offline
- Toni
- SuperModerator
- Pridružio: 18 Jun 2008
- Poruke: 30254
|
Ovi sukobi pocinju od trenutka stvaranja drzave Izrael kao jevrejske otadzbine.
Uz stalnu napetost, dogodilo se sest vecih medjudrzavnih ratova.
U novembru 1947. Ujedinjene Nacije su Rezolucijom br. 181 odlucile da mandat Velike Britanije u Palestini prestaje u maju 1948. i objavili plan o podeli Palestine na dve drzave - jevrejsku i arapsku.
Prema planu, oba su dela trebala biti ujedinjena privrednom unijom, a podela je predvidjala posebni status grada Jerusalima kao podrucja pod direktnom nadleznocu Ujedinjenih nacija.
Odluka je donesena velikom vecinom glasova u Generalnoj skupstini, uz istovremenu podrsku glasova Sjedinjenih Drzava i Sovjetskog Saveza. Velika Britanija ostala je uzdrzana, a protiv podele glasale su sve arapske zemlje.
Palestinski Jevreji prihvatili su plan, dok ga je arapska zajednica odlucno odbacila. Različit stav dveju zajednica prema UN-ovom planu rezultovao je pocetkom borbi.
Arapsko-izraelski rat 1948.
Kada je se 14. maja 1948. zavrsio britanski mandat, istoga dana je proglasena drzava Izrael. Arapske su zemlje vec sutradan napale Izrael. Izbio je rat izmedju Izraela i arapskih zemalja: Libana, Sirije, Egipta, Transjordanije, Saudijske Arabije, Iraka i Jemena.
Uprkos teskoj situaciji te nekim pocetnim neuspesima, izraelska vojska pokazala se nadmocnom te je u sedmomesecnom ratu porazila arapske vojske i preuzela kontrolu nad 78% ostatka mandatne Palestine.
Judeja i Samarija su dosle pod transjordanijsku kontrolu.
Transjordanija te teritorije anektira, i nakon prelaska reke, menja svoje ime u Jordan; pojas Gaze zauzima i anektira Egipat.
Sa teritorija pod izraelskom kontrolom izbeglo je ili proterano izmedju 520.000 ljudi (prema izraelskim procenama), 900.000 ljudi (prema arapskim procenama) i oko 720.000 po podacima UN-a. Istovremeno, iz arapskih je zemalja proterano između 800.000 i milion Jevreja; njih oko 600.000 nalazi utociste u Izraelu.
Arapski napad
Oktobarske bitke
Suec 1956.
Nacionalizacija Sueckog kanala 1956. pruzila je Izraelu priliku da napadne Egipat kako bi priveo kraju teroristicke napade na granici. Nakon snaznog americkog pritiska i kratkotrajne borbe, Izrael je pristao povuci se sa Sinaja uz obecanje o nenapadanju i neometanju plovidbe izraelskim brodovima u Akabskom zalivu od strane Egipta.
Izraelski napad, kojim je zapovedao proslavljeni general Mose Dajan, poceo je u popodnevnim satima 29. oktobra 1956. vazdusnim desantom na podrucju strateski vaznog klanca Mitle na Sinajskom poluostrvu, koji je imao vaznu ulogu i u svim sledećim izraelsko-arapskim ratovima. Uporedo s padobranskim desantom na područje Sinaja, ulaze i izraelske oklopne postrojbe. U skladu s pre dogovorenim, Velika Britanija i Francuska 30. oktobra diplomatskim putem traze povlačenje egipatskih i izraelskih jedinica iz podrucja Kanala preteci vojnom intervencijom. Egipat je ocekivano odbio ultimatum te sledeci dan pocinju britanski i francuski vazdusni napadi na ciljeve sirom Egipta.
Vazdusni desanti britanskih trupa izvedeni su 5. novembra zapadno od Port Saida na zapadnoj obali Sueckog kanala te francuskih padobranaca na podrucju Port Fuada na istocnoj obali Kanala, koje u potpunosti ovladavaju podrucjem Sueckog kanala.
Britansko-francuski napad na Egipat izazvao je ostru diplomatsku reakciju Sovjetskog Saveza, a akcija je naisla na neodobravanje u Vasingtonu, gdje je Ajzenhauerova administracija bila besna zbog preduzimanja napada bez prethodnih konzultacija sa Sjedinjenim Drzavama.
Bela kuca je u tom trenutku bila usredotocena na situaciju u Madjarskoj, gde su sovjetski tenkovi ugusili mađarski ustanak, a Ajzenhaueru ta kriza nije odgovarala ni zbog predstojecih predsednickih izbora. Nakon americkog pritiska, Velika Britanija i Francuska bile su prisiljene da postuju odluku Ujedinjenih nacija o prekidu vatre. Britanske i francuske snage povukle su se 22. decembra 1956. sa Sueckog Kanala, a izraelska vojska odlazi sa Sinajskog poluostrva u martu 1957. godine.
Sestodnevni rat 1967.
Izmedju 1965. i 1967. godine dogodio se niz ozbiljnih incidenata na granici Izraela sa Sirijom i Jordanom. Sirijska podrška teroristickim napadima palestinskog Fataha na jevrejska naselja u skladu sa vec ustaljenom praksom izazvala je seriju izraelskih vojnih odmazdi na sirijsku teritoriju.
Početkom 1967. ucestali su napadi sirijske artiljerije na Izrael, a u aprilu su vodjeni vazdusni dvoboji između izraelskog i sirijskog vazduhoplovstva u kojem je sruseno sest sirijskih letjelica.
Nove tenzije u odnosima s arapskim susedima izazvala je izraelska odluka da skrene deo toka reke Jordan radi navodnjavanja pustinje Negev, na sta su arapske zemlje 1965. godine odlučile osiromasiti tok Jordana skretanjem njegovih pritoka na svojoj teritoriji.
Sredinom maja 1967. Egipat je poceo da koncentrise svoje vojne snage na Sinajskom poluostrvu unatoc cinjenici da su njegove vojne mogucnosti bile bitno ogranicene angazmanom u gradjanskom ratu u Jemenu u kojem je ucestvovalo oko 50 hiljada egipatskih vojnika.
Na egipatski su zahtev 18. maja sa Sinaja povucene snage UN-a, a potkraj istog meseca Egipat je zabranio prolaz izraelskim brodovima kroz Tiranski tesnac i tako blokirao juznu izraelsku luku Eilat u Akabskom zalivu.
Nakon sto su 30. maja 1967. jordanski kralj Husein i egipatski predsednik Naser potpisali sporazum kojim su dvie vojske stavljene pod zajedničku komandu, procene izraelske obavestajne sluzbe govorile su da je napad arapskih zemalja na Izrael siguran. Najveci strah izraelska komanda je imala od moguceg istovremenog rata na tri fronta, koji je mogao biti izbegnut samo preventivnim izraelskim napadom. Na temelju takvih informacija izraelsko je vodstvo na celu s premijerom Levijem Eskolom donijelo odluku o brzoj mobilizaciji i grupisanju izraelskih snaga za napad.
Pocetak ratnih operacija:
Dana 5. juna 1967. u 8 sati i 45 minuta poceli su iznenadni udari izraelskog ratnog vazduhoplovstva na deset egipatskih aerodroma te na sirijske i jordanske, pa cak i na jedan iracki vojni aerodrom. Tako su samo tokom prvog dana rata bombardovana 23 aerodroma u kojima je unisteno gotovo svo egipatsko, sirijsko i jordansko borbeno vazduhoplovstvo. Time je vec u pocetku akcije ostvarena apsolutna izraelska vazdusna nadmoc, koja ce omoguciti vazduhoplovstvu da se iducih dana koncentriše na podrsku kopnenoj vojsci.
Na jordanskom bojistu sukobi pocinju jordanskim granatiranjem izraelskih polozaja i vazdusnim napadima, a jordanski avioni bombardovali su Tel Aviv. Prvog dana rata oko podneva izraelske su snage presle na severu u napad u smeru grada Dzenina, kojeg sledeci dan zauzimaju. Na delu bojista prema Egiptu izraelske snage su prvog dana rata probile egipatske odbrambene linije i zauzele podrucje pojasa Gaze.
Izraelske oklopne divizije prodrle su uzduz obale Sredozemnog mora prema Sueckom kanalu te uprkos egipatskom otporu potkraj dana stigle na 30 km od kanala. Nakon vise neuspelih protivnapada, treceg dana rata egipatske se snage povlace sa Sinajskog poluostrva prema kanalu, dok ih Izraelci napadaju iz vazduha i sa zemlje. Egipatska javnost nije bila obavestena o stanju na bojistu, vec je pogresno verovala da se dogadjaji odvijaju u egipatsku korist.
U noci 6. juna Izraelci su izbili na podrucje Sueckog kanala kod grada Al-Kuantarahe, a druga izraelska skupina zauzela je klanac Mitla na sredisnjem delu Sinaja. Na krajnjem jugu Sinajskog poluostva Izraelci su vazdusnim desantom zauzeli grad Sarm el-Seik, cime je otvoren ulaz u Akabski zaliv. Na istočnom ratistu, Izraelci su potisnuli jordansku vojsku i zauzeli stari deo grada Jerusalima, a istog dana zauzeli su i Nablus i Arihu te izasli na zapadnu obalu reke Jordan, cime zavrsavaju borbe na jordanskom delu fronta.
Cetvrtog dana rata na sinajskom bojistu izraelske snage odbile su nekoliko slabih egipatskih protivnapada te su predvece istoga dana osvojile obalu Sueckog kanala u celoj duzini. Posredovanjem UN-a kasno u noc istoga dana prekinute su borbe na sinajskom frontu.
Sirijski front je prva tri dana rata mirovao, sto je u potpunosti odgovaralo Izraelu koji je tako ostricu svog napada mogao da usmeri na Sinajsko poluostvo. Ono postaje aktivno tek nakon sto je Izrael stabilizovao situaciju na druga dva bojista, tako 8. juna Izraelci prelaze u masovni napad na sirijske polozaje te su istu noc iz tri smera probili sirijske polozaje a sledeceg dana zauzeli su najvecu sirijsku bazu Tel Tafar i otvorili put prema daljem prodoru ka sredisnjim delovima Sirije. Iduci dan je izraelska vojska ovladala celom Golanskom visoravni. Posredovanjem UN-a 10. juna 1967. u vecernjim casovima su obustavljena sva dejstva na sirijskom delu fronta,cime je okoncan sestodnevno rat.
Prikaz operacija na sva tri fronta:
1.Izraelsko-Jordanski front( 5.-7. jun.1967)
2.Osvajanje Sinaja(7.-8.Jun)
3.Bitka za Golansku visoravan(9.-10. jun)
Izrael je zauzeo Pojas Gaze, Sinajsko poluostrvo, Zapadnu obalu (sa Istocnim Jerusalimom) i Golansku visoravan.
U Sestodnevnom ratu arapske zemlje su imale oko 30 hiljada poginulih ili nestalih vojnika. Izgubljeno je oko 70 odsto naoruzanja i opreme, a posebno su tesko stradala vazduhoplovstva arapskih zemalja. Novonastalom situacijom izraelska se vojska opasno priblizila trima arapskim prestolnicama - Kairu na manje od 100 km te Damasku i Amanu na manje od 50 km. Izrael je ratnom pobedom stekao nadzor nad celim biblijskim podrucjem Izraela ili cetiri puta vecom teritorijom od onoe iz 1949.
Pocetak terorizma:
Sezdesetih godina je bliskoistocni konflikt izasao izvan okvira regije. Nakon sto je arapska nemoc na bojnom polju dokazana u tri rata s ponizavajucim ishodom za arapske zemlje, Palestinci su posegnuli za drugim metodama borbe. Desetine mladih Palestinaca koji su rođeni i odrasli u izbeglickim kampovima daleko od svoje otadzbine bili su sedamdesetih godina spremni umreti za palestinsku stvar u spektakularnim teroristickim podvizima. Sedamdesetih godina su svetske agencije gotovo nedeljnim ritmom izvestavale o nekoj teroristickoj akciji, ponekad izvedenoj hiljadama kilometara daleko od Bliskog istoka, iza koje su stajali Palestinci.
Rat iscrpljavanja:
Rat iscrpljivanja koji se vodio između Egipta i Izraela od 1968. do 1970 bio je ograniceni pogranicni rat. Otpoceo ga je Egipat u nameri da zauzme Sinajsko poluostrvo koje je izgubio u Sestodnevnom ratu. Rat je zavrsio prekidom vatre 1970. sa linijama razgranicenja izmedju te dve drzave koja je ostala nepromenjena.
Juna 1968. pocinju napadi egipatske artiljerije na izraelske snage stacionisane uzduz severnog područja Sueskog kanala. Kao protivmera na udare egipatske artiljerije u septembru 1968. izraelska se oklopna jedinica iskrcala na egipatskoj strani Sueckog kanala i deset sati unistavala egipatske vojne instalacije koje su im se nasle na putu. Operacija je trebala pokazati Egipcanima da su vrata unutrasnjosti Egipta i dalje otvorena izraelskom prodoru. Krajem oktobra Izraelci su izveli komandosku akciju u kojoj je unisten egipatski elektroenergetski sistem. Nakon te uspele izraelske diverzije privremeno su oslabili egipatski napadi tokom kojih se Egipat fokusirao na podizanje sistema odbrane oko vitalnih objekata u drzavi. Izrael je u isto vreme užurbano gradio svoj sistem fortifikacija uzduz Sueckog kanala koji je trebao da osigura juznu izraelsku granicu, tzv. Bar-Lev liniju. Pored okrsaja s egipatskom vojskom na području Sueckog kanala, Palestinska oslobodilacka organizacija Jasera Arafata izvela je i niz napada na sever Izraela iz svojih uporista na jordanskoj i libanskoj teritoriji. Izrael je odlucno odgovorio napadima na Jordan i Liban, sto je pak imalo za posledicu jacanje pritiska libanske i jordanske vlade na palestinske grupe na svojim teritorijama, a u Jordanu indirektno dovelo do rata jordanske vlade i palestinskih gerilaca 1970. godine. Početkom marta 1969. ponovno su eskalirali egipatski artiljerijski napadi uzduz celog Sueckog kanala, u kojima su Izraelci imali razmerno velike ljudske gubitke, a u napade se uključuju i avioni MiG-21 dobijeni od Sovjetskog Saveza. Do obnove borbi došlo je nakon sto je Naser objavio da je prekid vatre potpisan nakon rata 1967. nevazeci. Krajem sezdesetih godina Izrael je bio na vrhuncu vojne moci i nije bio spreman dugorocno tolerisati egipatske artiljerijske napade. Dolaskom odlucne Golde Meir na celo izraelske vlade 1969. Izrael je promenio strategiju prema egipatskim provokacijama. Meir je zagovarala strategiju visestruko jaceg izraelskog odgovora na egipatske napade, koja je simbolično nazvana "asimetricnim odgovorom". U septembru 1969. u rat iscrpljivanja ukljucilo se mocno izraelsko ratno vazduhoplovstvo, koje pocinje sistemsko bombardovanje egipatskih teritorija. Na meti izraelskih aviona posebno su bile egipatske radarske stanice, artiljerijske pozicije i sve koncentracije egipatskih trupa. I uz pilote skolovane u Sovjetskom Savezu, pokusaji Egipcana da u vazduhu pariraju izraelskim pilotima uglavnom su zavrsavali neuspesno. Stoga je Egipat bio prisiljen oslanjati se gotovo iskljucivo na protivvazdusnu odbranu, pre svega protivvazdusne projektile SAM-2 i SAM-3 dobijene od Sovjetskog Saveza.
Zbog istrajnog izraelskog vazdusnog rata, egipatska vojska se potkraj 1969. godine nalazila na rubu novog unistenja pa stoga u januaru 1970. Naser odlazi u posetu Moskvi, gde je od Sovjeta zatrazio vise instalacija projektila SAM te pratece vojno osoblje. No, Sovjeti nisu bili spremni dublje se umesati u bliskoistosni sukob koji ih je vodio u dalju konfrontaciju sa Sjedinjenim Drzavama te je Moskva tek na Naserove pretnje da ce se okrenuti Vasingtonu odlucila povecati broj svojih vojnika u Egiptu na vise od deset hiljada, ukljucujuci i stotinjak pilota. Na podrucju kanala povecan je broj protivvazdusnih polozaja, koje su stvorile kisobran za egipatsku artiljeriju i uglavnom ogranicilo efikasnost izraelskog vazduhoplovstva. I dolazak sovjetskih pilota brzo je registrovan na nebu iznad Sueckog kanala rusenjem dveju izraelskih aviona u aprilu 1970.Tokom kojeg je registrovana komunikacija pilota na ruskom jeziku. Pojacano uplitanje Moskve u konflikt na Bliskom istoku zabrinulo je Sjedinjene Americke Drzave, koje su pritiskale Izrael da obustavi vazdusne napade. Bela kuca je poslala i tadasnjeg drzavnog sekretara Viljema Rodzersa da postigne primirje između zaracenih strana, a Rodzersov je plan predvidjao povlacenje Izraela sa Sinajskog poluostrva u zamenu za egipatsko postovanje prekida vatre, sto je Izrael odbio. Marta 1970. Sjedinjene su Drzave odlucile obustaviti ranije dogovorenu prodaju borbenih aviona Izraelu te tako privoleti Izrael na prestanak vazdusnih akcija. No, izraelski je stav omeksala tek potvrda sovjetskog vojnog angazmana na egipatskoj strani u proleće 1970. te je druga americka inicijativa za primirjem nasla plodno tlo u Tel Avivu.
7. avgusta 1970. Izrael i Egipat i Jordan prihvatili tromesecni prekid vatre. No uprkos dogovorenom moratorijumu na sve vojne aktivnosti u podrucju kanala, Egipat je prekrsio primirje razmestajuci stotinjak protivvazdusnih baterija blize Sueckom kanalu, ali se Izrael suzdrzao od reagovanja na egipatsko krsenje dogovorenog primirja te je doslo do prekida sukoba.
Jom Kipurski rat 1973.
Egipatska vojska je u iznenadnom napadu presla Suecki kanal 6. oktobra 1973., no ubrzo je porazena u pokusaju iznenadnog povrata Sinaja. Psiholoski efekt inicijalne egipatske pobede u ratu omogucio je istorijsku posetu egipatskog predsjednika Sadata Izraelu 1977. i mirovne pregovore, koji su kulminirali sporazumom u Kemp Dejvidu, u kojem se Izrael, Egipat i SAD slazu da ce se Izrael povuci sa Sinaja, Izrael i Egipat ce normalizovati odnose, a sporazum ce biti povezan s pregovorima o autonomiji Palestinaca na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze.
U septembru 1970. godine arapski svet su uzdrmala dva događaja - medjuarapski rat u Jordanu i nagla smrt egipatskog predsednika Nasera. Naserovom smrcu zavrsena je jedna era u bliskoistocnim odnosima te decenija i po praktičnog panarabizma. Na celo Egipta dosao je dotadasnji potpredsednik Anvar al Sadat, takodje vojni oficir i istaknuti clan vojnog rezima. Sadat je ublazio Naserov beskompromisni stav prema Izraelu i bio je spreman pristati na dogovor sa Izraelcima u zamenu za teritorije izgubljene u ratu 1967. godine. Ali, Izrael je odbio Sadatovu inicijativu kao i Rezoluciju 242 Ujedinjenih nacija kojom je UN od Izraela zatrazio povracaj ratom osvojenih teritorija.
Paralelno sa diplomatskim pokusajima arapske drzave su pripremale i vojno resenje. Uz materijalnu potporu Sovjetskog Saveza i finansijsku pomoc Saudijske Arabije i Kuvajta, Egipat i Sirija su obnavljali sopstvene vojne resurse stradale u Sestodnevnom ratu i tokom Rata iscrpljivanja. U leto 1972. Sadat je zatražio od sovjetskih vojnih savetnika napustanje Egipta, ostavljajuci tako sebi veci manevarski prostor za dalje poteze. U oktobru 1972. Sadat je okupio Glavni stab i zatrazio stvaranje plana ogranicenog vojnog napada na Izrael. Pokusaj ministra odbrane Sadeka da spreci rat tvrdnjom da Egipat jos uvek nije sposoban vojno parirati Izraelu rezultovao je njegovom smenom. Do proleća 1973. u glavnim stozerima dveju arapskih vojski bio je razradjen plan napada na Izrael nazvan "Operacija Badr".
U Izraelu je nakon uverljivog ratnog trijumfa 1967. godine vladalo uverenje da je zemlja trajno sigurna od arapskog napada. Izraelska vojna moc, politicka razjedinjenost arapskog sveta i tri novostecene prirodne sigurnosne prepreke - Suecki kanal, reka Jordan i Golanska visoravan - podrzavale su izraelsku samouverenost zbog koje je odbijan bilo koji pokusaj razmene teritorija za mir. Za razliku od Egipta i Sirije, Jordan i Liban su smatrani mnogo manjom pretnjom izraelskoj nacionalnoj sigurnosti. U njima Tel Aviv nije video ozbiljnu pretnju. Egipat je za gomilanje trupa u podrucju Sueckog kanala iskoristio unapred najavljenu redovnu godisnju vojnu vezbu. Uprkos pokretima egipatskih i sirijskih jedinica uzduz granice u leto 1973. kao i nizu drugih indicija, u izraelskom vodjstvu i u obavestajnim krugovima stvorena je procena da nece doci do novog rata, odnosno da ce eventualni napad arapskih vojski biti uspesno odbijen u pocetnoj fazi.
Napad arapskih zemalja poceo je u poslepodnevnim satima 6. oktobra 1973. na najveci jevrejski praznik Jom Kipur.
Napad je poceo u razmerno neuobicajeno doba dana jer su planeri arapskih vojski znali da Izrael nakon sto padne mrak nece moci izvesti veci protivudar svojim vazduhoplovstvom. Egipatska vojska, potpomognuta manjim jedinicama iz Maroka, Tunisa i Sudana, uspesno je izvela prelazak Sueckog kanala, a pescane zidove Bar-Lev linije Egipcani su lako probili.Na severu je sirijska vojska uz pojacanja jedne iracke divizije i dve brigade iz Saudijske Arabije napala podrucje Golanske visoravni i skoro dosegnula granice od pre rata 1967., dok Jordan nije ucestvovao u napadu. Znajuci da Izrael veliki deo svoje vojne moci duguje snaznom vazduhoplovstvu, PVO arapskih zemalja su bile razmestene blizu bojista, cime je paralizovano izraelsko vazduhoplovstvo i stvoren kisobran jedinicama u napredovanju.
Izrael je pokrenuo protiv napad,ali nista nije bilo kao u prethodnim sukobima,egipatski vojnici nisu bezali cim vide Izraelske tenkove nego su naoruzani po sredstvima poceli da unistavaju tenkove,a izraelsko vazduhoplovstvo je dozivelo tezak poraz od strane Egipatske pvo,tada je oboren veliki broj izraelskih aviona a protiv napad je potpuno propao.
U Izraelu je nakon prvih vesti sa bojista zavladao sok.
Nakon pocetnog egipatskog uspeha, odlukom predsednika Sadata napredovanje je zaustavljeno na uskoj teritoriji uz duz Sueckog kanala, zbog cega nije iskoristena pocetna inicijativa. Razlozi stopiranja egipatskih tenkova umesto nastavka napredovanja preko Sueckog kanala prema Izraelu predmet su kontroverzi, ali smatra se da je najvazniji ogranicen domet egipatskog protiv vazdušnog oruzja izvan cije zastite bi egipatski oklop postao laka meta izraelskih aviona i telefonska komunikacija izmedju Sadata i američkog drzavnog sekretara Kisingera. Dogadjanjima na bojistu u svakom je slucaju kumovala i losa koordinacija između sirijskog i egipatskog vrhovnog zapovednistva, sto je imalo za posledicu izraelsku konsolidaciju. Sa pocetkom borbi aktivirana su blokovska saveznistva - Sovjetski Savez je poceo vazdusnim putem slati ratni materijal Kairu i Damasku, nakon cega su Sjedinjene Americke Drzave pocele slati pomoc u ratnom materijalu Izraelu.
Oko 48 sati nakon pocetka borbi mobilisano je vise od polovine izraelskih vojnih potencijala, a za cetiri do pet dana provedena je potpuna mobilizacija, cime su stvoreni uslovi za pocetak protivnapada. Izraelskoj ofanzivi pogodovalo je egipatsko mirovanje na Sinajskom bojistu pa je veci deo snaga neometano mogao biti koncentrisan na golanskom bojistu prema Siriji. Do 14. oktobra izraelske jedinice su na severu vratile pod svoju kontrolu teritoriju zauzetu prethodnih dana i prodrle dvadesetak kilometara duboko u sirijsku teritoriju, cime je Sirija izbacena iz rata.
Nakon pobede na severnom bojistu, izraelsko zapovednistvo je pregrupisalo svoje jedinice saljuci ih na sinajsko bojiste. U noći 15. oktobra izraelske oklopne jedinice, kojima je zapovedao proslavljeni Ariel Saron, iskoristile su slabo branjeni prostor između egipatske 2. i 3. armije na području Gorkih jezera na Sinajskom poluostrvu i usle duboko u teritoriju koji su drzali Egipcani. Dosli su do Sueckog kanala i presli ga. Nakon stvaranja mostobrana na zapadnoj obali kanala, Izraelci su napredovali egipatskom stranom obale prema gradu Suezu, pa su 21. oktobra okruzili celu egipatsku 3. armiju. Izraelskim snagama je time bio otvoren put do Kaira. Egipatska vojska nasla se u teskoj poziciji, suocena sa mogucnoscu katastrofalnog poraza i gubitka cele armije na Sinajskom poluostrvu. U takvoj situaciji je americki drzavni sekretar Kisindzr otputovao u Moskvu, gde je sa sovjetskim liderom Breznjevom dogovorio prekid vatre. No, primirje je bilo prekinuto a Izrael je nastavio stezati obruc oko egipatske armije. Sovjetski Savez je Sadatu obecao da ce 3. armija biti sacuvana i zapretio da ce u slucaju nastavka izraelskog napada poslati u Egipat svoje vazdušno-desantne jedinice. Moskva je Sjedinjenim Americkim Drzavama predlozila zajednicku americko-sovjetsku vojnu akciju u regiji, sto u Vasingtonu nije primljeno sa odobravanjem. Nikson je u telefonskom razgovoru pokusavao odgovoriti Brežnjeva od vojnog angazmana a istovremeno je stavio americke nuklearne snage u stanje pripravnosti, na sta su Sovjeti odustali od insistiranja na zajednickom vojnom angazmanu.Sukob Sjedinjenih Americkih Drzava i Sovjetskog Saveza oko Jomkipurskog rata bila je najveci sukob supersila nakon zavrsetka Kubanske krize.
Na kraju, 25. oktobra 1973. Izrael i Egipat prihvatili su prekid vatre, a pocetkom januara su dve strane potpisale sporazum kojim je predvidjeno izraelsko povlacenje sa Sinajskog poluostrva i dolazak snaga UN-a na njihovo mesto. Sledio je sporazum Izraela i Sirije potpisan u junu 1974, koji je regulisao izraelsko povlacenje sa novozauzetog dela Golanske visoravni na liniju razdvajanja iz 1967. godine.
1.Front na Golanskoj visoravni
2.Front na Sinaju
3.Operacija Gazela
Prva intifada
U decembru 1987. zapocinje pobuna kao spontana provala protesta medju Palestincima na okupiranim teritorijima protiv dvadesetogodisnje okupacije. Intifada je zapocela kad su deca i omladina izasli na ulice bacajuci kamenje i zapaljive bombe na izraelske vojnike i kad je upucen poziv na generalni strajk. Tim protestom Palestinci su zeleli da pokazu da oni nisu naoruzan narod, vec da jednostavnim bacanjem kamenja, demonstracijama i strajkovima mogu prouzrokovati znantne stete Jevrejima. Protest se zavrsio u septembru 1993.
Kuvajt i Zalivski rat
Siroko rasprostranjeno misljenje oko napada Iraka na Kuvajt bilo je da krajnji cilj napada nisu ni pogranicni sporovi ni nafta, vec ujedinjenje svih Arapa i uprezanje njihovih snaga u borbu protiv Izraela. Arafatova podrska irackoj invaziji unazadila je palestinski slucaj za mnogo godina. Palestinci su u Sadamu Huseinu videli snaznog coveka koji ima moc i hrabrost da se suprotstavi Izraelu i SAD-u.
Izrael je bio upleten u ovaj rat minimalno. Pretrpeo je raketiranje irackim SKAD raketama, ali na zahtev SAD-a nije vojno odgovorio.
Liban i Gaza 2006.
Napadi militanata na izraelske vojnike na granicama Izraela sa Gazom i Libanom dovelo je do novih sukoba. Posebno je silovit bio onaj u Julu-Avgustu 2006. kada je izraelska vojska bila upletena u zestokom ratu sa sijitskom militantnom grupom Hezbolah u Libanu. Jednomesecni rat je odneo preko 1,500 zivota, vecinom libanskih civila.
12. jula 2006. Hezbolah je upao u severni deo Izraela, ubio 8 vojnika i oteo dva kako bi ih iskoristio za zamenu za zarobljene palestinske zatvorenike. Izrael je vec par sati kasnije upao u Liban, a ministar Ehud Olmert je izjavio da takvu akciju smatra "objavom rata s Libanom" koja ce imati "ozbiljne posljedice". Neki stručnjaci smatraju da je Hezbolah izveo otmicu na severu Izraela kako bi skinuo pritisak s Gaze, koja je zestoko bombardovana na jugu Izraela gotovo dve nedelje ranije.
Vodja Hezbolaha Hasan Nasralah je izjavio da "Izraelci sanjaju ako misle da ce uspjeti osloboditi svoja dva vojnika bez pregovora i razmjene zarobljenika". Na to su Izraelski vojni oficiri zapretili Libanu da ce "vratiti sat 20 godina unatrag" i da je "celi Liban meta". Izrael je 13. jula vojnim brodovima izveo blokadu luka Libana, izolovavsi ga s mora. Uz to je bombardovao bejrutski medjunarodni aerodrom,izolovavsi drzavu i iz vazduha. Potom su nastavljena bombardovanja koja su napala i unistila autoput prema Damasku, mostove, energetsku stanicu, TV stanicu, juzno predgradje Libana (uporiste Hezbolaha) te kucu Hasana Nasralaha. Nasralah je potom upozorio Izrael da je "potcenio Hezbolah", objavivsi "otvoren rat koji ce se preseliti na celi Izrael, sve do Haife pa i dalje".
U sledecih pet dana Hezbollah je ispalio veliki broj raketa na severni Izrael, nateravsi stanovnike da se sakriju u bunkerima, a pogodjen je i grad Haifa, u kojem je poginulo 8 civila. 15. i 16. jula izraelski avioni su na jugu Libana izbacili letke kojima upozoravaju civile da napuste podrucja koja ce se naci u okviru vojne intervencije. Hiljade ljudi, medju njima i velik deo stranaca, napustio je Liban i otislo u Siriju.
Medjunarodna zajednica osudila je novu eskalaciju nasilja na Bliskom istoku. Francuski predsednik Zak Sirak nazvao je izraelske akcije "preteranima", dodavsi kako ne zna "sta je smisao unistavanja civilne infrastrukture". Americki predsednik Dzordz Bus svalio je krivicu za krizu na Hezbolah, dodavsi kako se "Hezbolah mora razoruzati ako se ocekuje mir", da "Izrael ima pravo braniti se" i da "se mora naterati Sirija da utice na Hezbolah kako vise ne bi pravio sranja"(  ), a usput je uputio i ostre reci Siriji i Iranu, koje je optuzio za finansiranje Hezbolaha i sirenja mrznje. Ruski predsednik Vladimir Putin takodje je izjavio da je Hezbolah kriv za sukob i pozvao na oslobadjanje izraelskih vojnika, ali je i dodao kako je Izrael upotrebio "preteranu silu" i pozvao na prekid vojnih akcija. Na skupu G8 16. jul objavljena je zajednicka izjava koja osuđuje provokacije Hezbolaha, ali i poziva Izrael da smesta prekine svoje operacije u Libanu.
E sad posle svih mogucih sukoba u proslosti tu je sad jos jedan igrac ukljucen u igru a to je Iran koji jaca a nikako nije u dobrim odnosima sa Izraelom.
Jedno je sigurno ovo je jedno od najvecih kriznih podrucja na svetu sa tendencijom da se sukobi nastave pre svega na relaciji Izrael-Iran.
Korisceni podaci sa wikipedie http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%98%D0%B7%D1%80%D.....0%BE%D0%B1
http://en.wikipedia.org/wiki/Arab%E2%80%93Israeli_conflict
http://sh.wikipedia.org/wiki/Bliskoisto%C4%8Dni_sukob
|
. A od tog autora postoji i "analiza" Severne Koreje
