Ljudska psiha kao varijabila u ratnim i vanrednim okolnostima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Američki borbeni pilot, potpukovnik Harold F. - Huč Majers, nije mogao da izdrži pritisak savesti i stalne noćne more, koje su ga mučile od 1999. godine i bombardovanja SRJ.




Jedan od onih čije su bombe, između ostalih, ubile i malu Milicu Rakić iz Batajnice, prislonio je pre nekoliko dana pištolj na slepoočnicu i izvršio samoubistvo, postavši još jedan u dugom nizu američkih vojnika koji su na ovaj način, pošto im je proradila savest, prekratili sebi muke.
Majers je pre nekoliko meseci penzionisan uz dijagnozu posttraumatskog stresnog sindroma, poznatog i kao „vijetnamski sindrom“, i teške depresije, koje je „pazario“ nakon bombardovanja SRJ. Tog 12. septembra, kako je izjavila njegova supruga Elizabet, ništa nije slutilo na najgore.
- Iako su se u medijima pojavile informacije da je njegovom samoubistvu prethodila naša svađa, to nije istina! Proveli smo predivan dan zajedno, bili smo na ručku, uživali... Ali je on ćutao više nego obično. Takav je bio stalno poslednjih nekoliko godina... A kada smo došli kući, ovde u Santa Barbari izvukao je iz fioke pištolj i rekao: „Izvini, ne mogu više da izdržim“, a onda ispalio hitac u slepoočnicu... A ja ne želim takvog da ga pamtim, već kao pravog, istinskog heroja, što on i jeste bio ne samo meni i porodici, već i mnogim drugim ljudima - rekla je uplakana Elizabet.

Kako su izjavili njegovi prijatelji kojima se poveravao, Majers je imao konstantne noćne more, koje nije mogao da odagna ni jakim lekovima.
- Sanjao je ljude kako gore od bombi... Čuo je njihovu vrisku, jauke... Pokušavali smo da ga smirimo pričajući mu da su to samo snovi, da on kao pilot ne može da vidi šta je bomba pogodila i da sigurno nije bilo tako kako je sanjao, ali je on stalno pričao da zna da je sve to istina. Sanjao je decu, starce, raskomadana tela... Najgore je bilo kada nije mogao da se probudi i pored takvih snova. To mu je očigledno došlo glave - rekao je jedan od njegovih prijatelja.
Majers je učestvovao u bombardovanju brojnih „kriznih tačaka“ u svetu. Pre NATO operacije nad SRJ, radio je na „neutralisanju srpskih pretnji“ u Bosni i Hercegovini, kao i u nekoliko misija u Iraku i Avganistanu. Za ove „zasluge“ je više puta nagrađivan i odlikovan.


Padaju kao muve!

Procenat samoubistava vojnika koji su učestvovali u ratnim dejstvima vojske SAD među pešadincima zvanično iznosi 24 na 100.000 vojnika, a avijatičarima 13,7. Čak 90 odsto samoubica čine muškarci bele rase.
Interesantno je da je, iako zvanični podaci ne postoje, u Iraku tokom prve polovine 2009. godine broj samoubica prešao broj vojnika koji su poginuli u vojnim akcijama - 817 prema 761.

http://www.alo.rs/vesti/31158/Ubio_se_ubica_Srba

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Apocalypse Now ::@Vathra
Nemaju psihijatrisku negu u pravu si ali to sto napisa da neshataju ni da su bolesni je vrh..Pored svih flesbekova,psihoza,anksioznosti,agresije,paranoja ti mislis da ti ljudi misle da im nije nista.
Moj ćale je imao 29 godina kad je poceo rat u BiH . Bio je vojnik za primer , tako da je do kraja rata komandovao jedinicom od nekoliko stotina ljudi. Dva puta je lakse ranjen. Najbolji drugovi su mu poginuli u zadnjem mesecu rata. Nije pušio , nije pio. Danas je alkoholicar (mada to ne priznaje, naravno) i pusi tri pakle cigareta dnevno. Mislim da je svestan da boluje od PTSP-a. A to kroz sta sve porodice prolaze je najgora strana cijele ove priče.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Cigare i alkohol = Neurotički hedonizam (uglavnom)

Trebo bi da potraži pomoć, obavezno.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ko je bija iti sekunde u ratnom stanju ima PTSP to su traume za cili život,neke recimo psihičke bolesti su nasljendje dok su neke stečene i mogu se kako tako uspješno liječiti ili bar držati pod kontrolom,dosta njih koji i prežive rat kasniej izvrše samoubojstvo,u dnevnoj bolnici daju upitnike po 400 pitanja šta su navodo po nekim američkim standardima,Šifra F 43.1 inače

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kod nas Srba je problem to sto osobu koja ode kod psihijatra ili psihologa automatski proglasavamo ludom i smatramo da je zrela za dusevnu bolnicu. Zbog takvog stava okoline veliki broj oboljelih ne biva dijagnostikovan. Oni, pak, koji odluce da zavrnu sistem, samim tim ni ne osjecaju sramotu i nije im bitno kako ce ih okolina gledati.
Moj otac i danas, 15 godina nakon zavrsetka rata, osjeca posljedice trauma koje je dozivio, narocito onih iz '95. godine. Nikada nije otisao kod ljekara te nije dijagnostikovano da boluje od PTSD. Nije se propio, nikada u zivotu nije pusio, nikada na mene i sestru nije ruku, ma ni glas digao. Dakle, ne spada u vase klisee o tome kako se ponasaju oboljeli od PTSD. Njegova se bolest ocituje sledecim simptomima: trnci u rukama i nogama, svrab po rukama (za koje je poslije silnih ispitivanja utvrdjeno da nisu fizicke prirode) povlacenje u sebe, cutanje, itd.
Jednom nas je posadio svih troje (mamu, sestru i mene) i do tancina nam ispricao sve sta mu se dogodilo prilikom pada Kninske krajine. Nikada vise nije nikome ni rijeci rekao. U roku od nekoliko mjeseci je potpuno osjedio (objelio) i smrsao 25 kg koje ni do danas nije povratio. Sa svojih 197 cm visine izgleda avetinjski.
Njegova bolest, za koju mi koji njegove traume nismo dozivjeli cesto nismo imali razumjevanja, uticala je nasu porodicu toliko da se skoro raspala. Ono sto ju je odrzalo je moja majka koja je na kraju, zbog tog istog stresa kojem je bila izlozena, oboljela od dijabetesa.

PTSD nije za sprdnu i podsmijevanje, i dok se mahom vezuje za ratne traume, od njega moze oboljeti bilo ko, ko je dozivio bilo kakvu traumu. To se moze desti bilo kojem od nas.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kod nas na Balkanu uopste taj sindrom nije tretiran, malo se zna o istom, jos manje govori i jos manje trtiraju oni koji trebaju pomoc protiv ovoga...
Inace, u nasem narodu dijagnoza i tretman se svodi na konstataciju, vidi ga, puk'o ... ma ko ga *ebe! Kad dodju nocne more odes do neke nene da ti salije stravu i hajde dalje, po jednu sljivovicu, lozu ....

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kod nas se recimo radi na psihološkoj rehabilitaciji kroz bolnice polako se organiziraju grupne psihoterapije,ali velika krivica je po meni šta su svi dobili penzije (zaslužene ruku na srce) sa 30 godina i iza toga ništa samo po cile dane piju po kafićima stvorila se jedna kritična masa amo reć izgubljena generacija koja je u naponu snage, stala kad je najpotrebnija ,da se možda uz te penzije stvorija neki adekvatan program resocijalizacije kroz radne terapije nego se sve svelo na pojedničano organiziranje po razno raznim braniteljskim udrugama. Sam naš je menatlitet je takav ,nije mi ništa sve će to proć ,pusti me i tako od malena smo svi i odgajani bar se na našim prostorima naratovalo ,rat je postao stvarnost i izgubi se dodir sa stvarnim životom. No polako se naziru neka poboljšanja i mogu reći da su doktori krajnje ljubazni i daju sve od sebe.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ПТСП не напада исто свакога, из простог разлога јер не реагује свако исто на стрес. Американци који су то доста тестирали ових година, дошли су до опажања да у истом возилу и истој јединици, неки војници оболе од ПТСП-а, а некима није ништа.

Баналан тест: током гледања филма/утакмице или сл, надувате кесу и пукнете је; неко ће да скочи до плафона, неко неће ни да се помери. Погађате ко је склонији стресу.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Noge kao da su mi u vatri , nemir , drhtanje , pogotovo me probudi u snu , ako i zaspim , gubitak apetita , sna , seksualne želje , satima hodam bez cilja , onda satima ležim i vrtim neki stari film .....strašno nešto , povraćanje , suicidalne misli , nisam bio daleko , milion tona na leđima , ne doživio to nitko . Ali sve sam to prošao , i još uvijek dijelom prolazim , spasile su me tablete za smirenje , i antidepresivi , mogao sam u mirovinu , doktor mi je dijagnosticirao PTSP ,ali nisam htio , radim i krijem svoje probleme , ne znam zašto , možda sramota , iako je sad stane puno bolje . Želio bih čuti i druga iskustva , pozdrav .