када се носач једном постави, више се не скида да се не би покварило подешавање. На спољну страну носача је онај који је извршио подешавање електро-оловком наносио серијски број пушке. Због знатних варирања у димензијама сандука и других технолошких фактора, носач постављен на једну пушку у већини случајева није одговарао некој другој пушци.


Снаjпериста, носилац ордена, Jeвдокиja Мотина, 1943. година.

Тубус ПУ дебелих зидова поуздано су за носач фиксирале две обујмице које се фиксирају вијцима (предња – са 2, задња – са 4). Таква конструкција омогућила је једноставну и јефтину израду носача, његово једноставно постављање на пушку, као и подешавање по хоризонталној и вертикалној равни. Међутим, после сваког скидања носача ОН, било је потребно поново извршити „упуцавање“ пушке. Конструкција носача онемогућавала је пуњене пушке петометним оквирима, већ само метак по метак, што за снајперску пушку и није недостатак.

У септембру 1942. г. донета је одлука да се прекине производња снајперских СВТ-40 и пређе на израду производа под ГАУ индексом 56-В-222А - „7,62 мм снајперске пушке модел М-1891/30 за носачем оптичког нишана модел 1942. г, и оптичким нишаном ПУ“. У периоду од октобра до децембра 1942. г. у Тули и Ижевску освојена је производња снајперских пушака на основи М-91/30 са носачима М-42 и ПУ. Сам ПУ претрпео је ситне промене у механизму за корекције због различите балистике метка испаљеног из СВТ-40 и М-91/30. Да би се ПУ намењени за ту М-91/30 разликовали од оних за СВТ-40, на добошима за поправке су у прво време гравирана слова „СВ“. Појавили су се и били исправљани неки недостаци, пре свега, ОН је померен још више уназад, ближе оку стрелца, али недовољно, тако да је он био приморан да истеже врат, што се негативно одражавало на прецизност.

Постављањем ПУ на репетирку Мосина, тај нишан је постао много траженији, тако да је донета одлука да се производни капацитети прошире и у тај процес током 1943. г. укључују се још три додатна завода под надлежношћу Народног комесаријата за наоружање: Завод 237 из Казања, Завод 297 из Јошкар-Оле и Завод 393 из Красногорска.