Nisam imao strašnih padova...jednom sam na sportskom peljalištu penjući kao prvi pao u međuosiguranje cca 2 m ali nije pad bio pretjerano bolan jer je partnerica koja me osiguravala svojom težinom amortizovala pad, a i penjao sam na dinamici.
Poenta je da se u situacijama kada se desi da ostaneš visiti u recimo trećoj dužini moraš znati izvući na dvije prusike, ili moraš znati izaći iz osiguranja i prepakovati navezu u sistem za podizanje ili spuštanje.
Iz vaših odgovora na moje pitanje, zaključio sam da, osim kupovine sopstvenih pomoćnih i glavnih sredstava, ne postoji drugi način zaštite osim sopstvenog iskustva, znanja i vere u Boga (pa šta ti pre pomogne). Nije utešno što se niste pozvali ni na jedan pravilnik, ni na jedno državno uputstvo kojim bi se regulisalo pitanje pregleda i atestiranja opreme. Svi pominjete neku osobu koja bi trebalo da bude odgovorna, a niko je ne naziva funkcijom ili položajem...
Postoje standardi, očigledno, ali da li su oni primenljivi i da li su verifikovani u našoj zemlji - drugo je pitanje.
O obučenosti i kvalitetu ljudi koji sebi daju (ili im drugi daju) titule instruktora neću ni da pričam. Ja sam upoznao čoveka kome ne bih ni nacrtanu ovcu poverio da čuva, a kamoli mog omiljenog sebe da ga obučava penjanju. Ime mu neću navesti zbog potencijalne opasnosti po nacrtane ovce.
U Savezu GSS u BiH radi se po preporukama ICAR-a-Međunarodne komisije za alpsko spašavanje, što je regulisano Statutom te se svi kursevi ljetni, zimski, speleološki i tragački realizuju po preporukama ICAR-a. Također se polaganje spasilačkih ispita, instruktorskih ispita, stažiranje radi po istom principu. Savez je i član ICAR-a pa je u tom smislu poštivanje preporuka mandatorno. Koliko sam upoznat i alpinistički tim Specijalne policijske jedinice FUP je treniran i certificiran po ovim preporukama. Naš tim je također treniran i certificiran po ICAR-u.
U Sarajevskoj školi alpinizma radi se po preporukama UIAA te se svi procesi treninga i registracije alpinista i instruktora rade po preporukama UIAA.
Pravila se odnose i na rukovanje opremom, međutim ako misliš na neka 'državna' pravila onda su to interni statuti saveza GSS, planinarskih saveza i sl., kako je u policiji/vojsci ne znam.
Što se opreme tiče u timu za spasavanje sa visina u mojoj firmi, čiji sam pripadnik, svaki član...nas 20 ima svoju opremu od čega 10 ima potpunu opremu koja se sastoji od pojasa, šljema, IDs-a ili desendera, ficlaka, žimara, krola, dvije koloture, deset do petnaest različitih karabinera (od čega deset okejaca od kojih je minimum 5 čeličnih od 30kn), velikog paw-a, tri-četiri gurtne, par komada prusike osmice od 4 do 8 metara, dok odstalih deset ima opremu za izradu sidrišta i šljemove. Svako se brine o svojoj opremi. Užad, korita, mariner i UT, koloture za žičaru i amg kuke kontroliše vođa tima poslije i naročito prije svake upotrebe. Dio opreme svako prilagođava sebi naročito dužine gurtni i prusika, a recimo nije rijetko da neko ko "ne voli" auto-lock karabinere mijenja se sa nekim kome su draži od screw karabinera, no sve u granicama da svako mora imati minimalni komplet opreme koji smo propisali.
Dobri čoveče, sva penjačka (i alpinistička, speleološka, spasilačka...) oprema je sertifikovana i atestirana po međunarodnim standardima. Standarde najčešće postavlja UIAA i to u uskoj saradnji sa CEN. Kada čovek za sebe, ili za svoju organizaciju kupuje opremu on naravno bira atestiranu opremu od renomiranih proizvođača i ne boli ga glava. Boli ga glava i mora da se moli Bogu ako je sklon nabavci osmice "koju svaki majstor može da napravi", ako koristi pojaseve iz kućne izrade, ili ne daj bože kupuje užad i karabinere na buvljaku. Dakle postoje standardi i postoje uputstva za korišćenje opreme, na korisniku je da ih pročita i da se pridržava.
Što se provere opreme tiče, postoje preporuke kako se to radi, i korisnici opreme trebaju da se pridržavaju toga (pojedinci i organizacije). Međutim nema nikakvog smisla vršiti ultrazvučni pregled karabinera ili desendera da bi utvrdili da li su oni ispravni, jer cena takve inspekcije prevazilazi vrednost same opreme. Zato se poštuju preporučeni resursi i oprema stalno zanavlja.
Citat:vi pominjete neku osobu koja bi trebalo da bude odgovorna, a niko je ne naziva funkcijom ili položajem...
Niko formalno pravno nije odgovoran. Poštuju se sve preporuke eminentnih svetskih tela iz oblasti, i organizacija se domaćinski stara o svom inventaru, a samim tim brine i o bezbednosti svojih članova. Ti Dobri čoveče iznesi svoju viziju kako bi to trebalo da se radi, pa možda nam otvoriš oči i primenimo tvoje ideje ...
"kad sam blio mlad(ji)" svasta se u rancu stavljalo.
kombinacija planinarenje + alpinizam, par dana na otvoreno, zahvtevan je sport.
nekoliko puta, dolazili smo do neke rupe, gnezda, od orlove valjda. to se cesto vidi. to je priroda, respekt,ne diramo nista.
ali par puta , na odredjenu visinu naisli smo na klesane krstove i druge stvari, navelo mena na razmisljanje,
sta su od alpinisticke opreme imali monasi, ili rimljani?
@Dobri covek : vojnik moze da nauci osnove alpinistike , cvorove, bezbednost . Smatram da svaki planinar koji se ne bavi (aktivno) alpinistikom, treba da zna neke stvari, a da ne mora da kupuje skuplje Petzl lampe i slemove. Divim se cobanima, i smatram da su jedni od najkompetentnii za planinu. A , sta od opreme imaju oni ?
@Trpe: gde su sve rimljani klesali u stenama, ostavljali markere, oznake, ili monasi klesali u stenama, kod Vas, ( klisura Taor, na primer ) ima posla za alpiniste, samo ovi dronovi kvare posao (biznis..)
Evo ga jedan isecak, a ceo dokumentarac potrazite u zalivu film se zove Meru (vrh je Shark's Fin )
Traje oko sat i po. Neverovatna prica o trojici alpinista. Odlazak na osvajanje do tada neosvojenog vrha, odustajanje pred sam vrh, odlazak kuci sa nimalo naivnim promrzlinama i povredama.
Kod kuce, dva od tri clana ove ekipe dozivljavaju dve razlicite nezgode opet u planini, od kojih jedan sa ozbiljnim povredama glave i vrata nekim cudom ostaje ziv. I resava da se vrati sa istom ekipom na vrh od kojeg su odustali...
Citat:sta su od alpinisticke opreme imali monasi, ili rimljani?
Nekoliko puta sam sam penjao razne smerove na stenama Meteora u Grčkoj... Nikada mi nije bilo jasno, niti je danas, kako su se monasi penjali u kelije koje su na velikoj visini i do njih ne postoji put osim preko stene.
Citat: a da ne mora da kupuje skuplje Petzl lampe i slemove
Ne mora ali je poželjno, naročito lampa. Još uvek mi radi originalni model Tikka lampe koji sam kupio u Londonu 2004. godine! Mnogo je bitno imati pouzdanu lampu u prirodi.
Apropo toga, moj dobar prijatelj smatra da ne treba trošiti pare na fensi lampe kada mogu da se kupe kinezi za 5x manje para. Pogodite šta? Crkla mu je lampa kada mu je najviše trebala, i onda je kupio Petzl (mada i Black Diamond su odlične lampe)
Šljem je najbitniji dio opreme i ja se prosto ježim kada vidim nekog bez šljema. Na sportskim penjalištima ih ljudi često ne nose...pa ni ja, pa sam neki dan mlatno glavom u spit u smjeru koji sam penjao ne znam ni sam koliko puta sreća penjao sam na top rope.
Gledao sam nedavno dokumentarac o osvajanju Sogdianske tvrđave od Aleksandra Makedonskog koja se nalazila na vrhu stijene Ariamazes. Kako je tvrđava imala pristup samo sa jedne teško branjene strane i bila je pripremljena za duge opsade Aleksandrovi vojnici su se popeli uz liticu i napali s leđa. Penjanje je trajalo tri dana a penjali su se na način kako su to radili pastiri. Koristili su užad od tridesetak metara u parovima a kao međuosiguranje su pravili čokove od kamenja i konopaca koje su uglavljivali u pukotine u stijenama. Na nogama su imali sandale sa đonom od konopljine špage koje se nisu klizale, a i tad su znali da trebaju ruke namazati kredom.
Kod Krasnojarska se dan danas lokalni penjači u području Stolbi penju na stotinjak metara visoke granitne stubove samo u sandalama špagericama i sa svilenim maramama koje eventualno koriste kao osiguranje ili dodaju jedan drugom na težim dijelovima uspona.
?
