На другој теми смо почели ову причу, а пошто има доста материјала заслужује своју тему.
31. јануара 1945. године 15. ваздухопловна армија је бомбардовала рафинерију Мосбирбаум у близини Беча. У нападу је учествовало 624 бомбардера Б-17 и Б-24, и то је била једна од масовнијих акција ове јединице. Од непријатељске акције је изгубљено 18 бомбардера.
Један од авиона који је изгубљен тог дана је и Б-24, серијског броја 42-50776, са надимком ”Hubba hubba”. Два мотора су изгубила притисак уља, и авион је пре циља почео да заостаје за формацијом. И поред тога, посада је избацила бомбе на циљу, неке од њих кроз затворена врата. Због проблема са моторима, пилот је одлучио да крену ка совјетским линијама, што им је било најближе сигурно место за слетање. Летели су кроз облаке, док напокон нису видели аеродром са паркираним транспортним авионима Ц-47. Слетање је било грубо, али авион није био оштећен. Слетели су у Српску Црњу.
Даљи пут посаде и авиона можете да пратите преко изјава америчких пилота.
За почетак, извештај о несталој посади са основним подацима:
У Изјави о спашавању се налази темељан опис пута који је прешла ова 9-члана посада.
Неколико архивских слика авиона током оправке:
И комплетан, немонтирани, документарни видео од 40 минута!
Лепо се види рад екипе која је дошла да оправи авион, истоварање камиона у деловима из авиона и његова монтажа, види се аеродром у Земуну (оштећени командни торањ), долазак у Српску Црњу, рад на авиону.
Посебно су занимљиви снимци људи. Видимо како сељаци раде уобичајен посао, избегличку децу, али и дефиле Југословенске армије, опремљене совјетским оружјем.
Кадрови су означени датумима (нпр. 3-31 је 31. март)
Још један видео екипе која оправља авион, у наставку сцене из Југославије.
Осим тога, имамо и две приче које су ветерани ове посаде испричали после рата.
Овај догађај је кратко споменут и у књизи ”Мисија Халјард” Миодрага Пешића:
Citat:Врхунац глупости и подаништва збио се на северу Баната недалеко од Српске Црње. Као у граду ''БУДАЛИЈИ'' Тила Ојленшпигела, прогласила је општина почасним грађанима посаду ''либератора'' који је у јануару 1945. године принудно слетео услед мањег квара, а затим одлетео у Италију. ''Спасили'' су посаду која се сама спасила, на територији где већ три месеца није био ни један окупаторски војник, а затим их прогласили почасним грађанима што су их удостојили слетањем на њихово пољанче. (Види прилог из ''Политике''). Не знам да ли је Антун Милетић придодао и ову посаду броју спасених америчких авијатичара.
Види се да је текст тенденциозан и пун нетачних информација.
Оно што јесте тачно је да је авион слетео на ослобођену територију, те спашавање ове посаде није било ”иза непријатељских линија”. Треба имати на уму да је на територији Војводине пало јако мало савезничких авиона, те је продужени боравак посаде, авиона и касније екипе за оправке изазвао велику пажњу. То се лепо види и на документарном снимку.
Захваљујући томе што је авион слетео иза линије фронта те је могла да дође екипа за оправке, имамо прилику да видимо темељно описан овај догађај. У другим случајевима где је авион слетао иза непријатељских линија, који су били далеко чешћи, то углавном није било могуће.
Dopuna: 01 Jul 2014 22:45
Пар детаља за ову причу сам пронашао у следећој књизи:
Поручио књигу о OSS-у у Југославији (Словенији):
Beacons in the Night: With the OSS and Tito’s Partisans in Wartime Yugoslavia
Franklin Lindsay
Аутор је био шеф мисије ОСС-а у Словенији, а крајем рата је пребачен за Београд, на истој функцији. Спомиње овај случај на пар страна.
Кад је авион слетео, успели су да ступе у контакт са посадом и да издејствују од Совјета да их пребаце преко Београда. У то време су Совјети америчке авијатичаре који би слетели код њих пребацивали у Италију преко Одесе (црноморске луке), што је трајало око три месеца.
Парадоксално, авијатичари који би слетели код партизана у Југославију су евакуисани знатно брже. За ову посаду смо видели да се вратила на дужност крајем фебруара.
Што се тиче авиона, америчка мисија је обишла и њега - да би установила да им совјетски војник који га чува не да приступ. Показао им је наређење да не сме да га да американцима, већ само совјетским авијатичарима из 45АД18ВА.
Линдзеј је запео да се овај авион врати, што му је и успело после два и по месеца! На више нивао су писали жалбе, и на крају су добили одобрење. Он је тек после рата сазнао да су Американци препуштали остале авионе Совјетима.
Зато се на горњем видео снимку види да екипа за поправке долази половином априла, иако је авион слетео 31. јануара.
