offline
- Danko SVIK VRS
- Mod u pemziji
- Pridružio: 19 Maj 2009
- Poruke: 4982
- Gde živiš: Beograd - Srbija; Novi Grad - Republika Srpska
|
Da nešto napišem o ovom jurišniku.
Pavel Osipovič Suhoj osnovao je vlastiti vazduhoplovni konstruktorski biro OKB-51 1939. godine, neposredno pre početka II svetskog rata. Zbog toga ne čudi da Suhoj OKB do završetka rata nije uspeo dovršiti ni jedan borbeni avion koji je ušao u operativnu upotrebu. Zapravo, još 1936. godine poleteo je jurišnik Su-2, ali u to je vreme Suhoj radio u projektnom birou Andreja Tupoljeva. Do početka II svetskog rata dovršeno je oko 800 Su-2 i nešto poboljšanih Su-4. Međutim, zbog slabe pokretljivosti i preslabog naoružanja ubrzo su zamenjeni Petljakovim P-2 i Tupoljevim Tu-2.
Pripadnici 32 skvadrona RV Indije - kolektivna fotografija iz 1971. godine.
Zbog svega toga Suhojev je konstruktorski biro dočekao kraj II svetskog rata u nemilosti, te mu je hitno trebao avion, po mogućnosti borbeni, koji će mu osigurati budućnost. Zapravo neki izvori navode da je OKB-51 ugašen 1949. godine, te ponovno formiran 14. maja 1953., nakon Staljinove smrti. Obnovljen je sa samo jednim zadatkom- napraviti što verniju kopiju američkog lovca North American Aviation F-86 Sabre. Suhoj je trebao u što kraćem roku razviti lovac pokretan usavršenim turbomlaznim motorom s naknadnim sagorevanjem AL-7F, koji je konstruirao Arkhip Ljuljka.
Indijski SU-7B iznad Pendžaba, 101 skvadron 1971. godina.
Nakon što je osigurao preporuku Centralnog aerodinamičkog i hidrodinamičkog instituta (CAGI), Suhoj je predložio dva jako slična lovca. Jedina veća razlika bila je u različitim konfiguracijama krila. Predlog s delta krilom dobio je internu oznaku T, a trebao je biti osnova za razvoj taktičkog lovca (T-1) i presretača (T-3). Uz to T-3 je trebao dobiti i radar s antenom smeštenom u nosu. Drugi predlog dobio je strelasto krilo velike strele te je označen kao S. On je trebao poslužiti samo za razvoj taktičkog lovca S-1. Zajedničko im je bio usisnik u nosu aviona, strelasti horizontalni stabilizatori, kapljičasti poklopac kabine i stajni trap tipa tricikl.
S-1 je bio veliki korak za sovjetsku vazduhoplovnu industriju, te ne čudi što se razvoj pokazao teškim. Najviše je problema bilo s motorom AL-7F. Uprkos tome, kad bi motor ispravno radio, S-1 je pokazivao izuzetne letne karakteristike. Tako je u aprilu 1956. u horizontalnom letu postignuta brzina od čak 2170 km/h - znatno više nego što je traženo u originalnim zahtevima. Zbog toga ne čudi i da su znatno pre dovršetka letnih testiranja, na S-1 nadležni odobrili gradnju serije evaluacijskih aviona pod oznakom Su-7. Oznaka Su-7 se prvi put pojavila uz nikad dovršen Suhojev lovac s klipnim motorom, a sad je ponovno upotrebljena kao znak ohrabrenja i pokazatelj da su "loša vremena", ako ne zaboravljena, onda barem oproštena. Javnosti je S-1 prvi put prikazan u preletu iznad vazduhoplovne izložbe Tušinovo 24. juna 1956. NATO mu je odmah dodelio oznaku Fitter, koju će kasnije promeniti u Fitter-A, nakon što će se pojaviti nove verzije.
Originalni S-1 izgubljen je u padu 23. novembra 1957. Uzrok pada je otkazivanje motora. Pilot I. N. Sokolov pokušao je prinudno sleteti, ali je pritom poginuo. Tako su sva dalja letna testiranja nastavljena samo na S-2, sve dok nisu stigli prvi predserijski Su-7 u proleće 1958. Predserijska proizvodnja pokrenuta je u Državnoj fabrici 126 u Komsomolsku na Amuru, na Dalekom istoku.
Su-7B
Iako je Su-7 razvijen kao čisti taktički lovac namenjen vazdušnoj borbi, 1956. sovjetsko je RV odlučilo na njegovim osnovama razviti lovac-bombarder. Tako je na osnovama S-2 Suhoj razvio S-22. Izvana je S-22 ostao sličan Su-7 jer su sve izmene bile uglavnom u unutrašnjosti trupa. Konstrukcija je ojačana te su ugrađeni veći rezervoari za gorivo, pre svega u krilima. Ojačan je i stajni trap da bi izdržao veću maksimalnu masu pri poletanju. Prvi S-22 prvi je put poleteo 24. aprila 1959. I pre prvog leta, već u julu 1958., odobrena je serijska proizvodnja pod oznakom Su-27B. Pritom B nije označavao drugu po redu verziju, već bombardirovščik (bombarder). Serijska proizvodnja Su-7B započeta je u Komsomolsku na Amuru 1960. godine, a prvi su primerci u jedinice stigli već početkom 1961. Do kraja 1963. već je napravljeno 431 Su-27B. Zbog nemogućnosti razlikovanja izvana, NATO je za Su-7B zadržao oznaku Fitter-A. Zapravo će sve verzije Su-7 s fiksnim krilima zadržati tu oznaku.
SU-7 RV Indije.
Suhoju će Su-7B postati osnova za dalji razvoj Fittera, koji će na kraju dovesti do takvih verzija koje su imale jako malo sličnosti s originalom. U osnovi Su-7B je bio vrlo jednostavne konstrukcije, te ga često označavaju kao leteći cilindar. Zahvaljujući smeštaju usisnika za vazduh u nos aviona, ništa nije ometalo cevasti oblik trupa. Suhoj je čak i strelasta krila postavio na sredinu trupa. Zanimljivo je da je strelaste horizontalne stabilizatore postavio u visini krila.
Zapravo je zanimljivije da je takvo rešenje bilo uspešno te da je primenjeno na svim kasnijim borbenim Suhojevima. S obzirom na to da je Su-7 mogao leteti brzinama većim od dva Maha, konstruktori su mu dali čvrst trup, uglavnom napravljen od aluminijuma. Usisnik za vazduh u nosu imao je promenjiv presek te je vazduhom napajao motor AL-7F-1-100 "čistog" potiska 66,7 kN, te 90,2 kN s uključenim forsažom. Da bi se smanjila zavisnost aviona o zemaljskoj opremi, ugrađena je mala gasna turbina koja je osiguravala pokretanje turbomlaznog motora. Zanimljivo je da gasna turbina nije koristila kerozin, već obični benzin te je imala poseban rezervoar za gorivo. Ugrađen je i automatski sistem za gašenje vatre. Originalno rešenje je omogućavalo pomicanje konusa u usisniku u samo dve pozicije, ali je to ubrzo unapređeno te se konus mogao fino podešavati s obzirom na brzinu i visinu leta. Unutar konusa nalazila se antena radarskog daljinomera SRD-5M (NATO oznake High Fix).
Sovjetski su stručnjaci, često silom prilika, uvek bili skloni jednostavnim rešenjima, koja na Zapadu teško da bi prošla. Tako su problem otkazivanja turbomlaznog motora tokom upotrebe nevođenih raketa V-Z (zbog ulaska vrelih gasova u usisnik) jednostavno rešili ugradnjom sistema koji bi gasio motor tokom njihovog lansiranja. Zapravo je sistem gasio motor uvek kad bi pilot pritisnuo prekidač za lansiranje raketa, bez obzira bile one na avionu ili ne. To je značilo da je pilot mogao ugasiti motor i pogreškom. Da bi se olakšalo održavanje ili zamena motora, trup se mogao razdvojiti neposredno iza izlaznog ruba krila.
Krila su postavljena pod uglom od 63 stepeni. Opremili su ih hidraulički
pokretanim flapsovima i eleronima. Otprilike na sredini krila postavljena je i velika vazdušna pregrada, dok je na kraju krila postavljena još jedna manja. Pregrade su trebale sprečiti nekontrolisan protok vazduha preko krila. Horizontalni stabilizatori su bili jednodelni i imali su hidraulično pokretanje, kao i kormilo pravca na okomitom stabilizatoru. Na zadnjem delu trupa nalazile su se i četiri vazdušne kočnice u X konfiguraciji. Da bi se dodatno skratila dužina sletanja (posebno na smrznutim stazama), ispod izduvnika motora ugrađen je kočeći padobran.
Nosna noga stajnog trapa uvlačila se u prostor ispod kabine, dok su se glavne noge uvlačile u krila. Zbog toga je koren krila bio poprilično debeo, ali je zato ostalo više slobodnog prostora u trupu za smeštaj goriva. Kasnije će verzije dobiti još duže noge stajnog trapa da bi se sprečilo uletanje predmeta u usisnik. Uprkos činjenici da su sve noge stajnog trapa imale samo jedan točak, bile su dovoljno izdržljive da omoguće poletanje i sletanje i na ne baš uređene staze.
Osnovno naoružanje bila su dva topa NR-30 kalibra 30 mm, smeštena u korenu krila. Uza svaki top išao je i magacin za samo 65 granata. Da bi trup zaštitili od plamena topova postavljeni su posebni štitnici. U desno je krilo ugrađena i kamera za snimanje topovske paljbe.
U četiri unutrašnja rezervoara za gorivo i po jedan u svakom krilu moglo se spremiti do 3455 litara. To baš i nije bilo previše goriva za "žedni" AL-7F motor pa su Su-27B redovno pod trupom nosili još dva odbaciva rezervoara za gorivo zapremine 620 litara.
Kako je Su-7 razvijen kao lovac, pod svakim je krilom imao samo jedan nosač, premalo za lovca-bombardera. Osim toga na ta dva nosača moglo se postaviti do najviše 500 kg. Još dva su se nosača nalazila pod trupom. Iako su mogli poneti rezervoare sa 620 litara goriva, zapadni izvori navode da su mogli poneti samo do 500 kg bombi. Zanimljivo je da su Su-7B dobili mogućnosti nošenja taktičkog nuklearnog oružja.
Pilot je sedio u ne baš komfornoj kabini na katapultirajućem sedištu KS-2A. Da bi se KS-2A sigurno upotrebio, avion je morao biti na najmanje 105 metara visine. Za sovjetske uslove s kraja pedesetih godina prošlog veka oprema u kabini je bila sasvim zadovoljavajuća. Sastojala se od radio-uređaja, jednostavnog navigacijskog sistema, sistema za identifikaciju (IFF) SRO-2 Khrom (Odd Rods), Sirena-2 radara za otkrivanje opasnosti iz zadnje polusfere, pa čak i Kremnij-2 sistem za otkrivanje radarskog zračenja. Su-7B je dobio i tri odvojena hidraulična sistema te dva pneumatska za slučaj nužde.
Su-7BM
I prije nego je Su-7B ušao u operativnu upotrebu, sovjetsko je RV zatražilo razvoj verzije povećanog doleta. Odgovor je bio Su-7BM, pri čemu M znači modernizerovanij. Dodatni prostor za gorivo pronađen je u krilima, pa je sveukupna količina goriva u avionu povećana na 3755 litara. Nosači na krilima također su prilagođeni za nošenje odbacivih rezervoara za gorivo zapremine 620 litara.
Posebna je pažnja posvećena sprečavanju ulaska predmeta u motor. Zbog toga je napravljen poseban sistem koji je preusmjeravao vazduh iz kopresora motora prema napred da bi se izduvali svi predmeti iz usisnika. Ugrađen je autopilot, poboljšana avionika, ali i motor AL-7F-1-150 koji je doneo pet posto više snage pri naknadnom sagorevanju. Umesto AL-7F-1-150 ubrzo se počeo koristiti AL-7F-1-200 koji je imao isti potisak, ali i produženi viek trajanja. Ugrađeno je i sedište KS-3. Tako je nastala verzija Su-7BM. U operativnu je upotrebu uvedena 1963. godine, a do 1965. napravljeno je 290 aviona.
Su-7BKL/Su-7BKM
Nakon Su-7BM u serijsku je proizvodnju ušla verzija Su-7BKL. Najveća je razlika bila u novom stajnom trapu koji je bio prilagođen upotrebi s "teških" poletno-sletnih staza. Osim ugradnje većeg nosnog točka glavne noge su dobile male pomoćne skije koje su olakšavale poletanje i sletanje s mekanih terena. Zbog većeg točka nosne noge vrata su dobila posebnu izbočinu, po čemu je ova verzija najprepoznatljivija. Zanimljivo je da su, potpuno u svom stilu, sovjetski stručnjaci na Su-7BKL isprobali i stajni trap bez točkova, samo sa skijama. To nije bila potpuno nova ideja jer su takve stajne trapove koristili Nemci na nekim borbenim avionima pred kraj II svetskog rata. U slučaju Su-7BKL cela se ideja pokazala začuđujuće dobrom, ali ipak nije prihvaćena.
Naknadnim modifikacijama jednog od unutrašnjih rezervoara za gorivo količina je povećana na 4030 litara. Dodani su i novi vanjski rezervoari zapremine 950 litara, koji su kasnije zamenjeni još većim od 1150 litara. U slučaju upotrebe većih rezervoara nosivost je bila ograničena samo na potkrilne nosače.
Zadnji proizvedeni Su-7BKL dobili su po jedan dodatni nosač na krilima, iza vazdušne pregrade. I veći deo starijih Fittera-A koji su još bili u operativnoj upotrebi naknadno su opremljeni ovim nosačem. Su-7BKL uveden je u operativnu upotrebu 1965., a do 1971. proizvedeno je 267 primeraka.
Na osnovi Su-7BKL razvijena je izvozna verzija Su-7BMK. Njezina je proizvodnja započeta 1965. godine. U osnovi bila je identična sa Su-BKL, osim što je dobila stariji "klasični" stajni trap, modifikovani IFF sistem, te nije mogla nositi nuklearno oružje. Do 1971. godine proizveden je 441 Su-7BKL, te su izvezeni u 13 država.
Za potrebu preobuke pilota urađene su dvosede verzije SU-7U i SU-7UMK.
Na osnovi Su-7U razvijen je i izvozni Su-7UMK, koji je proizveden u samo 44 primjerka.
Su-7 je vrlo brzo postao glavni avion sovjetskog ratnog zrakoplovstva. Uz to pokazao se kao dobar izvozni proizvod, kako u države Varšavskog ugovora (Čehoslovačka, Mađarska, Poljska), tako i u "savezničke" države: Afganistan, Alžir, Egipat, Indija, Irak, Kuba, Libija, Sirija, Sjeverna Koreja i Vijetnam. Samo je Indija kupila 230 Su-7BMK i Su-7UMK.
Sovjetsko RV nikad nije upotrebilo Su-7 u borbenim dejstvima. Ali to ne znači da Su-7 nije korišćen u borbi. Egipatsko je RV na početku Šestdnevnog rata u junu 1967. imalo 64 Su-7BMK. Međutim, najveći broj aviona uništen je na zemlji, a ono malo "preživelih" je slabo korišćeno u borbama. Ubrzo nakon okončanja borbi, Sovjetski Savez je Egiptu ponovno isporučio veliku količinu Su-7BMK, koji ih je intenzivno koristio tokom borbenih dejstava od 1967. do 1970. godine (War of Attrition). Osim iznenadnih udara na izraelske ciljeve na Sinaju, Egipat je svoje "sedmice" koristio i za taktičko izviđanje. Koristili su ih i tijekom Jomkipurskog rata 1973. godine. Egipatsko je RV bilo toliko zadovoljno svojim Su-7BMK da ih je osamdesetih godina prošlog veka modifikovao.
Indijsko RV koristilo je svoje Su-7BMK tokom rata s Pakistanom 1971. Iako su izveli više od 1500 borbenih zadataka , često na malim visinama u okruženju snažne PVO paljbe sa zemlje. Dva su pogođena projektilima V-V Sidewinder, ali su se uspešno vratili u baze. Indijsko je RV u tom ratu izgubilo 14 Su-7BMK, od čega četiri u vazdušnim borbama, a preostale od PVO paljbe.
O odličnim karakteristikama ovog aviona možda najbolje svedoči njegova dugovečnost, koja je uporediva s dogovečnošću MiG-a 21. Naime, iako je prvi prototip poletio pre 54 godine, Su-7 je još uvek u operativnoj upotrebi - trideset ih je i dalje Su-7 u sastavu severnokorejskog RV.
Egipatski SU-7BM preleće preko ostataka izraelskog Mirage-III, 1973. godina.
Pogonska grupa: Jedan turbomlazni motor Ljuljka AL-7F-1-200
potisak sa DS 94,1 kN
Gorivo: U unutrašnjim rezervoarima do 4030 litara goriva.
U vanjskim rezervoarima 2x1150 litara.
Dimenzije: Dužina trupa 16,6 m; razmah krila 9,31 m; visina 4,99 m; površina krila 34 m2; m. pr. 8330 kg; m. maks. 15 210 kg
Karakteristike: Maksimalna brzina 2150 km/h
Brzina penjanja 160 m/s
Operativni vrhunac leta 17 600 m
Dolet 1650 km
Naoružanje Dva topa kalibra 30 mm i do 2000 kg ubojnog tereta (do dve bombe mase 500 kg, dva 16-cevna lansera nevođenih raketa V-Z kalibra 57 mm, do 14 nevođenih raketa kalibra 160 mm, 250 kg itd.
do dve nevođene rakete kalibra 240 mm).
Korisnici: Avganistan; Alžir; Bangladeš; ČSFR; Mađarska; Egipat; Indija; Irak; Severna Koreja; Poljska; SSSR; Vijetnam.
|
zbog svoje gruboce da tako kazemo. Veliki robustni avioni,prvi pravi jurišnici kako treba za sve aerodrome kojih je vecinski bilo u Češkoj sa travnatim pistama tada .
