offline
- boksi
- Legendarni građanin
- Pridružio: 11 Jun 2008
- Poruke: 7818
|
Četiri dana sramote
„U ovaj rat išli smo kao seljaci na svadbu”, svedočio je Živojin Mišić, tada poručnik u bataljonu. A prvi srpski kralj posle Nemanjića „spremao je događaje u najvećoj tajnosti, kao jedno pozorišno iznenađenje koje će zadiviti svet”. I onda se, nakon poraza kod Slivnice, dao u beg...
U rano, hladno jutro 10. novembra 1885. godine na novoizgrađenu beogradsku železničku stanicu stigao je voz iz Niša. Bio je teretni, od onih u kojima se u to doba prevozila vojska nekoliko meseci ranije mobilisana ka tursko-bugarskoj granici. Tek izgrađena pruga Beograd-Niš već je služila za potrebe rata. Voz je bio pun ranjenika povređenih nakon bitke s Bugarima, njih oko 500. Iako su od Niša putovali 16 sati, neprevijene i gotovo polumrtve nesrećnike, koji tokom celog puta nisu dobili ni čašu vode, na stanici niko nije dočekao, jer o njihovom dolasku niko nije ni bio obavešten. Beograd, još potpuno zbunjen i u neverici nakon prvih vesti o srpskom porazu na Slivnici, „nije bio sposoban da misli”, kako je u sećanjima zapisala kraljica Natalija Obrenović. Ostavila je sliku rasula i nesposobnosti koji su zavladali prestonicom i bili odraz onoga što se dešavalo na frontu. Vojna komanda i deo vlade, na čelu s kraljem Milanom, bili su negde kod Pirota. U celom Beogradu ostala su samo četiri lekara jer su svi ostali bili mobilisani. Ranjenici su preživljavali zahvaljujući pomoći beogradskog stanovništva pošto „ministarstvo vojno osam dana nije moglo pronaći paragraf koji ga ovlašćuje da spreči umiranje ranjenika od gladi”. Beogradske gospođe ostavile su svoje kuće i decu da bi negovale ranjenike. Ljutita kraljica odbrusila je komandantu grada: „Ne čudim se što smo doživeli Slivnicu kad je magarac kao što ste vi mogao postati pukovnik u našoj vojsci!” Ipak, i kraljica, kao i svi njeni sugrađani, slutili su da je glavni uzročnik poraza bio glavni komandant i kraljičin muž – kralj Milan.
Tajno s Austrijom
Kratki srpsko-bugarski rat 1885. godine bio je posledica političkih i međunarodnih igara i intriga nakon Berlinskog kongresa od 1878. godine. Dugotrajni srpski saveznik i zaštitnik, Rusija, nakon ratova 1875-1876. godine, Sanstefanskim ugovorom pokazala je da interese Srbije smatra drugorazrednim. Slovenska carevina se, u prvom redu, borila za stvaranje Velike Bugarske. Knez Milan, koji je u to doba imao 24 godine, bio je duboko pogođen držanjem Rusije. Iako do tada rusofil, mladalačkim poletom okrenuo se suparničkoj strani – Austriji. Još na samom Berlinskom kongresu srpski predstavnik (Jovan Ristić), u cilju spasavanja oslobođenih srpskih krajeva (Pirota i okoline), morao je da se obaveže da će Srbija s Austrijom zaključiti trgovinski sporazum, kao i da će u roku od tri godine izgraditi prugu do turske granice. Ovo je, na duži rok, trebalo da posluži srpskom napretku, ali je u to vreme ceo sporazum viđen kao način da se mala Srbija prezaduži i da što više potpadne pod zavisnost austrijske privrede. Knez Milan je kraj mosta na Mokroluškoj rečici do Topčiderskog puta (to jest kod današnjeg mosta Gazela), 3. jula 1881. godine srebrnim budakom udario temelj za izgradnju pruge Beograd-Niš, otvorene nakon tri godine, 23. avgusta 1884.
Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine (iz zbirke Muzeja pozorišne umetnosti)
Milan je bio iskreno ubeđen da Srbija mora blisko da sarađuje s Austrijom sve dok Rusija podržava Bugarsku. Iako mlad, Milan je imao oštroumne i brze političke procene koje su mu omogućavale da se dobro snalazi u međunarodnoj diplomatiji. Politika Balkanskog saveza koju je nekada sprovodio knez Mihailo bila je, kao posledica spletki velikih sila i naraslog balkanskog nacionalizma, mrtva. Milan je prema crnogorskom knezu Nikoli Petroviću Njegošu, kao prema takmacu za predvodnika srpstva, odavno gajio nepoverenje. Za Grčku je nalazio da se pokazala kao nepouzdan prijatelj u prethodnim ratovima s Turskom. U Bugarskoj je gledao nezasluženo nagrađenog učesnika i budućeg protivnika. „Ja smatram Veliku Bugarsku, koja bi se približila granicama sanstefanskim, kao grob srpskog naroda”, govorio je knez austrijskom poslaniku u Beogradu. Od 1881. godine Milan se politički još više vezao za Austrougarsku. Tada je zaključena takozvana Tajna konvencija, ugovor između Austrijskog carstva i Srbije za koji je malo ko znao, čak i u samoj srpskoj vladi. Članom 2. konvencije (potpisane 16. juna 1881) Srbija se obavezala da neće pomagati nikakve političke ili druge spletke protiv Austrougarske, uključujući područja koja je Austrija tada držala pod okupacijom (Bosnu i Sandžak). Zauzvrat, Austrija je prihvatila da podrži proglašenje Srbije za kraljevinu, kao i da pomogne u njenom mogućem širenju ka jugu. U sedmoj tački konvencije pisalo je „Ako sticajem događaja... Srbija bude u stanju da se proširi u pravcu svojih južnih granica (izuzimajući Novopazarski Sandžak) Austro-Ugarska se tome neće protiviti...” S druge strane, Srbija se obavezivala da „bez prethodnog sporazuma sa Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s kojom drugom vladom”. Kad ih je Milan obavestio o već potpisanom sporazumu, predsednik vlade Milan Piroćanac i ministar Milutin Garašanin ponudili su ostavke, smatrajući da je Srbija prihvatala neku vrstu vazalnog položaja pod Austrijom. Piroćanac je ipak povukao ostavku nakon što je iz Beča dobio tumačenje koje je donekle ublažavalo obavezu zavisnosti srpske spoljne politike. Već sledeće godine, 22. februara 1882, Srbija je proglašena za kraljevinu, a austrijski car Franjo Josif bio je prvi vladar koji je priznao Milana Obrenovića IV za prvog kralja moderne Srbije.
Čarke oko karaule
Milan Obrenović rodio se 1854. godine kod Jašija, u današnjoj Rumuniji, na veleposedu oca Miloša, sina Jevremova i sinovca kneza Miloša. Milanova majka, lepotica Elena Katardži, poticala je iz velikaške moldavske porodice. Njegovi roditelji rastali su se brzo nakon njegova rođenja. Otac mu je poginuo kad je Milan imao samo sedam godina. Budući srpski kralj odrastao je po stranim pansionima, bez pravog nadzora. Izdržavanje i obrazovanje plaćao mu je rođak, knez Mihailo. Majku je viđao tek povremeno. Gotovo slučajno je postao vladar kad je napunio četrnaest godina, nakon tragičnog ubistva kneza Mihaila. „Bojarsko dete, živo, bistro, raspušteno” (S. Jovanović) razvio se u vrlo inteligentnu osobu, neobičnog ponašanja, vrlo slabih živaca. Sa osamnaest godina, 1872. godine, Milan je preuzeo vlast, vrlo rano pokazujući političku darovitost, ali isto tako i osobine manipulatora ljudima, površnog, plahovitog čoveka, sklonog improvizacijama. „Oni koji su imali da rade sa njim, pričali su čuda o njegovom interesovanju za državne poslove, o njegovom brzom shvatanju i samostalnom suđenju.” (S. Jovanović)
Milan se 1875. godine oženio lepoticom Natalijom Keško, zemljakinjom svoje majke, sličnog plemićkog porekla. U početku, među mladencima je vladala velika ljubav koja se ubrzo pretvorila u nerazumevanje, onda u sporove, pa u otvorenu uzajamnu mržnju. Kraljica Natalija ovako ga opisuje: „Nedovršena priroda... inteligentan i lukav, bez suštine pod blistavom spoljašnošću, sumnjičave naravi... slabog karaktera, podložan laskanju.” U suštini, iako je voleo da se zabavlja politikom, Milan je vlast doživljavao kao ogroman teret vrebajući svaku priliku da je kao neku pretešku obavezu skine s vrata i da se prepusti lakom životu. Često je govorio o mogućoj abdikaciji. Kraljica Natalija je s ogorčenjem zabeležila njegove reči da „biti kralj Srbije znači takvu nesreću da dobar otac treba da gleda da svoga sina poštedi toga”.
Vladati Srbijom tog doba nije bilo jednostavno. Vojna reforma, koja je obuhvatila stvaranje stajaće vojske i razoružavanje one „narodne”, izmetnula se u Timočku bunu (1883. godine) podstaknutu Radikalnom strankom, u to vreme vrlo revolucionarnih nazora. Buna je ugušena u krvi (23 pogubljena lica) dok su radikalske vođe na čelu s Nikolom Pašićem pobegle u Bugarsku. Beše to jedan od razloga za vrlo loše odnose između nezavisne kraljevine Srbije i autonomne kneževine Bugarske. Drugi razlog bio je pogranični spor koji se nazivao „bregovsko pitanje”. Radilo se o manjem komadu zemlje na međudržavnoj granici kod Bregova, na kome se do 1884. godine nalazila srpska karaula. Kad je Timok promenio tok, ova zemlja našla se na bugarskoj strani granice. Bugari su maja 1884. godine silom zauzeli bregovsko imanje, na šta je srpska vlada odgovorila prekidom diplomatskih odnosa. Spor između Srbije i Bugarske trajao je i 1885. godine, kad su stvari postale mnogo dramatičnije.
Događaji nakon 6. septembra 1885. godine odlučujuće su uticali ne samo na život kralja Milana, nego i na povest Balkana. „Plovdivskim prevratom” bugarski ustanici proglasili su ujedinjenje kneževine Bugarske s Istočnom Rumelijom – južnim delom zemlje koji je Berlinski kongres ostavio pod bližom upravom carigradske Porte. Kralj Milan, koji se tada nalazio u banji u Austriji, bio je van sebe. Za njega je ujedinjenje Bugarske, koja je tako postala dvostruko veća od Srbije, bilo samo prvi korak ka obnovi ideje o stvaranju „sanstefanske Bugarske”, koja bi obuhvatila i Makedoniju. Time bi, nakon što je Austrougarska okupacijom Bosne i Sandžaka zatvorila nade Srbije za širenje na zapad, srpska država bila potpuno okružena i sprečena da se proširi u svoje istorijske i nacionalne granice. U Beču, gde je odjurio pravo iz banje, Milan je objašnjavao da Srbija ne može da dozvoli da kršenjem odredbi Berlinskog kongresa dođe do poremećaja ravnoteže na Balkanu. Tražio je „otštetu” za Srbiju, što su mu Austrijanci obećali, ali rezultata nije bilo. Već 9. septembra 1885. srpska vojska stavljena je u vanredno stanje, a u Nišu je za 19. septembar sazvana Narodna skupština. Rat je bio na pragu. Kraljica Natalija, koja nije bila bez političkih sklonosti, ovako je opisala stavove diplomatskih predstavnika u Beogradu: „Rusi su bili izvan sebe i smatrali da Srbi lakomisleno dovode u opasnost veliku slovensku ideju. Francuzi su se uzmuvali u prazno. Englezi su bili naklonjeni Bugarima jer su videli dobar način da ih odvoje od Rusa... Nemci su bili besni... Što se tiče Austrijanaca, oni su želeli da mi uđemo u rat... ali su se pravili da nas odvraćaju.”
Dopisna karta sa reprodukcijom slike ''Katanić na Neškovom visu'' koju je 1896. godine naslikao Petar Ranosović Ranos (iz foto-dokumentacije Istorijskog muzeja Srbije)
Rođen je 8. aprila 1840. godine u selu Bečnju u okrugu rudničkom. Otac mu se zvao Joca, a majka Obrenija. Osnovnu školu završio je u Bresnici, a tri razreda gimnazije u Beogradu. U vojsku je stupio kao dobrovoljac 19. septembra 1858. godine. Kaplar je postao 15. novembra 1859, podnarednik 4. februara 1861, narednik 27. februara 1862, potporučnik 27. maja 1864, poručnik 1. januara 1873, a kapetan 2. klase 10. oktobra 1876. g.
Uzeo je učešće u ratovima za oslobođenje i nezavisnost 1876. godine. Odlikovao se u bitkama na Glogovičkom i Prćilovičkom visu. Od 20. avgusta do 18. oktobra proveo je na mostobranu kod Aleksinca pod topovskom vatrom.
Godine 1877. učestvovao je u bitkama na Gorici, pri oslobođenju Niša; na Grdilici, Kopašnici i na Vranji.
Odlikovan je 31. avgusta 1876. godine kapetanskim činom za pokazanu hrabrost na Glogovičkom visu; za bitku na Gorici (5. januara 1878) Takovskim krstom 5. reda; a za bitke na Grdilici, Kopašnici i na Vranji, Takovskim krstom 4. reda, Zlatnom kolajnom za hrabrost, i Krstom sv. Stanislava 3. reda 31. jula 1878. g.
U ratu sa Bugarima Katanić je, kao komandant 2. bataljona 11. pešadijskog aktivnog puka, uzeo učešće u bojevima na selu Vrapcu (3. novembar 1885); na Slivnici (7. novembar 1885); i na Neškovom visu, gde se po pričanju očevidaca odlikovao besprimernom hrabrošću i jedinstvenim požrtvovanjem.
Posle pobede kod Slivnice, Bugari su nezadrživo nadirali prema Pirotu. Dana 12. novembra Bugari zauzimaju Neškov Vis koji je vladao Pirotskom kotlinom. Na Neškov vis srpska vojska je postavila jedan puk, ali bez artiljerije. Kada su Bugari nasrnuli na taj puk, četiri divizije, prikupljene na granici, ostavile su ga da se sam brani. Neškov vis je pao, ali njegova odbrana upamćena je kao najlepši primer ličnog junaštva koji je srpska vojska dala u bugarskom ratu. Pošto se posada već povukla, kapetan Katanić ostao je sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori.
Prema izlaganju Hungebilera, videvši da će da neprijatelj da otme zastavu, kapetan Katanić ju je zgrabio i lično branio. Braneći zastavu, ubio je nekoliko Bugara iz svog revolvera. Kada je i sam pao ranjen, bio je toliko pri sebi da je zastavu predao jednom podoficiru, koji ju je spasao.[2]
Prema izlaganju pukovnika Mike Markovića, kapetan Katanić je prilikom gušanja sa bugarskim vojnicima zadobio pet rana, od kojih dve puščane i tri bajonetske. Tako izrešetan on je pao neprijatelju u ruke.
Hungebiler spominje ukupno pet ranâ, od kojih dve puščane i tri bajonetske.
Kod Bendereva stoji da je Katanić prvo bacio zastavu iza sebe u provaliju, gde ju je jedan srpski vojnik podigao i spasao, a da je potom usled teških rana i u nemogućnosti da se brani pao opkoljen Bugarima.
Prema izlaganju Spiridona Gopčevića, pošto su ga Bugari zarobili Katanića krenuli su da ga zlostavljaju, nanevši mu pritom još jedan ustrel u grudi i četiri bajonetska uboda. Kako prenosi isti, bugarskom komandantu nije palo ni na um da kazni bugarske vojnike koji su to učinili.
Marković svedoči da se ni u jednom raportu, ni u jednoj od relacija koju je on mogao videti, da nigde nije našao nijedne jedine reči o Katanićevom slučaju. Međutim, kako ističe isti, u bugarskim izvorima se ovaj pominje kao redak primer srpskog junaštva.
Prema pisanju lista Nova ustavnost (u broju od 5. maja), desilo se da je prilikom Katanićeve borbe s Bugarima prisustvovao sâm bugarski knez Batenberg.
Kada je Batemberg video da je Mihailo već pao, on pošalje jednog svog ordonansa (koji je ovo pričao) i jednog oficira da spasu Mihaila. Kad su ovi oficiri došli na mesto gde je Mihailo pao, našli su četiri bugarska vojnika u krvi ogrezla, koje je Mihailo iz revolvera poubijao, ali su ga ostali vojnici savladali, svukli mu haljine (čak i čizme) i kundački ga grozno udarali. Bugarski vojnici uzmu ga onako bosa više polumrtva i obeznanjena i odvuku ga po snegu u Caribrod. Čim su ga tamo doveli, pošto je Batemberg sa Karavelovim da ga vidi. Batemberg odredi naročitog lekara koji će ranjenog junaka lečiti. Nameravalo se da ga odmah prenesu u Sofiju, ali zbog teških rana, to beše nemoguće odmah posle dva dana. Treći dan pošto su odneli Mihaila u Sofiju (dakle pet dana posle borbe), došao je Mihailo nešto malo k sebi i počeo govoriti.
Glas o Mihailovom junaštvu dopro je i do Sofije, i kad su ranjenog oficira odneli u bugarsku prestonicu, dolazili su Bugari kao na čudo da ga vide. U Sofiji predat je Mihailo doktoru Vankovu na lečenje, koji se svojski zauzimaše da spase život odličnom vojniku. Po povratku Batemberga u Sofiju, priča Vankov, kad je docnije došao u Beograd, da mu je Batemberg jednom prilikom rekao: ‘Gledajte da spasete život ovom hrabrom oficiru, jer to je redak junak’. Za vreme svog bavljenja u Sofiji, Mihailo je primao posete i ponude iz prvih sofijskih familija, a naročitu brigu vodili su o njemu Nikola Suknarov i njegova žena.
Još dok je bio u zarobljeništvu, za hrabro držanje u bojevima, 6. decembra 1885. godine proizveden je u čin pešadijskog majora.
Po povratku iz zarobljeništva, Katanić je postao komandant okružne valjevske vojske, ali su ga tada rane i bolest savladale. U aprilu je počeo da pljuje krv, jer su njegova pluća bila izrešetana tanetima i probodena bajonetima, a čitavo telo ugruvano kundacima.
O Đurđevdan 1887. godine došao je u Beograd da potraži leka u svojoj bolesti. Međutim, tu je umro u kući svog strica, generala Marka Katanića. To se zbilo 28. aprila 1887. godine u utorak u 2 sata posle podne. Sahranjen je na Novom groblju.
Zapaljivi govor ispod baldahina
Niš je u to doba još bio orijentalna čaršija na čijim su uskim, krivudavim uličicama mogle da se sretnu u zareve ili u čadore umotane bule. Grad se ipak brzo razvijao u modernu evropsku varoš za koju su neki predlagali da postane nova prestonica Srbije. Zasedanje Narodne skupštine 21. septembra 1885. godine bilo je posebno svečano, jer su svi očekivali značajne odluke. Vladan Đorđević, tada šef vojnog saniteta (kasniji predsednik srpske vlade), zapisao je utiske o Skupštini: „Pored crnog fraka, ide bela džoka od pirotskog sukna, pored činovničke redengnote ide gunjac sa opancima, pored profesora filozofije ili prava ide mehandžija...” Kralj, u đeneralskoj uniformi, s lentom Belog orla i okićen zvezdama svih evropskih država, održao je govor pod baldahinom od crvene kadife. Na mestima na kojima su osuđivana zbivanja u Bugarskoj, „svi skupštinari su uzvikivali složnim trokratnim Živeo!” Narodna skupština jednoglasno je usvojila sve zakone koje joj je vlada podnela i odobrila troškove za rat.
Ipak, u vazduhu je ostalo da lebdi pitanje koje je postavio jedan gledalac iz naroda: „Ama ja opet ne znam hoćemo li mi na Bugarsku ili na Tursku?” Činilo se da su jedino kralj Milan i njegov predsednik vlade M. Garašanin bili načisto šta treba da se radi. Narod, vojska, pa i većina političara bili su u nedoumici. Stojan Novaković, istoričar i prvak Napredne stranke, pitao se: „Otkud su Srbija i kralj Milan bili čuvari Berlinskog ugovora kod žive Rusije i Turske i kod živih potpisnika Berlinskog ugovora? Evropa je kneza bugarskog prekorela, ali povraćaj na status quo nije tražila.” Ako je nekome u narodu i bilo do rata, onda se pre očekivao rat s vekovnim neprijateljem – Turskom. Rat s Bugarima prvenstveno je bila ideja samog kralja podsticanog ratobornim austrijskim krugovima koji su mu obezbedili kredite za nabavku oružja. Kralj Milan je napad na Bugarsku u suštini posmatrao kao preventivni rat oko budućeg spornog područja – Makedonije. Ali on to nikome nije jasno objasnio, niti je zemlju i narod pripremio. „Milan je malo kome poveravao šta upravo namerava; spremao je događaje u najvećoj tajnosti kao jedno pozorišno iznenađenje koje će zadiviti svet... Bio je ne samo žedan uspeha, nego je još hteo da taj uspeh bude čisto njegov...” (S. Jovanović)
Ipak, čekajući međunarodne prilike za otpočinjanje napada na Bugarsku i stalno odlažući početak, kralj Milan je zapostavio važan činilac za svaki vojni poduhvat: vreme. Mobilisana vojska bila je skoro dva meseca, od početka septembra do 2. novembra 1885. godine, na granici po sve lošijem vremenu, čekajući naredbu za pokret. U pismu supruzi 20. oktobra 1885. godine, pisac Laza Lazarević, tada vojni lekar, opisao je nadolazeću hladnoću i čamotinju iščekivanja: „...Stegao mraz, termometar pao pod nulu, bele se planine i krovovi... Dodijalo mi, istrulio sam sedeći i ništa ne radeći, a sve mislim šta oni veselnici (vojnici) rade u blatu i mrazu... onaj tamo cepti na mrazu i stoji kao direk, da se o njega obesi zastava naše slave...” Za to vreme, Bugari su imali vremena da se pripreme za odbranu Sofije, koja u septembru praktično nije ni postojala, jer je najveći deo bugarske vojske bio na granici prema Turskoj. I umesto da „prošeta” preko granice i zauzme bugarsku prestonicu, kako je kralj Milan zamislio svoju vojnu pustolovinu, kod Slivnice ga je čekala ozbiljna bitka.
Kapetani protiv generala
Kralj Milan za bitku nije bio spreman – ni psihički, ni diplomatski, ni finansijski, niti vojno. Kako kaže Slobodan Jovanović, istoričar i državnik, Milan se mnogo više plašio unutrašnjeg neprijatelja (radikalskih bundžija), nego Bugara, čije je vojne mogućnosti potpuno potcenio. Zato vojska nije ni bila u potpunosti mobilisana, a jedan njen deo ostao je u pozadini da štiti vladu i prestonicu od moguće bune. „Stajaća vojska”, osnovana tek 1883. godine, ušla je u rat a da prethodno nije održala nijedne manevre. Vojnici su dobili nove puške kojima nisu znali dobro da rukuju. Municije nije bilo dovoljno. Komora je bila neorganizovana i vojnici su tokom dve nedelje rata stalno gladovali. Topovi su bili stari i lošiji od onih bugarskih. Štapske mape nisu valjale. Vojvoda Živojin Mišić, tada poručnik u bataljonu, u sećanjima piše: „U ovaj rat mi smo išli kao seljaci na svadbu - bez ikakvih predostrožnosti.” Ipak, možda je glavna teškoća bila sama komanda. Kralj je sebe proglasio za glavnokomandujućeg, udaljivši sve viđenije vojskovođe iz ranijih ratova (Belimarkovića, Horvatovića...). Njegovog ministra vojske Jovana Petrovića koji je vršio i dužnost načelnika Generalštaba, S. Novaković je ovako opisao: „Čovek obične pameti, indolentan... uvek sam se čudio kako je dopro do tako velikog položaja.” Petrović je već pokazivao i znake senilnosti. „U istom momentu kad što naredi zaboravi što je naredio.”
Srpsko-bugarski rat trajao je dve nedelje, od 2. do 16. novembra 1885. godine, ali je praktično bio rešen u četiri dana, tokom bitke kod Slivnice (5–8. novembar), gradića koji se nalazi na 22 kilometra od Sofije. Srpska vojska napredovala je prvih nekoliko dana rata ne nailazeći na veći otpor. Međutim, njen napredak bio je spor, neodlučan i pružio je Bugarima mogućnost da ojačaju odbranu. Dok su srpske trupe prelazile po deset–petnaest kilometara na dan, bugarske trupe iz Rumelije usiljenim maršom prelazile su po 40, a neke i po 60 kilometara. Bugarska komanda tako je uspela prvo da izjednači, a zatim i da po broju vojnika znatno nadmaši srpsku vojsku (oko 20.000–30.000 vojnika), iako su još u septembru na granici prema Srbiji imali samo 2000 ljudi! Zanimljivo je da je u to vreme najviši čin u bugarskoj vojsci bio – kapetan. Naime, zbog spora Rusije s bugarskim knezom, bugarsku vojsku su nekoliko meseci ranije napustili svi njeni visoki oficiri koji su bili isključivo Rusi. Stoga je u Bugarskoj ovaj rat nazvan i „ratom kapetana protiv generala”.
U maglovito, kišno jutro petog novembra čekao se srpski napad na Slivnicu. Ali, umesto Srba, prvi su tog dana napred krenuli Bugari i tako odmah stekli preimućstvo. Na levom krilu napadnuta je Dunavska divizija. Vođena je ogorčena borba, prsa u prsa. Drinska divizija napala je bugarsko središte, bez većih rezultata. Tadašnji poručnik Živojin Mišić pripoveda: „Naš bataljon se nalazio na prvoj liniji... potisnusmo Bugare iz prednjih redova i oni se povukoše u jedan redut, ispred našeg fronta... U četi prilični gubici. Bugari artiljerijom vode duel sa našim baterijama. Uz mene moj posilni i dva kadrovca-ordonansa sa trubačem, kome nabrekoše vratne žile pozivajući rezervu. Na frontu magla. Odjednom osu puščana vatra u desni bok moje čete. Pogibe mi jedan ordonans Podrinjac, a kaplara kuršum udari u porciju na rancu. Uzesmo to zrno i utvrdismo da potiče od naše puške...”
Poručnik Živojin Mišić
Štab ne zna gde su mu divizije
Pisac Laza Lazarević vojni lekar u vreme rata
Sledećeg dana, na prve neproverene glasove da Bugari nadiru ka Caribrodu, nervozni kralj Milan naredio je da se srpski štab navrat-nanos evakuiše ka Pirotu. „Već prvog dana bitke, Milan je klonuo duhom” (S. Jovanović). Kralj je govorio: „Ne mogu ovde ostati, neću da me Pašić i njegovi vode vezanog kroz Sofiju.” Komandanti divizija ostavljeni su da se sami snalaze. Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, one druge su „stajale i gledale”, jer praktično nije bilo komande koja objedinjava celinu. Osmi novembar bio je najkrvaviji. Na levom krilu, Dunavska divizija je potisnuta, što je uslovilo pomeranje srpskog središta i desnog krila. Posle četiri dana borbi, srpska vojska ne samo da nije uspela da prodre ka Sofiji, nego se povlačila. „Noć nas zateče u rovovima. Ni mi ni Bugari nismo mogli da krenemo ni stope napred. U 22 stiže naređenje da odstupamo... Vojnici su glasno protestovali i gunđali: Pa zašto smo se tukli ceo dan dok smo dovde došli!” (Ž. Mišić) Kralj Milan je „odavao utisak slomljena i rastrojena čoveka”. Kad mu je Vladan Đorđević predložio da umesto što sedi u Pirotu pođe ka vojsci, kralj je uzviknuo: „Ama, doktore, znate li vi da moj štab već dvadeset i četiri sata ne zna gde su mu tri divizije?” Osmog novembra Milan je već bio još dalje – u Beloj Palanki. „Kada dobih od kralja depešu iz Bele Palanke, odmah sam videla kako beži daleko od svoje vojske i krv mi se sledi u srcu”, piše kraljica Natalija.
Milan je već govorio o svojoj odgovornosti i o abdikaciji. Predsednik vlade Garašanin uzeo je za zadatak da kralja privede k svesti i vrati u štab. „Priča se da mu je pretio da će ga on - Garašanin - ubiti ako produži kako je počeo.” (Stojan Novaković, istoričar i političar) Milan je najzad pristao da se s Garašaninom vrati u Pirot, ali to nije mnogo pomoglo vojsci koja je stalno primala protivrečna naređenja „kreni-stani”. „Stalno tumaranje bez ikakvog smisla bilo nam je neprijatno. Izjutra hladno s maglom. Prilazeći rovovima koje smo prošle noći napustili, moje patrole su dočekane pešadijskom vatrom. Upravo kada sam naredio napad, dojuri konjanik s naređenjem da se odmah povučemo na položaj odakle smo jutros krenuli.” (Ž. Mišić) Bugarska vojska i dalje je popunjavana trupama koje su stizale s juga i po brojnosti bila trostruko veća od srpskih snaga. U bici kod Neškovog visa zabeležen je najlepši primer junaštva sa srpske strane u ovom ratu. „Pošto se naša posada već povukla, kapetan Katanić je ostao sam sa svojim bataljonom da se i dalje bori. Ranjen na pet mesta od kuršuma i od bajoneta, on se gušao sa bugarskim vojnicima koji su hteli oteti pukovsku zastavu. On je savladan ali zastava je spasena.”
Bugari su 14. novembra prešli srpsku granicu. Sledećeg dana pao je Pirot. Austrija ipak nije mogla da dozvoli potpuni slom svog srpskog štićenika. Dan kasnije, pod pretnjom austrijskog poslanika da će se njegova zemlja umešati u rat kao i pod pritiskom ostalih sila, Bugarska je prihvatila primirje. „Tako se bedno i iz tako bednih uzroka, iz krajnje nespreme i neveštine, iz nemara i neiskrenosti svršio rat s Bugarskom, zasnovan u Beču u glavi kralja Milana.” (S. Novaković)
Posle kraja
U Bukureštu je 19. februara 1886. godine potpisan ugovor o miru koji je imao samo jednu rečenicu: „Mir koji je prekinut između Kraljevine Srbije i Kneževine Bugarske 2. 11. 1885. povraća se od dana razmene ratifikacija ovog ugovora.” Iako su obe strane u ratu pretrpele slične gubitke (Srbi su imali 746 mrtvih i 4570 ranjenih, a Bugari 771 mrtvih i 4232 ranjena) učinci rata bili su sasvim različiti. Ujedinjenje Bugarske bilo je sada zapečaćeno i krvlju, pobedama kod Slivnice i kod Pirota. Ranije nepoverenje između Srbije i Bugarske još više se produbilo. Ipak, nisu baš svi u Bugarskoj podlegli oduševljenju. Pesnik Ivan Vazov je pisao: „Koliko bismo bili srećniji da bugarska poezija nije pevala o jednoj nesreći, ni da slovenska istorija nije zapisala takvu sramotu.” Radikali i liberali (opozicija) u Srbiji su sa svoje strane „sažaljevali što je povodom rada bugarskog naroda na njegovom narodnom jedinstvu stvoreno očito neprijateljstvo između dva naroda čiji su interesi istovetni.” Osim toga, „dobar glas Srbije je bio upropašćen... U očima Evrope mi smo izgubili svaki vojni, pa time i politički značaj.” (S. Jovanović) Stojan Novaković je isticao da je jedini pozitivan rezultat poraza bio u tome da se Srbija u spoljnoj politici odlučnije usmerila ka Makedoniji.
Austrijski poslanik opisao je stanje neverovatne potištenosti u kojoj se nalazio kralj Milan. Smatrao ga je pregaženim čovekom. Međutim, kralj se ipak pribrao i vratio starim političkim igrama. Radikali su došli na vlast. Srbija je 1888. godine dobila i novi liberalan Ustav. U međuvremenu je brakorazvodni spor između kralja i kraljice dinastiji doneo nove skandale. „Milan je Dvor pretvorio u mesto neprekidne zabave, a svoj život u stalni karneval.” (kraljica Natalija) Uoči kraljeve abdikacije Tajna konvencija Srbije s Austrijom je, uz neke amandmane, produžena do punoletstva Milanovog naslednika Aleksandra, to jest do 1. januara 1895. godine. Kad je kasnije kralj Aleksandar pročitao sporazum, uzviknuo je: „Pa ovo je izdaja!” Milan je abdicirao 22. februara 1889. godine, najzad ostvarujući svoju dugo najavljivanu nameru. Posle ostavke, kralj Milan se ponašao tako razdragano kao da se oslobodio nekog velikog tereta. Bilo mu je tek trideset pet godina.
Autor: Duško Lopandić
http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/cetiri-dana-sramote
|
